1 300 kaplara

[Guest Izida]

1300 kaplara je naziv za još nedoškolovane oficire koji su poslati kao pojačanje Prvoj armiji u Kolubarskoj bici.

Sastav ove jedinice činio je budući intelektualni krem Srbije. Početkom rata veliki broj mladića, kako iz Srbije tako i iz Austrougarske, napustio je školovanje i stavio se na raspolaganje vrhovnoj komandi. Oni su upućeni u vojnu školu u Skoplju. Iako njihova obuka nije bila gotova razvoj događaja primorao je vrhovnu komandu da ih pošalje u borbu. Srpska vojska je bila u povlačenju, demoralisana, sa manjkom municije, Beograd je bio u neprijateljskim rukama, tako da se Svet već pomirio sa potpunim slomom Srbije. Za odsudnu borbu bile su neophodne sve raspoložive snage, zbog čega su mladićima u Skoplju pre vremena podeljeni činovi kaplara (otuda i naziv) i oni su odmah narednog jutra upućeni ka Kolubari i Suvoboru. Srpska vojska je tada izvojevala jednu od najsjajnijih pobeda u Prvom svetskom ratu, predvođena Živojinom Mišićem.

1300 kaplara predstavlja simbol žrtvovanja za slobodu sopstvene zemlje i naroda jer su ih činili, mahom, golobradi mladići koji su svesno krenuli u borbu ( „Znajući šta dajem i zašto ga dajem“).

Jedna od centralnih beogradskih ulica nosi naziv Ulica 1300 kaplara, a u dosta šumadijskih

Stanislav Vinaver (Šabac 1. mart 1891 – Niška Banja 1. avgust 1955) bio je srpski pesnik i prevodilac, jevrejskog porekla.

Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu, u uglednoj jevrejskoj porodici, a postano je nezaobilazni deo srpske kulture. Otac Josif bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu, gimnaziju je učio u Šapcu i Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Već tada postaje sledbenik filozofskih ideja Anri Bergsona i 1911. ogleda se u simbolističkoj poeziji zbirkom «Mjeća».

Aleksandar Deroko (16. septembar 1894. — 30. novembar 1988) je bio srpski arhitekta i pisac mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Beogradskog Univerziteta i član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Rodio se u Beogradu 16. septembra 1894, gde je maturirao i upisao Tehnički fakultet. Početak Prvog svetskog rata ga je dočekao na studijama. U ratu je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara sa činom narednika. Tokom tog rata je postao jedan od prvih srpskih pilota.

Po okončanju rata vratio se studijama arhitekture i umetnosti u Rimu, Pragu, Brnu i Beogradu gde je diplomirao 1926. godine. Kao stipendista francuske vlade odlazi u Pariz gde se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u Parizu

Sa Bogdanom Nestorovićem je 1926 napravio projekat Hrama svetog Save sa kojim je pobedio na konkursu; izgradnja tog hrama se danas privodi kraju. Početkom tridesetih godina postao je profesor na Arhitektonskom i Filosofskom fakultetu na kojima je predavao do penzionisanja 1974. godine.

Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Deroko je bio redovan profesor na predmetu Savremena arhitektura. Amfiteatar je bio premali da primi sve studente, i uopšte sve zainteresovane. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici.

Na svojim putovanjima u više navrata (1954, 1956 i 1965) boravio je na Svetoj Gori, o čijoj je arhitekturi i životu ostavio dragocene podatke.

Član SANU postao je 1956. godine. Umro je 30. novembra 1988. godine.

Aleksandar Deroko je bio jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911., osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom. Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao u takmičenjima koja su 1910-12 organizovali prvi mladi modelari u Srbiji. Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu ga je odvela da se kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu, kao jedan od 1300 kaplara postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota.

Miladin Pećinar rođen je 18. marta (po starom kalendaru 5. marta) 1893. godine u zlatiborskom selu Ljubišu, u seoskoj porodici. Osnovnu školu je završio u mestu rođenja, a potom se upisao u gimnaziju u Užicu koju je završio školske 1911/12. godine. Iste godine se upisao na Građevinski odsek Tehničkog fakulteta. Balkanski ratovi i Prvi svetski rat su prekinuli njegovo dalje školovanje. U Prvom svetskom ratu je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara Skopske đačke čete. Sa srpskom vojskom se povukao preko Albanije. Na Solunskom frontu 1917. godine bio je teško ranjen. Posle rata je unapređen u čin rezervnog pešadijskog majora i kao takav je preuzet i u JNA posle Drugog svetskog rata. Studije je nastavio posle završetka rata, prvo na Primenjenoj školi za građevinske inženjere u Rimu, a zatim na Građevinskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu. Studije je završio krajem decembra 1921. godine i time stekao zvanje građevinskog inženjera.

Već na početku svoje profesionalne karijere opredeljuje se za hidrotehniku. Posle položenog stručnog ispita u februaru 1925. godine osniva svoj Biro za projektovanje građevina na vodi. Biro u toku Drugog svetskog rata nije radio, a zvanično je prestao sa radom krajem 1944. godine.

Od 1945. do 1948. godine radio je u Ministarstvu građevina FNRJ i u Saveznom hidrometeorološkom zavodu.

Krajem 1948. godine izabran je za vanrednog profesora za predmet hidrotehničke konstrukcije na Tehničkom fakultetu. Za redovnog profesora izabran je 1951. godine na Katedri za hidrotehniku na istom fakultetu, i tu je radio sve do penzionisanja 1963. godine.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1959. godine, a za redovnog člana 1963. godine.

Miladin Pećinar je umro 5. juna 1973. godine u Beogradu, a po svojoj želji je sahranjen u rodnom selu Ljubišu na Zlatiboru.

Naučni i stručni radovi akademika Miladina Pećinara obuhvataju skoro sve grane hidrotehnike - hidrologiju, hidrauliku, opšte uređenje voda, korišćenje vodnih snaga, sanitarnu hidrotehniku, uređenje vodotoka, uređenje mineralnih voda i hidrotehničke konstrukcije. U svakoj od ovih oblasti je dao vrlo vredna i značajna ostvarenja.

Projektovao je sledeće veće izvedene hidrotehničke objekte: lučnu branu „Matka“ na Treski (1938. godine) sa hidroelektranom Sv. Andreja; hidroelektrane: „Čečevo“ kod Kosovske Mitrovice, „Novi Pazar“, „Temštica“ kod Pirota, „Perućačko vrelo“ kod Bajine Bašte i „Crni Timok“ kod Boljevca; vodovode u Skoplju, Tetovu, Užicu, Beogradu i Obrenovcu (sa idejnim rešenjem uređenja Obrenovačke banje); kanalizaciju u Obrenovačkoj Banji i Zemunu. U oblasti mineralnih voda ima dosta uspelih studija i ostvarenja: Niška Banja, Palanački Kiseljak, Bukovička Banja i Vrnjačka Banja, gde je ostvario i način eksploatacije tople vode kao stone vode.

Osim ovih izvedenih projekata, projektovao je i jedan niz neizvedenih objekata.

Akademik Miladin M. Pećinar je nosilac Albanske spomenice. Na kraju Prvog svetskog rata je odlikovan ordenom Belog orla sa mačevima IV reda. Kasnije je odlikovan ordenom Sv. Save (1930. godine), ordenom Jugoslovenske krune četvrtog stepena (1938. godine) i bugarskim ordenom Sv. Aleksandar, oficirski krst. Posle Drugog svetskog rata dobio je Orden rada prvog reda (1956. godine) i Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem. Dobio je dva puta Oktobarsku nagradu grada Beograda (1962. godine i 1964. godine), dva puta Sedmojulsku nagradu Srbije (1951. godine i 1959. godine) i nagradu AVNOJ (1969. godine).

Prof. dr. Vojislav S. Radovanović (21. januar 1894. - 26. april 1957.) bio je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih naučnih radnika XX veka. Imao je tu čast da bude učenik i asistent čuvenog srpskog geografa prof. dr. Jovana Cvijića. Iako je po struci bio geomorfolog, prof. Radovanović se u svom dugogodišnjem naučnoistraživačkom radu bavio i drugim, manje ili više srodnim disciplinama kao što su antropogeografija, etnologija, fizička i istorijska geografija i istorija. Objavio je veliki broj naučnih radova, a njegova doktorska disertacija "Tikveš i Rajec" jedna je od najboljih i najiscrpnijih antropogeografskih monografija sa terena Makedonije.

Pored bavljenja naukom prof. Radovanović bio je i istaknuti pedagog koji je svoje bogato znanje i iskustvo uspešno prenosio generacijama studenata. Tokom svoje karijere radio je kao docent, vanredni i redovni profesor na Skopskom, Zagrebačkom i Beogradskom univerzitetu. Bio je dopisni član Srpskog Kraljevskog društva (kasnije SANU), član Srpskog geografskog društva i osnivač i prvi upravnik Etnografskog instituta SANU.

ojislav S. Radovanović, rođen je 21. januara 1894. god.u selu Pavlici u Raškoj oblasti. Njegov otac Sofronije, po zanimanju učitelj, bio je poznati socijalista zbog čega je često po kazni premeštan zajedno sa porodicom iz sela u selo. Vojislav je osnovnu školu učio u selu Vrbovcu. Posle su prešli u Šabac gde je pohađao Šabačku gimnaziju; maturirao je u Nišu. 1912. god. upisao se na geografski odsek Beogradskog univerziteta.

Učestvovao je u Prvom svetskom ratu kao jedan od 1.300 kaplara. Mobilisan je 1. decembra 1914. god. u činu đaka-narednika, ali se ubrzo razboleo od pegavog tifusa. Nakon uspešnog lečenja upućen je 1915. god. na front u blizini Smedereva. Prilikom artiljerijskog baraža koji je prethodio početku nemačke ofanzive 1915. god. teško je ranjen. Nemački geler pogodio ga je u koleno. Drugi geler pogodio ga je u predelu stomaka. Na sreću zaustavile su ga fišeklije sa municijom koje je nosio oko pojasa, ali je bio teško kontuzovan. Prebačen je u nemačku vojnu bolnicu gde mu je pružena medicinska nega. Glavni nemački hirurg sažalio se na mladog srpskog podoficira koji je odlično znao nemački jezik i odlučio je da mu spase nogu. Posle uspešne operacije proveo je neko vreme na rehabilitaciji. Kako mu je noga sporo zaceljivala Nemci su mu dozvolili da bude kod majke. U to vreme su bili smešteni kod rođaka u Kruševcu u kojem je Vojislav radio kao profesor nemačkog jezika u gimnaziji. Tokom boravka u Kruševcu upoznao je svoju buduću suprugu Milevu Šterić kojom se oženio posle rata.o završetku Prvog svetskog rata nastavio je sa studijama. 1921. god. diplomirao je geografiju. Sredinom 1921. god. postavljen je za privremenog predmetnog učitelja, a 10. novembra iste godine i za suplenta gimnazije u Skoplju gde je služio do 30. oktobra 1922. god. Na poziv prof. Jovana Cvijića radio je kao njegov asistent u Geografskom insitutu Univerziteta u Beogradu od 1922 do 1924. god. U ovom periodu se takođe aktivno bavio pevanjem. Bio je član Akademskog studentskog društva "Obilić" kao i član hora Beogradske opere čiji je upravnik u to vreme bio čuveni Stevan Hristić. Međutim, morao je da se odrekne profesionalnog bavljenja muzikom kada je njegov profesor i mentor Jovan Cvijić saznao za njegov angažman u Beogradskoj operi. Do ovog saznanja Cvijić je došao na pomalo smešan način koji se dugo posle toga prepričavao kao anegdota.

Uverenje o vremenu provedenom u horu Beogradske opere.

1921. god. Cvijić je ugostio uglednog gosta i kolegu iz Francuske. Želeći da mu pokaže znamenitosti Beograda odlučio je da ga odvede na predstavu u Beogradskoj operi. To veče je na repertoaru bila Verdijeva "Aida". U loži u Narodnom pozorištu, pored Cvijića i gosta iz Francuske, nalazio se i jedan od prvih Cvijićevih učenika i njegov prijatelj prof. Borivoje Ž. Milojević. Ubrzo po početku predstave na sceni se pojavio Vojislav Radovanović u kostimu prvosveštenika i počeo da peva. Ne verujući svojim očima, iako loža nije bila daleko od bine, Cvijić se iznenađeno okrenuo prema svom učeniku i zapitao ga: "Gos'n Boro, je'l ono naš Voja skakuće po bini?" Gos'n Bori nije preostalo ništa drugo nego da odgovori potvrdno. Znajući da se ovo saznanje nije dopalo Cvijiću prof. Milojević je sutradan sačekao svog mlađeg kolegu Vojislava ispred prostorija Geografskog instituta u Kapetan Mišinom zdanju i upozorio ga na događaj od prethodne večeri. Odmah po dolasku Cvijić je pozvao Vojislava u svoju kancelariju. U kraćem i otvorenom razgovoru Cvijić mu je na krajnje korektan način skrenuo pažnju da, iako je i on sam ljubitelj lepih umetnosti, smatra da jedan mlad čovek ne može profesionalno da se bavi i naukom i umetnošću i da bude uspešan na oba polja.

Vojislav Radovanović je već sutradan dao ostavku na mesto soliste u horu Beogradske opere. O njegovoj kratkoj profesionalnoj muzičkoj karijeri svedoči i uverenje koje je na njegov zahtev izdalo Kraljevsko Srpsko Narodno pozorište u kojem se potvrđuje da je Vojislav Radovanović bio član hora Beogradske opere u periodu od 1. septembra 1919. god. do 15. juna 1921. god.

Obaveštenje o stavljanju u stanje pokoja prof. Vojislava Radovanovića.

1924. god. odbranio je doktorsku disertaciju. Iste godine izabran je za docenta filozofskog fakulteta u Skoplju. Ovu dužnost obavljao je sve do 3. oktobra 1925. god. kada je postavljen za vanrednog profesora Mudroslovnog fakulteta Sveučilišta Kraljevine SHS u Zagrebu. U tom trenutku bio je jedini profesor srbijanac na Zagrebačkom sveučilištu što očigledno nekome nije bilo po volji. 14. januara 1926. god. penzionisan je po ukazu novog ministra prosvete g-dina Stjepana Radića. Bio je to prvi ukaz koji je Stjepan Radić doneo po stupanju na položaj Ministra prosvete. Penzionisanje prof. Vojislava Radovanovića bilo je povod za žučnu raspravu u Skupštini Kraljevine SHS. 1926. god. izabran je za vanrednog, a 1938. god. i za redovnog profesora fakulteta u Skoplju. 1936. god. izabran je za dopisnog člana Bugarskog geografskog društva u Sofiji. Takođe, bio je član, a kasnije i upravnik Srpskog geografskog društva. 1940. god. je nakon objavljivanja jedinstvenog dela o narodnoj nošnji u Marijovu izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. U Skoplju je do početka rata bio upravnik Skopskog muzeja u čijem osnivanju je dao ključni doprinos.

Drugi svetski rat

Slom države 1941. god. doveo je porodicu Vojislava Radovanovića u izbeglištvo, koje je proveo u Beogradu. Za vreme rata bio je redovni profesor Beogradskog univerziteta na raspolaganju jer tada nije bilo nastave. Tokom okupacije novoformirana Srpska vlada čiji predsednik je bio đeneral Milan Nedić pozvala je svu srpsku intelektualnu elitu da potpiše izjavu lojalnosti novoj vladi. Među nekolicinom uglednih srpskih intelektualaca koji su odbili da potpišu ovu izjavu bio je i prof. Vojislav Radovanović. Iako je bio poznat po antifašističkim predavanjima koje je držao na Beogradskom univerzitetu pre rata, kao i po tome da su mu dve ćerke bile komunistkinje koje su aktivno učestovale u borbi protiv okupatora, prof. Radovanović je uprkos odbijanju da potpiše deklaraciju, izbegao odvođenje u Banjički logor zahvaljujući dvostrukom špijunu koji je radio u Beogradskoj specijalnoj policiji. Ovaj gospodin, inače predratni komunista pružao je zaštitu porodici prof. Radovanovića tokom Drugog svetskog rata. Nažalost, ni njegova briga za porodicu Radovanović nije bila dovoljna da spreči odvođenje Vojislavovog sina Radovana u nemački koncentracioni logor Mauthauzen 1943. god. gde mu se gubi svaki trag. Iste godine, najmlađa ćerka prof. Radovanovića, Biljana mobilisana je za prinudni rad u nemačku organizaciju "Tot". Najverovatnije je upravo pomenuti gospodin iz tajne policije intervenisao da Biljana ne bude poslata izvan Srbije. Prebačena je u Jagodinu gde je učestvovala u javnim radovima. Njen otac ju je često obilazio sve dok se nije pridružila partizanima i nakon oslobođenja se vratila u Beograd.

Posle oslobođenja

Posle oslobođenja zemlje od nemačke okupacije godine 1945. Vojislav Radovanoović je bio preuzet od strane Beogradskog Univerziteta za redovnog profesora geografije (antropogeografije) na Prirodno-matematičkom fakultetu, i istovremeno, za profesora antropogeografije, koja se još jedino za njegova života održala na studijama, na katedri Etnologije Filozofskog fakulteta u Beogradu. Na tim dužnostima radio je sve do svoje smrti 1957. god.

Tokom 1945-46. god. bio je angažovan kao član komisije Ministarstva prosvete NR Srbije za utvđivanje štete na kulturnim spomenicima i prirodnim znamenitostima.

Uporedo sa nastavnim aktivnostima i profesurom u Beogradu Vojislav Radovanović ogromnu stvaralačku energiju ulaže u rad Etnografskog instituta SANU osnovanog 1947. god. takođe njegovim zalaganjem, uz veliku podršku tadašnjeg predsednika Akademije Aleksandra Belića. Aktom predsednika Komiteta za naučne ustanove, Univerziteta i Velike škole NR Srbije od 10. juna 1947. god. prof. dr. Vojislav Radovanović postavljen je za prvog upravnika Etnografskog instituta SAN. Na mestu upravnika Etnografskog instituta ostao je sve do svoje smrti 1957. god.

Prof. dr. Vojislav Radovanović umro je 26. aprila 1957. god. od raka u svojoj 63. godini.

Hristifor Crnilović - Kice (rođen je u Vlasotincu 1886. - 1963). Bio je jedan od 1300 kaplara u Prvom svetskom ratu. Ratujući, preživeo je dva balkanska rata, preživeo golgotu, dočekavši Vaskrsnuće Srbije. Bio je intelektualac koji je svojim idejama moderne umetnosti nastojao Srbiju približiti Evropi, a da istovremeno evropskoj javnosti ukaže na svoju zemlju, njenu kulturno-istorijsku baštinu, da tih prvih godina dvadesetog veka uvedu Srbiju na velika vrata u Evropu. Crnilović je bio poznati slikar svoga vremena. Kao pedagog koji se pamti i poštuje, priveo je umetničkom pozivu dvojicu velikih srpskih slikara: Predraga Peđu Milosavljevića i Aleksandra Tomaševića.

Bavio se etnografijom i poznata je njegova etno zbirka, koja je danas izložena u Manakovoj kući u Beogradu. Ta etno zbirka sadrži narodne nošnje i nakit centralno balkanskog područja iz 19. i prvih decenija 20. veka. Hrabar ratnik, čovek koji se nikada nije predavao iako je bio svestan da je kao stvaralac odgurnut na bočni kolosek života.

Napisao je jednom prilikom svojoj sestri Zori: "Kad se tako mnogo namučim, kao ovo nekoliko dana, pomislim što ne umrem da se ne mučim do kraja života. Ako eto, imam neki cilj pred sobom to se pored toga udubim u to i zaboravim...). Ne dolikuje to čoveku koji je sedam godina učestvovao u najljućim ratovima(...). Moram da izdržim do kraja i ovo što mi je sudbina dodelila spokojno i mirno kao Hristos..."

I izdržao je do kraja ono što mu je život namenio kao sudbinu, da posle Drugog svetskog rata, kao najveći siromah u socijalnoj bedi, dočeka biološki kraj u svom gradu, Vlasotincu. Mnogi se njegovih muka i nevolja i danas sećaju. Jedino, ako je uteha, Crnilović, koga su znali kao Kice u Vlasotincu, svojim delom zadužio je srpski rod i rodno Vlasotince.

[tpku_2b]

... tema se ocuvala do dan danas ... evo linka ... http://www.paluba.info/smf/index.php?topic=1473.msg130125;topicseen#new

[Danijela]

Улазак у гротло Колубарске битке легендарног Скопског ђачког батаљона, прозваног „1.300 каплара“ 2. децембра 1914, доноси одлучујућу моралну превагу и даје снагу Српској војсци да у победоносном противудару најури непријатеља из земље. Тај јединствени батаљон формиран је сeптембра 1914. због губитака које је Српска војска претрпела након Церске битке и одбрамбених дејстава дуж Дрине, Саве и Дунава против надируће Аустроугарске војске.
Ни једна држава на свету не шаље у прве линије фронта своје најученије и најумније младе људе, јер они представљају окосницу будућности и нормалног функционисања једне државе. И управо због тога је српска влада оклевала да у гротло рата пошаље оно највредније што свака држава има—најумније и најобразованије младе људе. Деца политичара, министара, индустријалаца, трговаца, богаташа и сељака су из својих гимназијских и универзитетских клупа послати на војну обуку у Скопље. Многи академци су пристигли у Скопље и из знаменитих европских универзитета. Будући књижевници, академици, министри, професори, секретари, дипломате, адвокати, инжењери, лекари, уметници, предузетници…једном речју најбоље што једна земља може да има уложено је у одбрану Србије. Сви академци у војној униформи, сви са шајкачама раме уз раме са својим народом из ког су потекли, сви под оружјем, спремни да по сваку цену бране своју отаџбину. То је дало невероватну моралну снагу обичном српском војнику који је већ извојевао победу на Церу, видевши да Србија у борбу улаже све што има и да деца познатих, утицајних и богатих иду на прве линије фронта раме уз раме са српским сељаком. Енглески лист „Обзервер“ о слању српске академске омладине на фронт овако извештава: „То је једини пример у историји света да једна држава, малена Србија, шаље у рат, искључиво у борбене јединице, свој цвет. Своју будућност. Целокупну интелектуалну омладину, као последњу наду за спас своје земље“.
Само у Колубарској бици јуначки на првим линијама пробоја фронта од њих укупно 1.321 гине више од 400. Остављају кости од Лазаревца преко албанских гудура, на острву Виду, Плавој гробници, Солунском фронту. Њих више од две трћине се из рата неће вратити.
То су „1.300 каплара“, легендарни батаљон српских академаца.
Не смемо никада заборавити њихову жртву и јунаштво!

Српска историја

http://patriot.rs/1300-kaplara/