Dinastija Karadjordjevic

[ribar]

  Đorđe Petrović, zvani Karađorđe

Rodonačelnik dinastije Karađorđević, Đorđe Petrović Karađorđe rođen je 15. novembra 1752. u selu Viševcu, u lepeničkom srezu. Za vreme Otomanske okupacije Srbije i Balkana. U to vreme, Srbi su češće koristili prezimena nastala kao „očevska“, nego porodična prezimena. Roditelji Đorđa Petrovića bili su Petar i Marica Živković. Đorđe Petrović oženio se 1786. godine Jelenom Jovanović iz Masloševa. Iz tog braka rodilo se sedmoro dece – ćerke Sava, Sara, Poleksija i Stamenka, i sinovi Sima (umro po rođenju), Aleksa (umro u 29. godini u Kišinjevu, Rusija) i Aleksandar.

Ubrzo po zasnivanju porodice Karađorđe je prešao u Srem, gde je kao dobrovoljac učestvovao u austrijsko-turskom ratu 1787-1791, pod komandom Radiča Petrovića. Za iskazanu hrabrost dobio je Zlatnu medalju i podoficirski čin.

Po povratku u Srbiju, Karađorđe odlazi u hajduke, u čete Lazara Dobrića i Stanoja Glavaša, a zatim i sam postaje vođa ustanika. Uspostavljanje ograničene samouprave u Beogradskom pašaluku omogućava Karađorđu da se vrati zemljoradnji i trgovini i uredi svoje imanje u šumadijskoj varošici Topola.

Relativni mir u Srbiji prestaje 1801. godine, zavođenjem janičarske strahovlade. Srpski narod dospeva u najteže stanje ropstva, poniženja i patnje, nezapamćenih od pada pod Turke. Janičarski teror kulminira pokoljem najuglednijih Srba - sečom knezova.

Kao odgovor na pokolj i događaje koji su mu prethodili, preživele srpske vođe sastale su se na narodnom zboru u Orašcu, na Sretenje 14. februara 1804. godine. Okupljeni pobunjenici izabrali su Karađorđa Petrovića za vođu ustanka protiv dahija. Od tog dana njegov život postaje neraskidivo vezan za sudbinu Prvog srpskog ustanka. On postaje središna ličnost i pokretačka snaga svenarodnog pokreta za nacionalno oslobođenje. On je vrhovni predvoditelj, Gospodar i Vožd srpski, državotvorac, vojskovođa i diplomata.

Posle pogubljenja dahija, ustanici se suprotstavljaju sultanovoj vojsci. Usledile su srpske pobede u bitkama na Ivankovcu 1805, Mišaru i Deligradu 1806. Krajem 1806. godine ustanici oslobađaju Beograd, a 1807. godine u Srbiji više nije bilo turskih utvrđenja. Ove pobede su se dogodile pred sam početak Rusko-turskog rata krajem 1806, prisilile su Turke na pregovore. “Ičkovim mirom”, Srbija je trebalo da postane vazalna turska kneževina, ali su Karađorđeve ambicije bile puna nezavisnost i oslobođenje svih Srba pod turskom vlašću. Posle sklapanja saveza sa Rusijom u proleće 1807, rat protiv Turske se nastavio. Oslobođena je južna Srbija, a srpska vojska prodrla je u oblast Raške i uspostavila vezu sa Crnom Gorom. Posle poraza na Čegru, Srbi su se povukli na Moravu, nastavljajući borbe u Timočkoj krajini i Podrinju.

Uporedo sa oslobađem teritorija, stvarana je srpska državna uprava i učvršćivan položaj Vožda. Osnovani su Praviteljstvujušči Sovjet, sudovi, pošte, regularna vojska, Velika škola u Beogradu i osnovne škole po svim većim mestima u Srbiji.

Karađorđevi zakoni i ustavne reforme daju Srbiji karakter pravne države. Krajem 1808, on je proglašen za naslednog srpskog vožda, a Ustavnom reformom iz 1811, učvrstio je svoj položaj vođe ustanika i države.

Mir nije trajao dugo. Zbog Napoleonovog pohoda, Rusija potpisuje mir sa Turskom 1812. i ostavlja Srbiju da se sama suoči sa neuporedivo brojnijom i bolje opremljenom turskom vojskom. Posle neprihvatanja Bukureštanskog mira i propalih pregovora, Turci pokreću veliku ofanzivu 1813. godine. Dugogodišnje ratovanje oslabilo je srpsku vojsku, i Prvi srpski ustanak u krvi je ugušen.

Karađorđe je sa porodicom i najistaknutijim vojvodama prešao u Austriju, a potom u Besarabiju (Rusija). Posle neuspelog pokušaja da da ubedi ruskog Cara da uđe u rat protiv Turske, Karađorđe stupa u kontakt sa grčkom organizacijom “Heterija”, čiji je cilj bio zajednički ustanak Grka, Srba i Bugara i stvaranje velike balkanske države. Sa namerom da pokrene zajedničku borbu, Karađorđe tajno prelazi u Srbiju. Po nalogu turskog vezira i Kneza Miloša, Karađorđe je ubijen u Radovanjskom Lugu kod Smedereva, u noći između 24. i 25. jula 1817. godine. Njegovo telo počiva u mauzoleju crkve Svetog Đorđa na Oplencu, zadužbini Kralja Petra I.

Karađorđeva popularnost prerasla je vremenom u legendu i izvan granica ustaničke Srbije. Hrišćani su u njemu videli božijeg izaslanika, Srbi iz Austrije smatrali su ga svojim carem koji će ih izbaviti iz ruku tuđinaca, a crnogorski mitropolit nazvao ga je ujediniteljem srpskog naroda. I za savremenu generaciju Srba Karađorđe je sinonim narodnog vođe, idol i inspiracija.

http://www.royalfamily.org/album/portraits/port200_yu.htm

[ribar]

Nj.V. Knez Aleksandar

Najmlađi sin Karađorđa i Jelene, Aleksandar, rođen je u Topoli 11. oktobra 1806. Školovao se u Hotinu, u Besarabiji (Rusija), pod pokroviteljstvom ruskog cara. Oženio se 1830. godine Persidom, ćerkom vojvode Jevrema Nenadovića. Imali su desetoro dece: ćerke Poleksiju, Kleopatru, Jelenu i Jelisavetu, i sinove Aleksija, Svetozara (obojica umrli kao deca), Đorđa, Andreja, Petra i Arsena.

Krajem 1839. posle sultanskog fermana o potvrdi kneževskog dostojanstva Kneza Mihajla Obrenovića, porodica Karađorđević vratila se u Srbiju. Aleksandar je stupio u službu pri Glavnom štabu srpske vojske, a potom je unapređen u čin poručnika i postavljen za ađutanta Kneza Mihajla.

Posle političkih sukoba izazvanih nepoštovanjem takozvanog “Turskog ustava” i abdikacije Miloša, a zatim i Mihajla Obrenovića, na narodnoj skupštini održanoj na Vračaru 14. septembra 1842, Aleksandar Karađorđević izabran je za kneza Srbije. Nakon priznavanja kneževske titule od strane Rusije i Turske, Knez Aleksandar se okrenuo reformama i uvođenju novih ustanova, kako bi se ubrzao razvoj srpske države. Donet je kodeks građanskog prava, uvedena stajaća vojska, osnovana topolivnica, unapređene su postojeće i osnovane nove škole, Narodna biblioteka i Narodni muzej.

U Mađarskoj revoluciji protiv austrijske vlasti 1848. u Vojvodini, učestvuju i čete dobrovoljaca iz Srbije pod komandom Stevana Knićanina, koje je kao pomoć Srbima u njihovoj borbi za autonomiju poslao Knez Aleksandar Karađorđević. Kao nastavak nacionalno-političkog pokreta iz 1848, razvila se panslavistička ideja o Jugoslovenskoj Kraljevini, koja je uz “Načertanije” Ilije Garašanina, četiri godine ranije napisan srpski politički program, uticala da osnov srpske spoljne politike postane svest o misiji oslobađanja svih južnoslovenskih naroda od austrijske i turske vlasti.

U unutrašnjoj politici, Knez Aleksandar dolazi u sukob sa članovima Sovjeta, što kulminira sazivanjem Svetoandrejske narodne skupštine u decembru 1858, koja je iznudila njegovu abdikaciju.

Posle silaska sa kneževskog trona, Knez Aleksandar se povukao na svoje imanje u blizini Temišvara (Rumunija). Njegov miran život poremetila je optužba da je za zaverenike u atentatu na Kneza Mihajla obezbedio novac i oružje. Osuda za delo koje nije učinio duboko ga je povredila. Dinastičke borbe su se još više rasplamsale, i Knez Aleksandar tek tada uzima aktivno učešće u njima. U svojim izjavama gnušao se pomisli na nedelo koje su mu pripisivali protivnici, boreći se svom snagom da na srpski presto ponovo dođe jedan Karađorđević. Knez Aleksandar Karađorđević umro je u Temišvaru, 3. maja 1885. Sahranjen je u Beču, a njegovi zemni ostaci preneti su 1912. u mauzolej crkve svetog Đorđa, zadužbinu Kralja Petra I na Oplencu.

http://www.royalfamily.org/album/portraits/port3_yu.htm

[ribar]

Краљ Петар I

СТО ГОДИНА ОД ДОЛАСКА КРАЉА ПЕТРА I КАРАЂОРЂЕВИЋА НА ПРЕСТО СРБИЈЕ

Моме драгом

народу

Краљ Петар Први Карађорђевић рођен је као пето дете Кнеза Александра и Кнегиње Персиде (кћерке Војводе Јеврема Ненадовића) на Петровдан, 11. јула 1844. године. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861, Кнежевић  Петар се уписује у париски Колеж Сен Барб, а 1862. у чувену војну академију у Сен-Сиру коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених институција. Почетком 1868, са свега 24 године, Кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила “О слободи”, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.

После убиства Кнеза Михајла у мају 1868, политички кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.

Кнежевић Петар се придружио Легији странаца француске војске 1870. и са њом је учествовао у рату између Француске и Пруске, због чега је одликован Орденом Легије части. Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку. Након неуспеле Тополске буне 1877, водио је  живу политичку активност.

У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Љубицом - Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је  кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије, нарочито са вођом радикала Николом Пашићем никада нису престајали.

Током 1897, Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николаја II.  Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању принчевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм.

У ноћи између 28. и 29. маја 1903. официри завереници убили су Краља Александра Обреновића и Краљицу Драгу. Војска је на своју руку извела државни удар и прогласила Кнежевића Петра Карађорђевића за Краља Србије, што је својим избором потврдила Народна Скупштина 15. јуна. После 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе, чиме почиње нови период у њеном развоју. ''Желим да будем прави уставни Краљ Србије'' – рекао је Краљ Петар I у свом прогласу током полагања заклетве.

Од самог почетка своје владавине, Краљ Петар I суочио се са озбиљним препрекама. Земља је била растрзана унутрашњом политичком борбом, а Аустро-Угарска, испрва наклоњена новом српском Краљу, постала је убрзо отворени непријатељ Србије, нарочито после кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине 1908. године.

Први балкански рат против Турске 1912, и Други – против Бугарске 1913. - окончани су тријумфом српске војске под врховном командом Краља Петра I, и ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије и Македоније, и њиховим припајањем Србији.

Услед сталних и тешких напора у Балканским ратовима, здравствено стање Краља Петра I се погоршало, и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на свог сина Престолонаследника Александра. Месец дана касније, Аустро-Угарска је објавила рат Србији, чиме је започет  Први светски рат. После величанствених победа на Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље. Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог Краља. Он је ипак доживео да дочека коначну победу и ослобођење Србије, и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.

Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини на Опленцу. Због својих заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као Краљ Петар I Ослободилац.

http://www.royalfamily.org/kraljPetar100/100godina.htm

[ribar]

Nj.V. Kralj Aleksandar I

Aleksandar I, jugoslovenski Kralj, drugi sin Kralja Petra I i Kneginje Zorke, rođen je na Cetinju 16. decembra 1888. Kum na krštenju bio mu je, preko izaslanika, ruski car Aleksandar II. Detinjstvo je proveo u Crnoj Gori, a osnovnu školu završio u Ženevi. Dalje školovanje nastavio je u vojnoj školi u Petrogradu, a potom u Beogradu. Nakon smrti Kralja Petra I, on stupa na presto Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Sudbinski preokret u životu mladog Princa Aleksandra nastupio je 1909, kada se njegov stariji brat, Princ Đorđe odrekao prava nasledstva prestola. Kao prestolonaslednik, Princ Aleksandar je pristupio reorganizaciji vojske, pripremajući je za konačan obračun sa Otomanskim Carstvom. 

U Prvom balkanskom ratu 1912, Prestolonaslednik Aleksandar je kao zapovednik Prve armije vodio pobedonosne bitke na Kumanovu i Bitolju, a potom 1913. u Drugom balkanskom ratu bitku na Bregalnici. U Prvom svetskom ratu bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u bitkama na Ceru i Kolubari 1914, kad je srpska vojska potpuno razbila vojsku Austro-Ugarske monarhije. Godine 1915. napadnuta od Austro-Ugarske, Nemačke i Bugarske, Srbija je podlegla u neravnopravnoj borbi. Sa mnogim gubicima srpska vojska se, zajedno sa starim Kraljem Petrom I i Prestolonaslednikom Aleksandrom povukla preko Albanije na ostrvo Krf, gde je reorganizovana. Kada se Kralj Petar I zbog bolesti delimično povukao od vladarskih poslova, Prestolonaslednik Aleksandar je postao Regent. Posle oporavka i popune srpska vojska je iste godine odnela veliku pobedu na Solunskom frontu, na Kajmakčalanu. Završne operacije proboja Solunskog fronta u jesen 1918, srpska vojska je izvršila pod vrhovnom komandom Regenta Aleksandra, sa odličnim komandnim kadrom u koji spadaju vojvode Živojin Mišić, Stepa Stepanović i Petar Bojović.

Posle vojničkih došli su i državnički uspesi. Nakon odluka srpske Narodne skupštine i Narodnog Vijeća u Zagrebu, Regent Aleksandar je proglasio ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu, 1. decembra 1918. Ovim činom ostvareni su ideali o ujedinjenju južnih Slovena, za koje su se zalagali njegov otac i deda.

Posle smrti Kralja Petra I 16. avgusta 1921, Regent Aleksandar je postao Kralj Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. 1922. godine oženio se princezom Marijom od Rumunije. U tom braku rođena su tri sina – Petar, Tomislav i Andrej.

Na planu unutrašnje politike, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) došlo je do ozbiljne državne krize izazvane zaoštrenim partijskim i međunacionalnim odnosima. Zbog atentata u Narodnoj skupštini i haotičnog stanja u zemlji Kralj Aleksandar I ukida Ustav 1929, a zatim menja naziv države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Kraljevina Jugoslavija, i umesto nasleđenih istorijskih pokrajina, reorganizuje državnu upravu stvarajući devet banovina. Pošto je Kralj procenio da su se političke prilike u zemlji smirile, proglašen je 1931. novi Ustav, poznat kao „Oktobarski ustav“.Uveren da će se državna kriza trajno rešiti tek stvaranjem jugoslovenske nacije, Kralj Aleksandar I je pokušao da taj cilj ostvari sprovođenjem politike tzv.„integralnog jugoslovenstva”, koja se pokazala kao neuspešna.

U spoljnoj politici, intenzivno je radio na sklapanju međudžavnih odbrambenih saveza usmerenih protiv sila koje su težile reviziji Versajskog sistema mirovnih ugovora. Njegovom zaslugom stvorena je 1921. Mala Antanta (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Rumunija i Čehoslovačka). Savez sa Francuskom sklopljen je 1927, a 1934. obrazovan je savez između Jugoslavije, Rumunije, Turske  i Grčke.

Prilikom državne posete Francuskoj, u koju je otputovao da bi učvrstio odbrambeni savez protiv nacističke Nemačke, Kralj Aleksandar I ubijen je u Marseju, 9. oktobra 1934. zajedno sa francuskim ministrom inostranih poslova gospodinom Lujom Bartuom. Njegova smrt duboko je potresla čitavu Jugoslaviju, a njegovo telo ispratile su stotina hiljada ljudi čitavim putem do Oplenca, gde je sahranjen u mauzoleju crkve Svetog Đorđa zadužbine Kralja Petra I. Narodna skupština i Senat Kraljevine Jugoslavije nazvali su ga Viteški Kralj Aleksandar I Ujedinitelj. 

http://www.royalfamily.org/album/portraits/port6_yu.htm

[ribar]

Njegovo Veličanstvo Kralj Petar II

Prvorođeni sin Kralja Aleksandra I i Kraljice Marije, Kralj Petar II, rođen je u Beogradu 6. septembra 1923. Kumovi na krštenju bili su mu  engleski Kralj Džordž VI i klapklap Elizabeta (kasnije klapklap Majka Velike Britanije). Posle osnovnog obrazovanja koje je stekao na Dvoru, pohađao je školu u Engleskoj, iz koje se vratio posle atentata na njegovog oca 1934. Pošto je tada bio maloletan i imao svega 11 godina, kraljevsko upravljanje zemljom preneto je na Namesništvo koje se sastojalo od tri regenta, među kojima je bio i njegov stric Princ Pavle Karađorđević.

Početak Drugog svetskog rata 1939. stavio je Kraljevinu Jugoslaviju pred tešku odluku: da li da pristupi Trojnom paktu (Nemačka – Italija – Japan) ili da se suprotstavi neuporedivo snažnijem neprijatelju. Odluka Princa Pavla da potpiše ponuđeni ugovor naišla je na žestoke proteste u zemlji, koji su 27. marta 1941. doveli do krize vlade i državnog udara. Prestolonaslednik Petar proglašen je punoletnim, i odmah preuzeo ovlašćenja od Namesništva.

Jugoslovenska vojska nije mogla da se odupre predstojećoj invaziji nacističke Nemačke koja je usledila: Jugoslavija je bila okupirana za 11 dana. Kralj Petar II bio je primoran da zajedno sa vladom emigrira, prvo u Grčku i Palestinu, a zatim u Egipat. U junu 1941. stigao je u Englesku, gde je prihvaćen kao simbol protivljenja nacizmu. Za vreme svog izbeglištva Kralj Petar II je dovršio školovanje u Kembridžu, nakon čega se pridružio engleskom Kraljevskom vazduhoplovstvu (RAF). 

Uprkos slomu jugoslovenske vojske u zemlji su oformljena dva suparniča pokreta otpora. Prvi je bio rojalistički na čelu sa generalom Dragoljubom (Dražom) Mihajlovićem, Ministrom odbrane vlade u izgnanstvu. Drugi je bio komunistički partizanski pokret, koji je vodio komunista Josip Broz - kasnije poznatiji kao Tito. Posledica je bio krvavi građanski rat.

Saveznici su najpre podržavali Mihajlovića, a onda su se preorijentisali na Tita. Godine 1944, u pratnji sovjetskih tenkovskih brigada, partizani su ušli u Beograd i oformili komunističku vladu. Naredne godine, u novembru, monarhija je nezakonito, bez referenduma ukinuta, a Jugoslavija se preobrazila i tokom više od četiri decenije ostala totalitarna jednopartijska država pod vlašću komunističke partije.

Kralj Petar II nikada nije abdicirao. Godine 1947. komunistička vlast je oduzela državljanstvo i konfiskovala imovinu Kraljevskoj Porodici. U izgnanstvu je prvo živeo u Londonu sa svojom suprugom, grčkom i danskom princezom Aleksandrom (od 1944. godine) i sinom Aleksandrom, rođenim 1945. godine. Poslednje godine života proveo je u Americi. Posle duge i teške bolesti umro je u denverskoj bolnici 3. novembra 1970, a sahranjen je u crkvi Svetog Save u Libertvilu. On je jedini kralj sahranjen u Sjedinjenim Američkim Državama. Očekuje se da njegovi posmrtni ostaci budu preneti Zadužbinsku Crkvu Svetog Đorđa na Oplencu.

http://www.royalfamily.org/album/portraits/port8_yu.htm

[ribar]

DINASTIJA KARADJORDJEVIC DOK .FILM

http://video.google.com/videoplay?docid=9114663645091478304#

[Vizantiona]

http://www.scribd.com/doc/7498027/Porodicno-stablo-KARADjORDjEVICI-

[Vizantiona]

Krunisanje Kralja Petra I Karadjordjevica

[Vizantiona]

Atentat na NJKV Kralja Aleksandra I od Jugoslavije 9.10.1934.

[Vizantiona]

[Млађо]

        Присталице Обреновића тврде да је краљ Петар I Карађорђевић био масон, а сходно томе и ови после њега. Чак и актуелни престолонаследник. Колико су ове информације тачне? Да ли се уопште Филип, Петар и Александар осећају као Срби кад их никад у Србији нема и кад им мајка није Српкиња? Којим језиком они говоре? Ма колико симпатисао монархију жалосно ми је сазнање да један човек таквог позива и порекла као што је престолонаследник Александар не зна свој језик. Верујем да ће се многи сложити са чињеницом да многи странци боље науче да користе српски него он.

         А сада ћу да покушам да прегледам снимке. Имао сам летос невоља са тарифирањем па ћу сад мало да ризикујем.

[PD]

Kako se oni osecaju i izjasnjavaju ne znam...a to sto im majka nije Srpkinja...pa u vecini slucajeva kraljevski brakovi su mesani ako smem tako da ih nazovem...i kroz nasu historiju je toliko primera (Jelena Anzujska recimo). Deca koja nisu rodjena u Srbiji ili srpskom govornom podrucju jako tesko savladaju nas jezik i da ga govore bez akcenta...a pogotovo ako tamo ne zive...

Sad ko je mason ne znam... klapklap

[Млађо]

Kako se oni osecaju i izjasnjavaju ne znam...a to sto im majka nije Srpkinja...pa u vecini slucajeva kraljevski brakovi su mesani ako smem tako da ih nazovem...i kroz nasu historiju je toliko primera (Jelena Anzujska recimo). Deca koja nisu rodjena u Srbiji ili srpskom govornom podrucju jako tesko savladaju nas jezik i da ga govore bez akcenta...a pogotovo ako tamo ne zive...

Sad ko je mason ne znam... 0409_feel

        ?????. ?? ? ???? ????? ?????????. ??? ??? ?? ?????????? ?? ?? ???????????. ??? ?? ???? ?????? ?? ? ???? ????? ?????

[PD]

Хвала. То и није тешко закључити. Али ово за масонерију ми је занимљивије. Има ли неко позван да о томе нешто каже?

Da li ima iko ista da kaze na ovu temu...da pomognem bratu Djomli.

0409_feel

[мирођија]

  Брате Ђомла слажем се да престолонаследник јако лоше говори наш језик.Народ му то јако замера.

  Боље наш језик говори јапански амбасадор , част господину , то мислим озбиљно .

  Многи тврде да је Александар био масон , можда је и био јер видимо шта је Србији урадио када није

  послушао војводу Мишића. 0409_feel