Teopoetika

[Лазар Нешић]

_{Пишем вечерас или сутра, тренутно сам на послу и још мало па терам кући.}

_{Имам ту штошта за рећи, иако сам доста тога већ рекао или наговјестио, а ради се о поетици пада.}

Важи, одлично, чекам

[Vaske]

Да, ја бих проговорио о две ствари које си изнео, а које су за мене новитет или макар још недовољно промишљене и опитоване.

Дакле, прво:

Прво бих говорио о овом "ћутању".

Наравно, мислим да се ради о једном ћутању које није пуки украсни артефакт, већ нешто што се мора (како кажеш "у почетку сусрета са радикално Другим) подносити. Што се мора издржати. Што мора са се свари. У чему се мора подвизавати.

Овај целокупан одељак ме је подсетио на неке мучне Бергманове филмове, као и на рану дијалектичку теологију Карла Барта.

Шта са тим? Па, хоћу да кажем како овде лежи замка за хришћане (а можда и људе генерално), баш ту у тој неспремности за подношење Другог као Другог (и када почне говорити), а камоли његово ћутање, његову "другост" и "страност".

Дакле, како говорити о ћутању Другог, а не бити апофатик у постмодернистичком смислу апсолутне немогућности сусрета са Другим, већ бити хришћанин теопоета и певати о Другом који је сада Оваплоћен, који је Човек, који се историзовао, и Кога (по мери пријемчљивости) окушамо (па чак) и једемо у Хлебу у Вину?

Друго, постоји једна стихира у црквеној химнографији Великог Петка, где се о Христу баш буквално говори као о "Странцу".

Никако да продрем у њен смисао.

И онда још нешто, за крај:

Веома сам склон сличном размишљању.

Присуство д/Другог (као један "напад" на наше себенце) не може а да не прође кроз искуство бола.

Ради се о вајању нечије личности у присуству Другог, али вајању у пећници умирања гордости.

Опет, да се вратим, треба научити подносити, да би (као што кажеш) од рана задобили исцелење.

А то није лако: страх и дрхтање пред Другим претварати у неоподност Другог и љубав рема њему.

Пази, оно што је битно и оно што сам више пута истицао је то да је Други почетак, други је извор по-крета, услов нашег кретања у смислу разумјевајућег одношења. То је припадно једино човјеку. Други није нека просто положена другост у нама тј. јесте и то јер човјек је човјек и без сусрета, али је Други и једна другост која зазива по-зива, по-вијесна је, покреће нас из будућности. Та другост то суштински чини када нас смијешта у оно суштински нама припадном, а то је језик, јер ми јесмо разумјевајуће одношење. Језик има карактер завичајности како рече један чика. Разумјевајуће одношење као тражење темаља свој први излаз, историјски гледано, тражи у оном предручном, другим ријечима у метафизичком самозабораву. Зато поетика, зато пре слушање као разумјевање него говорење као доказивање. Поетика је корјењење метафизике, поетика је удомљавање у завичајност, поетика је давање Другом, јер како се сакрити пред оним што никад не залази (рече један још старији чика). Ко је рођен пре свих вијекова, Тај је извор језика и извор историје, а опет то Јесте јер је по-вјестан, јер увијек долази из будућности. Он је Једно и Исто које се отрже од свег пролазног и протичућег и као такав долази до језика. Њему је свијет дарован и Он је са нама од почетка до краја, хтијели ми то или не, он је алфа и омега. Ко ОН? Ни питања неби док се НЕ ОВАПЛОТИ. ДОГАЂАЈ је ''страшан'' иако смо већ почели да га узимамо здраво за готово.

Шта значи учествовати у Догађају?

Шта значи свједочити сусрет?

То не може бити пуки климоглав и статично схваћени ЈЕСТЕ И БИЋЕ.

ЈЕСТЕ И БИЋЕ је динамика, по-крет.

Оваплоћење не разумјевам на начин да ето Бог је из љубави одлучио да постане и човјек, па је сад бити човјек нешто страшно достојанствено. Оваплоћење је јављање Бога као свеприсутног Другог што су га слутили стари. Христос је једини унутаристоријски Други. Бог нас је дотакао на оном мјесту које нам је наизглед најближе, дотакао нас је у нашој тјелесности. Ко може да спусти руку на тебе и каже ти гријеси су ти опроштени? То збиља може само Онај који је апсолутно Други, па у том смислу га можемо назвати и странцем.

Али кад тако говоримо не смијемо испустити ни оно што сам навео а то је да јесте апсолутно Други али ипак најближи.

Тешко је пробити се кроз језик и говорити о овоме, а каткад не остати двосмислен и недоречен. О овоме се јако мало говорило или бар мало на овај начин. Опасност која пријети из овог написаног је да на бази овде реченог неко помисли како је сама вјера за нас нешто прошло и како се треба окренути сазнавању Христа. Ја се засада од тога могу оградити једино на начин да кажем да је за мене ово најексплицитнији позив на вјеровање у Њега. Он је никад до краја познат, никад до краја докучен, Он је до краја Други, Други као наш пут и искорак из наше отуђености. Пут започиње вјером и у њој завршава, сам пут је пут љубави. Нема статике, све је само дјеловање, пракса, аскеза, удјеловање истине, искорак од палог и из палог. Све је само поетика пада или по-етика пада, трагање за мјером која више није човјек, рече ава Јустин, већ Богочовјек.

Надам се да не морам овде објашњавати зашто је поетика теопоетика.

[Лазар Нешић]

Он је никад до краја познат, никад до краја докучен, Он је до краја Други, Други као наш пут и искорак из наше отуђености.

Поред свега што си напиао, ово је једно од најкључнијих места.

Ево шта сам ја написао у једном чланку које треба да се ускоро појави, а говори о теологији као херменеутици Догађаја:

...Треба објаснити: а) ко је Други? и б) шта конкретно значи, горе поменути, догађај доласка Другог? О чему се ради? Прво, он је онај сасвим Други. Другачији. Једно над-биће, самим тим, не-биће. Изнад сваког појма бића. Други је темељ наше личности, природе и постојања. Други је онај-који-јесте све нама из-ничега који тек-можемо-бити. Другог никада-до-краја-немамо. Други је онај Долазећи. Долазак Другог је, пак, неусловни, незаслужени, недертеминисани, неочекивани дар. Догађај који ненајављено наступа. Шта то Други доноси/дарује? Оно Немогуће: заједницу нествореног и створеног. Богочовечство. Неочекивано и незаслужено. Незамисливо. Нешто што још, можда, не постоји., што пред-стоји-тек. Изненађујуће. Ново и непоновљиво. Једну будућност-која-још-није-постала. Он самодоноси/самодарује Себе, Свој живот. Само своје постојање. Оно што још-не-знамо шта јесте и шта ће бити. Незавршено. Отворено. Бескрајно. Сам живот Свете Тројице. Други је, дакле, Отац, Син Христос и Свети Дух, Тројица Једносуштна и Нераздељива, сам СветоТројични и Триипостасни Бог хришћанске Цркве.

[Vaske]

Так је стари :0104cheesy:

Драго ми је што си нагласио ово:

Други је, дакле, Отац, Син Христос и Свети Дух, Тројица Једносуштна и Нераздељива, сам СветоТројични и Триипостасни Бог хришћанске Цркве.

Јер сам ја то спонтано испусти обраћајући пажљу на оно унутаристоријско.

Иначе форумско ј писање у питању, нема потпуне експликације.

Драго ми је да се разумијемо.

Свака част још једном!

[Vaske]

Дио једног напуштеног нацрта за мастер рад ( може се између редова похватати и једна идеја теопоетике)

3. Судбина пјесништва и задаћа мишљења.

Ако херменеутика тј. мишљење које превладава метафизику, изискује корак у назад, особеност таквог корака није , феноменолошки гледано, у повратку самим стварима као објектима нашег промишљања, гдје за мишљење пријети стара опасност да, управо, субјект постави као први објект свог промишљања, већ тај повратак прије требамо мислити у виду допуштања да нам се саме ствари обрате у својој суштини. Тај пут, који није утемељен на извјесности пред-стављајућег субјекта, за философију поново обнавља питање истине, не доказујући је, већ допуштајући да се појави у свјетлости Једног и Истог, што историју отвара у њеној контекстуалности. Саприпадност историчности и језка, као највишег догађаја људског постојања ( као оно што носи цјелину искуства свијета), поезију ( из чије се суштине изводи суштина језика ) поставља на својеврсни пиједестал (овде се не мисли у вриједносном смислу) наше мисаоне упућености на бивствовање и откривање суштине ствари, суштине и самисла тубивствовања. Стога се судбина пјесништва и задаћа мишљења овде мисли истовремено, не посматрајући по-вјесни позив за обнављањем пропјевалог мишљења ( Хераклит – Хајдегер) са аспекта развијености или слабости мишљења, већ с аспекта судбине бивствовања. Ако је суштина поезије установљавајуће именовање бивствовања тј. да бивствовање доводи до језика, онда поезија, без обзира на контаминираност језика метафизиком , језика из којег се пјева, није ништа изгубила од своје суштине и заправо једино она може да стоји као ''стража предходница''битне промјене, а догађај који је расвијетљава као такву, јесте посве историјски тј. он сам јесте искуство превазиђености метафизике.

Пропјевало мишљење није неко накнадно уопштавање мишљења и пјевање с којим долазимо на неко поље њихове једнакости, већ, управо , очување њихове разлике, свједичењем о заједничком им извору тј. бивствовању. Судбински позив бивствовања ка поновном обнављању јединства мишљења и пјевања унутар историјског догађања, у конкретном, не значи да поезија треба постати философија или обрнуто, нити банализовати то до те мјера да се пред философију постави захтјев да истину разоткрива стиховима. Тај позив, прије свега позива мишљење и пјевање у једно саодношење, које пјевање , уз мишљење као добру вољу разумјевања, чува од тога да постане пуки израз културне душе, а мишљење ослобађа, поетском разиграношћу, за разумјевање искутва свјета тј. откривање истине по-ставњене-у-дјело.

Али зашто уопште говорити о судбини пјесништва и задаћи мишљења? Па управо с тога што је суштина појезије ,у битном, одређена судбином бивствовања. Судбини бивствовања, свакако, припада и историјски (философски) заокрет тј. повратак бивствовању, који се овде покушава посвеједочити. То судбинско припадање једног историјског догађања бивствовању, самом бивствовању не претпоставља дијалектичку испланираност, јер нам судбина, у свом битном дијелу, увијек долази из будућност, и то не у виду свог резултата, већ у виду могућности, историјског отварања за објаву бивствовања, која нас позива у нашу производећу суштину. Позив у нашу производећу суштину, је позив у пјесничко становање, које ћемо са Хајдегером одредити као пут грађења прожетог мишљењем и пјевањем, у којем се нама (историјски гледано, постметафизичком човјеку) пјевање открива у својој судбоносности, а мишљење са својим задатком.

Откривање јединтва мишљења и пјевања на нивоу онтолошке равни самом јединству не ускраћује легитимност ни на оном пољу које је традиционална философија означила као практичну философију, а то, у нашем херменутичком повратку традицији, своју потврду и смисао добија из Платоновог заснивања државе. Платоново заснивање државе се у херменеутичком осврту Х.Г.Гадамера, заправо показује као похвална пјесма спјевана у славу праведности, гдје на дјелу бива показана неоснованост, метафизиком произведених, подјела на теоријско-практично.

Тако говорећи, морамо говорити ослобођени било какве дисциплинарности, изузев ако нас некаква дисциплина не ослобађа за такву врсту говорења које казује, управо, из тог јединства мишљења и пјевања. Тренутак откривања онтолошког јединства мишљења и пјевања уједно јесте догађај који конституише и њихово по-вјесно јединство, које овде мислимо, у повјесном смислу, као судбину, а у историјском, као задаћу. Тако, оно што нам судбински припда надкриљује саму историју тј. допушта да се догађа као таква, а оно што отуд преузимамо као задаћу свагда мора да казује из саме историје, из искуства свијета.

[Лазар Нешић]

Ево, још понеко се бави овим:

[Ведран]

ова е многу важна тема, Vaske утринава ми ја откри и би сакал да ја прочитам убаво па и да учествувам во неа, но секако ми треба време....

[Vaske]

И заиста, од Христа наовамо, поћи је куда било, у шта било, само да се суштински обиђе Он.

Забасати у посувраћености овог или оног „убеђења“, ове или оне маније, страсти: или скочањен, у предосећању ништавила у које неминовно води све што није пут истине, грчевито се ухватити за ову или ону мртву формулу разума која, да није дављенику сламка, не би по себи значила ништа; или, расточен изнутра, и у сласти све даљег саморасточења, тим тврђим обручима опасивати се споља, и у томе видети крајњи спас: нека су обручи ту, ма човека и не било.

Па опет и опет, баш оне који Га побијају, тим дубље из потаје обузима управо Он: суштински ближи су да га доживе неголи који под маскама Њега иду путем најутанчаније и најотровније посувраћености човека.

Јер је полуистина гора од пуне лажи. Јер подражавати Христа поразније је неголи га уопште не примити.

Зато су се ове две хиљаде Христова дејства препуниле гнусобама у име Њега. М.Н.

[Ведран]

И заиста, од Христа наовамо, поћи је куда било, у шта било, само да се суштински обиђе Он.

( Адаме кај си? Каине кај е брат ти?....длабоки архетипови)

Забасати у посувраћености овог или оног „убеђења“, ове или оне маније, страсти: или скочањен, у предосећању ништавила у које неминовно води све што није пут истине, грчевито се ухватити за ову или ону мртву формулу разума која, да није дављенику сламка, не би по себи значила ништа; или, расточен изнутра, и у сласти све даљег саморасточења, тим тврђим обручима опасивати се споља, и у томе видети крајњи спас: нека су обручи ту, ма човека и не било.

(златен пресек на антропологијата без Богочовекот=Теантропос)

Па опет и опет, баш оне који Га побијају, тим дубље из потаје обузима управо Он: суштински ближи су да га доживе

(автентично боготрагање, боготражителство.............го наоѓам таму каде што најмалку го очекувам)

неголи који под маскама Њега иду путем најутанчаније и најотровније посувраћености човека.

(ах, таа лакрдија на постојано менување на маска со друга маска......)

Јер је полуистина гора од пуне лажи. Јер подражавати Христа поразније је неголи га уопште не примити.

(овде се мисли не на креативен мимезис туку обично механичко подражавање кое од имитација лесно може да премине во циркус и карикатуара)

Зато су се ове две хиљаде Христова дејства препуниле гнусобама у име Њега. М.Н.

јако!

[Vaske]

Да, ово за мимезис је тачно и треба нагласити. У Момчилово вријеме још увијек је било доминантно криво тумачење мимезиса, али и поред тога је јасно у ком је правцу ишла мисао.

[Ведран]

мој мал скромен прилог за темава која е исклучително важна.......

превод од старогрчки на македонски јазик на химната „Дај ми Го овој странец“

Τὸν ἥλιον κρύψaντa τὰς ἰδίaς ἀκτῖνaς

κaὶ τὸ κaτaπέτaσμa τοῦ νaοῦ διaῤῥaγὲν τῷ τοῦ Σωτῆρος θaνάτῳ

ὁ Ἰωσὴφ θεaσάμενος, προσῆλθε τῷ Πιλάτῳ κaὶ κaθικετεύει λέγων·

Δός μοι τοῦτον τὸν ξένον,

τὸν ἐκ bρέφους ὡς ξένον ξενωθέντa ἐν κόσμῳ.

Δός μοι τοῦτον τόν ξένον,

ὃν ὁμόφυλοι μισοῦντες θaνaτοῦσιν ὡς ξένον.

Δός μοι τοῦτον τὸν ξένον,

ὃν ξενίζομaι bλέπειν τοῦ θaνάτου τὸ ξένον.

Δός μοι τοῦτον τὸν ξένον,

ὅστις οἶδε ξενίζειν τοὺς πτωχοὺς κaὶ τοὺς ξένους.

Δός μοι τοῦτον τὸν ξένον,

ὃν Ἑbρaῖοι τῷ φθόνῳ ἀπεξένωσaν κόσμῳ.

Δός μοι τοῦτον τὸν ξένον,

ἵνa κρύψω ἐν τάφῳ, ὃς ὡς ξένος οὐκ ἔχει τὴν κεφaλὴν ποῦ κλίνῃ.

Δός μοι τοῦτον τὸν ξένον,

ὃν ἡ μήτηρ ὁρῶσa νεκρωθέντa, ἐbόa·

Ὦ Υἱὲ κaὶ Θεέ μου, εἰ κaὶ τὰ σπλάγχνa τιτρώσκομaι

κaὶ κaρδίaν σπaράττομaι νεκρόν σε κaθορῶσa,

ἀλλὰ τῇ σῇ ἀνaστάσει θaῤῥοῦσa μεγaλύνω.

Κaὶ τούτοις τοίνυν τοῖς λόγοις δυσωπῶν τὸν Πιλᾶτον

ὁ εὐσχήμων λaμbάνει τοῦ Σωτῆρος τὸ σῶμa,

ὃ κaὶ φόbῳ ἐν σινδόνι ἐνειλήσaς κaὶ σμύρνῃ κaτέθετο ἐν τάφῳ

τὸν πaρέχοντa πᾶσι ζωὴν aἰώνιον κaὶ τὸ μέγa ἔλεος.

Кога сонцето ги сокри своите зраци,

и завесата на храмот се раскина со смртта на Спасителот,

Јосиф гледајќи, пристапи кон Пилат и го замоли, велејќи:

Дај ми Го овој странец (туѓинец),

Којшто уште од младенец му беше туѓ (странец) на светот.

Дај ми Го овој странец,

Којшто сонародниците, намразувајќи Го, Го усмртија како странец.

Дај ми Го овој странец,

Којшто Го угостувам, гледајќи ја страноста на смртта.

Дај ми Го овој странец,

Којшто знаеше да ги угостува сиромашните и странците.

Дај ми Го овој странец,

Којшто Евреите од завист го оттуѓија од светот.

Дај ми Го овој странец,

За да Го сокријам во гробот, Оној Којшто како странец нема каде глава да наклони.

Дај ми Го овој странец,

Којшто глeдајќи Го мртов, мајка Му извика:

О Сине и Боже мој, иако утробата ми се распарува

и срцето ми се прободува гледајќи Те мртов,

но охрабрена од Твоето воскресение, Те величам.

И со овие зборови замолувајќи го Пилат,

благообразниот го зеде телото на Спасителот,

коешто со страв го обви во платно и смирна и го положи во гроб,

Оној Којшто на сите им дарува живот вечен и голема милост.

[antics]

http://srdjanantic.blogspot.com/2012/07/blog-post.html

[Ведран]

корегиран превод на химната:

„Дај ми Го овој странец“

Кога сонцето ги сокри своите зраци

и завесата во храмот се раскина со смртта на Спасителот,,

Јосиф гледајќи, пристапи кон Пилат, и го замоли, велејќи:

Дај ми Го овој странец (туѓинец),

Којшто уште од младенец му беше туѓ (странец) на светот.

Дај ми Го овој странец,

Којшто сонародниците, намразувајќи Го, Го усмртија како странец.

Дај ми Го овој странец,

Којшто, гледајќи како и е туѓ на смртта, се вџашувам.

Дај ми Го овој странец,

Којшто знаеше да ги угостува сиромашните и странците.

Дај ми Го овој странец,

Којшто Евреите од завист Го оттуѓија од светот.

Дај ми Го овој странец,

За да го сокријам во гробот, Оној Којшто како странец нема каде глава да наклони.

Дај ми Го овој странец,

Којшто гледајќи Го мртов, мајка Му извика:

О Сине и Боже мој, иако утробата ми се распарува,

и срцето ми се прободува гледајќи Те мртов,

но охрабрена од Твоето воскресение, Те величам.

И со овие зборови замолувајќи го Пилат,

благообразниот го зеде телото на Спасителот,

коешто со страв го обви во платно и смирна и го положи во гроб,

Оној Кој што на сите им дарува живот вечен и голема милост.

[Лазар Нешић]

Ово је једна од најлепших стихира у целом црквеном песништву.

Ако се не варам, њен највећи део је позајмљен из Беседе о погребењу Господа нашег Исуса Христа, коју је изговорио свети Епифаније Кипарски, јел?

[Ведран]

Ово је једна од најлепших стихира у целом црквеном песништву.

Ако се не варам, њен највећи део је позајмљен из Беседе о погребењу Господа нашег Исуса Христа, коју је изговорио свети Епифаније Кипарски, јел?

Твојата претпоставка и мене ми се чини дека е точна, но за жал не наоѓам цврст доказ за да се потврди тоа. Но, еве размислував од вчера, од кога ми го постави прашањето.....

Доколку се нурнеме во длабочината на целиот корпус на великопосните и страдални богослужбени текстови сочинети од Оците, ќе го препознаеме истиот дух, изразен во речиси идентични хармолипски=радосно-таговни и таговно-радосни слики од зборови, кои влечат потекло уште од Апостолските Установи, врз кои подоцна творат Оците.

Она што ме изненадува е дека цели композиции од беседата на св. Епифаниј Кипарски од трети век, може да се препознаат во канонот за Распетието Господово и плачот на Пресвета Богородица, напишан во десети век од Симеон Логотет. И не само таму.....

На овој дух на конзистентност со Апостолите и Оците, треба да се надгради и современата теопоетика.

Знам, не ти помогнав многу за изворот, но барем ги искажав моите размисли.......