Život starih Pravoslavaca

[Dragi]

Bogat i siromah u manastiru

Kad pomislim na omrženu dvojku onih dva igumana,

- jer oni vladaše tamo, o Gospode, skroz mimo svih pravila

i Vasilijevih zapovesti, pobožnog manastirskog donatora -:

Otac sa sinom, o pravdo nebeska!

Kad pomislim na to kako su me dvojica mučili,

onda iz kože skačem i sad želim besan postat'!

Odem samo za tren iz manastirske crkve

i falim li na bdenju da malko odahnem,

onda njihovo deranje i bes ne može da se izdrži više:

"Na kađenje bio je odustan? Da se kaje na kolenama!

Na katismi, gde si bio? Hleb da mu se uzme!

Na psalmopevanju, gde si bio? Vino da mu se uzme!

I na večernje je isto falio? Napolje zauvek!

Ali stoj, ostani, i pevaj iz svega glasa! Pevaj glasnije!

šta ti je to brujanje? Ne otvaraj usta samo prividno!

šta se tako grčiš? šta te svrbi? šta se mnogo češeš?

Ne trebaš se stalno kupat', ovde si u manastiru!

I daj, reci: šta hoćeš s tim šiljastim cipelama?

I ne nosi pojas tako nisko i ostavi mnogo češljanje!

I ne dizi rukave i zakovčaj kragnu

i ne ganjaj napolje pred naša manastirska kapija!

I prestani svagda sa debelim kolačima!

šta onaj gospodin tamo jede tebe nema šta da zanima, jasno?

Ti štedi svaku kritiku sebi i ne dosađuj gospodinu onom!

On je prvi sveštenik ovde a ti si poslužitelj;

on vodi naš crkveni hor kao majstor svog zanata,

ti pevaš grešno i o pevanju nemaš pojma;

on vodi knjigu blagajne, a ti brineš najviše samo za vodu;

on čuva naše manastirsko blago, ti najbolje crni luk možda.

Gospodin taj je studirao i zna blagotvorano da čita,

ti ali ne umeš ni azbuku da kažeš.

Petnaest godina već boravi ovde kod nas u manastiru,

kod tebe nije ni pola godine kako si došao 'amo.

I u grad ideš peške i na svojim nogama,

njega ali nećeš nikad drugačije videt' nego visoko na ždrebcu,

u čizmama i mamuzama po vrsti najboljih jahačkih običaja.

Već po koju bogatu zadužbinu je doneo manastiru.

Ti vrediš jedva k'o ovčar i vrane možeš da loviš.

On je često bio na audijenciji u dvorcu veličanstva;

ti jesi i ostaješ jedan ulični mangup (ili lupež) i piljiš na svaka kola;

on broji njegov novac i njegov rukopis lep je kao dvorskih pisara;

ti brojiš pasulj u loncu i pišeš jedino vašijih jaja.

On se odeva u kozinu dlaku a ti u grubo platno,

ima četiri ćeba za svoj krevet i to onih najlepših,

ti ali noći ležiš na senu i hraniš tvoje vaške.

Na kupanje ić' može svake nedelje da dozvoli sebi,

od vaskrsa do vaskrsa ti ovo možda samo jednom.

Kupuje najbolje ribe, mrene i grgečke,

ti, pak, nemaš novac ni za ikru (riblja jaja)

On ima samo na čistom zlatu dvajest funti* blaga (*ili libra, 300-500 grama),

ti za spas tvoje duše nemaš još ni zadnji groš

da kupiš sveću za svoje zamonašenje.

Pogledaj ga! Jednu ikonu je darovao manastiru

i četrdeset lakata purpurne tkanine, uz to i dva svećnjaka.

Ti ali došao si nogobos kod nas i bez košulje i haljine;

prljavština na tvojim gaćama videla se iz daljine.

I zato si ovde kmet i imaš da poslužuješ nas!

Pa ne dolaziš iz velike kuće, od zapovednika garde;

ti si sin malog prodavača, dete ribara i proleta.

Jedi tunu, pak, dokle živiš, skušu i srdele;

ne zevaj tako požudno na jesetru, iverak i smuđ.

Inače voda u ustima će da ti se skuplja: brzo!

Progutaj dole!

jer nije to za tebe da ti puni gurmanska usta!

Marš u trpezariju! Tamo pomogni pivničaru!

Seči drvo i donesi vodu i napuni svaki kazan!

Kakav ogroman komad, mangupe (lupežu) jedan, si ovde odsabljao!

Time ćeš da napuniš tri tanjira; i onda još i tri kriške tune!

Bolje jedi manje i žvakaj duže!

Hajde, ustaj, požuri, moraš sad u mlinaru,

i usput brzo pitaj Mlečane (Venecijance)

koliko je skup sir i šta centner* košta! (*gr. kintar, oko pedeset kilograma)

　

- iz ptohoprodromike o tužbi jednog iskušenika na dvoje igumana u jednom carigradskom manastiru.

D.C. Hessling-H. Pernot, Poèmes prodromiques en grec vulgaire, Amsterdam 1910, str. 50; nem.: G. Soyter, Griechischer Humor von Homers Zeiten bis heute, Berlin 1959, str. 99-101.

Više se ima ovde:

http://forum.verujem...=1191.msg328716

[Dragi]

Ko želi i ima vreme, može slobodno da koriguje i ostalo, a modovi ako misle da je dobro, neka promene naslov teme, za moguće druge prevode i tako..

[Dragi]

Da vide ovi ateisti kako se ranije živelo u nas..B)

Muška moda u 12. veku

Kad su oci osudili pletenje kika i negovanje kose kod muškaraca, onda su mislili verovatno baš na ovo što se danas dešava. Naime, tu su farbari kose i stajlisti, koji daju svu muku da kosa poraste i da na ženski način, i po mogućnosti u loknama, pada do kajiša. Tome ne pripada samo da svoju kosu više ne seču niti da makaze puste preko svoje glave. Oni hoće da im kosa raste kao što raste, samo da po mogućnosti bude duga. Isto zavijaju svoju kosu na komade od trske da im bude kovrdžava, i farbaju je u plavo ili zlatno sjano. Drugi ukvase svoju kosu i puste je na najveću sunčanu vrućinu da ubledi (blajhuju je). Drugi šišaju svoju pravu kosu i nose lažne kike. Tako se to radi danas sa negom kose. Sa bradom, pak, rade potpuno obrnuto. Taman da prvo paperje treba nići već se briju, da samo ne nastane trag od brade, i da mogu da nude glatko lice, meko i kao kod žena. Kada, pak, brada u toku vremena postaje sve gušća, onda ne žele da brkovi vise preko usana, ali isto se ne brijaju, nego uzimaju komad gline, ugrejano nad ugljenom vatrom, i time osmude brkove da toliko ostane da izgleda kao mladalačko paperje i da liče na dečake.

Ova nepogoda je daleko raspostranjena, da je postala kao epidemija. Oci sabora su te ljude osudili i izdvojili od Svetih tajni. Danas, pak, kad ti ljudi dođu u crkvu duhovnici ih ne kore, nego dobijaju blagoslov i mogu da se pričešćuju tajnama kako njima odgovara. Niko ih ne zaustavlja, nijedan patrijarh, nijedan episkop te nijedan duhovni otac.

- carigradski kanonista Jovan Zonara, 12. vek, u komentaru 96. kanona trulskog sabora.

[Dragi]

A ovo je jedan od mojih favorita..)) O njemu znamo iz pisama carigradskog patrijarha Grigorija II Kipriosa (Kiparskog?), koji je vodio Crkvu u Vizantiji od 1283. do 1289., dakle za vreme cara Andronika II u Vizantiji i kralja Milutina (i Dragutina) u Srbiji. Piše jednom lekaru i logotetu, tj. velikom logotetu, glavnim od državnih sekretara, odgovoran za pravni sistem i finansije, pomalo kao danas premijer.

Ludi Frangopulo

1. Prvo patrijarhovo pismo logotetu

Frangopulo - ne bih znao gde je kući, da li negde u daljini ili u blizini - taj brbljivac, ti ga dobro znaš: ona lakrdija od jednog muškarca, lud na svoju kosu, bestidan i prljav! Žena mu je umrula a on je sve svoje imanje prodao voljnim kupcima i nabavio dva konja, i kupio vunenu odeću, crvenu ofarbanu, sjajnu i od najbolje vrste, kao što je nude italijanski trgovci i mi od njih kupujemo za naše potrebe.

Tako doteran svidelo mu se da dođe u glas jednog preljubočinca i zavodnika devojaka - i da bude. On ne važi kao takav, ne, on jeste takav, barem šta se tiče devojaka. Do skoro jahao je na svom ponosnom i neobuzdanom ždrebcu kroz naš blagosloveni grad. Kosa mu je lepršavala oko ramena i od glave do kuka. Nije bio lagani kas, nego je jurio kao u ratnoj igri i kao jedan koribant¹.

Juče je u svojoj raspuštenosti otišao mnogo dalje. Bila je noć od subote na nedelju. Taman što se približio mrak, taj lukavi lupež je izveo svoj plan. Uzeo je sebi grupu mladih, raspuštenih ljudi i sa njima gostio kako se može samo zamisliti, i onda se pilo da rane zore. Kad su bili pravo pijani - a bi jutro, i zvona velike crkve zvale su na Bogosluženje iako je trebalo vreme da prođe dokle je svanuo dan - tu je rasterao svoje pijandure, naoružao ih i oterao da opsedaju kuću našeg starca - mislim na sakelarija² velike crkve - koji naravno nije ništa slutio i radio šta je uvek radio: otišao je na jutrenje. U crkvi nije se brinuo za dom. Frangopulo u svom ludilu narušio je jedan od zidova oko kuće da bi sa svojom družbinom lakše ušao u dvorište. Onda se sa svojim hrabrim ratnicima popeo gore i upao u dvorište. Ovde su potegli svoje mačeve i najurili na vrata, razvalili brave i šipove i upali u spavaće sobe žena. Sakelarije ima ženu i tri ćerke, sve još devojke. Žena mu je već stara. Taman što su se devojke probudile i primetile da nešto biva, razdvojile su se i sakrile svaka u drugom ćošku. Najmlađa, koja je važila za najlepšu i najmiliju od sestara, i koja je spavala kod majke i u majčinom naručju, da li iz prevelike ljubavi ili od straha da joj njezina lepota ne bude od opasnosti - nju dakle sa silom su oteli iz majčinog naručja kojoj su uganuli zglobove; njoj su držali usta da zamalo nije mogla da diše akamoli da zove u pomoć i predali su je Frangopulu. Šta se onda desilo, o tome bi se i varvarin, kad bi govorio drugom varvarinu, postideo. Šta se tu desilo: sramota je da se o tome priča ili o tome čuje, to je podrugljivanje rimske države³ i nesreća za sve.

Dosta tih lupeža, te i njihov vođa Frangopulo, uhapšeni su i sada se nalaze u mom pritvoru. Ali drugima - uostalom ne malo njih a uz to iz plemena Cakona⁴ - je uspelo bekstvo, ne zato što su možda bili vešti oružjem pa su se nadmoćno branili, nego jednostavno nisu se mogli naći. O ovome mora car da čuje! Ima da ga boli, ali to je u redu, neka samo čuje. Neka dadne naredbu da se nađu sramni dripci i privedu zaslužnoj kazni. Zločin ne sme da ostane nekažnjen, inače bi mnogi roditelji morali da strahuju za svoje najljubljenije. Ja sa moje strane ću ove koji su u mom pritvoru da predam sudu.

2. Patrijarhovo pismo lekaru

Šta se tiče čupavca od juče, koji je sa grdnjom i rugom dobio kosu ošišanu, taj nevaljalac, poznati Frangopulo, koji sedi u zatvoru - od njega se kaže da je umro ili barem da je blizu smrti. Ja ne mogu da verujem, jer oni koji to tvrde jesu, pak, sami njegovi ljudi i nije nemoguće da su iz naklonosti prema njemu izmilsili navodnu opasnost po njegov život. Ako ga govore mrtvog, onda bi možda mogli još da ga živog i slobodnog prime u svoju zadrugu. Ako ipak i ti veruješ da oni, koji šire tu vest, govore istinu - priča neće da prestane i mnogi je prepričavaju - onda povedi jednog od mojih ljudi s tobom, idi kod Frangopula i uporedi šta priče o njemu govore sa simptomima koje tvoja lekarska veština bude utvrdila, i da li je smrt zaista blizu. Da jedan sa toliko zlobe brzo umire protivrečno je poznatoj poslovnici - ja svakako smatram da sve ove priče nisu verodostojne. Ako je ali zaista blizu smrti, onda hitno izvesti caru, da bude predat svojoj porodici i da uspe, šta mu je verovatno već i uspelo, naime da pobegne od opasnosti za život. Nađeš li pak da se radi o lukavoj priči, onda reci mom čoveku - on neka se vrati, a ti idi onima kojima si stvarno potreban i radi šta je tvoja dužnost. Dosetljivog Frangopula ali ostavi u zatvoru, pa tu neka glumi mrtvog ili umirujućeg.

3. Drugo patrijarhovo pismo logotetu

Teško je, govori poslovnica, naći pasa koji će da nauči da jede kožu. Drugačije je kod čupavog Frangopula, tom razvratnom! Prošle godine se bacio na jednu devojku, i šta je povodom toga sve učinio sećaju se svi stanovnici našeg velikog i srećnog grada. Ali malo njih misle na ono šta se njemu posle desilo zbog toga. I zaista, ponašao se skromno i pristojno dokle je imao ošišanu glavu. Ovo je bilo deo njegove kazne. Ali kako je prošla godina i kako mu je kosa porasla kao ranije da mu visi na leđima, sve je zaboravio i sad je opet onaj stari. Opet ne zna za meru i opet ide u zavođenje. Šta je najluđe u svemu ovome: baca se opet na onu zbog koje je prvi put bio kažnjen. Sa pravom možemo mi da budemo okrivljeni, mi, od kojih je Frangopulo do skoro drhtao. Sad ali neće da se razlikuje od praočeva iz Starog zaveta. Moglo bi se pomisliti da njegova kosa ima duplu čudotvornu moć, jednom da probudi ljubav, i onda da se zaboravi pretrpljena muka.

Ali da ne pričamo sad o tome, bila je samo igra rečima. I da nije tako, i na pitanje da objasni vesnik ovog pisma je spreman. Pitaj ga dakle i primi njegov odgovor; proveri sam da li Frangopulo zaslužuje kažnjavanje, i ne samo to, nego da je i dobročinstvo za njega. Šta razumem pod tome? Sramni stub, šibanje i javni proglas i šta mu se svojevremeno desilo i očigledno sa dobrim pravom donelo bol i sramotu. Treba li isti čovek da izađe iz dubine i da udari starim stazama?

1 koribanti (isto kuretsi), u antičkoj Grčkoj vegetacioni (muški) duhovi koji su pratili boginju Kibelu i čija je karakteristika bila orgijastička i ratna igra, kasnije u Hrišćane nešto kao sinonim za demone bluda i rata i ostalo

2 sakelarije, ili sakelar?, grčki svakako sakelarios, carski nadzornik nad službenicima u dvoru itd., pretpostavljam da je pomenuti sakelarije velike crkve nadgledao klir

3 od Romanije, grčki za Rim, tj. Vizantija

4 rodom iz istočnog Peloponesa

[Dragi]

Vizantijski Don Huan

Vojvoda beogradski i braničevski, Komnin Andronik (potonji car Andronik I., 1183-1185, iz dinastije Komnina), brat (po stricu) cara Manuila I. (1143-1180), sklopio je tajno savez sa ugarskim kraljem protiv Manuila, da ovome oduzme carsko dostojanstvo i uz ugarsku pomoć sam da postane car (ovo bi 1153. godine, dakle pre vremena Stefana Nemanje, ali su se Srbi pod Urošu Starom i Urošu Mlađem isto borili protiv ovih). Zavera se otkrila i Andronik bi razrešen svog čina i naređen u carev tavor. Neverstvo prema svom bratu biva dokažena, i Andronik je odveden u Carigrad i bačen u jednu tamnicu velikog dvora.

Ali dokle se car nalazio još u Tarsu (Tarsos, današnja južna Turska, rodno mesto apostola Pavla) dobio je vest o bekstvu Andronikovom. Zašto je bio zatvoren, ovo je već napomenjeno. Ali ne manje od neuspešnog državnog udarca, Manuila je uznemiravao Andronikov slobodni jezik i njegova neobična telesna snaga, njegov naočit, jednom caru dostojan izgled, njegov nesalomljiv razum, sve osobine koje su iz prirode sumnjive vladarima i njima trn u srcu, jer drhte za svoju vlast. Uz to je dolazilo da je Andronik bio uspešan vojskovođa i rodom iz najuglednijih porodica. Iz tog razloga Manuilo ga je posmatrao sa najvećim gnevom. Beše još jedan razlog zašto ga je Manuilo držao u tamnici. Manuilo je imao tri rođena brata: Aleksija, Andronika i Isaka. Od ovih braća je Andronik, stariji, imao tri ćerke: Mariju, Teodoru i Evdokiju, i dva sina: Jovana i Aleksija. Evdokija, koja je svog prvog muža izgubila smrćom, dala se sramotno Androniku, ne tajno, nego u svemu nezadrživo. Kad bi neko prebacio Androniku rodoskrvnjenje, onda bi se ovaj pozivao na svog brata radi opravdanja. Sa smehom bi odgovorio da je jednom tako da se podanik ugleda na vladara i da je u jednoj istoj lončariji sve od iste gline. To je bio udarac na cara Manuila, koji se odao jednakim ako ne i gorim strastima, jer je spavao sa ćerkom svog rođenog brata (Teodora je bila Manuilova ljubavnica), dokle je Andronik imao ophođenje jedino sa ćerkom njegovog brata po stricu. Takvi Andronikovi govori bili su caru veoma neprijatni i izazivali bes Evdokijine porodice protiv Andronika, najviše njenog brata Jovana. Pa sasvim prirodno da su jurili za Andronikom. Ali Andronik je poveravao svojoj snazi i bio je svojim protivnicima i duhovno toliko nadmoćan, tako da se njih, ma koliko puta da su na njega vrebali, mogao odbraniti i za ovo je bio nagrađen Evdokijine ljubavi.

Tako se u Pelagoniji (današnja Makedonija oko Prilepa, dokle je ondašnja Makedonija bila u okolini Jedrene) desilo sledeće: Andronik je ležao u šatoru sa Evdokijom. Njeni rođaci su to primetili, okružili šator i čuvali izlaz sa mnogim naoružanima da bi odmah stavili ruku na Andronika. Ali Evdokiji ovo nije primaklo iako je mislima bila negde na drugom mestu. Možda je nju jedan rođak obavestio, ili je drugim putem saznala o napadu na njenog ljubavnika. A i ona je imala bistar duh i bila je pametnija nego što žene obično naginju (ne moje reči, ja samo prevodim!). Ona je Androniku, dakle, otkrila napad. Uplašen skočio je sa postelje, opašio svoj dugački mač i razmišljao šta da uradi. Evdokija je savetovala ljubavniku da obuče žensku odeću; ona će da zove jednu sluškinju po imenu da donese svetlo, a ovo tako glasno da oni, koji su u zasedi, moraju da čuju. On bi onda mogao namesto sluškinje da napusti šator a da ne bude prepoznat. Taj savet se ali Androniku nije dopao. Jer ako bi ga uhvatili i pogrdno odveli caru, tu bi smrt za njega bila bolja nego da bude viđen u sramotnoj ženskoj odeći.

On je dakle izvukao svoj mač, rasekao šator sa strane, i preskočio, sa mačom u ruci, sa jednim korakom preko ograde koja je bila pri šatoru i preko svih kolaca i debelih uža. Ljudi koji su vrebali na njega od zaprepašćenja nisu otovrili usta i oči, i nisu mogli da veruju da im je promako.

Ova lakrdija je uznemirila cara Manuila. I kao što stalna kap dupsti kamen, tako je i on naginjao da poveruje Andronikovim klevetnicima i ugasio se zadnji ostatak naklonosti koju je imao ranije. Širio se glas po kojim je Andronik u svojoj drskosti hteo da postane i car. Zbog toga, i nagovoren od svojih rođaka i njihovih trajnih šaputanja, on je, pola voljan, pola nateran, dao Andronika uhapsiti i za noge okovanog zatvoriti.

Andronik je dugo vreme ostao zatočen (skupa dvanaest godina). Ali imao je vruću krv i bio je lukaviji od svih, te i u beznadežnim položajima našao je uvek izlaz. Tako je ispod svoje zatvorske ćelije, koja se nalazila u jednoj kuli građena od cigle, pronašao jedan stari, tajni hodnik. Sa golim rukama sklonio je cigle na ulazu, uvuko se u hodnik i namestio nekoliko stvari nad rupi da niko ne bi prevremeno posumnjao. Kad je bilo vreme za jelo, čuvari su otvorili vrata i doneli obrok. Ali zatočenika nije nigde bilo. Čuvari su pretragali zatvor da li je Andronik negde probio zid i pobegao kroz proboj. Ali zid je bio sasvim u redu, isto i vrata, šarke i prag, dalje plafon, susedna odaja i rešetke na prozoru. A i drugih tragova nije bilo. Tad zakukaše glasno i razgrebaše sebi lice svojim noktima, jer im je zatočenik pobegao i oni nisu mogli da pronađu kako i kojim putem. Događaj su javili carici, svojim pretpostavljenicima i dvorjanima. Jedan činovnik preuzeo je stražu kapija k moru, drugi onih koje vode u pozadinu, drugi su opet pretragali pristanište i zatvorili cele gradske krajeve da bi pronašli begunca. Svi putevi i sve raskrsnice bile su nadzorene, mnoge pismene naredbe brujale su kroz celo carstvo koje su vestile o bekstvu i naređivale veću pažnju da bi se uhvatio begunac i odveo natrag u Carigrad. Osim toga dvorjani su uhvatili Andronikovinu suprugu (ne Evdokija, ona mu je bila ljubavnica), jer su smatrali da je ona znala za bekstvo, i bacili su je u istu tamnicu gde je sedao Andronik, da bi za svoju ljubav patila na istom mestu gde je patio njen suprug. Međutim, oni nisu znali da je Andronik bio još uvek njihov zatočenik. Zabadava su svoj gnev iživljavali nad ženi i učinili Androniku, a da nisu ni znali, još jednu ljubaznost. Jer ovaj je napustio svoj podzemni hodnik, izašo iz svoda i gle, našao je svoju ženu. U prvom trenutku ona je poverovala da gleda obmanu iz pakla ili jednu senku iz carstva mrtvih, toliko je nju uplašio Andronik. On se bacio njoj na vrat i počeo da plače, naravno ne tako žestoko koliko su njihovo stanje i nesreća zahtevale, nego se uzdržavao da čuvari možda ne bi čuli njegove žalbe.

Dugo vreme je dolazio sa svojom suprugom zajedno i ona je dobila od njega jednog sina, Jovana, kojeg je Andronik kasnije proglasio svojim savladarom. Kad onda čuvari na njega i njegovu suprugu više nisu toliko pazili, on je pobegao iz zatvora. Stigao je do Melangeje (ili Melagina, Melanija, u današnjoj severnozapadnoj Turskoj). Tamo ga je ali jedan vojnik uhvatio. Ponovo je uzet u zatočinstvo i, dvostrukno okovan za noge, strožije i čvršće čuvan nego što prvi put.

Posle nekog vremena Andronik se pravio da je oboleo i dobio jednog stranog mladića za slugu, koji se nije pravilno vladao našim jezikom (to jest grčkim), ali koji je jedini smeo da ulazi u Andronikovu ćeliju. Njemu je Andronik naredio da kada čuvari jednom budu dosta popili i legli popodne na spavanje, da im tajno uzme ključeve od zatvora i utisne u vosak, i to tako da oblik u svakom odnosu odgovara originalu. Sluga je uradio što mu rečeno i Androniku doneo oblik. Andronik mu je onda naredio da oblik pokaže njegovom sinu Manuilu i ovome da isporuči da po tome što pre dadne da se napravi ključ i da u krčage, u kojima se donosi vino, strpa konopce, konce i fine kanape. Ovo bi sve učinjeno, i jedne noći pale su brave i zatvor mu se otovorio bez muke. Andronik je dao znak, sluga je otvorio i obojice više nije bilo. Konopce je Andronik poneo sa sobom. Uspeo je te noći da dospe do jednog sa gustom, visokom travom pošumljenog dela carskih vrta u koji se retko ulazi. Sakriven u travi izbegao je i drugi i treći dan svojim progoniteljima. Kad su ovi po svom mišljenju dovoljno tragali po carskim vrtama, Andronik je napravio lestvu, pustio se na jednom niskom odseku gradskog bedema između dve kule i ušao u jedan čamac koji je po dogovoru kljackao između stena i lukobrana morskih bedema. Splavar koji je primio Andronika u svoj čamac zvao se Hrisopulo. Još nisu ni pravo počeli plovidbu kad su bili zaustavljeni od stražara bukoleonskog pristaništa, koji su svu noć tragali za brodovima i nisu nijedan brod bez pregledanja pustili da prođe pored carskog dvora (bukoleonski dvor sa carskim pristaništem bio je jedan od vizantijskih dvora, u ono vreme najčešće korišćen). Ova straža postojala je iz onog vremena kada je Jovan Cimiskije u jednoj korpi uvučen niz bedema u palatu, gde je ubio cara Nićifora (car od 963 do 969; naime, Jovan Cimiskije, car od 969 do 976, bio je ljubavnik Nićiforine žene, carice Teofanu, i zajedno su planirali njegovo ubistvo). Zamalo da je Andronik opet pao u zarobljeništvo i u još teže lance, ili bi mu mač dokončio život i uštedio mnoga kasnija lutanja. Ali njegovo duhovno prisustvo opet ga je spasilo. Pravio se da je kućni rob koji je hteo da pobegne dugog robovanja, ali od svog gospodara ponovo uhvaćen. Molio je stražare da ne zatvore oči pred njegovoj sudbini, on je morao da trpi mnoge muke kod svog gospodara, time je pokazivao na Hrisopula, a sad bi morao da računa i sa kaznom zbog bekstva. Govorio je sa jakim varvarskim narečjem i pravio se da slabo razume grčki. Hrisopulo je zahtevao da mu se ostavi rob. Potkupio je stražare i ovi su mu prepustili Andronika. Tako je Andronik ponovo izbegao zatočinstvo.

Sasvim iznenadno pojavio se u sopstvenoj kući u gradskom delu Blanga, pozdravio svoje voljene i istovremenom se od njih otpozdravio samo što su ga videli. Ovde se isto oslobodio svojih okova na nogama. Uputio se u Meliboton, tamo uspeo na konja pripremljen za njegovo bekstvo, i otputovao u Anhial na crnom moru (Anhialos, danas Pomorie u Bugarskoj). Tamo se otkrio jednim njegovim sledbeniku, Pupaku, od ovoga dobio novac za putovanje i putovođe koji su ga pratili do Galice (Galič ili Galicija, ranije jedna ruska (odnosno rusinska) kneževina u današnjoj Ukrajini sa Kijevom). Andronik je odbacio svaki strah verujući da je pobegao svojim progoniteljima. Ali baš je tu upao u njihovu mrežu. Uhvatili su ga Vlasi do kojih je stigla vest o njegovom bekstvu, i sad je morao kao zarobljenik da se vrati natrag caru.

Niko ga nije spasio, niko ga nije otkupio. Tu ne beše prijatelja koji bi položio dobru reč za njega, ni saveznika ni sluge. Ali lukavom je ponovo došlo njegovo lukavstvo u pomoć. Da bi prevario čuvare pravio se da ima proliv. Više puta silazio je sa konja i išao na stranu, navodno da bi se ispraznio. To je činio često po danu i noću, i čuvari nisu primetili njegovu varku. Jednom u mraku nabio je štap, na kom se kao teški bolesnik oslanjao, u zemlju i na njega stavio svoj ogrtač a navrh svoj šešir, da je izgledalo kao da neko tu čuči i čini prirodnu potrebu. Pustio je čuvare da mirno čuvaju tog fantoma i bacio se u žbunj. Spašen kao srna iz omče i kao ptica iz klopke brzo je nestao. Čuvari su tek posle dužeg vremena primetili prevaru i trčali namučeno natrag, jer su verovali da je to Andronikov put bekstva. Ovaj je ali udario drugi pravac i uz stranputice stigao opet u Galicu.

Pupaka ali car je dao uhvatiti i javno šibati. Onda ga je jedan vesnik vodio sa konopcem oko vrata kroz ulice vikajući: "Svako, ko primi kod sebe jednog carevog neprijatelja i dadne mu novac, biće ovako šiban i kroz ulice vođen!" Pupak ali pred narodom nije pustao svoj pogled, nego je radosnim licem govorio: "Ko hoće nek mi uračuna za sramotu, što svog dobročinitelja nisam drsko odbio kad je došao kod mene, što ga nisam izdao, nego sam ga podržavao i u bekstvu pomagao." Andronik je otvorenim rukama bio primljen od gospodara od Galice (knez Jaroslav) i ostao dugo vreme kod njega. Dobio ga je sasvim po želji toliko za sebe, da je sa njim išao u lov i kod njega stanovao, pored njega sedeo i sa njim častio.

Car je smatrao za svoju ličnu bruku što mu je brat pobegao i izvukao se njegove moći. A brinuo ga je isto Andronikov boravak u inostranstvu, jer se pročulo da skuplja nekoliko hiljadu kumanskih konjanika za napad na rimske (to jest vizantijske) granice. Zbog toga je bez mira i odmora težio da ga vrati. Najzad ga je pozvao da se vrati, jedan drugome obećali su vernost, i Manuilo ga je primio u zagrljaj. Uz to je Manuilo prepustio svom bratu i jedan vojni komando.

Ali nije dugo trajalo, i "muškoubijanje, rat i borba" Androniku se činilo ne više važno. Sklonio je dejstva ratovanja na stranu i okrenuo se službi Afrodite. Doduše, jednu Helenu mu boginja nije dala, ali jednu Filipu sa kojom ga je spojila. Bila je poreklom iz susednog naroda. Još kad je za nju čuo zaljubio se u nju. Bacio je štit i šlem od sebe, sasuo dole vojnika i otišao k voljenoj u Antiohiju (u Siriji). Tamo je dao prednost sjaju Erosa namesto oklopu, pa samo što nije posuvratao vunu, seo na razboj i tkao konce kao što nekad Herakle svojoj Omfali. Toliko je bio potčinjen Filipi. Filipa je bila ćerka Petebina (to jest Rajmunda, krstaškog kneza Antiohije, oženjen sa Marijom Komnin, dakle opet jedna rođaka), sestra one žene koju je nešto ranije oženio car Manuilo. Andronik se u Antiohiji gramzivo dao uživanju i bio je opsednut raskoša i sjaja. Po ulicama je šepurao sa svojim kasačom i ovako postavljao onoj u čijoj se mreži već mrdao. Ona ga je očarala, ali još sjajniji utisak ostavljao je on na nju. Andronik je imao ali isto u rasipničkoj izobilju što čini muškarca dostojnim divljenju. Bio je visok i vitak i kao jedna jela, i osim toga brižljivo je gledao da se odabrano oblači; pre svega je nosio uske pantalone i davao je u pitanjima odevanja uopšte naglasak. Filipa se začarala u njega i predala se njemu. Zaboravila je na očevu kuću i otadžbinu i bila je njenom ljubavniku u svemu po volji.

Vest o tome udarila je cara Manuila kao grom. Srdio se na Andronika što je tkao vezu sa jednom strankinjom koja nije mogla da vodi do jednog zakonitog braka, i stremio je da ga uhapsi i kazni. Poslao je, dakle, sevasta Konstantina Kalamana sa nalogom da preuzme namesništvo (krstaška kneževina Antiohija tad je morala da priznaje vrhovnu vlast Vizantije) i da pokuša da za sebe dobije Filipu za ženu. Konstantin se, dakle, prvo dobro doterao kao mladoženja, napravio se naočit i kako je mislio neodoljiv. Onda je otišao za Antiohiju. Ali nije imao uspeha, Filipa ga nije udostojila ni pogledom ni rečju. Još se rugala njegovim malim stasom, i rugala se još i samom caru Manuilu što je nju smatrao toliko glupom i prostodušnom da bi odustala od Andronika i ušla u vezu sa jednim muškarcem poreklom od proste porodice. Pošto je Konstantin video da ga Filipa prezire, ostavio je Antiohiju i otišao za Tars.

Andronik ali plašio se pretnje Manuilove. Strepio je od zamišljaja da ponovo bude uhapšen i da ljubav Filipe zameni zatvorom. Dakle i on je napustio Antiohiju (i Filipu) i otputovao za Jerusalim. Na uobičajni način zbrisao je, premestio se na nestalan život i neprocenjiv kao vatren ždrebac bacio se u svaku strast. Razuzdano je prestupio na Teodori, ćerki njegovog brata Isaka, rođenog brata carevog (Teodora Komnin, udovica jerusalimskog (krstaškog) kralja Balduina). Manuilo je morao da primi i taj udarac, ali nije ništa ostavio bez pokušaja. Poslao je jedno sa carskim crvenom potpisano pismo vladarima po celoj južnoj Siriji da uhapse Andronika i oslepe, jer je neprijatelj cara i huli na carevu porodicu. Ali Teodora je dobila carevo pismo u njene ruke. Ona ga je čitala i saznala šta se sprema Androniku, i predala je njemu pismo. Andronik se uplašio. Znao je da mora odmah da beži. I pošto je bio lukav i varan, poveo je Teodoru u stranu zemlju. Molio je da ga malo otprati da bi mogli bez smetnje da se otpozdrave. Onda je nju, da li sa njenom ili bez njene volje, poveo sa sobom, i ona je postala saputnica njegovih lutanja.

Putovao je iz jedne zemlje u drugu, od jednog vladara do drugog i mnogo je obišao (od arapskog Damaska preko Persije i Turkmenistana do kaspijskog mora i Kavkaza i natrag u Turke male Azije). Gde je svuda odmarao, svuda je bio primljen sa počastima i poštovanjem i dobijao bogate poklone.

iz 'Nicetae Chroniatae Historia'

Napomena: Andronik, rođen oko 1122. godine (umro 1185), iz dinastije Komnina koja je vladala Vizantijom do 1185. godine, bio je pravi avanturista. Opisan je kao izuzetno lep, jak i govorljiv, ali isto i kao strastven i vlastogramljiv. U ranije vreme bio je ljubimac cara Manuila i zajedno sa njim delio bratanice ljubavnice. Kasnije se razišao sa Manuilom (umro 1180). Postao je savladar cara Aleksija II., maloletnog sina Manuilovog, 1182. godine, kojeg je dao ubiti, a 1183. godine kao Andronik I. sam vizantijski car. Kad je krenuo da slomi uticaj aristokratije ova je podigla ustanak protiv njega, koji ga je 1185. godine koštao presto i život. Bio je zadnji izdanak Komnina na vizantijskom prestolu. Posle njegovog ubistva Komnini su osnovali samostalnu vlast na primorju današnje severne Turske, takozvano Trapezuntsko carstvo. U to vreme Carigradom je vladala prava dekadencija, i hronika gore, ukoliko je nastala za vreme Nikejskog carstva (nakon krstaškog osvajanja Carigrada 1204. godine), ovo i napominje. Uz to se Nikejsko carstvo, koja je kasnije obnovila vlast u Carigradu i time Vizantiju, u prvo vreme morala boriti isto protiv Trapezuntskog carstva i njihovih vladara Komnina, pa odatle i kritika koja se čuje diskretno protiv careva iz ove loze. Za srpsku istoriju Andronik Komnin važan je u tome, jeste u boju na Moravi 1185. godine potukao raškog župana, to jest Stefana Nemanju. Mada je Nemanja morao da se odrekne ranije osvojenih teritorija (Niš, Prizren, Skoplje, Sofija), samostalnost Srbije Nemanjića nije mogla da se spreči.