Вукова реформа - за и против

[Guest Оливера]

Српске народне приповијетке

Скупио их и на свијет издао

Вук Стеф. Караџић.

[Делови које не садржи издање: "Српске народне приповијетке. У Бечу, 1853"]

Друго умножено издање.

у Бечу

у наклади Ане удовице В. С. Караџића

1870.

Свети Сава и ђаво

Пошао свети Сава преко једне планине па срете ђавола. Кад га ђаво угледа, уплаши се и шћедне да побјегне, али не могне, па се сада сретну на путу. Свети Сава рекне ђаволу: "Помози Бог!" а овај одговори: "Није ти за тим стало." "Како си?" рече свети Сава, а ђаво му одговори: "Шта је теби брига како сам?" "Куда хоћеш?" упита га свети Сава, а овај одговори: "Ни за тим ти није стало." "Шта би радио?" рече свети Сава; а овај му одговори: "Радио би баштованлук, кад би имао мршаве земље и таког ортака." Онда света Сава каже ђаволу: "Чујеш, побратиме, баш ако хоћеш да радиш баштованлук, ево сам ти ја ортак, но да се договоримо, како ћемо и шта најприје радити и сијати и ко ће сјеме набављати." А ђаво му одговори: "Вала, ако ме и мрзи с тобом радити и опет ти се покорити нећу, али само хоћу да начиним уговор па да отпочнемо радити." Сад се договоре да посаде најприје мрки лук; ово и учине. Кад лук почне да расте, дошао би ђаво па гледао како су лијепа и добра перја у лука, а не гледаше шта је у земљи. Кад лук у највећој снази буде, онда свети Сава позове ђавола, те дођоше. Е рече сад свети Сава ђаволу: "Пола је моје а пола твоје, па бирај сам које волиш." Видећи ђаво силна пера у лука превари се и узме оно што је на земљи, а свети Сава узме оно што је у земљи. Кад лук стане зрети, долажаше ђаво почесто да га обиђе, али му не бијаше мило кад види да пера труну и суше се. Лук сазри, пера сва увену, а свети Сава повади лук и однесе га. Ово ђавола врло ожалости па се ријеши те јошт један уговор са светијем Савом учини, да посију и посаде купус, па ђаво рече: "Ја ћу оно што је у земљи, а ти оно што је на земљи" и тако буде. Купус, мој брате, посаде и овај све растијаше више и развијаше свој лист, док се и главице укажу. Видећи ово ђаво мишљаше: кад је оволика чвонта на земљи, то колика мора бити у земљи, па се врло радоваше. Кад у јесен буде, свети Сава дође те купус посијече а ђаволу остави корење. Мало за тијем ево ти и ђавола! Ту су гајде, ту су свирале, хука, бука, пјесма и арата велика. Па чим један корен извади и види, да нема ништа, пренемогне се од муке па онда умоли светога Саву, те јошт један уговор начине, да посију кромпире, па онда што је у земљи то нека буде светога Саве, а што је на земљи то да њему остане. Овако и учине. Посију кромпире. Кромпири изникну, укаже се најприје цимина, па онда цвијет а за овијем бобе. Видећи ово ђаво стане се смијати и светом Сави пркосити. Но кад буде у јесен, онда цимина опадне и иструне, а свети Сава повади кромпире па у трап. Надимаше се ђаво да пукне од зла видећи овако себе преварена, кајаше се што је са попом имао посла, па опет умоли светога Саву, те посију шеницу и уговоре: што је на земљи нека буде светог Саве, а што је у земљи то да буде ђаволу. Кад шеница порасте и укласа, а ђаво дође над ограду па гледаше колико је израсла, и говораше: "Из малог зрна нарасте оволика стабљика." Кад буде у јесен, онда свети Сава позове жетеоце, те шеницу пожње, а ђаволу стрн. Сад ђаво стане плакати па од љутине рече: "Вала, попе, баш хоћу још с тобом да посадим виноград, па шта буде, и ако ме још и овђе превариш, онда од нашега ортаклука нема ништа. И тако посаде виноград. Кад виноград треће године роди и покаже се врло лијепо грожђе, онда се састану да опет бирају шта који воли. Сад свети Сава упита ђавола: "Што волиш, ортаче, или чорбу или густижу?" а ђаво одговори: "Вала ја ћу густижу, а теби џаба чорба." Кад виноград сазри, онда свети Сава обере грожђе, метне у кацу па после источи вино, а ђаволу остане џибра. Сад се, мој брате, домисли ђаво те у џибру наспе воду, начини казан и препече ракију, а свети Сава тек њему, – па му рече: "Шта је то, ортаче?" а овај му одговори: "Печем ракију, побратиме!" Онда свети Сава рекне: "Дајде, ортаче, да видим, ваља ли." А овај му наточи у чашу. Сад свети Сава сркне једном, другом, па трећи пут благослови и прекрсти се, а ђаво побегне и рече: "Вала, баш то је стару лијек а младоме бијес!" па тако ишчезне, и више га никако нема тамо гдје чује да је поп.

[Милан Меденица :)]

0311_womens што је добра прича  https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/aplauz.gif

[Guest Оливера]

https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/0102_laugh.gif ??? ?? ????? ????? 

?? ???? ???????, ? ???? ?? ?????? ???? ???? ???? ???? ?? ?? ???.  0311_womens

[Guest Оливера]

Шаљива причица

(слово иже)

Слово иже, али сирца ниже.

Записао калуђер на сирцу (ђе се реже) иже (и), да би познао, ако ђак осијече мало од сирца. Кад калуђер изиђе из собе, онда ђак узме сирац, да осијече мало, а кад види на сирцу иже, онда осијече повелику кришку, па запише опет онако иже, као што је и било. Кад дође калуђер, погледа сирац и узме у руке: "Ва истину слово изе, али сирца низе."  :smiley:

[Guest Оливера]

Из старословенске азбуке, Вук је преузео 24 слова:

и додао слова:

Ј, Љ, Њ, Ћ, Ђ, Џ

Из старословенске азбуке, Вук је избацио слова:

Ко је учио старословенски, знаће да су у српском потпуно непотребна.

[Guest Оливера]

Унутрашњост куће у којој је рођен Вук Стефановић Караџић.

[Guest Оливера]

„Са својом штулом нисам могао мислити ни на коња ни на рат, те сам морао, хтео не хтео, навикавати, колико сам могао, на седење код куће. Да нисам имао штулу, био бих, можда, погинуо од Турака, као многи моји вршњаци, а моја штула ме је натерала да тражим мира, да мирно читам књиге, да мирно записујем на хартији оно што сам чуо и видео оком. Исто толико колико штула, задржавала ме је на месту и моја жена...“

(Сусрети, стране 18-20)

[Guest Оливера]

„Писмо је отворило пут уму људскоме, да се приближи к Богу по могућству своме.“

(из предговора Првом српском буквару)

[Guest Оливера]

Вукова кућа, Тршић.

[Hidegkuti Nándor]

???? ????? ?? ??????. ????? ?? ?? ????, ? ??? ?? ???????????, ??????? ? ??????. ????, ??????, ??????? ????? ???? ?????. ???? ?? ??? ???. ?????, ???????? ? ?????????? ???? ???????????, ???? ??? ??? ?? ?????? ? ?????. ????? ?? ??? ?????. ???? ?? ?????????????? ????? ?????, ?? ?? ???. ?????? ??? ?? ?? ?? ???? ????? ??????????????, ???? ??????? ???????? ?? ?????? ????? ??? ????. ???? ?? ?????? ?? ??????? ???????, ???? ?? ??????????? ????????????? ????? ?????. ???? ????? ?? ????, ??????? ??????? ??????????? ?????. ?? ?? ?????? ????????.

?????? ?? ? ?? ?????? ???? "???????????", ?? ??? ???? ???? ?? ?????, ????? ?? ? ?????.

?? ???? ??????? ?????? ???????????? ???? ??? ?? ???? ???? "?????????" ?????????? ????? ???????? ??????? ? ?????????, ???? ??? ??????? 2001. ????????, ???? ????? ?????? ???? ?? ?????, ???? ?? ?????? ????? ? ???? ?? ????? ?????????? (???? ????? ??? ?? ? ???????). ??, ??????, ???????, ???? ????? ? ??? ????? ?? ?? "????? ??????????????, ?????????? ? ????????????", ?????, ? ??? ??????? ?? ?????? ? ?????????.

?? ??, ??????, ?? ???? ?????? ?? ???? ???? ???????? ???? ?? ????? ? ????????????? ?? ?????.

?????, ??? ?? ???? ??????, ??????? ??? ???????? "?? ? ?????? ????" ???? ??????????, ? ????? ???? ? "????? '?????? ???????'" ????????? ?????????, ?????????? ? ??? ????????????? ? ????? ????? ? ??????????...

[Hidegkuti Nándor]

Данте Алигијери је, на пример, први почео да пише књижевна дела народним италијанским језиком (то је углавном била тосканска варијанта са неким елементима јужног италијанског). Е, сад, шта се тиме добило? Прво, латински језик је почео да ишчезава из италијанске књижевности (за сада да поменем само тај аспект, мада то има и шире последице). Друго, италијански језик почиње да се развија. Од нивоа релативно простог језика, којим говоре широке народне масе, почео је да се развија у језик на коме је писана врхунска књижевност (наравно, и философија, то не смемо заборавити). Наравно, не желим да умањим квалитет дела Алигијерија, Петрарке или Бокача, напротив, већ само да кажем да су каснији италијански књижевници имали развијенији језик као јаче средство изражавања.

Ово, што сам рекао за Италијане, важи за многе народе. Дакле, имали су тај корак, кад су неки стари архаични језици замењени новим. То за стари језик често значи корак ка нестајању, мада и не мора. А за нови значи почетак развоја. За књижевнике значи да имају језик који нема развијена изражајна средства, али практично на њима и јесте велика одговорност у почетку развијања тог језика.

Ако покушамо да ову горе поменуту причу вратимо на нашу тему, Вук Караџић је тај, који је код нас начинио тај корак, односно, заменио стари језик новим (пре њега то беху учинили Ћирило и Методије и тај се језик развијао све до Његоша, последњег великог књижевника на старом језику). Стари језик је већ био прилично развијен и богат, за разлику од новог, али је нови био разумљивији простом народу и он је тад почео да се развија отприлике до овога што имамо данас.

Прво што ја овде уочавам јесте та трагедија да су Италијани почетком 14. века извршили један процес у који смо ми кренули преко 500 година касније.

Али, добро, нас су увек дрмали такви "историјски пехови", па смо добили Турке на 500 година, баш у тренутку кад се Шпанија ослободила Арапа (и иначе много цивилизованијег народа него што то беху Турци) и у тренутку кад Европа креће са великим напретком, да поменем само ренесансу, пошто сад говоримо највише о култури и уметности.

Ја мислим да онда остаје главно питање да ли је Вукова реформа заиста била нужна у том тренутку и какве је негативне последице имала. На прво питање нисам довољно компетентан да одговорим, али покушаћу мало и о њему, али, пре свега о овом другом питању.

[Hidegkuti Nándor]

Прво је питање који је то био стари језик, а који нови. Односно, која су то два језика. Заправо, у том периоду их можемо уочити и више. Неки од језика, којима су Срби у XVIII веку говорили су:

- стари српски књижевни језик - ово је језик Светог Саве, на ком је он стварао своја дела, и који се користио у књижевности све до 18. века. То је дуго био и званични језик Цркве. Временом је се језик, којим је народ говорио све више удаљавао од овог језика из разумљивих разлога - народ се све мање школовао и све мање читао књиге, а народни језик се мењао.

- црквеноруски језик - ово је руска редакција црквенословенског језика (или старословенског, углавном, језика из времена Ћирила и Методија). Због недостатка штампарија и туске окупације, увозили смо руске богослужбене књиге и тај се језик код нас релативно лако примио, зато што смо имали исту азбуку као Руси, а и врло сличан црквени и књижевни језик. Овај је језик код нас постојао у књижевности класициста (Лукијан Мушицки), а у Цркви се почео користити почетком 18. века и у Цркви је пристуан и данас (под називом црквенословенски).

- славеносрпски (славяносербскій) језик - језик који се користио од друге половине 18. века до победе Вукове реформе, а који је ваљда настао нашом редакцијом црквеноруског језика, пошто се, после одласка руских учитеља, учило само из књига и мешањем тог језика са руским (после реформе). Корисио се међу образованијим грађанством код Срба, који су живели у Хабзбуршкој монархији. Овим су језиком писали Захарије Орфелин, Милован Видаковић и Доситеј Обрадовић. Доситеј је сматрао да је то народни језик, а то није било тачно. Међутим, тај је језик био званични у школству и државној администрацији све до коначне Вукове победе.

- стари српски народни језик - ово није језик Вука Караџића, већ језик, којим су писали ранији књижевници, који су пре Вука почели да стари српски језик (светосавски) приближавају народном. Овај језик представља можда једну другу варијанту, један други пут реформе којим се могло кренути (мада ја нисам довољно компетентан да извлачим такав закључак). Углавном, то је језик на коме су, на пример, стварали Гаврил Стефановић Венцловић, Сима Милутиновић Сарајлија и Петар II Петровић Његош.

- народни језик (Вука Караџића) - језик потпуно необразованих људи (a не целог народа), у коме више не постоје многи облици изражавања (нпр. партицип), многе речи и нека слова. Тако је Вуков први Рјечник имао 26.000 речи и азбуку од 28 слова.

[Hidegkuti Nándor]

У то време је било више покушаја реформе и различитих мишљења како би језик требало реформисати. Теодор Јанковић Миријевски је, на пример, издвајао три варијанте српског језика - црквену, грађанску и пучку (простонародну). Он се залагао за грађански језик, као за средњи пут, јер је то језик којим говори интелигенција, богатији је и правилнији од народног језика, а разумљивији од црквеног. То је био, ако се не варам, пут реформе других европских језика тог времена.

Ја бих овде још једном поменуо и да смо имали народни језик Стефановића Венцловића и Његоша, дакле, кад се помиње народни, не мора то бити Вуков језик (који је и био језик само дела народа).

Углавном, за "средњи" пут су се касније залагали и Милован Видаковић и митрополит Стеван Стратимировић. При томе се данас тај грађански језик сматра архаичним и нама сувише далеким, као што је Оливера хтела да прикаже оним примером Доситејевог текста. Од тада су прошла 2 и по века и логично је да се у међувремену и наш језик од руског још више удаљио...

[Hidegkuti Nándor]

Пошто сам мало говорио о "средњем путу", да видимо и Вуков однос према компромисима, односно, шта о томе каже Меша Селимовић.

Вук рано изговара реч рат, у својој "срдитој и зубатој" рецензији на Глас народољубца Лукијана Мушицког из 1819, одговарајући на стихове у којима Мушицки приговара Вуку због силовитог и немилосрдног тона, што би могло нанети штету књижеству, јер где се двојица боре, трећи се радује.

Вук каже на то: "Рат у књижеству никад није штетан, него је од велике потребе и ползе, а особито у оваквом почетку као што се сад књижество наше налази". Тако, по логици ових речи, и Вукова става уопште, рат у књижеству никад није штетан јер рашчишћава ствари, а поготову није штетан у време кад се почиње од самог почетка: почетка народног.

Одричући сву дотадању литературу српску због ненародног језика, одричући чак и Доситеја и његову славу родоначелника српске књижевности, што је било готово богохулно, Вук непрестано инсистира на тврдњи да почетак српске књижевности пада у његово време, јер народна књижевност може почети само са народним језиком, простонародним језиком, како је говорио, јасно означавајући опречност према језику више класе.

Вук не признаје ништа од раније, негира све до темеља, не пристаје на еволуцију, на побољшавања, поправљање језика, на компромисе. Вук неће нагодбу, он хоће рат, хоће победу.

Ја мислим да су очигледни недостаци оваквог става. И ми данас стварно скоро ништа и не знамо о књижевности пре Вука, јер је тад "све почело".

Оливера је на једној другој теми написала како су писани споменици културе кључни за свест народа о свом националном и културном идентитету и мислим да се ту потпуно слажемо.

[Hidegkuti Nándor]

О ономе што данас учимо у школама о његовим противницима (Лукиијан Мушицки, Милован Видаковић, Јован Хаџић), које углавном и не именујемо, Меша каже:

По анемичном школском знању којим смо оптерећени, по навици да мислимо начином легенде која зна само за јунаке и издајнике, по памфлету Бранка Радичевића који смо учили напамет, ми о Вуковим противницима носимо помало презриво сећање као о гомили мрачних сова, трутова, ноторних глупака, које Вук растерује, лако, као у игри. У ствари, биле су то драме, које би вредело и друкчије забележити а не само овако, успут и површно.

Понављам, овако говори човек, који је наклоњен Вуку Караџићу и његовој реформи.