Протођакон мр Предраг Петровић : Православно догматско богословље данас

[Guest]

Разговор са протођаконом мр Предрагом Петровићем

Православно догматско богословље данас – проблеми и перспективе

Аутор: Благоје Пантелић, Број 1081, Рубрика Разговор

Протођакон мр Предраг Петровић је асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на одсеку Систематског богословља. До сада је објавио десетак богословских студија, у којима се претежно бавио темама из символичке теологије. Са асисентом Петровићем разговарамо о актуелним проблемима и перспективама православног богословља, као и о истраживањима којима се тренутно бави.

Актуелна хришћанска теолошка мисао је готово у целини у кризи. Као да савремени богослови немају свест о сопственом идентитету, те је њихов теолошки израз или искључиво бесплодно академски, или пак вулгарно практични, а у оба случајева је деструктиван.

– Уз сво уважавање Вашег суда, зависи шта подразумевамо под изразима актуелна хришћанска теолошка мисао, или, сопствени идентитет богослова, али судећи по изразима бесплодно-академски, или вулгарно-практични, очигледно имате у виду различите облике богословских (дез)оријентација; оне се односе, заправо одражавају на реални живот, заправо на јединство Цркве. Што се тиче, како рекосте, бесплодно-академског богословља, ја са становишта, условно речено „догматског богословља“ могу рећи следеће – богословска истраживања у протеклом веку заснивају се углавном на критичко-историјском и текстократском приступу комплексним животним хоризонтима светоотачких или пак библијских списа. Показује се међутим, да поменути приступи у богословским истраживањима завршавају углавном на неком спекулативном, те за наш, црквени начин постојања – необавезујућем нивоу, што представља богословски парадокс. Због тога се често пренебрегавају или опет, гомилају проблеми у свакодневном црквеном начину постојања. Реална трагедија црквеног начина живота и лежи у неприродној подвојености богословског и црквеног. Другим речима, не мали број богослова бави се истраживањем које не потребује никакву проверу од стране конкретног црквеног начина постојања. Истраживање као да је само себи циљ!? У прилог томе говори чак и чињеница да многи богослови идеолошки схватају и разматрају и димензије постојања које величамо именима заједнице, љубави, слободе, Свете Литургије, итд. Истовремено, и међу нама, у клиру дакле, постоје они којима су уста пуна приче о заједници, љубави, истини, итд., а који нису у стању да начине пријатељство ни са једном једином особом, осим оног једнократног, краткорочно-интересног. С друге стране, Ваше речи вулгарно-практични теолошки израз, препознајем као својеврсно преувеличавање црквеног живота над овим другим, богословско-научним. Међутим, када једног дана и такви међу нашом браћом сазнају да светоотачка мисао незнање богоустановљених структура и закона постојања, или ако хоћете незнање науке у данашњем смислу те речи, назива лењошћу или тамом душе, тада и они (а био сам више пута сведок томе) радо уписују наш Богословски факултет. Наша наука дакле, неодвојива је од одговарајућег начина постојања, али и одговарајући начин постојања може да посведочи и пројави само истинску науку. Сетимо се речи Иринеја Лионског да наше учење извире из евхаристије и да евхаристија потврђује наше учење.

Како данас приступити Предању Цркве како би оно било и ортодоксно и плодоносно?

– Свакако да Ваш израз Предање Цркве најпре означава Предање нарочитог начина постојања које Бог види! Шта би у супротном значило Предање Цркве посматрано из из уско посматраног угла наслеђа нпр. Светог Писма, ако Предање Светог Писма не подразумева конкретан начин постојања, како старозаветног, тако и новозаветног Израиља? Иста је ствар и са тзв. Предањем Светих Отаца, или Житијама Светих, или са математички ограниченим сагледавањем „предања“ седам св. Тајни. Предање Цркве најпре је јединствено у богоустановљеном начину постојања Цркве, а тек накнадно можемо говорити и писати о различитим димензијама истог тог Црквеног Предања. Предање јединственог начина постојања Цркве као богослужбено-символичне Тајне Тела и Крви Христове може нам дати за право и да набрајамо Свете Тајне у овом или оном броју. Оно што је нарочито важно у контексту нашег начина постојања у Цркви, који Ви очигледно називате плодоносним, јесте свест о томе да плодови богослужбено-символичног начина постојања не могу бити лицемерје, завист, безобразлук или мржња, или шта друго неприлично, нити пак чистунство, јер како рече Максим Исповедник „није истина због врлине, већ врлина због истине“. Видите, од многих богословских ауторитета који су у последње две и по деценије некако херметички-нејасно говорили о свези богослужбеног, како бисте Ви рекли плодоносног, и богословског, које бисте Ви окарактерисали ортодоксним, издвојио бих свеобухватну богослужбену утемељеност богословља Митрополита пергамског Господина Јована, и Епископа пожаревачко-браничевског Господина Игнатија. Њихово богословље полази и завршава у богослужбено-символичном назначењу постојања човека и света. Богу хвала, ја сам имао ту част и ничим заслужен божански благослов да будем сведок неодвојивости њиховог богословља од нарочитог начина постојања на коме као један инсистирају већ око три деценије. Богослужбено-символични начин постојања јесте конкретна богоустановљена заједница у којој се предображава и у којој предстоји наше спасење; у њој дакле, а не негде другде! Некоме се оваква заједница може чинити необичном, тешком, мучном, понекад усиљеном, што је последица навике да спасење тражимо негде другде, али Бог је нашу свештену природу уткао у конкретне богослужбено-символичне односе, док наша смртност као да тежи да нас одвоји од богослужбено другог (или других). Бог нам је заправо обећао да ће се спасити онај који овакав, богослужбени начин постојања очува до краја. Убеђен сам да Црква у том смислу види јединсвеност онога што назвасте ортодоксно и плодоносно.

Теорија и пракса су органски повезане. То је јасно. Како онда теолошку мисао учинити, условно речено, „животно применљивом“?

– Ово питање заправо је само једна страна преличених библијских проблема везаних за спасоносни начин постојања заједнички свим људима кроз сва времена. Није довољан захтев да теолошка мисао буде, како рекосте, животно примењива, јер ми хришћани Живот поистовећујемо са Тајном Христовом (јер и сам Господ рече: „Ја сам... живот“) а не са нашим усиљеним, односно квази-богословским дејствима после литургијског тренутка „у миру изиђимо“. Није ли тако? Због тога теолошка мисао у стварности коју називамо „овај свет“ има ограничену примењивост. Западни свет је у том смислу без проблема спојио теолошку мисао и „високи стандард“. Међутим, животну примењивост богословске мисли налазимо на за то одговарајућем месту. Природа богословља јесте тајноводствено богочовечанска. Господ нам због тога говори: „Од сада ћете видети анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијег. Животна примењивост не може бити остварена без пројаве живог односа свезе са Јединим Живим. Наиме, за највећи број нас који смо свезани страстима према овом животу Господ прича своје животворне богослужбено-символичне приче попут оне о повратку блудног сина, а за оне који су савршенији од нас у врлини, односно у Господу, Он рече: „тамо где је тело (моје) тамо ће се и орлови скупити“. У том контексту Дионисијево и Максимово богословље инсистирају на аналогији, односно појединачној моћи за божанску пријемчивост, јер постоји мера за сваког од нас; за једне да уче и да се одоздо уздижу подражавајући врлинске силе Господњих прича, а за друге да, попут крилатих христолошких парадигми Духа, силазе и сабирају се на гранама Дрвета Живота.

Будући да се код нас нико пре Вас није озбиљније бавио Дионисијевим списима, откуда Вама интересовање за њих?

– Колико знам, Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије и умировљени Епископ захумско-херцеговачки, Господин Атанасије Јевтић бавили су се списима Дионисија Ареопагита. Тога се сећам још са својих основних студија. Најзад, нико ко јесте истински боготражитељ не сме пренебрегнути Дионисијеве богословске истине. Што се моје маленкости тиче, упоредним изучавањем односне проблематике Дионисијевих и Максимових списа почео сам да се бавим пре осамнаест година. У невероватне димензије и богатства богословља Максима Исповедника упућивао ме је, у време мога студирања, а у складу са мојом тадашњом богословском пријемчивошћу, професор Догматике Добривоје Мидић (који је сада мој Епископ и ментор). С друге стране, чудесни језик богослужбено-символичног богословља Дионисија Ареопагита открио сам незнано како на постдипломским студијама. Богу и божанственом Дионисију хвала за то чудо.

Који су најважнији резултати до којих сте дошли радећи на докторској дисертацији?

– Да бисмо говорили о односу есхатологије и историје потребно би било много више новинског простора, и много више Вашег и мог времена, него што нам нуди просторно-временска скученост овог интервјуа. Нека би дао Бог да се овим темама не бавимо новинарски, већ богословски, истински лицем к лицу, и да тада, по молитвеним речима Дионисија Ареопагита Бог не узме са усана наших реч Истине!

---------------------------

Којим се темама тренутно бавите?

– Уз Божију помоћ завршио сам са писањем докторске дисертације и текст предао на читање и исправке ментору и члановима комисије. Богословска проблематика дисертације тиче се нарочитих димензија постојања које смо назвали есхатолошко-историјским, и то из богословске перспективе светоотачких списа Дионисија Ареопагита и Максима Исповедника. Ова проблематика јесте по преимућству сотириолошка и тиче се начина постојања, односно Тајне богослужбене заједнице Господа Исуса Христа. Замислите само шта све произилази из чињенице да поменути списи сведоче о реалном месту на коме нас Бог чека или зове, или гледа, или показује милост, и да смо на реалном месту позвани да се обретемо у Њему. Наше спасење води и гарантује Господ. Када нелицемерно и смирено читамо списе Дионисија и Максима тада путеви спасења нису тегобни, дуги и неизвесни, већ као одмах ту, на домаку наших душа и тела. Сотириологија Дионисијевих и Максимових списа по мом скромном мишљењу представља пречицу у разумевању многих тајни библијског и светоотачког богословља.

---------------------------

У Вашој књизи Символ и спасење разматрате, у великој мери ослањајући се на ареопагитску традицију, сотириолошке импликације појма „символ“. Да ли и Ви, попут нпр. оца Александра Шмемана, сматрате да је појам символа одређујући за даље развијање Црквене теологије?

– Наравно и Дионисије Ареопагит али и Максим Исповедник богослужбени-символизам сагледавају као богочовечанску установу.И поред неизрецивог божанског превасходства као Узрока свеколиког постојања и спасења, ипак животоносност богослужбено-символичног начина постојања подразумева и историјске димензије постојања које су сада историјски гледано другачије од оних пре две хиљаде година, али и од оних историјских епоха до Другог Доласка Месије.Због тога је у власти свештеноначалника најпре да сотириолошки позитивно демонстрира своју власт над богослужбено-символичним начином постојања, јер Црква још увек подразумева преображај ка бољем, како то рече Василије Велики: „Испуни се и изврши, колико је то у нашој моћи, тајна Твог спасоноснога домостроја, Христе Боже наш“.

Извор : Православље