Demografija i migracije: "pogrešan" broj i raspored ljudi preti da veoma brzo potpuno uništi ne samo neke države već i čitave civilizacije

[bosanac]

Pretnja

Demografija i migracije: "pogrešan" broj i raspored ljudi preti da veoma brzo potpuno uništi ne samo neke države već i čitave civilizacije

Beda ubija brže od kuge

U Srbiji se danas rađa dvostruko manje dece od broja potrebnog za fizički opstanak nacije. - Kad završite sa čitanjem ovog teksta Srbija će biti siromašnija za najmanje jednog svog stanovnika. - U Srbiji u proseku bračni par nema ni jedno jedino dete! To znači da je Srbija statistički već mrtva. Da li je to i naučni dokaz da smo zaista nebeski narod

Milan Malenović

Pre nekoliko godina libijski predsednik

Moamer el Gadafi

je javno poručio: "Izgleda da je dobri Bog odlučio da nama, muslimanima, podari pobedu bez mačeva, oružja i osvajanja. Ne trebaju nam teroristi, ne trebaju nam bombaši-samoubice, jer će 50 miliona muslimana u Evropi nju da pretvori u islamski kontinent za samo nekoliko decenija."

Gadafi je znao šta govori i, kako sada stoje stvari, potpuno je u pravu. I bez ikakvih ratova, Evropljani će na sopstvenom kontinentu biti manjina, najkasnije do 2050. godine.

Demografska ekspanzija muslimana

Da bi jedan narod biološki opstao narednih 25 godina, potrebno je da svaki bračni par ima u proseku najmanje 2,11 dece. Sa prosekom nataliteta od 1,9 nijedna nacija u istoriji nije preživela. Ako natalitet padne na nivo ispod 1,3 dece, oporavak više nije moguć, jer ne postoji ekonomski model koji bi omogućio preživljavanje države u narednom periodu.

U Evropskoj uniji natalitet je pao u proseku na 1,38, što je na samoj granici puta bez povratka. U Srbiji u proseku bračni par nema ni jedno jedino dete! Statistički, Srbija je već mrtva.

I pored takvog nataliteta, broj stanovnika EU ne opada dramatično. Razlog za to su migracije, a one najviše dolaze iz islamskih zemalja. Natalitet u Francuskoj je tako iznosio 1,8 dece, a priraštaj stanovništva muslimanske veroispovesti - 8,1. Najveći deo njih čine novopridošli iz Severne Afrike, koji popunjavaju manjak na tržištu radne snage.

Francuska je, inače, u EU poznata po tome što redovno sprovodi akcije legalizacije ilegalnih doseljenika. Otprilike svakih deset godina vlada proglasi amnestiju za emigrante bez dozvole boravka, čime se dopunjuju redovi najslabije plaćenih nekvalifikovanih radnika. Da toga nema, francuska industrija bi odavno stala.

Južna Francuska je i dan-danas poznata po svojim predivnim, starim hrišćanskim katedralama. U međuvremenu je taj region postao region sa više džamija nego crkava. Danas svako treće dete u Francuskoj potiče iz muslimanske porodice, a u velikim gradovima, kao što su Pariz ili Marselj, taj broj je skočio na čak 45 odsto. Najkasnije do 2027. godine svaki peti Francuz će biti islamske veroispovesti.

Ako se tako nastavi, za manje od četiri decenije Francuska će postati islamska republika.

Odoše crkve u džamije

U Rusiji je već sada svaki peti državljanin musliman, jer od 140 miliona državljana Ruske Federacije, njih skoro 25 miliona čine pripadnici islamske veroispovesti. U ruskoj vojsci ubrzo će 40 odsto regruta biti iz islamskih porodica. Međutim, za razliku od EU, Rusija nema potrebe za uvozom nove radne snage tako da je priraštaj neruskog stanovništva u granicama prirodnog porasta. Prošle godine je u Rusiji, zahvaljujući merama centralnih vlasti, prvi put posle mnogo godina broj novorođenih bio veći od broja umrlih. Posebno je porast zabeležen među stanovništvom slovenskog porekla, što predstavlja osnovni cilj državnih reformi u oblasti pomoći porodicama.

U poslednjih 30 godina broj muslimana u Velikoj Britaniji je porastao sa 82.000 na 2,5 miliona. Stanovnici nekadašnjih britanskih kolonija koji su posle procesa dekolonizacije ostali britanski državljani bračne drugove najradije nalaze u svojim nekadašnjim postojbinama.

Pakistanci, koji su činili značajan broj stanovnika nekadašnje britanske Indije, a koji su kao jeftina radna snaga dovedeni na ostrvo, tradicionalno se venčavaju sa sunarodnicima iz Pakistana, koji zatim dobijaju britansko državljanstvo. Kako ovakve porodice obično imaju puno dece, nekoliko decenija kasnije dolazi do novog talasa uvoza bračnih drugova i porasta muslimanske populacije poreklom iz srednje Azije.

U Britaniji ima više od 1.000 džamija, a pojednine su oformljene na temeljima napuštenih katedrala.

Trenutno je najkritičnija situacija u Holandiji, zemlji koja je nekada vladala najmnogoljudnijom islamskom zemljom na svetu - Indonezijom. I ovde je veliki broj stanovnika nekadašnje kolonije u vreme dekolonizacije dobio državljanstvo zemlje - gospodara. U međuvremenu, svako drugo novorođenče u Holandiji potiče iz muslimanske porodice, a najkasnije 2020. godine polovina celokupnog stanovništva biće muslimani.

Nemački Savezni ured za statistiku je još pre nekoliko godina u jednoj svojoj studiji obelodanio da će do 2050. godine polovina Nemaca biti poreklom iz muslimanskih zemalja, ponajviše iz Turske.

Tilo Saracin

, kontroverzni nemački pisac, ove je podatke dobio kao član Upravnog odbora Nemačke banke i pretočio ih u knjigu koja je izazvala pravi tektonski poremećaj na političkoj sceni. U međuvremenu je Saracin podneo ostavku na mesto člana UO i započeo rad na novoj knjizi.

Setimo se da je ovaj bankar - pisac prošle godine izjavio: "Turci osvajaju Nemačku isto kao Albanci Kosovo: visokim natalitetom". Bolje rečeno, Nemci gube Nemačku isto kao i Srbi Kosovo - niskim natalitetom.

Još pre trideset godina jedna američka fondacija u Nemačkoj finansirala je istraživanje sociološkog fenomena koji se tada nazivao "pilula-pad". Uočeno je, naime, da je u Nemačkoj natalitet u posleratnim godinama rastao sve do uvođenja antibebi pilule, kada dolazi do oštrog pada priraštaja. Zbunjivala je činjenica da se taj pad dodatno produbio sedamdesetih i početkom osamdesetih godine prošlog veka.

Profesor

H. Arnold

iz tadašnje američke gimnazije u Frankfurtu u toku pomenutog istraživanja došao je do zaključka da je pilula samo sredstvo za nepovoljne posledice, ali nikako ne i njen uzrok. Napustivši svoje ideale o slobodnom i srećnom društvu, buntovnici iz 1968. godine postali su pobornici lične sreće i slobode, koju su često nalazili u vanbračnim zajednicama bez dece i u životu posvećenom karijeri, u kome je veliki broj naslednika samo smetnja.

Zapanjujući deo rezultata Arnoldove studije čini zaključak da je jedan od rezultata hipi pokreta bio i tolerantan odnos prema istopolnim vezama i korišćenju narkotika, a to su, po profesoru Arnoldu, takođe, bili značajni uzroci pada nataliteta.

Prvo podstaći društvo pa tek onda sebe

Srbija je u takozvanu demografsku tranziciju ušla još u godinama pred Drugi svetski rat. Migracije stanovništva iz sela u gradove, smanjenje životnog prostora koje je nastalo kao posledica prelaska u velike gradske centre, kao i pad standarda usled razarajuće ekonomske krize sa početka tridesetih godine prošlog veka uslovili su i pad nataliteta. U posleratnom periodu usled opšteg poleta i zanosa dolazi do kratkotrajnog skoka nataliteta, koji se naglo završava 1953. godine, dakle u vremenu posleratne industrijalizacije i novih seoba iz sela u grad.

Učešće gradskog stanovništva 1953. godine iznosilo je 22,5 odsto da bi u 2002. dostiglo 56,4 odsto. Učešće poljoprivrednog stanovništva 1948. godine bilo je 72,3 procenta da bi u 2002. palo na 10,9 odsto.

Nulta stopa priraštaja krajem osamdesetih godina prošlog veka umnogome se menja i ponovo postaje pozitivna, usled povoljnih ekonomskih tokova i političke stabilnosti. U to vreme, da podsetimo, pored državnih programa dodele stanova iz fonda solidarnosti, dolazi do prvog buma davanja bankarskih stambenih kredita zaposlenima. Izbijanjem rata priraštaj prirodno prerasta u minus fazu, iz koje se nije oporavio ni do dana današnjeg. Sudeći po natalitetu Srbija je i dalje u ratu.

Razlozi za takvo stanje su veoma složeni. Državni sekretar u Ministarstvu rada i socijalne politike

Ljiljana Lučić

početkom marta ove godine objasnila je tu pojavu rečima da su na pad nataliteta uticale socijalne, ekonomske i ratne turbulencije devedesetih godina prošlog veka, kao i spora tranzicija. "Po popisu iz 2002. godine, u Srbiji je živelo oko 7.478.000 građana, a ako se takav trend nastavi, 2030. godine biće ih oko 6.800.000", kazala je Lučić dodavši da sada u populaciji ima više starih osoba uzrasta od 65 godina nego petnaestogodišnjaka.

Ona je ocenila da je važno podržati porodice sa decom, koje su suočene sa siromaštvom, nastojati da se obezbedi sistem socijalne sigurnosti, ali i organizovati mere u sferi rada i podstaći zapošljavanje mladih roditelja koji nemaju posao. Od svega toga ostale su samo lepe želje, jer država ne preduzima ništa konkretno kako bi pomogla porodicama sa više dece. Jedino je Republički zavod za statistiku reagovao i broj članova prosečne porodice smanjio sa četiri na tri.

Pomoć porodicama sa puno dece prebačena je sa republičkog na lokalni nivo. Lokalni organi, ako imaju para, mogu da pomažu porodice koje bi volele da imaju decu. Pošto većina srpskih opština nema dovoljno para u kasi ni za najosnovnije potrebe, rezultat takve politike odnosi se na podatak da je Srbija, u momentu dok čitate ovaj članak, izgubila najmanje jednog svog stanovnika.

Zbog negativnog priraštaja (više umrlih nego živorođenih), Srbija svake godine izgubi 34.703 stanovnika, tj. jedan grad veličine Ivanjice, Knjaževca ili Ćuprije.

Razmena parola za pelene

Da bi mladi bračni par odlučio da ima dete, pa još i više od tog jednog, on mora da ima finansijske mogućnosti da tu istu decu prehrani, obuče i iškoluje, i da im obezbedi prikladan smeštaj. Dete je, ekonomskim rečnikom objašnjeno, dugoročna investicija. A za dugoročno investiranje se razumni odlučuju jedino ako znaju da će uslovi poslovanja sve vreme ostati nepromenjeni. To u Srbiji niko ne može da garantuje, jer se ovde opšta situacija iz dana u dan pogoršava.

Srpskoj vlasti već godinama na raspolaganju ostaju samo jeftine političke parole o neophodnosti povećane reprodukcije, kojima nas političari obasipaju uvek u vreme izbora. Od parola se ne živi, jer njih u prodavnicama ne možete da menjate za mleko ili pelene.

U Zakonu o finansijskoj podršci porodicama sa decom uviđa se sva besmislenost srpske politike planiranja porodice. Za prvo dete rešenjem Ministarstva rada i socijalne politike utvrđena je jednokratna pomoć u iznosu od 29.088,57 dinara. Za drugo dete dobija se mesečno po 4.739,47, za treće po 8.530,66, a za četvrto mesečno sleduje po 11.374,09 dinara. Trik je u tome da je navedena pomoć ograničena na trajanje od dve godine. Posle toga za svako dete sleduje mesečni dodatak manji od 2.000 dinara.

Osim toga, cenzus za dobijanje ove pomoći postavljen je na 6.278,08 dinara mesečno. Znači da će onaj ko ionako već gladuje sa nekih 8.000 dinara mesečno debelo da razmisli pre nego što se upusti u avanturu proširenja porodice.

Između Srbije i EU postoji još jedna značajna razlika, i to na štetu naše države: Srbija je zemlja iz koje potiču mnogi emigranti, dok je većina EU zemalja sanjani cilj migracija. EU, tako, pad sopstvenog nataliteta "pegla" uvozom novih stanovnika. I SAD, zemlja u koju se emigranti tradicionalno iseljavaju, na taj način održava svoj priraštaj na 2,11, tačnije na granici proste reprodukcije koja garantuje opstanak nacije narednih 25 godina.

Prošle godine je skoro 20 odsto od 82 miliona nemačkih građana izjasnilo po pitanju svog imigrantskog porekla, dok ih je 2005. godine bilo 18,6 odsto. Od tog broja, polovina su potomci "gostujućih radnika" iz perioda pre naftne krize početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Zbog iskustva sa njima, a i očigledne potrebe za novom radnom snagom usled pada nataliteta i poboljšanja konjunkture, nemačke vlasti su jasno obznanile svoju politiku uvoza radnika samo iz evropskog kulturnog kruga.

Civilizacija nije uvek korisna

Pošto je Evropa u demografskoj depresiji, neko će se zapitati odakle Nemci uvoze radnu snagu. Međutim, odgovor je više nego očigledan: iz siromašnih zemalja Balkana i Istočne Evrope. Otvaranje tržišta rada u bogatoj Evropi za stanovnike siromašne Evrope na trenutak će poboljšati demografsku sliku EU, ali će zato da dokusuri ostale zemlje starog kontinenta. Do 2050. godine usled opadanja nataliteta i očekivanih migracija u Srbiji će jedini Srbi biti penzioneri. Ono malo radno sposobnih, što se do tada bude rodilo, predstavljaće državljane Nemačke, Francuske ili Norveške sa neobičnim prezimenima.

Zaposleni u Srbiji su već danas u bezizlaznoj situaciji - na svakog zaposlenog dolazi jedan penzioner. Državi bi se više isplatilo da umesto penzionih izdvajanja svakom radniku u Srbiji dodeli jednog penzionera da ga vodi kući i hrani. Kao što smo već na početku teksta napisali, ne postoji ekonomski model koji bi to mogao da izdrži. Sledi nam zato neminovni privredni krah i nestanak i ovako štedre socijalne politike. I to koliko već u ovoj deceniji.

Početkom septembra objavljen je izveštaj Britanskog saveta po kome bi stanovništvo Nigerije sa 150 miliona ljudi moglo da se uveća za još 63 miliona do 2050. godine. Više od 40 odsto stanovnika Nigerije ima manje od 14 godina, pa će ova afrička zemlja za budućnost imati spremnu veliki broj radnika. Međutim, nacionalni bruto proizvod ove naftom bogate zemlje nije se promenio, iako se njena populacija u poslednje dve decenije višestruko uvećala.

Dok EU boluje od manjka stanovništva, siromašna Afrika pati od nekontrolisanog nataliteta. Na taj način postaje jasan još jedan aspekt prirodne težnje ljudi ka razmnožavanju. Siromaštvo u ruralnim sredinama potencira hiperprodukciju radne snage, jer više ruku u jednoj porodici garantuje i više prihoda budući da je ljudska radna snaga jedina prihodovna oblast.

Iako zvuči neverovatno, istinito je mišljenje da bi kupovinom traktora siromašnim porodicama u Africi ili na Indijskom potkontinentu bio smanjen natalitet, jer bi se smanjila i potreba za radnom snagom potomaka.

U Srbiji bi ovaj model trebalo donekle da izgleda drugačije. Umesto beskorisnog poklanjanja seoskih zadruga novopečenim tajkunima kroz postupak privatizacije, bilo bi bolje obradivu zemlju poklanjati mladim bračnim parovima, i to tako što bi im se zemljišni cenzus povećavao sa proširenjem porodice. Ruralno stanovništvo svuda u svetu tradicionalno više polaže na obezbeđivanje priraštaja.

Problem je u tome što je ova država već decenijama činila sve u granicama svojih moći da uništi selo, pa se po inerciji tako i dalje radi. Čak i kada bi po ovoj ideji mladi parovi dobili dovoljno zemlje i motorizacije za kvalitetnu i bogatu proizvodnju, ostaje nerešeno pitanje šta da čine sa tako dobijenim proizvodima. Srbija je do sada ulagala jedino u nakupce i prerađivače, dok su primarni proizvođači u agraru uvek ostajali kratkih rukava.

Emigriranje kao smisao života

Kao što se vidi, Srbiji predstoje crni dani kada je u pitanju stanovništvo. Sadašnji natalitet - manje od jednog deteta po bračnom paru - neminovno vodi izumiranju nacije. Očekivani novi masovni talasi emigracija u EU samo će ubrzati ovaj proces. Siromašna i nerazvijena srpska privreda koja ne može na ostanak da animira ni sopstveno stanovništvo, nije u stanju da privuče ni stranu radnu snagu, osim iz najsiromašnijih zemalja Afrike, tako da ni migracijama ne može da se ublaži demografska katastrofa u koju Srbija srlja.

Nesklad u odnosu između privrednog i demografskog rasta može u najskorijoj budućnosti da dovede do novih velikih ratova. "Kada su članice UN 2000. godine prihvatile Milenijumske razvojne ciljeve, u njih nisu uvrstile nijedan cilj koji se odnosi na porodično planiranje", napominje

Aleks Ezeh

, direktor centra za istraživanje stanovništva i zdravlje u Africi, pa ističe: "To je bila velika greška. Svet tek sada postaje toga svestan".

Do 2050. godine broj stanovnika na planeti povećaće se sa sadašnjih skoro sedam na devet milijardi. Od tog broja, najmanje šest milijardi, dakle bezmalo celokupno današnje stanovništvo, živeće u nerazvijenim zemljama. Bar polovina njih će živeti ispod praga apsolutnog siromaštva.

Postavlja se pitanje koliko će njih od te tri milijarde odlučiti da emigrira u neku drugu zemlju sa povoljnijim uslovima preživljavanja.

Slede nemiri

Dok se u Srbiji rađa manje od upola potrebnog broja dece za opstanak nacije, u najrazvijenijim zemljama EU situacija je samo za nijansu bolja. Nijedna zemlja trenutno nema potrebni natalitet od 2,11 koji bar garantuje opstanak, ali se jedan broj zemalja i dalje nalazi iznad praga koji vodi u sigurno odumiranje. Te zemlje su, na primer, Francuska (1,8 dece po porodici) i Velika Britanija (1,6). Na samoj granici puta koji neminovno vodi ka nestanku nacije nalaze se Grčka i Nemačka (po 1,3), a ispod te granice su već Italija (1,2) i Španija (1,1).

Belgijska vlada, s obzirom na podatak da 25 odsto muslimanskog stanovništva učestvuje sa polovinom novorođenčadi, procenila je da će 2025. godine svaka treća beba rođena u Evropi imati vanevropsko poreklo.

Tradicionalna migrantska dr

ž

ava Kanada ima natalitet od samo 1,6, što je za četvrtinu ispod nivoa neophodnog za opstanak nacije. Broj stanovnika Kanade se u periodu od 2001. do 2006. godine uvećao za 1,6 miliona, ali čak 1,2 miliona čine doseljenici. Prirodni priraštaj za pomenutih pet godina bio je tek 400.000.

Natalitet u SAD iznosi trenutno 1,6, a ako tome dodamo i porast stanovnika poreklom iz Latinske Amerike, dobijamo 2,11,

š

to je prag na kome jedna nacija može da preživi narednih četvrt veka. Rasna i verska pomeranja na štetu dosadašnje bele, hrišćanske većine, po svemu sudeći, dovešće do nemira u naredne dve decenije.

Bolje ne brojati

Demografska pomeranja predstavljaju prvorazredni politički problem u BiH i Makedoniji.

U Bosni i Hercegovini je politički odnos konstitutivnih naroda postavljen na osnovu predratnog popisa stanovništva. Zbog nesuglasica po pitanju vrednovanja, novi popis stanovništva do sada je stalno bio odlagan. Smatra se da je do danas najveći pad zabele

ž

ila hrvatska nacionalna zajednica kako zbog niskog nataliteta, tako i zbog iseljavanja u daleko bogatiju i stabilniju Republiku Hrvatsku.

Pretpostavlja se da je bošnjačka zajednica u ratu izgubila oko 100.000 pripadnika što zbog smrti,

š

to usled trajnog iseljavanja iz zemlje, ali da je u međuvremenu velikim delom dosegnut predratni broj zahvaljujući doseljavanju iz islamskih zemalja, kao i Bošnjaka iz okruženja.

Politička stabilnost Makedonije počiva na pretpostavljenom odnosu Albanaca i Makedonaca. Ako bi se nekim narednim popisom utvrdilo da je broj Albanaca prema broju Makedonaca porastao, to bi moglo da dovede do novih konflikata.

Turci ante portas

Primer Turske, zemlje pred vratima EU, pokazuje kako demografski podaci moguda budu u službi politike.

Demografski

eksperti iz EU smatraju da bi Turska po broju stanovnika do krajadecenije mogla da prestigne Nemačku, a da bi do sredine veka ona postalanajmnogoljudnija evropska zemlja smenivši na tom mestu i Rusiju.

Organizacija

za ekonomska i socijalna istraživanja Lisbon Council

iz

Brisela

upozorava

na podatak da jedino Turska beleži demografski rast, a njeno bi radnosposobno stanovništvo do 2050. godine moglo doseći veličinu ukupnog brojastanovnika svih ostalih sredozemnih zemalja zajedno. Nasuprot tome, u drugimzemljama - čiji je pad ili rast praćen - očekuje se demografski pad od 15 odsto, a uBugarskoj čak 26 odsto.

Biraju

ći između dva zla, evropski političari smatraju da je bolje uvoziti radnu snaguiz Turske, čije stanovništvo predstavlja muslimane najbliže evropskoj kulturi. S drugestrane, nagli porast broja stanovnika ove zemlje predstavlja i realnu opasnost da onajednog dana, pošto postane punopravni član EU, preuzme i vođstvo ove organizacije iu perspektivi Evropu ponovo poturči.

Zbog

toga, turski premijer Tajip Erdogan izvodi malu statističku bravurupokušavajući da zabrinutim Evropljanima prikaže kako njegova zemlja ne predstavljanikakvu demografsku opasnost po EU.

Prema

Erdoganovim proračunima, turski narod sve više stari, baš iz razloga naglogopadanja nataliteta. Ispada da Turci u Evropi rađaju više dece nego u svojojsopstvenoj zemlji. Ili da Evropljani ne umeju da broje.

Lisbon Council

je izveo zaključak da bi Turci mogli da budu iskorišćeni zanaseljavanje sredozemne oblasti, koja bi do sredine veka ostala nenaseljena. Zbogniskog obrazovanja, smatra se, turski radnici ne bi bili pogodni za masovnijenaseljavanje u severnim, industrijski razvijenim delovima Evrope, ali bi mogli da žive ujužnim, pretežno poljoprivrednim članicama EU.

Natrag

[Zawisza]

http://www.saff.ba/saffarhiva/313.pdf

Na 53 strani imaš podatke za Hrvatsku

[Желе Зека]

А шта је порука ове теме?

[Zawisza]

Koliko sam razumeo, svi izumiru osim muslimana.

[Желе Зека]

Па добро...није ми јасно шта је Босанац желео да каже овим,да ли нас само информативно обавештава или има неку другу интенцију...

У сваком случају све је то нормално.Муслимани су задржали традиционални образац рађања и увек су имали акценат на бројно потомство.Хришћани су пошли неким другим путем у великом броју па су последице ове врсте неизбежне.

[Ромејац]

Тренутно је раст муслиманског становништва у европи (пример БиХ и Албаније) успорен услед чињеници да и муслимаске породице све чешће имају по 1-2 деце. Док у сиромашним земљама (како муслиманским тако и немуслиманским) број становника доживљава велики пораст, који је узрокован мањом смртношћу новорођенчади и бољом здравственом заштитом. Кључни проблем код ових земаља остаје немогућност да прехране сопствено становништво.

[Zawisza]

Muslimani nisu nigde narod osim na prostoru bivše Jugoslavije i nema smisla govoriti o njima kao celini. Kao kad bih ja sada počeo da propagiram da smo svi mi katolici jedan narod, to je smešno.

Inače kad je reč o toleranciji:http://lat.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=16197

[коЖељ њацИ]

Нема бриге свакако ће апокалипса ускоро.

Нас Срба ће знатно мање изгинути од муслимана.

Јер има нас мање...

Сад кад Израел и Амери почну да бацају атомске на Техеран , мислим да бројност неће ништа значити.