Култ цара Константина Великог у средњовековној Србији

[Guest]

Равноапостолни цар као архетип идеалног хришћанског владара

Култ цара Константина Великог у средњовековној Србији

Аутор: Радован Пилиповић, Број 1080, Рубрика Светачник

У српској агиографској књижевности владари из Немањине лозе се често пореде са царем Константином, оснивачем Цариграда и утемељитељем Ромејске царевине.

Значај римског цара Константина Великог (306–337) у историји хришћанске Цркве, његов ауторитет као римског цара који је окончао епоху прогона, био је подстицајан за владајуће и учене људе средњег века. Он је био модел и прототип идеалног хришћанског владара, покровитеља Цркве, а његов значај и допринос за хришћанску веру исказује се у изразу „равноапостолни“. У пројекцијама, алегоријама и идеологизацијама познијег времена које су имале политички смисао, личност цара Константина се помиње да би се дао легитимитет конкретним политичким радњама и настојањима. У Франачкој држави у VIII и IX веку настаје Константинов дар (даровница). Према овом документу цар Константин је напуштајући Рим и одлазећи у нову престоницу – Константинопољ, цео запад Царства поверио папи Силвестру коме је дао првенство над епископима Антиохије, Александрије, Јерусалима и Цариграда, али и знаке царског достојанства. Папа Лав IX се позивао на ове податке из Константиновог дара у писму Патријарху Михаилу Кируларију 1054, не би ли доказао своје еклисиолошко преимућство. Познија филолошка и палеографска критика, на почетку епохе хуманизма коју су над Donatio Constantini спроводили Никола Кузански (zru.png' class='bbc_emoticon' alt='1401' />–1464), Региналд Пекок (1393–1461) и Лоренцо Вала (1407–1457) показала су да је документ фалсификат и да врви од исконструисаности. Са друге стране, не би требало пренебрегавати чињеницу да су се и писци средњовековне Србије позивали на звучност Константиновог имена, настојећи да историјским путем, али више извесним интуиционизмом надовежу српску државу и Цркву у макроплан хришћанске цивилизације.

ПОТОМЦИ РАВНОАПОСТОЛНОГ ЦАРА

Учени Константин Философ, који кроз своја дела показује познавање класичне књижевности, паганских прехришћанских писца, независно одакле црпи та знања, да ли из потпуних оригинала или постојећих антологија које су колале, у свом Житију деспота Стефана Лазаревића међу првима доноси скраћени средњовековни српски родослов, генеалогију Немањине династије. Тако је по њему Немањино порекло следеће: „Велики Конста (Констанције Хлор) роди три сина: Константина, Константија и Консту и кћер Константију, коју велики Константин даде Ликинију за жену, и њему грчки део царства одели, јер слушаше о мучитељском рушењу и чињаше непријатељства. А овај Ликиније беше далматијски господин, родом Србин, и роди од Константије сина Белу-Уроша, а Бела-Урош роди Техомила, а Техомил роди Светога Симеона, а Свети Симеон роди са супружницом три сина: Стефана Првовенчанога краља, и Вукана великога кнеза, и Растка, после нареченога Саву, првога архиепископа српскога“.

Одређујући римског цара из прве половине IV века за претка српског великог жупана и краљева „свих српских и поморских земаља“ учени Константин Философ је свестан да прави велики хронолошки скок од осам столећа, али то правда следећим размишљањем: „И много процвета та лоза, да ли Константином, да ли и Ликинијем, није чудно. Јер, Исак рече, роди Рагуила, а Рагуил роди Зару, а Зара роди праведнога Јова. Погледај колико цвета одгаји Бог и овде Авраму и Исаку“.

За деспотовог животописца није од пресудног значаја да ли је цар Константин био Немањин прађед у директној линији крвног сродства. Библијско схватање појма „родити“ има и духовну конотацију, наиме Аврам је отац многих, не само по телу, него и по крштењској вери. Такође, родослов Господа Исуса Христа, у Матејевом Јеванђељу показује веће хронолошке одсеке и размаке у реченицама „овај роди овога, а овај овога“. Према томе не ради се искључиво о вези отац-син. У случају „светородне немањићке лозе“ користи се и географска истоветност и предност поднебља: Константин Велики је рођен у Нишу, а тај град је у саставу њихове државе. Равноапостолни цар је образац њиховог државничког рада и програма, они су такође покровитељи Цркве као и њихов славни и велики „земљак“.

Троношки родослов, који спада у најмлађу групу таквих српских извора, писан у истоименом манастиру 1791. године, представља компилацију старијих родослова и летописа, са примесама балканске латинске историографије (Мавро Орбини и Лучић), као и народних традиција, није без књижевних вредности. Он ипак одражава старија генеаолошка схватања средњег века: „Пошто су многи изволели да описују родословље светих царева српских, почећу од Немање, првог цара српског, који води своје порекло (племе) од крви Ликинија мучитеља и Константије, сестре великог Константина, са којом је Ликиније имао два сина, који су са својом мајком, после Ликинијеве смрти од Сирмија, некада славног града, у то време побегли у Захумље, преко Босне, у отачаство свога оца Ликинија...“ Разлог Ликинијевог бекства био је Константинов гнев јер је он био прогонитељ Цркве.

Српским родословима и летописима савремен је и словински фратар и песник Андрија Качић Миошић који покликује:

„Ако ниси знао до сад,

Цар Константин гдје се роди,

Становито знаћеш од сад,

Да с’ у Нишу ово згоди!...

Отац му се Клоро зваше,

Цесар римски племенити,

Од Калвдија излазаше

Такви витез храбренити.

Далматина, Илирика

И римскога јошт цесара

Који бјеше част и дика,

Славног пука срећа стара“...

Литерарна критика је показала да је Константин Философ пишући Житије деспота Стефана Лазаревића (1430/1431) користио постојећи родослов који је настао, могуће, на двору Немањића. Сви доцнији родослови (Карловачки, Загрепски, Пајсијев, Врхобрезнички, Копорински, Пећки, Студенички, Цетињски и други) имају тему Немањиног порекла од цара Константина. Она продире и даље, улази у текст још млађих летописа XVII и XVIII века. Тако Верковићев Летопис каже: „Године 6547 подиже се Немања господин Срба и царствова 42 године. Био је велики жупан од благочестивог племена и корена, грана, праунук Константије, сестре Константина цара, од племена рашког господства и сродник Августа ћесара, у време чије се родио Господ наш Исус Христос“.

ЦАР КОНСТАНТИН КАО УЗОР

У српској агиографској књижевности владари из Немањине лозе се често пореде са царем Константином, оснивачем Цариграда и утемељитељем Ромејске царевине. Архиепископ Данило II говорећи о победама краља Милутина сматра да је он „сличан славном Константину“. Фреско-сликарство Милутиновог доба инсистира на овој теми. Портрети цара Константина и царице Јелене у Студеници (Краљевој Цркви) и Старом Нагоричану иду уз портрете српског краљевског пара. Такође, Стефан Првовенчани у свом Житију Св. Симеона се моли да Крст буде симбол и средство благословене победе, помажући његовом оцу „као древноме цару Константину“.У Житију краља Стефана Дечанског Данило II пише, правећи паралелу актуелног српског краља са Константином Великим јер је „сила крепости Његове од Господа, као и благоверноме цару Константину победа над иноплеменицима ради вере“.

У краљевој задужбини, Манастиру Св. Никола Дабарски, постоји монументална композиција Константинове победе над Максенцијем, коју истраживачи упоредо стављају са краљевом победом на Велбужду 1330. г. Значи да је циклус фресака везаних за Константина (победа и проналазак Часног Крста) имао и политичке алузије. Освојивши већи део византијских поседа, прогласивши се „царем Срба и Грка“, цар Душан, такође, доносећи Законик, тражи историјски основ у Константиновој личности и делу. У пропратној повељи каже се: „Бог по својој милости... мене премести од краљевства на православно царство. И све ми даде у руке као и великом Константину цару, земље и све стране и поморја и велике градове царства грчког“.

Тема коју писци родослова и летописа дискретно намећу јесте да успон Немањина династија дугује јаким генима. Како бележи Константин Философ, та лоза је процветала „да ли Константином, да ли и Ликинијем“, свеједно. То отвара размишљање о две струје наслеђа и моралне одговорности. Један им је предак покровитељ Цркве, а други, Ликиније је „мучитељ“, убица мученика Ермила и Стратоника. Занимљив је и символизам Ликинијевог имена, оно је изведено од λύκος, тј. λύκειος, што најизворније значи вук, али може да значи и убица, истребитељ. Подсетимо се само династичких борби код Немањића, али и њиховог покајања и добрих дела. У овом контексту разумљивије су речи Владике Николаја: „Верујем да до осмог века сва рушења, где год да је било зла и силе, рушења, пљачке, убијања, да то нико други није вршио него Срби. Све до деветога века када су се окалемили са Христовом гранчицом, од тога доба дају благородно воће, али не сви. И као што са благородном граном која даје лепо воће расте горко и опоро, тако исто и код нас. Толико да се зна шта је од Христа, а шта без њега“.

Извор: Православље