О сусрету једног књижевника и једног богослова

[Guest]

Уз преписку Ивана Буњина и Кипријана Керна

О сусрету једног књижевника и једног богослова

Аутор: Благоје Пантелић, Број 1079, Рубрика Богословље

Преписка Ивана Буњина и Кипријана Керна објављена је прошле године и код нас, у преводу Слободанке Драшкоци, а у издању Бернара из Старих Бановаца. Никола Дробњаковић, уредник у издавачкој кући Бернар, приредио је књигу путописа Ивана Буњина којима је придодао и коресподенцију између великог књижевника и великог богослова. Писма потичу из периода када је беснео Други светски рат – од 1940. до 1946. године.

Сачувана преписка између руског књижевника Ивана Алексејевича Буњина и православног богослова архимандрита Кипријана Керна настала је у добу када су страхоте Другог светског рата на најокрутнији могући начин изнова постављале питање „ко је човек?“. Околности у којима су се дописивали можда су и најпогодније за разоткривање њихових истинских људских ликова (такође и интелектуалних и духовних профила). Уз то, преписка двојице мајстора писане речи јесте и знаменит литерарни споменик.

Преписка је уследила након сусрета Керна и Буњина код заједничког пријатеља – В. Б. Јелијашевича. У дом Јелијашевича Буњин је дошао голготским путем, коме је, као и у случају Господа, претходила таворска слава. Наиме, пре него што ће постати први апатрид који је добио Нобелову награду за књижевност 1933. године, Иван Буњин је као академик и књижевник већ овенчан славом, а након крваве бољшевичке револуције, из Одесе, преко Константинопоља, Софије и Београда, пребегао у Француску, у којој ће и окончати свој живот 1953. године. Керн је до места сусрета са познатим писцем, кога је од детињства читао и чијим се делима годинама уназад дивио, дошао готово истом стазом. Из Русије, преко Константинопоља, емигрирао је у Србију, одакле је, након кратког боравка у Јерусалиму, отишао у Француску, и у Паризу се упокојио 1960. године.

Приликом растанка са оцем Кипријаном у дому Јелијашевича, Иван Алексејевич му се обратио речима: „Оче, прекрстите ме да би ми било лакше да живим“. То је био повод Керну да отпочне преписку (и дружење) која ће трајати наредних неколико година, односно, до смрти писца. Зашто један православни свештеник и богослов осећа потребу да искаже поштовање (и љубав!) једном књижевнику, док књижевник, са своје стране, не може чак ни да живи без благослова једног свештеномонаха?

Овде није реч само о њиховим емоционалним предиспозицијама... Подробнији одговор, чини нам се, можемо наћи у духовном миљеу из кога су поникли књижевник и богослов. У традицији писане речи којој припадају Буњин и Керн (дакле: руској традицији), граница између философије и књижевности, мудре и лепе речи, често – не постоји. Књижевници су философи, а философи – књижевници. Дела философа су високо стилизована, а књижевника дубоко мисаона. Књижевник није књижевник уколико није и философ, и обрнуто. (Отуда, примера ради, вест да је у заоставштини великог руског учитеља философије, Алексеја Ф. Лосева, пронађен и један роман, готово да никога није изненадила.) Исто важи и за хришћанске философе, тј. теологе. Без културе хришћанство се банализује, деградира. Александар Шмеман би чак рекао да је без културе хришћанство антијеванђелско, дакле: немогуће. Стога је у потпуности разумљив и жал Николаја Берђајева што се један Пушкин и један Серафим Саровски никада нису сусрели. А са друге стране, појмљив је и разлог сусрета једног Буњина и једног Керна. Поетски доживљаји Ивана Буњина нису мање мистични од тиховатељског живота оца Кипријана Керна. Духовност једног и духовност другог у својој бити јесу истоветне. Зато се њихов сусрет и морао догодити. Зато је њихов однос и био истинска хришћанска кинонија (заједница љубави).

И када су страдања која је са собом донео Други светски рат на лицу човека исцртавале лик звери, Буњин поручује да је човек, упркос свему, велики и необухватљив – макрокосмос, и као такав, преображењем (дакле: преумљењем) може да оствари циљ свога постојања, који је, додаје Керн, – обожење.

А какви су они људи били? – Велики, надарени, искрени, пуни љубави... Људи којима је важно оно што јесу, а не оно што треба да буду по наметнутим конвенцијама друштва. Довољно је видети начин на који се обраћају један другоме, љубав којом воле један другога. Довољно је само прочитати шта мисле и говоре о Толстоју и Достојевском. И биће савршено јасно да се ради о људима који ни по коју цену не праве компромисе са савешћу, који су непоколебљиви када је истина (тј. Истина) у питању.

Буњина је можда најпрецизније описао извесни чекиста Петерс, разводник стрељачког вода који је требало да ликвидира писца. Хапшењу Буњина успротивио се комесар за просвету Луначарски, али су чекисти ипак одлучили да га стрељају. Када је план почео да се реализује комесар је о томе био обавештен и пожурио разводнику како би га спречио у његовој пакленој намери. На време је стигао код њега и спасао писца; том приликом Петерс му се успротивио следећим речима: „Буњин чак и не скрива своју мржњу према совјетској власти. Он говори оно што мисли!“ Буњин није, дакле, остављао места за компромисе када је истина у питању, јер је знао да нема живота вредног живљења без истине (тј. Истине). А Керн? – И Керн је био исти такав.