Свети Викторин Петавијски ( један од првих тумача Откривења Јовановог)

[Guest]

Свети Оци ранохришћанске епохе наших простора

Свети Викторин Петавијски ( један од првих тумача Откривења Јовановог)

Аутор: Радован Пилиповић, Број 1081, Рубрика Светачник

Развој секуларизације у Европи је тумачење последње књиге Новог Завета најчешће доводио до нивоа моде и краткорочних ефекта сензационализма, него неке стварне богословске потребе и тражења сотириолошког смисла.

Идући по северним ободима Балканског полуострва лимес Римског царства ишао је кроз места где се додиривала античка цивилизација вишег нивоа, ширена освајањима римских кохорти и легија, са насеобинама и начином живота северних варвара. Али, и у тим крајевима и таквим условима могла се чути проповед Христове вере. О црквеном животу као и о страдањима тамошњих првих хришћана сведоче различите мартирологије и мученичка акта. У једном од њих, званом „Римски мартирологијум“ уписано је и Викториново име. Тек су новија класичарска (историјско-филолошка истраживања) прекинула погрешно и неправедно идентификовање Епископа Викторина са црквеним лицима који су могли да управљају заједницама хришћана у Пиктaвијуму (Поатјеу у античкој Француској, тадашњој Галији, зван још и Limonum) или Африком, због идентификације са хришћанским ретором Викторином Афером. Дошло се до научних закључака да „Римски мартирологијум“ говори заправо о Викторину, Епископу и црквеном писцу који је живео у старом Петавијуму у провинцији Панонији у њеним граничним областима према Норику. То је град Птуј (немачки: Pettau) који се данас налази у Републици Словенији.

СВЕДОЧАНСТВА

Малобројна, али драгоцена биографска сведочанства о Епископу Викторину оставља нам Св. Јероним у својим „Знаменитим мужевима“, где набрајајући његова дела каже како је овај црквени писац и учитељ „епископ Петавијума, није подједнако био упознат са латинским и грчким језиком, што показују његова дела која су велика по замислима, али ниска по слагању речи (стилским решењима). Од тих су сачувана следећа: Коментари на Постање, На Излазак, На Левитикус, На Исаију, На Језекиља, На Авакума, На Проповедника, На Песму над песмама, На Јованово Откривење, Против свих јереси и многа друга. На крају је био овенчан мучеништвом“. Већа везаност поменутог црквеног делатника за грчки језик нагони нас на мисао да је Викторин дошао у Петавијум, Панонију и Норик са даљег истока Балкана или можда из Мале Азије, да му латински није био матерњи и да та чињеница његове биографије управо објашњава лош стил његових списа.

У једном од својих писама, Св. Јероним контекстуализује Викториново место у целокупној дотадашњој црквеној књижевности писаној на латинском језику, настојећи да према карактеристикама стила писцу додели и богословски значај. Тако је вредно навести одломак из његовог 58. писма упућеног Павлину из Ноле у коме Викторину додељује место једног од стубова Цркве:

„Тертулијанова мисао је добра, али му је језик тежак. Блажени Кипријан тече благо и мирно као најбистрији извор, и онда када се сав посвети подстицању врлина, и када је испуњен тескобом због прогона, он никада не оставља Свето Писмо. Викторин је овенчан славним мучеништвом, али није могао да искаже оно што је схватао. Лактанције је као бујица Цицеронове речитости и камо среће да је могао наше да брани као што је туђе разарао. Арнобије је неуједначен и претеран и конфузан, не знајући како да подели своје дело. Свети Хиларије се уздигао на јонским контурнама и како се радо украшава јонским цвећем, упушта се у дуге реченице тако да је једноставној браћи неприступачан за читање. Нећу говорити о осталима, било да су покојни или да су још међу живима, јер ће о њима изрећи свој суд они који долазе после нас, на једној и на другој страни“. (Писмо 58, 10. Превод М. Мирковић, у: Живот и преписка Светога Хијеронима, Београд 2000, стр. 300–301).

Исто тако, Опат Милевитански, Викторина убраја у „црквене апологете“ (in album adsertorum Ecclesiae) Цркве и њеног учења које је на удару заблуда следбеника Маркиона, Праксеја, Савелија, Валентина и осталих, а против којих пишу још и папа Зефирин римски (Urbico) и својевремено Тертулијан.

ЖИВОТ И ДЕЛА

Св. Викторин је имао врхунац своје каријере (како би се то у старо време рекло: имао је акме, или је „цветао“ – floruit, последњи термин је управо карактеристичан за Св. Јеронима) око 270. године, а сматра се да је испио мученичку чашу страдања око 303. године у првом таласу Диоклецијанових прогона. Био је Епископ у граду Petabium (Poetovio), који се налазио на месту данашњег Птуја у Словенији, на реци Драви. У „Римском мартирологијуму“ се наводи да је пострадао 2. новембра што се касније узимало као дан његовом литургијског прослављања. Због чињенице да је дуго у патролошкој науци био идентификован са Викторином из Поатјеа, град у Галији или Викторином Афером (Африканцем) његова дела нису завређивала праву пажњу. Ипак Јероним му даје неку врсту почасног места набрајајући сва његова дела, дотада позната и читана. Већина тих списа се изгубила, неставши под зубом времена и неадекватне бриге. Поред „многих других“ и конкретно набројаних од стране Јеронима: На Излазак, На Левитикус, На Исаију, На Језекиља, На Авакума, На Проповедника, На Песму над песмама, Против свих јереси до нас су доспела тек два и то не цела Тумачење Књиге Постања и Тумачење Апокалипсе – Откривења Јовановог. Са критичким апаратом различитог читања из сачуваних кодекса објављена су у Мињовој Патрологији (PL) t. V (1844) 301–344. Две песме „О Исусу Христу“ и „О Пасхи“ наука одбацује као аутентична Викторинова дела.

Попут многих писаца његовог времена делио је миленијаристичке (хилијастичке) ставове и погледе. По том погрешном учењу пре другог доласка Христовог праведници и верни оствариће своје хиљадугодишње царство на Земљи. Могуће да је овакав буквални месијанизам продро из јудаистичких схватања међу хришћане. Миленијаристи су се позивали и на конкретна места из Св. Писма, нпр. Отк 20,1–7 где се говори о свезаности Сатане на хиљаду година и хиљадугодишњем царствовању праведника са Христом. Хилијастичке идеје се могу, пре Викторина Петавијског, сретати код Папија Јерапољског, Јустина Мученика и Философа, Иринеја Лионског, Тертулијана, Иполита Римског. Са доношењем Миланског едикта и регулисањем друштвеног статуса Цркве у Римском царству хилијазам као покрет и идеологија јењава иако има понегде још заговорника као што су Лактанције и Сулпиције Север.

Суровост, размера и жестина прогона хришћана које је организовао и наредио цар Диоклецијан (236–316), масовна страдања верних, утицала су да се увреже и распростру представе о скором крају света и века. Наиме, император Гај Валерије Аурелије Диоклецијан је издао четири едикта: 23. фебруара 303. у Никомидији којим прокламује рушење хришћанских храмова и спаљивање светих књига. Затим су уследила два едикта уперена нарочито против свештенства. Широм Царства се дешавају масовна затварања хришћана, разна мучења и свирепа убијања. Четврти едикт је био уперен против хришћанских маса. Папа Геласије I (†496) је Викторинова дела ставио на списак апокрифа што је добрим делом допринело његовом забораву, а не само порекло из једне периферне и забачене провинције Римског царства.

ЗНАЧАЈ У БОГОСЛОВЉУ

О богословљу Св. Викторина остали су подужи одломци, два вероватно његова и најзначајнија и најзрелија остварења. У питању су Fragmenta de fabricia mundi (Одломци о стварању света) и Scholia in Apocalypsin Beati Joannis (Тумачење на Откривење Св. Апостола Јована), код Миња у PL t. V 301–316 и PL t. V 317–344. Занимљиво да је прво штампано издање тумачења Апокалипсе приредио бенедиктински монах Василије Милански (Millanius) сабрат Манастира Монте Касино, а светлост дана је угледало у Болоњи (Bononiae) 1558. Монах Василије је додао и своје фусноте и аднотације. Појава тумачења Откривења Јовановог била је за тадашњу италијанску публику нарочито важна у времену када је на истоку Европе исламски турски освајач ширио своју власт и уједно када се западно хришћанство суочавало са изазовом и расколом реформације.

Св. Јероним Стридонски је први урадио прераду на Викториново Тумачење Апокалипсе. Развој секуларизације у Европи је тумачење те последње књиге Новог Завета најчешће доводио до нивоа моде и краткорочних ефекта сензационализма, него неке стварне богословске потребе и тражења сотириолошког смисла. Поред свих страшних алегоријских описа страдања, мука и невоља „Апокалипсис“ проповеда и заговара тријумф Цркве и радост другог Христовог доласка. Ако наша хришћанска есхатологија учи о историјском поразу Цркве, исто тако остаје важна чињеница да „војујућа црква“ мора изборити силом Светога Духа и благодати Божије метаисторијску победу будућег века.

Извор: Православље