За неку будућу правду

[Vaske]

Вук Миљановић

Филозофски факултет

Пале

327.56 : 341.6

355.019 : 341.67

341.45 : 341.63

ЗА НЕКУ БУДУЋУ ПРАВДУ∗

(интервју са Жаком Деридом)

интервју водио: Lieven De Cauter

Раселов суд је истражна комисија о новом свјетском поретку,

односно, прецизније, о "Пројекту новог америчког стољећа" (PNAC),

неоконзервативног think tank-a који је инспирисао ратну логику

Бушове администрације. Супотписници писма о намјерама овог

пројекта су између осталих Дик Чејни, Доналд Рамсфелд и Пол

Волфовиц. Њихов програм обухвата промоцију планетарне

хегемоније, засноване на високотехнолошкој армији, која би

спријечила појаву ривалских суперсила, те предузимала превентивне

акције против оних који угрожавају америчке интересе. Суд ће

засједати у Бриселу између 14. и 17. априла. Жак Дерида, један од

највећих живих философа, који болује од рака, није у могућности да

присуствује засједању, па је позвао иницијатора пројекта Лиевен-а Де

Цаутер-а у своју кућу због интервјуа.

Л.дЦ.: Захваљујући Вам на Вашој великодушности, најприје да Вас

упитам зашто сте одлучили, на нашу иницијативу, иницијативу

Раселовог суда, дати нам овај интервју?

Ж.Д.: Најприје желим да у начелу поздравим Вашу иницијативу:

обновити традицију Раселовог суда је данас симболички важно и

нужно. Вјерујем да је то важно за свијет, макар и само због тога што

се тако подржава геополитичко разматрање свих грађана свијета. Још

сам и више увјерен у ту нужност у свјетлу чињенице како, већ неко

вријеме, јесмо свједоцима повећаног интересовања за настајање,

изградњу међународних институција, институција међународног

∗ Изворник: For a Justice to come: An Interview with Jacques Derrida by Lieven De

Cauter, preuzet sa internet stranice

http://hydra.umn.edu...#sdfootnote1sym

Вук Миљановић

626

права, које, надилазећи сувереност држава, шефовима држава,

генералима, истина не још и самим државама, али особама

одговорним за, односно, за које се сумња да су одговорне за ратне

злочине, злочине против човјечности - можемо споменути случај

Пиночеа, успркос његове двосмислености, или, пак, Милошевића. У

сваком случају, шефови држава, као такви, морају се појавити пред

Међународним кривичним судом, на примјер, који, пак, има статус

који је признат од међународног права, и то унаточ свим познатим

тешкоћама: америчким, француским и израелским оградама. Но, без

даљњег, тај Суд постоји и, мада је још увијек на климавим ногама,

слаб и проблематичан у погледу извршења својих пресуда, постоји

као признати феномен међународног права.

Ваш пројекат, ако правилно разумијем, није истог типа, иако је

инспирисан истим духом. Нема правни или судски статус признат од

било које државе, те, схдно томе, остаје приватна иницијатива.

Грађани различитих држава су се међусобно сложили да спроведу,

што је поштеније могуће, истрагу о дјеловању, о политичком пројекту

и његовом извршењу. Ствар није у томе да се дође до пресуде, која би

резултирала извршним налогом, већ у томе да се подигне и изоштри

будност грађана свијета, на првом мјесту оних одговорних којима и

предлажете суђење. То може имати симболичку тежину у коју

вјерујем, примјерну симболичку тежину.

Стога, мада се не осјећам укљученим у дотично искуство што

га намјеравате приредити, мислим да је веома важно потцртати да је

случај кога намјеравате истраживати - а то је, сасвим је јасно, крупан

и изнимно озбиљан случај - само један међу многим случајевима.

Сукладно логици Вашег пројекта и друга дјеловања, други

припадници политичког или војног естаблишмента, друге земље,

други државници, такођер, могу бити изведени на суђење на исти

начин, или, пак, бити повезани са овим случајем. Лично, имам

критички став према Бушовој администрацији и њеном пројекту,

њеном нападу на Ирак, и начину како је спроведен на унилатералан

начин, успркос званичним протестима европских земаља укључујући

Француску, кршењу правила УН-а и Савјета безбједности... Но,

упркос овом критицизму, кога сам, успут, и јавно изразио, не бих

желио да се САД у цјелини појаве пред таквим судом. Желио бих

истаћи бројне снаге унутар САД-а које су се политици према Ираку

противиле подједнако снажно као и Европа. Ова политика не

Прилози

627

укључује Американце уопште, него само фазу у америчкој политици,

која ће, заправо, бити наново преиспитивана у трци за америчке

предсједничке изборе. Можда ће услиједити промјене, па бих вас

охрабрио да будете разборити у погледу тога према коме усмјеравате

оптужбе.

Л.дЦ.: Управо смо зато и усмјерили нашу пажњу не на

администрацију у цјелини, већ изравније према PNAC, think tank-у из

кога су проистекле све те екстремне идеје унилатерализма,

хегемоније, милитаризације свијета, ...

Ж.Д.: Тамо гдје постоји изричит политички пројекат, који исказује

своје хегемонистичке намјере и предлаже да се све ствари поставе

тако да би се то и остварило, тамо је могуће, сходно томе, усмјерити

оптужбе, протесте у име међународног права и постојећих

институција, у њиховом духу и у њиховом слову. Имам на уму

колико УН, толико и Савјет безбједности, који јесу угледне

институције, но чија структура, Повеља, процедуре требају бити

реформисани, посебно Савјет безбједности. Ово потврђује и криза

која се одвија: ове међународне институције требају бити

реформисане. И, природно, овдје бих се залагао за радикалну

трансформацију- не знам да ли ће се то догодити у кратком року- која

би довела у питање и саму Повељу, то јест поштовање суверености

нација-држава и недјељивост суверенитета. Постоји контрадикција

између поштовања људских права уопште, што је, такође, дио

Повеље, и поштовања суверенитета нација-држава. Државе су

заправо представљене као такве у УН-у, те а fortiori у Савјету

безбједности, који окупља побједнике из посљедњег рата. Све ово

позива на разбориту трансформацију. Инсистирам на томе да то треба

да буде трансформација, а не деструкција, зато што вјерујем у дух

УН-а.

Л.дЦ.: Дакле, још остајете унутар Кантових виђења...

Ж.Д.: Барем у духу Канта, пошто, такође, имам и нека питања у вези

са Кантовим појмом космополитизма.1 Управо из те перспективе

вјерујем да су иницијативе попут ваше и сличне симболички веома

важне за подизање свијести о овим нужним трансформацијама. То ће

имати, барем се надам, симболичку вриједност позива на

промишљање које нам је потребно, а о коме државе не воде рачуна, о

1 Derida upućuje na vlastite refleksije o Kantu i njegovoj ideji Völkerbund-a (saveza

ljudi) u djelu Voyous (Rogues), na stranama 118-125.

Вук Миљановић

628

коме нити институције попут Међународног кривичног суда не воде

рачуна.

Л.дЦ.: Ако могу себи дозволити једну потанкост: ми смо дио мреже

која се назива Свјетски трибунал за Ирак. Засједања ће се одржати у

Хирошими, Токију, Мексику, Њујорку, Лондону и Истамбулу. У

Лондону, и ту је веза између међународног кривичног суда и

моралног суда веома јака, они који су задужени за трибунал за Ирак,

заједно са стручњацима, створили су досије да би испитали да ли је

Блер (који је признао Међународни кривични суд) прекршио

међународно право. Према свему судећи, постоји завидна мјера

консензуса међу стручњацима да се тврди како је тај рат повреда, то

је агресивни рат у техничком смислу, како се користи у Повељи УН-а,

пошто није било изравне пријетње територији земаља које су у њему

учествовале. Исход те истраге јесте тај да су поднијели тај досије

Међународном кривичном суду у Хагу. Слично томе и у

Копенхагену, пошто је и Данска дио коалиције. Дакле, могуће је да се

наша морална иницијатива трансформише, у некој од њених

компоненети, у судску процедуру у стриктном смислу.

Ж.Д.: То би извјесно било пожељно! Но, могућност да се то и догоди

изгледа слаба, јер било би превише држава које би се противиле да

ваша иницијатива постане институционална и уопште судска, и то не

само САД. Но, чак и ако се то и не догоди, то не значи да је ваш

пројекат осуђен на то да остане недјелотворан. Напротив. Вјерујем у

његову знатну симболичку дјелотворност у јавном домену. Чињеница

да је то речено, објављено, чак и ако је не слиједи пресуда у строго

судском смислу, остављајући по страни могуће казне, може имати

завидан симболички утицај на политичку свијест грађана, измијењен,

одложен утицај, но такав да буди висока очекивања. Надам се да ћете

са онима које будете оптужили поступати праведно, да ће то бити

подухват од пуног интегритета, без претходног заузимања ставова,

без предрасуда, да ће се све одвијати у миру и правди, да ће

одговорне стране бити тачно идентифициране, да нећете превршити

мјеру и да нећете искључити могућност сличних процедура у

будућности. Не желим да ова процедура послужи као исприка за

неспровођење других процедура које су подједнако неопходне у вези

са другим земљама, другим дјеловањима, било европским или не.

Пожелио бих да примјерни карактер ваше иницијативе доведе до

трајних, ако не и сталних посљедица.

Прилози

629

Вјерујем како би иницијатива била схваћена као праведнија да

се нисте усмјерили само на наведене мете као на једине могуће,

извјесно због тога, као што сте тога и свјесни, што у овој агресији на

Ирак америчка одговорност природно јесте највећа, но то се није

догодило без сложеног саучесништва многих других страна. Имамо

посла са сплетом скоро неразрјешивих саодговорности. Надам се да

ће то бити јасно узето у обзир, те да то неће бити оптуживање само

једног човјека. Чак и ако је он идеолог, неко ко је пројекту хегемоније

дао одређену читљиву форму, он то није учинио на сопствену руку,

он то не може наметнути људима који се са тиме не слажу. Стога је

обрисе за оптуженог, или сумњивог или сумњиве, веома тешко

утврдити.

Л.дЦ.: Да, то је један од разлога зашто смо напустили строго судски

формат. Један од недостатака судског формата јесте та да се можете

усмјерити једино на личности. Док се ми заправо желимо усмјерити

на систем, на системску логику. Ми именујемо оптужене (Чејни,

Волфовиц, Рамсфелд) да бисмо људима показали како не говоримо о

привиђењима, но циљамо на PNAC као скуп перформативних

дискурса, то ће рећи планова да се нешто постигне, намјера које се

хоће спровести у акцију. Наша је тешкоћа и у погледу комуникације:

обавјештавати људе како PNAC постоји и то да је важно проширити

знање о томе јесте посао за себе.

Ж.Д.: Наравно. И управо је стога битно да су ствари дјеломично

персонализоване, а дјеломично бивају развијене на нивоу система,

принципа, појмова, тамо гдје тај систем, ти принципи, ти појмови

крше међународно право, које, пак, мора бити како поштовано, тако,

можда и промијењено. Ту је мјесто на коме нећете моћи избјећи

говорити о суверености, о нужној подијељености или ограничености

суверенитета. Лично, када морам заузети став о овој опширној теми

суверенитета, о ономе што називам нужном деконструкцијом, веома

сам опрезан. Вјерујем како је нужно, на начин философске,

хисторијске анализе, деконструисати политичку теологију

суверенитета. То је огроман философски задатак, који захтијева

поновно прочитавање свега, од Канта до Бодена, од Хобса до Шмита.

Но, истовремено не смије се помислити како се мора борити за

напросто разарање сваког суверенитета; то нити је реалистично нити

је пожељно. Постоје учинци суверенитета који су, по мом мишљењу,

Вук Миљановић

630

још увијек политички корисни у борби против одређених снага

међународне концентрације снага које се подсмијавају суверенитету.

У овом случају, имамо слагање арогантних и хегемонистичких

тврдњи суверене нације-државе са окупљањем глобалних економских

снага, које укључују све врсте трансакција и компликација у којима

су Кина, Русија и многе земље блиског истока подједнако умијешане.

Овдје ствари постаје веома тешко разлучити. Вјерујем како понекад

истицање суверености не би требало нужно одбацивати и

критиковати, зависно од ситуације.

Л.дЦ.: Као што сте то јасно показали у Воџоус (Rogues), када сте

деконструисали нема демократије без "кратије:" одређене снаге, чак

силе, се захтијевају.

Ж.Д.: Апсолутно. Такође, можете говорити о суверености грађанина,

који гласа на суверен начин, тако да морате бити веома опрезни. По

мом мишљењу, интересантна ствар у вези са вашим пројектом је та да

спроводите или настојите на овој рефлексији полазећи од стварног

случаја који има специфичну форму: војну, стратегијску, економску

итд. Веома је важно развити такву рефлексију случаја, но она

захтијева знатно вријеме и мора пратити цјеловити геополитички

процес у надолазећим деценијама. Није само стога што сам Француз,

Европљанин или грађанин свијета, него је, такође, философ тај који је

заинтересован да види како се ова питања развијају и зато налазим

ваш пројекат интересантним и нужним. Он ће пружити могућност

другима, многим другим надам се, да усвоје позицију имајући у виду

ваше напоре, да рефлектују, могуће да вам се противе, или да вам се

придруже, но све то може бити само на добробит политичке

рефлексије коју потребујемо.

Л.дЦ.: Био сам запрепаштен дефиницијом коју сте дали у The Concept

of September 11: философ је, кажете, онај који излази на крај са

будућим политичким и међународним институцијама. Ово је веома

политичка дефиниција философа.

Ж.Д.: Оно на што сам желио упутити јесте то да то неће нужно бити

професионални философи који ће морати излазити на крај са свим

тим. Правник или политичар који ће побринути о овим питањима

биће философи сутрашњице. Понекад су политичари или правници

више у могућности да философски промисле ова питања, него што су

то професионални академски философи, иако и на универзитетима

постоји неколицина која се тиме бави. У сваком случају, философија

Прилози

631

данас, или задатак философије данас, јесте да промишља ово кроз

дјелатност, чинећи нешто.

Л.дЦ.: Желио бих се вратити на ову идеју суверености. Није ли нови

империјални поредак тај који именује "одметничке државе" државама

изузећа? У тексту Воџоус говорите о појму ауто-имунитета

демократије: демократија, у одређеним критичним моментима,

вјерује како се мора суспендовати да би се одбранила. То је оно што

се сада догађа у САД, и у унутрашњој и спољњој политици.

Идеологија PNAC, па онда и Бушове администрације, јесте управо то.

Ж.Д.: Oво изузеће је преношење, критериј суверенитета, као што смо

то примијетили у вези са Карлом Шмитом (кога сам, такође,

критиковао, мора се бити веома опрезан када се говори о Карлу

Шмиту, написао сам неколико поглавља о њему у Политикама

пријатељства, гдје сам га узимао за озбиљно и гдје сам га критиковао,

и свакако не желим да се моја рефлексија о њему узме као

одобравање било његових идеја било његове личне хисторије).

Суверен је онај који одлучује о изузећу. Изузеће и суверенитет иду

руку под руку. На исти начин на који, у одређеним временима,

демократија пријети или суспендује себе саму, тако се суверенитет

састоји у томе да се себи да за право да се суспендује закон . Ово је

дефиниција сувереног: он прави закон, он је изнад закона, он

суспендује закон. То је оно што су учиниле САД, с једне стране, када

су прекршиле своје властите обавезе према УН и Савјету

безбједности, а, с друге стране, унутар саме земље, запријетивши у

одређеној мјери америчкој демократији, то ће рећи увођењем

изузетних дјеловања и правних процедура. Не мислим само на

затворенике у Гвантанаму, него, такође, и на Патриотски акт: од

његовог увођења, ФБИ је спроводио инквизицијске процедуре

застрашивања које су биле одбачене од самих Американаца, прије

свега правника, као оне које крше устав и демократију.

Рекавши то, истини за вољу, морамо се подсјетити да су САД

и поред свега демократија. Буш, који је изабран са најмањом

разликом, ризикује да изгуби сљедеће изборе: он је суверен само на

четири године. То је веома легалистичка земља, богата приказима

политичких слобода које не би биле толерисане у многим другим

земљама. Не мислим само на земље које су познате као

недемократске, већ, такође, и на наше западноевропске демократије.

У САД, када видим оне веома бројне маршеве против предстојећег

рата у Ираку, испред Бијеле куће, тачно испред Бушовог уреда, кажем

Вук Миљановић

632

самом себи да ако би се протестанти окупили на Јелисејским пољима

у сличној ситуацији, то не би било толерисано. Истини за вољу,

морамо узети у обзир ову контрадикцију унутар америчке

демократије- с једне стране, ауто-имунитет: демократија се, бранећи

се, уништава; но, с друге стране, морамо узети у обзир како је ова

хегемонистичке тенденција, такође, и криза хегемоније. САД се, по

мом мишљењу, грче због своје хегемоније, у вријеме када је ова у

кризи, несигурна. Не постоји контрадикција између хегемонистичког

порива и кризе. САД веома добро схватају да ће током неколико

наредних година Кина и Русија почети јачати. Приче о нафти које су

природно одредиле ирачку епизоду повезане су са дугорочним

прогнозама које се прије свега тичу Кине: снабдијевање Кине нафтом,

контрола над блискоисточном нафтом... све ово указује на то да је

хегемонија онолико под пријетњом колико се и показује као јасна и

арогантна.

То је изнимно сложена ситуација, усљед чега сам у обавези да

кажем како то не треба бити ствар уопштених оптужби или

денунцијација против САД, већ да требамо одмјерити све што је

критично у америчком политичком животу. Постоје снаге у САД-у

које се боре против Бушове администрације, треба формирати спреге

са овим снагама, признати њихово постојање. Понекад, оне исказују

своје критике на много радикалније начине него Европа. Но, јасно је

да постоји - претпостављам да ћете о томе расправљати на вашој

истражној комисији - огроман проблем медија, контроле медија,

медијске моћи, која је на одлучујући начин пратила цијелу ту причу

од 11. септембра до инвазије на Ирак, инвазије која је, успут, по моме

мишљењу, била планирана далеко прије 11. септембра.

Л.дЦ.: Да, у сваком случају, то је једна од ствари које треба доказати.

PNAC 2000. пише: "САД деценијама теже да играју сталнију улогу у

регионалној сигурности Залива. Док неразријешени сукоб са Ираком

пружа тренутачно оправдање, потреба за суштинским присуством

америчких снага у Заливу превазилази проблем режима Садама

Хусеина." Они су то написали у септембру 2000: ствар је већ била

одлучена, све остало је било само алиби.

Ж.Д.: Имао сам о томе јавну расправу са Бодријаром, који је тврдио

како је агресија против Ирака - која је тада припремана - директна

посљедица 11. септембра. Успротивио сам се тој тези, рекао сам како

сам мислио да ће се то свеједно догодити, да су претпоставке

Прилози

633

постојале већ дуже вријеме, те да се два догађаја могу раздвојити, до

одређене мјере. У вријеме када ће хисторија овог периода бити

писана, када се објелодане документи, постаће јасно да су 11.

септембру претходили веома сложени тајни преговори, често у

Европи, о теми трасе гасовода, у вријеме када је нафтни клан био на

снази. Постојале су интриге и пријетње, и није немогуће мислити да

ће једног дана бити откривено да се заправо циљало на Бушов клан

прије него на земљу, Клинтонову Америку. Но, не требамо се

зауставити код нафте: постоје бројни други геополитички проблеми,

између осталог напетости са Кином, Европом, Русијом. Савези са

САД-ом, промјењиви као и увијек, с обзиром на то да су напали оне

које су подржавали у дугом временском периоду. Ирак је био

савезник како САД-а, тако и Француске: све је то дио дипломатске

несталности, хипокритске од почетка до краја, и не само на страни

САД. Постоје многи други проблеми осим саме нафте, посебно пошто

је нафта ствар за само неколико наредних деценија: неће бити више

нафте за неких 50 година! Морамо узети у обзир питање нафте, но не

требамо томе посветити сву нашу пажњу и анализирати само то.

Постоје и војна питања, која се испреплићу са територијалним

питањима окупације и контроле. Но, војна сила није само

територијална сила, сада то знамо, она је испреплетена са

нетериторијалном контролом, технолошко-комуникацијским

каналима итд. Све ово треба узети у обзир.

Л.дЦ.: А Израел?

Ж.Д.: Многи су тврдили како је америчко-изреелски савез или

подршка коју САД дају Израелу није неповезана са овом

интервенцијом у Ираку. Вјерујем да је то тачно у одређеној мјери. Но,

и овдје су ствари веома сложене, зато што чак и пошто је тренутачна

израелска влада - и овдје бих предузео исте мјере опреза као и

случају САД: има Израелаца који се боре против Шаронове владе -

честитала сама себи, службено и јавно на агресији на Ирак, слобода

коју би то наводно дало Израелу за његове офанзивне иницијативе и

колонизацију и насиље јесте веома упитна. И овдје можемо говорити

о ауто-имунитету: то је веома контрадикторно, зато што је то

истовремено ојачало палестински тероризам, појачало пробуђене

симптоме антисемитизма широм Европе...

Ово је веома сложено, јер ако је истина да Американци

подржавају Израел - баш као и већина европских земаља, са

различитим политичким уређењима - најбољи амерички савезници

Вук Миљановић

634

Шаронове политике, то ће рећи најофанзивније политике израелске

владе, није само америчка јеврејска заједница, него, такође, и

хришћански фундаменталисти. Они су често понајвише про-

израелски од свих Американаца, понекада још и више него одређени

амерички Јевреји. Нисам сигуран да ће се показати како је овај облик

агресије против Ирака био у израелском најбољем интересу.

Будућност ће то показати. Чак се и Шарон суочава са опозицијом у

својој властитој влади, у већини која га подржава, зато што тврди да

ће се повући из насеља у Гази. Тешкоћа са пројектима попут вашег,

како год оправдани и величанствени били у принципу, јесте у томе да

морају бити пажљиви и узети у обзир ту сложеност, да морају

настојати да не буду неправедни ни према једној страни. То је један

од разлога зашто инсистирам на потврђивању моје подршке у

принципу. У немогућности да дјелотворно учествујем у истрази и

доношењу одлуке из разлога моје болести, преферирам да се

ограничим на ово слагање у принципу, но нећу оклијевати да

накнадно поздравим ствар, ако нађем да сте ствар добро спровели!

Л.дЦ.: Ваше су изјаве јасне и биће пиће за многе који су жедни

(правде, на примјер). Хвала Вам много. На начин пост сцриптум-а:

проговоримо накратко о месијанизму. То ће рећи о " слабој сили",

што реферира на Бењамина и на што подсјећате у Priére d'insérer,

предговору за Воџоус. Дозволите ми да цитирам одатле: "Ова рањива

сила, сила без снаге излаже се ономе или оному који долази и долази

да утиче на њу... Оно што се овдје потврђује биће месијански чин

вјере- нерелигиозан и без месијанизма. (...) Ово мјесто није нити тло

нити темељ. Но, без даљњега управо ће тамо коријенити позив на

мишљење догађаја који ће доћи: демократије која ће доћи, (раз)ума

који ће доћи. Све ће се наде полагати у овај позив, наравно, но позив

ће у себи остати без наде. Не у безнађу, већ стран телеологији,

очекивању и добробитију спасења. не стран спасењу другог, стран

добрим жељама или правди, но још побуњенички спрам икономије

спасења."... Мислим да је ово веома лијепо. Скоро уметнута молитва -

у свакодневницу, у наш пројекат. Шта је то, овај месијанизам без

религије?

Ж.Д.: Слаба сила стварно реферира на Бењамина, но и није заправо

моја референца. То је оно што називам "месијанизмом без

месијанства", рекао бих да се данас једно од оваплоћења, једна од

примјена месијанизма, овог месијанизма без религије, може пронаћи

Прилози

635

у антиглобалистичким покретима. Покретима који су још увијек

хетерогени, неки још увијек неуобличени, пуни контрадикција, но

који окупљају заједно слабе на земљи, све оне који се осјећају

смрвљеним под економским хегемонијама, под либералним

тржиштем, суверенитетом итд. Вјерујем да ће се у будућности ови

слаби показати као најјачи и да они представљају будућност. Иако

нисам милитант умијешан у ове покрете, кладим се на ове слабе силе

антиглобалистичких покрета, који ће се морати објаснити, отклонити

своје противрјечности, но који марширају против свих

хегемонистичких организација свијета. Не само САД-а, ММФ-а, Г-8,

свих оних организованих хегемонија богатих земаља, јаких и моћних

земаља, којих је и Европа дио. Управо ови антиглобалистички

покрети нуде један од најбољих израза онога што бих назвао

месијанизмом без месијанства, то ће рећи месијанизмом који не

припада било којој одређеној религији. Конфликт са Ираком

укључује бројне религијске елементе, на свим странама - на

хришћанској, као и на муслиманској страни. Оно што називам

месијанизмом без месијанства јесте позив, обећање независне

будућности онога што ће доћи, и што долази као и сваки месија у

облику мира и правде, обећање независно од религије, то ће рећи

универзално. Обећање независно од три религије тамо гдје се оне

противстављају, пошто је то у ствари рат између три авраамовске

религије. Обећање изнад авраамовских религија, универзално, без

односа спрам откровења или хисторије религија. Моја намјера овдје

није антирелигијска, то није ствар вођења рата против религијског

месијанства у правом смислу, то ће рећи јудаизма, хришћанства,

ислама. Но, то је ствар означавања мјеста на коме су ова месијанства

превазиђена месијанизмом, то ће рећи ишчекивањем без ишчекивања,

без хоризонта догађаја који ће доћи, демократије која ће доћи са свим

својим контрадикцијама. И вјерујем како морамо тражити да данас,

веома опрезно, оснажимо и уобличимо овај месијанизам, без

предавања старим политичким појмовима (суверенитет,

територијалне нације-државе), без предавања црквама или

религијским силама, теолошко-политичким или теократским у свим

порецима, било да су теократије исламског блиског истока, било да

су, прерушене, теократије Запада. (Успркос свему, Европа, посебно

Француска, но посебно САД јесу секуларне у принципу, по њиховим

уставима. Скоро сам чуо новинара како говори Американцу: "Како

објашљавате да Буш увијек каже: Да Бог благослови Америку, да се

Вук Миљановић

636

предсједник заклиње над Библијом итд." А Американац је одговорио:

"Не држите нам предавања о секуларности јер смо ми у устав ставили

одвајање цркве и државе много прије него што сте то ви учинили," то

да држава није под контролом било које религије, што, пак, не

спрјечава упражњавање хришћанске доминације, но и овдје постоји

императив опреза.) Месијанизам без месијанства то је: независност у

погледу религије уопште. Нека врста вјере без религије.

Preveo na engleski Ortwin de Graef

Transkribovala Maïwenn Furic

(Ris Orangis, četvrtak, 19. februara 2004.)