Манастир Цетиње

[ribar]

Cetinjski manastir

Kamen na kamenu. Možda se tako najtačnije može opisati Cetinjski manastir. I kamen postaje grad antigradom monaškog življenja. I oba zajedno, i grad, prizvan Jerusalimu i antigrad prizvan spasenju, postaju jedno pod kupolom cetinjskih jutara. Ivan Crnojević 1484. godine ustanovi ovdje manastir po opštežiteljnom ustavu Svetih Otaca Crkve. Njegov blagoslov i danas primaju cetinjski monasi.

Manastir Rođenja Presvete Bogorodice pod vječnim je pokroviteljstvom Prisnodjeve. Njegovi ostali pokrovitelji kroz vjekove se pridodaju privučeni sveosvećujućom silom blagodati Božije. Pridodaju se, ali ih i svetinja rađa, isklesavši ih na kamenu podvižničkog življenja. Sveti Petar Cetinjski je jedan od njih. Drugi je Sveti Vasilije Ostroški. Jedno vrijeme on bješe đakon u ovom Manastiru. Budući čudotvorac tada se projavi i prvim čudom - nevino dijete progovori da potvrdi nevinost svetitelja, nijemo budući u utrobi, da zaštiti nijemog pred klevetnicima

Čitavih dvjesta godina manastir Ivan-bega znao je samo za mirisna jutra širokog cetinjskog polja, rani poj ptica, klepala i zvona. Vrijeme i prostor, osmišljeni silaskom Nadvremenoga i Neograničenoga - Hrista Gospoda - u Svetoj Liturgiji u zenicu ljudskog postojanja, i odatle preobražavani počeli su kao mnogo plodno tlo da donose duhovne ljiljane. Jedan od njih bješe "Oktoih" - prva štampana knjiga za srpske oči. Zasadi ga inok Makarije "ot Černija Gori", potonji iguman carske lavre Hilandarske. Usnuvši u Svetoj gori, on ne počinu dok od Crne Gore ne poče da oblikuje Svetu.

U praskozorje trećega vijeka svoga postojanja, 1692. godine, antigrad manastirski postrada od zlobe zemaljske. Sulejman-paša ga potpuno razruši, sabivši ga u temelje, do danas vidive; da temelji budu čvršći, da stradanjem manastir pusti dublje korijene, kao drvo šibano vjetrom što se sve dublje i dublje u zemlju spušta. A neki kažu i da se vaznio na Nebo, jer pored svih proučavanja v istraživanja niko ne zna kako je tačno izgledao. Samo se zna da je bio "mali, ali prelijepi manastir Bogorodice".

A Ivanov dvor za nepristrašće zemaljskom i okretanje nebeskom bi nagrađen - jer on, umjesto zemaljskog blaga sačuva krunu Nemanjića i blago nad blagima - epitrahilj svetoga Save, koje patrijarh Arsenije Čarnojević, i sam Cetinjanin, ostavi pred polazak na Veliku seobu - bi nagrađen, jer se na njegovim temeljima sazida nov manastir. Vladika Danilo ga ukrasi i crkvom i arkadama, učestalim kao da pozivaju na učestalu i neprestanu molitvu - Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj nas.

Rodonačelnik svetolikosti naše, Sava, pobježe kao dijete u tuđu zemlju da nađe Boga. I kada ga susrete licem k Licu vrati se da plamenom lica svoga upali plamen u otačastvu. A Svetom Petru Cetinjskom bi određen teži zadatak: da u samome sebi nađe taj plamen i da ga prenese znajući kakva ga plata čeka za prorokovanje u sopstvenoj kući. Plamen bi prihvaćen ali plamenonosac doživje mnoge teške trenutke.

Pravoslavni manastiri su oduvjek bili košnice. Košnice slovesnih bogoljubivih pčelica koje u dvigu za nebeskim ne ostavljaju zemaljsko trudoljublje, u njemu samom, čak pronalazeći klicu uzdizanja. Zato manastirske zgrade liče na pčelinje saće. Ćelija se nadovezuje na ćeliju, niče jedna na drugoj i jedna kraj druge bez nekog utvrđenog reda, a opet na kraju sve biva blagoobrazno i diviš se skladnosti građevine. I na Cetinjskom manastiru svaki naraštaj ostavlja svoj pečat. Arkade i pirg doda vladika Danilo, isposničku keliju sveti Petar, konake Njegoš i patrijarh Gavrilo Dožić, a sve trudom i ljubavlju preobraženo stapa u cijelinu zmijoliko pruženu podlovćenskim kršem. Radost za oko i da dušu blagorodi.

Veoma je važno za Cetinjski manastir da su za njega od samog početka vezani arhijereji - episkopi i mitropoliti. Tako je aktivnost u njemu oduvjek bila zapečaćena blagoslovom. Kada su potrebe nalagale onda se njihovo episkopsko služenje širilo i na državu koja je time poprimala teokratske osobine. Kada je bilo potrebe jahali su konje i vodili vojsku. A pri svemu tome oni su se prije, i iznad svega, bavili Jedinim na potrebu - Hristom Gospodom; sve ostalo je iz toga izviralo.

Crna Gora posjeduje neki unutarnji sjaj. Možda baš zato u njoj nema mnogo spoljašnjeg sjaja. Ukoliko ga ima, on se prinosi svetinji. Kada dođete u riznicu Cetinjskog manastira i pred vama zasijaju zlatotkane odežde i zlatni i srebrni putiri, onda shvatite da je ono najskupocjenije prinijeto Bogu na dar. Ali je prinijeto kao žrtva žarom tog unutarnjeg sjaja koji odsjaj sunca na kamenu i u bistrotečnoj vodi u slobodi više cijeni nego bljesak platine.

Naša obitelj ima nekoliko nebeskih zastupnika - njihove mošti nalaze se pod svodovima manastira. Ruka svetog Jovana Krstitelja, koja je krstila Hrista u Jordanu i danas blagosilja one koji se pred njom krštavaju i sve one koji, poklonivši joj se, napajaju duše svoje živonosnim vodama blagočešća. Pružena ka čestici Časnog Krsta, na kome je Gospod raspet, kao da i danas govori: "Gle, Jagnje Božije koji uzima grijeh svijeta".

Krst je put hrišćana, a svjedočenje Hrista i stradanje - njegovo ostvarivanje. Svi zastupnici naše obitelji su mučenici - čak i Sveti Petar Cetinjski, čije je svakodnevno mučeništvo zamijenilo mučeništvo krvlju. Njegovim stopama osvećen je svaki kamen manastira.

Mošti svetog Teodora Stratilata stare su 1600 godina. Iz prvih vjekova je i lobanja svete Fevronije, golubice jače od orla neznabožne Rimske imperije. Svojom drevnošću oni vode na ishodišta Pravoslavne vjere i ukorijenjuju naše obeskorijenjeno pokoljenje u rumena jutra ranog hrišćanstva. Neprekinuti niz svetitelja-mučenika obasjava i naše dane - preko čestica moštiju Novomučenika Srpskih iz Ržanog Dola, postradalih i za života i po smrti - spaljivanjem moštiju - i preko spomena Sveštenomučenika Joanikija, mitropolita Crnogorsko-primorskog, kome je i grob skriven. U molitve svih njih cetinjski monasi polažu svoje nade.

Za monaha je manastir središte vasione. On je - jasle u kojima se rađa, kolijevka u kojoj se povija, blago-sjenolisno drvo pod kojim sjedi i sa koga mu pada jabuka u krilo. Od tog istog drveta on pravi i krst na kome biva raspet.

U manastiru monasi opipljivo doživljavaju tajnu Vaskrsenja.

Vaskrsenje je mjerilo kojim se u monaškom životu sve mjeri - ono ulazi u svaku poru života i sobom je osvećuje - gradnju i sadnju, izlazak sunca i pozdrav pri susretu. Gledati manastirske građevine, a ne vidjeti u njima upisanu tajnu Vaskrsenja, znači ne vidjeti ih uopšte. Pogruzivši se u tu tajnu, monah i svaki čovjek, može osjetiti i u šumu lišća i u cvrkutu ptica, da je smrt pobijeđena.

Oaza u pustinji urbane civilizacije, Cetinjski manastir pruža dobrodošlicu poklonicima, blagodaću svetih moštiju i gostoljubivom srdačnošću monaha, mirisom drevnosti i radošću Vijeka koji dolazi.

Manastiru pripada zimovnik Sv. Petra Cetinjskog na Karuču, u pripremi je njegova obnova.

Iznad manastira nalazi se skit Sv. Jovana Krstitelja sagrađen 1997. g. Tu se priprema podizanje hrama Svetome Jovanu Krstitelju, u čast svetiteljeve desne ruke koja se čuva u manastiru.

Hram Sv. proroka Ilije sa konakom. Carine na Komovima (metoh Cetinjskog manastira). Sagradio ga kralj Nikola "pred dušu" svoga strica knjaza Danila. Srušen. Obnovljen trudom Mihajla Prelevića i ostalih Kuča 1997. g. Podignut konak blizu hrama.

Nastojatelj: Mitropolit Crnogorsko-primorski G. Amfilohije

Namjesnik: jeromonah Luka Anić (rođen 17.09.1959 u Dubrovniku). Magistar istorije umjetnosti, zamonašen 7. 7. 1993; rukopoložen u jerođakona 27.09.1995; rkp. u jeromonaha 22.10.1995; namjesnik od 31.10.1995.

[ribar]

Повијест о десној руци

светог Јована Претече

и откуда она у Цетињском манастиру

Извор: Светигора, образник за вјеру, културу и васпитање, бр. 21-23 (Аранђеловдан 1993) и 24 (Божић 1994), Цетиње

[међунаслови додати за Интернет верзију]

"Рука која је захватила воде из Јордана и подигла се над главом Христовом", писао је Владика Николај у предратном Мисионару, "налази се међу нама".

Она, коју је из града Севастије покренуо Св. Апостол Лука, благосиљала је вјерне, придржавана његовом Светошћу, Патријархом српским, господином Павлом, у Цетињском манастиру на Лучиндан, љета Господњег 1993.

Како је ова светиња доспјела у Цетиње? Почетак њенога пута, вођеног недокучивим Божијим Промислом описује у "Житијима Светих" архимандрит Јустин (Поповић)...

Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине.

Када свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљен и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију.

И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.

Лудило Јулијана законопреступника

Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља. Он гоњаше и убијаше не само живе људе који су у Христа веровали, него се нечовечно окоми и на мртве. Јер мошти светих што су раније пострадали, из гробова вађаше и огњу предаваше, а храмове Божје и сваковрсне светиње спаљиваше и у пепео претвараше. Па крену и у Антиохију да, с једне стране, принесе погане жртве нечестивом богу свом Аполону што је у Дафни у предграђу, а с друге, да и тамо гони хришћане и спали светиње које нађе. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. А када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаде пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Зато посла у Палестину у град Севастију, да се цело тело Крститељево које се тамо налазило, сем главе и руке, и гроб његов и храм предаду огњу и униште. Тако и би, као што пишу Никифор и Кедрин.[1] Али блажени Симеон Метафраст пише и то, да је спаљено не тело Крститељево, него неко друго тело које је било стављено место њега. Јер, каже Метафраст, патријарх Јерусалимски, сазнавши раније за наређење гонитељево, узе кришом из гроба Крститељеве мошти, и посла их у Александрију на чување, а место њих стави кости неког мртваца, и оне бише место моштију Крститељевих спаљене заједно са његовим гробом и храмом.

Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху.

Чудеса Претечине руке

А од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих:

У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, гдје се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео.

А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не одступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ Свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Аптиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.

А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала.

Агарјанска времена

Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући Град, али не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања Порфирородног Константина VII и Романа,[2] тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та света рука лежаше у прекрасном антиохијском храму светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакрије је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то пак време Јов оде из Антиохије са чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење свете руке Крститељеве догоди се уочи самог светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, а за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка светог Јована Крститеља, а у славу самог у Тројици Бога, Кога сви славимо и Коме се клањамо вавек, амин."

Овако завршава своју повијест о Претечиној десници Отац Јустин, негдје око године 994., тек започевши причу о томе како ће она, преко Родоса, Жиче и петроградског Зимског дворца, ношена рукама Светога Саве, малтешких витезова, руских царева и митрополита, да врати Крститељев благослов на земљу Немањину, уредивши је и Часним Крстом и иконом Пресвете Богоматере коју је насликао онај који је и руку покренуо – Свети Апостол Лука.

[ribar]

Цариград, Малта, Италија, царска Русија: "Претечина деснице Јованова, помени мене Саву архиепископа српскога

Док се ова рука чувала у Константиновом граду, о празнику Рођења Светог Јована Претече износио ју је за вријеме богослужења патријарх на амвон, ради показивања народу. Испочетка она би у цркви Богородице Фарске, у царском двору, да би је руске хаџије крајем XIV и почетком XV вијека помињале у манастиру Богородице Перивлептос, и да би њено посљедње скровиште у Цариграду, по свему судећи, била сама Велика Црква Спаситељева, названа Премудрост Божија – Света Софија, гдје је неки хаџија видје послије 1424, а прије но што паде Источно Ромејско Царство.

У то вријеме од руке су већ била одвојена два прста, од којих један још 1200. године помиње Антоније Новгородски, да је у саборном Претечином храму Студитског манастира. Биће да се тај прст данас чува у кивоту у облику десне руке, у Отоманском музеју у Цариграду. На окову грчки пише "Ово је рука Јована Крститеља", и "Гле Јагње Божије", и овако ју описује научник Лазар Мирковић: "На горњој страни длана је четвртаст отвор 3-4 см, који затвара поклопац. Када се са отвора дигне поклопац, види се кост руке да се може целивати".

Други се ипак кивот чува у Сијени, и на њему је натпис српскословенским језиком "Претечина деснице Јованова, помени мене Саву архиепископа српскога". Овдје је ријеч о другом прсту десне руке Крститељеве, која је први пут благословила Савину земљу онда када је новохиротонисани архиепископ новорођене Помјесне Цркве донио њен прст као благослов патријарха Германа и цара Теодора I Ласкариса, и положио у славни дом Спасов, Жичу.

Потом он би чуван у Мајци свих Цркава, Пећкој Патријаршији, када у њу би пресељен престо архиепископски, све до пропасти Византијског и Српског Царства. Тада узе кивот са моштима Јелена, супруга Ђурђева сина деспота Лазара Бранковића, који прије тога, 1458. године, умре, и однесе кивот у Мореју, своме оцу Томи Палеологу. А када и тог рођеног брата посљедњег ромејског цара Константина XI Драгаша, Турци погнаше са његовог престола, он 1461. одбјеже у Италију, папи Пију XI под заштиту. Њему на дар он понесе ову светињу, коју папа, будући рођењем из Сијене, поклони, тамошњем храму св. Марије. Њу 1933. године тамо видје наш књижевник Павле Поповић, и протумачи запис на њој, испричавши потом да се она износи само на Духове, и да њен кључ имају само надбискуп, градоначелник, и још један грађанин Сијене, због чега је она недоступна.

А сама рука Претечина, остаде у Светој Софији и послије пада царскога града у турске руке 1453. године. Тада света црква Спасова би претворена у џамију, иако ни тада не доживи такво поругање као када крсташи 1204. године на њен часни престо посадише блудницу. А да је рука Претечина у то вријеме, са царем и патријархом била склоњена у Никеју, не свједочи само то што је крсташи нису однијели (а они су похарали све што се могло похарати), већ и то што је патријарх могао од ње одвојити прст на благослов новој, светосавској, Цркви.

Но, када је године 1484. султан Бајазит II  имао "потребу да орасположи према себи витезове острва Родос, и у знак пријатељства послао је магистру Ордена (Реда) десну руку св. Крститеља", пише у свом опширном мјесецослову Епископ банатски Хризостом. Тај ред латинских ритера би основан 1118. године са циљем заштите светих мјеста у Јерусалиму, али када Свети град 1187. поново паде у муслиманске руке, јовановци се преселише на Родос. Преплићући се са тевтонским витезовима, ружиним крстом и низом других тајних и јавних друштава, постоје до дана данашњег, са крајње неизвјесном улогом и судбином.

Њихов мир са Турцима, успркос поклонима, не потраја, јер Турци већ 1522. заузеше Родос, а витезови отпловише на Малту, која њима даде име под којим су и данас познати, а они њој – крст. Наиме, они су са собом осим Претечине руке, донијели и дјелић животворног Крста Господњег, који је великом магистру реда даровао Луј ХII , заједно са мачем Луја IX "Светог", којим је овај водио два крсташка рата.

Исти велики магистар који је на Малту пренио ове двије светиње, донио је и трећу, за коју не знамо како је доспјела у посјед малтешких витезова. То је Филермска чудотворна икона Богородичина, коју је живописао Свети Апостол Лука, у вријеме након васкрсења Христова, када је Пречиста Дјева боравила у дому свога под крстом усвојеног сина, Светог Јеванђелисте Јована. Он је тада урадио још три иконе њене, од којих се једна, Млекопитатељница, налази у Испосници Светога Саве у Кареји.

Те три светиње су почивале на малти у сакристији катедралне цркве два и по стољећа, док Малту 1798. није покорио Наполеон и потјерао ритере Јовановог реда у најнеизвјесније изгнанство до сада. Тада је орден изабрао за великог магистра руског цара Павла I  и он је 3. августа 1799. године код Петрограда примио изасланике реда, који су му поднијели акт о абдикацији великог магистра барона Фердинанда Хомпеша, потписан 6. јула 1799. у Трсту.

Он је морао напустити Малту пет дана након њеног заузимања, а од побједника је успио измолити три светиње које се први пут и помињу заједно по доласку витезова Јованових, 1530. године. Тако ће он 17. јуна 1798. поново покренути светиње које ће се ускоро обрести у дворској цркви Нерукотвореног Образа Спасова у петроградском Зимском дворцу.

Тада ће цар Павле дати да се за њих израде кивоти и окови у којима оне и данас почивају, украсивши их малтешким крстовима и сваком природном љепотом и људском вјештином петроградских мајстора.

Његов насљедник, цар Александар III, заједно са царицом, данском принцезом Маријом, пренијеће их трајно у Гатчино, дворац удаљен педесетак километара од Петрограда. Помјесна Руска Црква слави тај дан, као дан њиховог повратка у наручје хришћанског цара, гдје су оне први пут са Малте, 12/25. октобра, 1799. и доспјеле.

Октобарска револуција: По други пут Претечина рука донета у Србију

А када и овај хришћански цар, 1917. године, падне, мајка Николаја I, опет Данкиња и опет Марија, пренијеће светиње у своју отаџбину. Након њене смрти, њене ће кћери, велике књегиње Ксеније и Олга, руку, Часни Крст и икону предати Митрополиту кијевско-галицком, Антонију (Храповицком). Под њиховим благословом ће он у Сремским Карловцима основати Руску заграничну Цркву, и предати их краљу Александру I, чија је сестра била удана за нећака цара Николаја II, и једва избјегла покољ царске породице.

"Рука која је захватила воде из Јордана и подигла се над главом Христовом... По други пут Претечина рука донета је у Србију", писао је 1936. године Владика Николај, поздрављајући Пророка, Претечу и Крститеља Спасова по други пут у земљи Немањиној.

Руком краљевом светиње бјеху похрањене прво у црквици Старог дворца, да би, након што је 1924. започета градња новог, биле чуване у цркви Двора на Дедињу до 1941., када у првом налету њемачких бомбардера би срушен и пресвијетли дом Спасов и мајка свих српских цркава, Жича.

Тада их краљ Петар II и патријарх Гаврило покренуше до Острошког манастира, одакле краљ оде у Велику Британију, а Патријарх у ропство. Светиње су ту ћутале, покривене заборавом и свенародним страдањем, до 1945. године.

Тада наиђоше исти они који су похарали и друго велико љечилиште болних, манастир Светог Наума на Охридском језеру, гдје порушише пирг са црквицом коју Владика Николај посвети светој успомени мученичке смрти цара Николаја II. Одавде пак покупише и оно најсветије што је руски цар-мученик послао ове три светиње на чување своме српском рођаку, надајући се да ће светиње сачувати њега и он њих, и на упозорење на нарастајуће и надолазеће зло.

Црногорски комунисти отимају светиње

Ево шта о доспјећу свих светиња у Црну Гору приповиједа игуман Марко (Калањ):

"Када је априла 1941. краљ Петар II Карађорђевић стигао под Острог, рекао је: 'Ове три светиње нећу да носим из Југославије', и оставио их је у манастиру, са још доста злата и других драгоцјености. Када су 1951, у соби старјешине Манастира, архимандрита Леонтија (Митровића), испод дуплог патоса, открили злато, понијели су га у Титоград, заједно са реликвијама. Јеромонах Герасим (Чечур), који је тада био у Острогу, стално је говорио: 'Ништа ми није жалије од оне три светиње, што су однијели комунисти. Сигурно су драгуље узели, а светиње побацали.' Слично је о томе говорио и тадашњи ђак, а потоњи архимандрит острошки, отац Серафим (Кашић), а један Црногорац-партизан, коме ја име не знам, што је радио на откривању злата у Острогу, изјавио је: 'Оче, тамо су биле неке свете ствари. Однесене су у Титоград и по наређењу Блажа Јовановића, стављене у трезор'.

Ишао сам секретару тадашње Вјерске комисије, Божу Мартиновићу, и он је рекао да су рука Светог Јована Крститеља, честица Часног Крста и икона предате Музеју на Цетињу, по наређењу Марка Орландића. Рука Светог Јована и честица Крста су предате Манастиру Светог Петра Цетињског и док смо постављали манастирску ризницу извршили смо провјеру: рука Светог Јована нема читава два прста, мали и до малога, иначе је у цјелини очувана, до лакта."

Четири десетљећа бјеху оне опет скривене прво на мјесту непознатом, па у ризници Цетињског манастира, све док их, као некад архијереј Константиновог града, не узе на руке архијереј града Ивана Црнојевића, о Ивањдану године 1993., и док се рука највећег рођеног од жене поново не показа међу људима.

http://www.mitropolija.cg.yu/svetinje/krstitelj.html

[ribar]

[ribar]

[ribar]

НОВИ НАСТОЈАТЕЉ ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА

ЦЕТИЊЕ, 01. фебруара (Светигора прес) – Јуче је у Цетињском манастиру извршена примопредаја игуманске дужности између досадашњег настојатеља Архимандрита Луке (Анића), који ће од сада бити настојатељ новооснованог манастира на Савиној главици у Грбљу и протосинђела Методија (Остојића), који ће од сада бити на челу цетињске манастирске обитељи.

Предајући игуманску дужност протосинђелу Методију, Архимандрит Лука је замолио манастирску братију да му опрости све што је вољно и невољно гријешио.

Сабрат манастира протосинђел Кирило (Бојовић) рекао је у име братије да су се у Цетињском манастиру у његовој бурној историји од времена његовог оснивача Ивана Црнојевића подвизавали бројни знани и незнани монаси, и да се историјски редослед игумана ове Свете обитељи може пратити тек у задњих око двјеста година.

„Отац Архимандрит Лука дошао је у ову обитељ прије многих од нас који смо сада овдје и један је од првих који су дошли под архипастирски жезал нашег Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, уочи Петровдана 1991. године. И врло брзо је, у својој ревности, постао јеромонах, а затим и настојатељ ове обитељи. Од тог времена он се трудио за ову обитељ. Многи данашњи игумани су изашли одавде, испод његове игуманске палице. Отац Лука је знао да нас утврди у вјери, да нас утјеши, да нам да поучан родитељски и братски савјет. На свему томе ми само можемо да му будемо благодарни и да га носимо у нашим молитвама“.

„Вјерујемо да ни он нас неће заборавити у својим молитвама, на новој њиви Господњој, на коју по својој жељи одлази да служи Господу. Његову молбу је, највише из здраствених разлога, уважио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије и благословио му да пређе у нови манастир посвећен Светом оцу нашем Сави, који се налази на Савиној главици. С обзиром да то мјесто није просторно далеко, ми са њим и даље остајемо у заједници, и молимо га да нам опрости све што смо му у нашем знању или незнању нажао учинили. Ми знамо да ће нам то опростити и желимо му много успјеха на новој њиви Господњој“, рекао је отац Кирило.

Уз „Многаја љета“, нови игуман је старом игуману уручио поклон братије икону Светог Петра Цетињскога.

Р.В.

[раб.аџија]

иконостас манастирске цркве

круна Стефана Дечанског

Publisher: Ohio State University. Libraries

[Guest]

Цетињски манастир

Иван Црнојевић је две године након подизања двора, 1484. године довршио на Ципуру своју чувену задужбину - Црнојевића манастир у који је пресељена митрополија са Врањине Зетске. Године 1692. манастир су до темеља разрушили турски освајачи (скадарски паша Сулејман Бусатлија) и о његовом тадашњем изгледу постоје два документа: Гравире из цетињског Октоиха и један план млетацког инжењера Барбиериа. По реконструкцији, манастирски комплекс је заузимао површину од 1400 м2. Био је опкољен рововима испуњеним водом и одбрамбеним зидом са 62 пушкарнице. Унутар зидина су се простирали конаци, мања црква Св. Петра, и велика базилика Св. Богородице, која је била окружена тремом са 18 стубова.

Манастир је обновио родоначелник лозе Петровића – Владика Данило на другом локалитету – месту двора Црнојевића. Осим дела материјала са старог манастира, пренета је и плоча са државним грбом Црнојевића. Након обнављања, у току XВИИИ века неколико пута је био рушен и спаљиван. Комплекс Манастира је у ствари град – тврђава у малом. Почетком 18. века подигнута је црква, ћелије, трпезарија и кула-звоник. Више пута адаптиран и дограђиван, садашњи изглед компактног језгра добија од 1925.-1927.године. Језгро чини црква Рођења Богородице, једнобродна грађевина скромних димензија. У њој је смештен кивот Св. Петра Цетињског по коме је манастир добио име.

[Guest]

Сједиште црногорских митрополита у последњих 500 година. Задужбина Ђурђа Црнојевића, господара Зете (крај XV в.). Стари манастир подигао је Иван Црнојевић 1484. г. а срушен је 1692. г. при упаду Сулејма-на Бушатлије на Цетиње. Обновљен од стране митрополита Данила Петровића почетком XVIII в. Тада је нови мана-стир подигнут на мјесту двора Ивана Црнојевића, при чему су са старог здања пренесени ктиторски натпис који се налази изнад улазних врата храма и грб Црнојевића узидан у спољну страну олтарске апсиде.

У манастирском храму Рождества Пресвете Богородице чувају се: мошти Св. Петра Цетињског, рука Св.Јована Крститеља, честица Часног Крста Господњег.

Манастиру припада зимовник Св. Петра Цетињског на Каручу, у припреми је његова обнова.

Изнад манастира налази се скит Св. Јована Крститеља саграђен 1997. г. Ту се припрема подизање храма Светоме Јовану Крститељу, у част светитељеве десне руке која се чува у манастиру.

Храм Св. пророка Илије са конаком. Царине на Комовима (метох Цетињског манастира). Саградио га краљ Никола „пред душу“ свога стрица књаза Данила. Срушен. Обновљен трудом Михајла Прелевића и осталих Куча 1997. г. Подигнут конак близу храма.

извор

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]