Писмо о опасностима евхаристијског утопизмa

[Guest - . . .-]

…Шта ти данас могу писати о Евхаристији, поред гомиле књига, чланака и предавања на ту тему? Евхаристија је постала лајт-мотив целокупне савремене православне теологије. То је похвално и ослобађајуће. Ова централна тајна Цркве полако заузима своје право место у животу црквених парохија-заједница, као и наших појединачних живота. Ипак, допусти да укратко укажем на још неке чињенице, за које ми се чини да измичу савременим хришћанима, а које могу у будућности створити доста проблема. Света тајна Евхаристије је, пре свега, наш (лични и црквени)

однос

са Светом Тројицом. Уопште, појам свете тајне бих тумачио (никако не и крајње дефинисао, јер не постоје крајње дефиниције када су у питању необухватни животни сусрети) као

догађај дара/даривања другости другог

. Дакле, света тајна (мислећи притом и на целокупну светотајинскост Цркве) је незавршено догађање дара/даривања другости Свете Тројице свету/човеку, као и даривање другости човека Светој Тројици. У том смислу, Евхаристија је обострано самопредавање између нествореног и створеног, тј. непрекидни догађај самоприношења своје апсолутне сасвим-другости. За мене, на крају, Евхаристија је

изненађење доласка сасвим-другости Свете Тројице

међу нас као никада-заслужени

дар

. Уосталом, мора се признати, све напред написано је један својеврсни евхаристијски максимализам. Истину Евхаристије можемо исказати на много начина, што данас савремени теолози и чине. Надолази питање: шта са свим овим има наше историјско (па самим тим земаљско и биолошко) човечије биће? Теолози као да заборављају да поред оног евхаристијског, есхатолошког, онтолошког и доксолошког у нашој смртној егзистенцији постоји и оно

патолошко

. Оно неизбежно контигентно, нецеловито, нужно, смртно, тј. сасвим људско. Из дана у дан стичем утисак да у целокупној причи о „есхатолошком динамизму“, „онтолошким есхатонима“, „личносним љубавним заједницама“, и др. по страни остаје конкретан човек наших свакодневних парохијских живота! Човек који је, мада позван на љубав, слободу, заједницу, евхаристију и есхатон, заглибљен у оно патолошко. У оно што нас ослепљује за конкретно овде-и-сада труда и подвига. Понекад ми се чини да таква једна патологија своје оправдање проналази бежањем у

евхаристијски утопизам

, који са своје стране може постати изговор за неодговорност према себи патолошком. Тако често чујем своје са-парохијане (а теби признајем да и сам нисам лишен таквих искустава): „Идем сваке недеље на Литургију и непрекидно се причешћујем; Учествујем у есхатолошкој заједници љубави и слободе; Заједничаримо; Битна је онтологија, а не етика“, итд. Но,

оно-патолошко

у њима (мени и нама) се не зацељује, штавише, од евхаристијског утопизма понекад и не видимо себе болеснима, не потребујемо труда за очувањем и унапређењем сусрета-односа који смо примили од Свете Тројице у Евхаристији. Сети се мојих речи напред изнесених:

Евхаристија је обострано даривање своје сасвим другости

! Данас, чини ми се да само примамо дарове (а и то је питање како?!), а ништа не дарујемо назад. Евхаристијски утопизам расте и почиње да баца своје прве тамне сенке на парохије. Труд и напор су две заборављене речи у црквеним заједницама. Етика је, пак, готово јерес постала! Не знам шта да мислим?...

Л.

...На самом почетку, ускачем у твоје питање јер видим и примећујем нешто ново! До сада, кад смо разговарали о "другом", ми смо тумачили другог у смислу односа ЈА - ТИ, тј. : други је различит у односу на мене, али је и моје огледало, а ја сам наспрам њега статичан - то је залеђена позиција две фигуре (чак и када се говори о динамизму односа личности, слика је статична). Међутим, по први пут читам код тебе следеће: другост је шанса, промена, покрет и сваки сусрет и долазак другог и другачијег (па и на нивоу свакодневних промена у животу) јесте прилика НАМА дата да СЕБЕ обликујемо! Други је могућ једино као сусрет промене, зато га зовемо „другим“ – другачијим у односу на тренутак пре, оним који је себе изменио. Онај наспрам нас у слици, разговору, молитви, није ту да станемо наспрам и задивимо се нашим "личносним" различитостима и потенцијалима, већ да први и апсолутни сусрет буде Промена, Искорак и Наткорак - а то се мери прозирним секундама. Замка утопизма почела је онда када се у односу Други-Други, под привидом призивања заједнице љубави Божије, остало на старом и познатом „соло“ путу од Ја до Ти и натраг! Све што је у односу на нас различито, вредновано је једино ако нас мења. У теолошком дискурсу, усуђујем се рећи: примљени Бог је Бог који нас је променио чим смо Га примили. Зато је наш сусрет изненађујућ, јер је прекретница нама непозната, а трзавица неопходна. Верујем да си ми хтео поручити: самоприношење апсолутне сасвим-другости није паковање себе у шизофрени пакет, који треба отварати и чачакати по његовим лавиринтима, јер је он, тобоже, различит у односу на сва друга паковања, већ је то, пре свега, крик, немушти најчешће, поглед који тражи, а не види "Ја", који каже: "Уђи, у мени је намерно испретуран свет, али су врата отворена"! Читава модерна књижевност пати од једне тескобе. Где је она?То су непроветрене собе и таванице,уска, прљава степеништа и улепљене крчме -у свему томе Човек. Он равномерно и самосигурно хода Кафкиним лавиринтима и заобилази Сусрете. Данас читамо појачано и са јачом зебњом: хиперболисана фантастична стварност (сети се чудесне преспективе савременог филма), заснована на фантазијској заблуди о људској безграничној потенцији и, изнова, лет и пад у време. Гребање по несвесном завршава повратком у просторно-временску не-идилу са једнаким упитником: како сада и овде? Тренутак за "евхаристијску фантазију'' је погодан: цркве су отворене (за сада), песме су испеване (да ли су све и "друге и другачије"?), књиге су срицане, светитељи (често) протумачени томовима парафраза...Остао сам са својим поголемим нарамком знања и очињег вида, у друштву младих и пријатних хришћана, који се множише и умножише, расправљам угодно о горућој теми братског уједињења народа, грејем се на централно и сурфам нетићем... Свакако, мене таквог занима само "будуће", апстрактно, а утопијски обећавајуће. Такав, ја не видим Брата и не видим(прљаво искривљено) Лице: тренутка, историје, човека. И најстрашније, ја немам на основу чега да се загледам у своје патолошко - све што боли и сеца, одстранио сам и дружим се са подвигом фантазије, а не подвигом зноја...

...Евхаристија је обострано даривање своје сасвим другости! То су и моје последње речи. Обострано искључује солипсизаминдивидуе (да ли ћемо убудуће проговорити о псеудо заједници ван две понуђене свете тајне брака и монашења?). Даривање одбацује шкртост самостицања знања, а не умења.Другост увек избегава некретање и време, другост је распета на земљи, као и сами Васкрсли Христос... Запечаћен камен на вратима наших парохијских заједница, које су себи довољне и инспиративне, исто је што и онај древни камен над којим је закликтао анђео. Наш задатак је да оставимо довољно простора Ономе Који ће га отпечатити...

В.

Извор: Часопис "Православни мисионар", месец Јануар 2011. године.

Аутори: Лазар и Варја Нешић

https://www.pouke.org...8%D0%B7%D0%BCa/

[Желе Зека]

Па зар ово већ нисмо имали на теми о евхаристијском утопизму?

[Guest - . . .-]

Не знам... мислим да нисмо...

Интересантно ми је због коментара нашег драгог колеге са Факултета и стручног сарадника на предавањима г. Марка Делића_

Marko Delić

Драга Варја, драги Лазаре, веома ми је драго што сте, у неколико редака овог Вашег заједничког написа, врло добро одредили карактер mainstream илити официјелне идеологије у црквеном кључу, која нуди извесност прескачући најпре све оно што одређује човека и његов свет hic et nunc, а онда по једнако тако тоталитарном моделу настоји пружити неку врсту херменеутичке шифре којом се откључава сваки текст. Оваква идеологија је историцистичка, у оном значењу те речи које јој даје Попер у "Отвореном друштву" као и у "Беди историцизма" и темељни принципи ове идеологије инваријантни су у готово свим тоталитарним идеологијама. "Што мање мислити тим боље по судбину појединца", парафраза је сваке тоталитарне идеолошке поруке. Притом, творци оваквих идеологија нису имали теоријски мотив или некакав човекољубиви порив кад су стварали ове идеолошке матрице већ се у позадини њихових наума крије жеља да се потчини светина и да се појединци, уколико узнегодују, по могућству униште. То се даде лепо илустровати преко примера прогона монаха из Нитријске пустиње предузетих од стране епископа александријског Теофила, који је литургичарима указао на још једну могућу употребу омофора: у разговору са Амонијем Нитријским омофор је овом црквеном оцу послужио за то да египатског монаха привеже за стуб да би га лакше ишамарао. Argumentum ad baculum био је, нажалост, најчешћи принцип теолошких полемика. Још нешто: овај епископ Теофил (кога Паладије назива блаженим Тимотејем, уносећи битне измене у причу и поред тога што је лично познавао Амонија, из разлога што Лавсаик шаље на двор) преко ноћи је од радикалног оригенисте (то се да видети по његовој Пасхалној посланици из 393. године) постао радикални антиорегиниста, с тим што ове појмове не треба узимати као да у имају везе са односом који се успоставља према Оригеновим текстовима. Тако је и указивање на проблематично оригенство Јована Златоустог од стране овога епископа имало сасвим личну политичку мотивацију, јер је на упражњену константинопољску катедру 397. Настојао да постави свог пријатеља, презвитера Исидора, што му се, залагањима извесног Евтропија, изјаловило. Како Јована Златоустог није могао да контролише, збивало се све то што се касније збивало. Масовна употреба аргументације ad baculum може се ишчитавати и из Ливанијевих беседа о томе како монаси уништавају све паганско пред собом, а све се то парадигматично може представити и на примеру убиства Хипатије 415. године у Александријској цркви, по одобравању Кирила Александријског. Кидање њеног меса које су хришћани предузели пошто су је скинули голу сликовито предочава наличје великих прича. Оно што је интересантно, никада није било озбиљне побуне против еротско-порнографске књижевности која је је у Византији бујала, чији су творци били хришћани и неретко будући епископи, и која никада, колико је мени познато, није доспела на Index librorum prohibitorum. Она је, на известан начин, сведочила о томе да није могуће занемаривати природу, јер она тражи простор да се каткад у границама нормале а каткад у патолошким видовима изрази. Опростите што и ја писмом одговорих на писмо, али мислим да је реакција најбоља последица вредних размишљања.