Quo vadis Europa?

[Guest]

Европске кризе и изазови

QUO VADIS EUROPA?

Аутор: др Давор Џалто, Број 1078, Рубрика Из посебног угла Можда постоји још већа опасност од неконтролисаног ширења немачког политичког утицаја у Европи (са којим Европа нема нарочито добра искуства) или политичке централизације ЕУ на уштрб моћи националних влада.

Ситуација у Европи данас је веома динамична, сложена, занимљива и забрињавајућа.

Период мира, стабилности и просперитета, што све јесу идеје у основи Европске Уније, данас је, чини се, бар привремено прошлост за највећи број земаља континента.

Веома је тешко разазнати токове и значење историјских догађаја у тренутку у коме се дешавају. Смисао ствари се обично види само из будућности, када смо у стању да сагледамо оно до чега су одређени догађаји довели, уколико при томе не заборавимо саме те догађаје и њихов контекст. Ту није у питању само (неизбежна) пристрасност очевидаца нити недостатак адекватне перспективе гледања, већ и веома велика комплексност којом се значајни историјски догађају често одликују. Слична је ситуација и данас када покушавамо да схватимо савремене процесе у Европи који ће, извесно, имати веома велики значај за будућност Старог континента.

Чини се да постоји неколико фактора који кризу у Европи данас чине веома тешко решивом, уколико под решењем подразумевамо превазилажење проблема уз минималне негативне ефекте по све грађане европских земаља.

Најуочљивија је свакако економска криза и криза евра о којој се данас највише говори. Заједно са економском кризом Европа се (очекивано?) суочава и са успоном национализма и нападом на демократске тековине у многим крајевима (најрадикалнији је свакако пример Мађарске).

Свака економска криза је нужно повезана и са бројним политичким питањима, која често стоје у њеној основи или путем економске кризе покушавају да буду актуелизована. Европска економска криза је, између осталог, актуелизовала питање начина уређења и даљег развоја ЕУ. Више пута су изношена мишљења да кризу треба превладати применом америчког модела, тј. модела Александра Хемилтона: богатије земље ЕУ (што преведено значи Немачка) требало би да откупе дуговања сиромашнијих чланица, што би водило већој фискалној и политичкој централизацији ЕУ и формирању неке врсте Сједињених Европских Држава (уп. „Will Crisis-Ridden Europe Find Its Own Alexander Hamilton?“, доступно на: http://www.bloomberg.com/news/2011–07–01/will-crisis-ridden-europe-find-its-own-alexander-hamilton-view.html; Michael Greve, „The EU Misses Hamilton’s Moment“, доступно на: http://www.nationalreview.com/articles/285584/eu-misses-hamilton-s-moment-michael-greve).

Овим би се, наводно, превазишли финансијски проблеми са којима се ЕУ суочава, а криза би се тако заправо искористила за решавање низа административних и политичких проблема ЕУ, као и нејасноћа везаних за смер њеног будућег кретања. Гломазни апарати садашње Уније били би полагано трансформисани у ефикасније органе, што би подразумевало већи степен јединства међу чланицама Уније и веће надлежности централних органа управе у односу на националне владе. То би, даље, требало да резултира ефикаснијим деловањем како на унутрашњем тако и на међународном плану.

Ситуација је, наравно, веома комплексна и све паралеле у односу на неке друге моделе могу бити само приближне. При оваквом виђењу „европске шансе“, као и многим другим виђењима тренутне ситуације у ЕУ, нужно се поставља питање о немачкој улози у актуелним и будућим процесима. Питање је неизбежно с обзиром на фундаменталну улогу Немачке у настанку и развитку Европске Уније, с обзиром да је Немачка најјача европска економија којa (својом величином, положајем и утицајем) има доминантан положај у Унији, али и огроман утицај на читавом континенту. Оцене Немачке улоге у ЕУ и Европи данас се крећу од хвалоспева упућених немачкој предузимљивости и пожртвованости када је у питању спасавање презадужених чланица еврозоне (у чему предњачи, очекивано, немачка штампа), до оцене да већ живимо у Европи којом Немачка суверено доминира, што је заправо сам пројекат ЕУ требало да спречи (о чему је недавно говорио у парламенту ЕУ британски посланик Најџел Фараж [Nigel Farage]). Могу се чути и мишљења да данас, заправо, присуствујемо коначној верзији краја Другог светског рата у којој Немачка побеђује и долази, овај пут легално и легитимно, у вођство и посед скоро целог континента.

Постоји међутим још један угао гледања на актуелне токове, који не доминира јавним дискурсом иако је веома присутан у либералнијим критичким круговима. Реч је о феномену који, поново, спаја Америку и Европу, али који није више везан за традиционалне улоге држава већ за мултинационалне компаније као кључне економске и политичке субјекте. Овај угао гледања схвата савремену политику (у, барем формално, демократским државама), како на микро тако и на макро плану, као активност која је у потпуности зависна од корпоративног сектора и моћних финансијских институција у свему ономе што има везе са економијом. Велике компаније се појављују као инспиратор највећег дела политичких одлука, будући да се преко тих одлука и законске регулативе обезбеђују, институционализују и легализују корпоративни утицаји и интереси, што опет резултира повећањем профита и утицаја како у појединачном друштву тако и на глобалном плану.

Тиме велике компаније постају политички фактори од највећег значаја, при чему је положај њиховог менаџмента у много чему удобнији од положаја политичара. У колико-толико демократским земљама политичари су суочени са изборима, могу на тим истим изборима бити кажњени за своје грешке, чак и одувани са политичке сцене у случају крупних пропуста и скандала. Они такође формално-правно сносе одговорност вођења политике, они су ти који су изложени очима јавности, који доносе политичке одлуке и одговарају за њих. У доброј демократској теорији и пракси политичари се смењују у разумним временским интервалима чак и у случају беспрекорног вођења повереног им посла. Вођство компанија, са друге стране, може финансирати политичаре, односно њихове партије, изборне кампање и различите програме како би обезбедило да њихови интереси буду, у најмању руку, узети у обзир, ако не и отворено промовисани приликом доношења важних одлука. Када одређени политичари постану непопуларни или им истекне рок трајања, они могу бити замењени новим при чему се систем не мења, како интереси крупног капитала не би били угрожени.

Проблем је овде, ако оставимо по страни оно најважније, а то су консеквенце оваквог модела по свакодневни живот грађана, у томе што путем формално-демократских принципа и процедура долази до потпуног урушавања самих тих принципа. Крупни капитал (корпорације и њихов менаџмент) стичу ефективну (и легализовану) политичку моћ и утицај, док сам истовремено не подлеже демократској контроли. Напротив, функционисање компанија све више почиње да личи на савремену верзију бескрупулозне експлоатације, при чему, у стилу добре старе Животињске фарме, грађани сами пристају на тоталитарни поредак, верујући чак да је он добар и користан за њих и читаво друштво.

Читајући савремену ситуацију у Европи из ове перспективе, можда постоји још већа опасност од неконтролисаног ширења немачког политичког утицаја у Европи (са којим Европа нема нарочито добра искуства, као што ретко ко изван самих империја има позитивно искуство са ширењем истих) или политичке централизације ЕУ на уштрб моћи националних влада.

Европа, око које су се водиле бескрајне дискусије (да ли има или нема хришћанске корене), се испоставља као Европа чији корени заправо леже у империјалној свести и империјалним интересима. Разлика у односу на прошлост је у томе што савремене империје нису пре свега, нити нужно, државе као органски ентитети. Пре ће бити да су државе инструменти у рукама савремених империја. При свему томе, енормна сложеност друштвених збивања и свих актера у њима, као и енормна пасивизација најширих слојева становништва, често доводе до замагљења реалних извора и ефеката одређених дешавања, или пак до њиховог потпуног ишчезнућа са „хоризонта догађаја“.