Сусрет са историјом у Бјелају

[Guest]

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ у Б Ј Е Л А Ј У МЈЕСТУ ПОГИБИЈЕ KРАЉА ТОМЕ (ТОМАША) И ИЗБОРА ЊЕГОВОГ СИНА СТЕФАНА ЗА НАСЛИЈЕДНИКА

У Четвртак, 15. марта т. 2012. године у пратњи Мр. Пилиповић Радована, историчара, и г. Ратка Радановића, продуцента АТВ из Бања Луке, обиђосмо остатке старог града БИЛАЈА (Бјелаја), смјештеног на југозападном ободу Бјелајског поља, тик тамо гдје се из питоме равнице овог крашког поља прелази у високе превоје и перивоје планине Осјеченице која као својеврсни горостасни стражар све надвишује и све осматра.

Билај, oдносно данашњи БЈЕЛАЈ, је позната средњовјековна фортификацијска утврда, - град који својим положајем, али и величином изазива дивљење и понос. Име Бјелај (Билај) добио је по томе што је био бијеле боје и што се са свих страна (одсвуда) видио као бијели град! Град и кула Билај смјештени су на високом брду које се како пише Петар Мирковић ''увукло као какова огромна пластина између брда Срта са западне стране, а са јужне Прво (Осјеченица)''. Брдо и град Бјелај опасују и двије драге (природни шанчеви) и то са запада и југозапада Ћојлук, а са истока Драга.

Ко је и када подигао Бјелај тешко је то са сигурношћу рећи из разлога што се њиме, на жалост, мало ко научно и археолошки бавио. Али и та чињеница управо индиректно упућује на градитеље Котроманиће, односно ону другу поприлично непопуларну генерацију краљева (Остојића-Томашевића) почевши од 1389.г. када Стефан Остоја Котроманић (1389-1404) и (1412-1418) приграби влас од Јелене грубе, затим његовог сина краља Стефана Остојића – Котроманића (1418-1421) те Стефана Томе (Томаша) (1443-1461), који су били у латентном сукобу са Твртком II Котроманићем који је успио у два маха да уз помоћ турака - османлија поврати власт од Остојића - Томашевића и то у периоду од 1404-1412. и 1421-1443. Политика Остојића – Томашевића била је проугарска и супростављена политици Твртка II Котроманића, који је водио про-османску политику.

По свему судећи Бјелај је био крајње фортфикацијско упориште краљева Остојића-Томанића (Томашевића) прама оном дијелу Угарске који је Босну од Уне па на исток опасивао. По богатству природних ресурса (воде, хране, шуме и др.) Бјелај је уистину био оно што нам његови остаци свједоче: велик, моћан и богат град-тврђава. Претпоставити је да је управо Бјелај био центар жупе Песента (Псет), жупе која себе никада није видјела у Босни. Напротив Билај (Бјелај) је увјек био ''свој'' и посебан, а ''билајци'', односно БЈЕЛАЈЦИ одувјек своји и само своји. Они су Босном називали просторе и крајеве преко планине Грмеча и преко ријеке Сане. Тамо је била Босна и тамо су били босанци!

Оно што је предмет нашег посебног интересовања јесу археолошки локалитети сакралног карактера, односно, остаци цркава и манастира у и око Бјелаја. Шире подручје Бјелаја и прекрасног Бјелајско поље доиста пружају нам драгоцјене податке о хришћанским светињама из времена Римске империје, али и из каснијих времена. Пођимо редом:

1. прва је ''бијела црква'' у Бјелају – остаци цркве која је по предању подигнута тачно тамо гдје је убијен предоследњи краљ Тома (Томо, или Томаш, како га воле називати историчари). ''Бијела црква'' је подигнута близу врела Градина испод самог брда и града Бјелаја. На жалост, након пада Бјелаја освајачи османлије и одмах њима придружено исламизирано српско племство, а међу њима и породица Пашић ''бијелу цркву'' претворише у њихову породичну кућу. Исламизирана породица Пашић ( претходно се звала Олић или Волић) по свом претку који је примио ислам назва се Ибрахим-Пашић!!! То је у Крајини и данас веома позната у угледна беговка породица. Овај гријех (фетије-претварања цркве у нешто друго - не обавезно и у џамију) на штету светиње господње, како пише П.М. Бог је у више наврата казнио породицу Ибрахим-Пашић на начин да је гром неколико пута ударио у ову кућу. Једном таквом приликом погинуо је и домаћин куће бег Мустај Ибрахим-Пашић. И данас је то сјећање свјеже и прича се.

2. Источно од старог града Бјелаја и бијеле куле на њему, а преко садашњих засеока Бусија и Бјелаја, те Цимешког поља налази се засеок Цимеше, а тик изнад њега остаци давно порушеног манастира Света три јерарха!- црква која је била габарита 14х11м' крстообразног изгледа (уписаног византијског крста). Све до Другог свјетског рата народ се окупљао на и око манастиришта и Богу се молио!, а онда су комунисти-безбожници то забранили и народ одвратили од његовог памћења.

3. Сјеверозападно недалеко од Бјелаја у селу Врточу остаци су по свему судећи ранохришћанске базилике, односно касновизантијске цркве.

4. Преко поља у правцу сјевероистока је село Вођеница откривена је 80-тих година 19.вијека ранохришћанска базилика ''у ћуковој башти''.

5. Сјеверно од града Бјелаја је село Крњеуша. На њеном подручју откривени су темељи и остаци неколико касновизантијских цркава.

И све тако редом од црквишта до црквишта, од манастиришта до ''ПАНАЂУРА'' – манастиршта у Колунићу, историјских свједочанства о народу и вјере хришћанској, о временима и тешким судбинама кроз које је овај напаћени народ прошао!

Идући у сусрет горепоменутој историји Бјелаја незаобилазно је и потсјећање на један од најжалоснијих догађаја из историје града Бјелаја, а то је погибија краља Томе (Томаша) 1461.г. управо на мјесту гдје је подигнута ''бијела црква''. По предању, али и извјесним историјским документима краљ Тома (Томаш) био је жртва вјеште завјере његовог брата Радивоја и проосманске фракције ''великаша и богаташа'' које су око себе окупљали ''они'' Котроманићи сљедбеници Твртка II. На жалост како су се османлије приближавали Босни све је више било проосмански опредјељених, односно орјентисаних. Ова завера донекле ће се открити и пројавити приликом убиства његовог сина и наслиједника Стефана Томанића (Томашевића) гдје ће, опет као при паду Смедерева, своју улогу одиграти његов стриц Радивоје и војвода Михаило –Махмуд Анђеловић!

Према том предању краљу су приступилa двојица у свештеничке мантије прерушених убица престављајући се као изасланици некакавог војводе којег је краљ Тома познавао. Он их срдачно угости, а они изразише жељу да погледају сам град Бјелај и кулу у њему. Краљ Тома пристаде да им лично покаже град и кулу. Идући ка граду двојица прерушених убица заскочише краља Тому и убише га.

Одмах по убиству краља Томе велможе, војводе и војници за његовог насљедника изабраше баш ту у Бјелају његово сина Стефана Томанића (Томашевића) 1461-1463. Тако Бјелај историјом нама још неразјашњиве судбине постаде гробно мјесто једног и мјесто избора и именовања другог краља.

Еп.Хризостом, бихаћко-петровачки

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]