Протојереј Николај Емељанов: Црква и феминизам

[Иван Недић]

Протојереј Николај Емељанов

Црква и феминизам

Својом запрепашћујућом акцијом у Храму Христа Спаситеља, група никоме познатих девојака („Pussy Riot“) је подсетила на недавни конфликт. Не само радикали и екстремисти, већ и знатан део умерених феминисткиња, оптужују хришћанство да је религија вековима служила као инструмент гушења жена и учвршћивања власти мушкараца. Да ли се Црква заиста може назвати систематским противником идеје полне једнакости? Како разумети позив „жена да се боји свога мужа“? Часопис „Фома“ је замолио заменика декана Богословског факултета Православног светотихоновског универзитета друштвених наука, протојереја Николаја Емељанова, да разјасни ова питања.

У савременом друштвеном животу Русије, феминизам као друштвени покрет је крајње непопуларан. Очигледно је да се у историјском сећању још увек снажно чува трагедија катастрофалног истребљења мушкараца, најпре у грађанском, а затим и у Другом светском рату. У послератно доба жене су морале да раде буквално све. Због тога је руски феминизам више ствар начина живота него идеје.

Међутим, понекад, напорима појединаца, феминистички протест се претвара у чисто идеолошко фасцинирање. А с обзиром да је у Русији основна друштвена институција која се доследно држи традиционалних вредности Црква, због тога Црква сада и постаје једини адресат таквих фасцинација. Премда она апсолутно не заслужује такве оптужбе на свој рачун.

Управо је хришћанство било снага која је формирала базична схватања савремене западноевропске цивилизације а опсолутној вредности људског живота, независно од пола, старости, боје коже, интелектуалних или телесних способности човека. према схатању Цркве, мушкарац и жена су пред лицем Божијим потпуно једнаки. Крајње очигледно и чак грубо, у мери којој је далека било која феминистичка инвектива, то изражавају речи Светога писма: „Нема мушког ни женског, јер сте сви једно у Христу Исусу“ (Гал 3, 28). Заправо, идеја полне једнакости историјски се најпре формирала тек у контексту хришћанске цивилизације. И, како показује искуство, није се успела формирати више ни у једном културном контексту.

Та чињеница говори већ сама по себи. Идеали витештва, служења Прелепој Дами, у потпуности су проистекли из хришћанског схватања да мушкарац у свакој жени може видети лик пречисте Дјеве и служити јој. Јер најдивнијим, ни са ким упоредивим човеком Црква назива управо Дјеву Марију, коју хришћани прослављају као ону која неупоредиво превазилази и најдивније анђеле. „Часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима“ – тако о њој говори једна веома стара црквена химна.

Често чујемо да се у Светом писму говори о „секундарној улози жене“. По правилу се спомињу речи апостола Павла: „Жена да се боји свога мужа“. Феминисткиње су због ових речи узнемирене, док их поједини мушкарци, који пате од неспособности да стекну ауторитет, бесправно користе зарад самопотврђивања у породици.

Али сви некако заборављају да је фраза истргнута из контекста, и да само због тога звучи нејасно. Апостол подједнако позива на међусобну одговорност и мушкарце и жене. Цео цитат звучи овако: „Сваки од вас да воли своју жену као самога себе, а жена да се боји свога мужа“ (Еф 5, 33). Ове речи говоре да је мушкарац дужан да воли своју жену у мери спремности да жртвује свој живот за њу.

Постоји извесна асиметричност, и она има везе са различитим светоназором мушкарца и жене. Мушкарац је усредсређен на спољашње, и Господ од њега захтева спољашњи акт самопожртвованости за своју породицу. То не значи увек неопходност предавања свог живота у борби за жену и децу. Понекад је теже одрећи се од омиљених мушких „играчака“ или извикане, погрешно схваћене „слободе“, зарад бриге о својој породици.

Са друге стране, јака страна праве жене је њен унутрашњи, душевни и духовни живот. Мушкарцима овде често предстоји веома, веома далек пут до жене, кроз пажљиву свакодневну изградњу односа поверења и узајамног разумевања. Због тога Господ од жене и захтева нешто друго. Док мушкарац треба да се боји да се не покаже као неодговорна кукавица пред лицем своје жене, жена треба да се боји да се не покаже као неспособна да воли, треба да се боји да не повреди љубав коју сама персонификује и оваплоћује. Не знам шта је теже – мушки или женски подвиг.

Сигуран сам само да за женски подвиг љубави ја, као мушкарац, уопште нисам способан.

Извор: http://www.foma.ru/a...rase_src=929598

Са руског превео Иван Недић