Сећање на Исидору

[Анастасија]

Пре 135 година, 4/16. фебруара 1877, отпочео је животни пут Исидоре Секулић, најписменије српске жене од монахиње Јефимије до данас, приповедача, романсијера, путописца, есејисте и преводиоца, једне од кључних личности модерне српске и словенске књижевности, прве жене члана Српске академије наука и уметности.

На петој страни књиге Шилерових драма Данило Секулић, бележник Општине мошоринске, записао је да му се „дана 4/16. фебруара 1877. године, у петак, пет минута пред три четвртине на једанаест сахати пре подне“, родила кћерка Исидора. А на деветој страни, под редним бројем 16 у књизи „Протокол крешчајемих парохије Храма Сошествија Светога Духа в месте Мошорине“, парох Василије Поповић уписао је да је Исидора Секулић крштена 9/21. фебруара, да јој је отац Данило, а мати Љубица, да су православне вере и да им је број куће у Мошорину 112. Уписао је да је кум био доктор Милан Ђорђевић, уредник новосадске „Заставе“, а порођај је обавила среска бабица Ана Комчек из Титела.

Овако је отпочео животни пут Исидоре Секулић (1877–1958), најписменије српске жене од монахиње Јефимије до данас, приповедача, романсијера, путописца, есејисте и преводиоца, једне од кључних личности модерне српске и словенске књижевности, прве жене члана Српске академије наука и уметности. Иако јој је било суђено да своје најлепше године проведе у паланачким мртвајама униженог и ограниченог животарења с оне стране добра и зла, она је успела да напише више од пет хиљада страница медитативне и путописне прозе и – тако их је сама назвала – „огледних радова сваке врсте“, да остави за собом романе Ђакон Богородичине цркве (1915) и Кронику паланачког гробља (1940) као и знамениту студију Његошу, књига дубоке оданости (1951). Јован Скерлић, приказујући њену прву књигу Сапутници (1913), приредио јој је зао дочек, а Милован Ђилас, сасецајући њену студију о Његошу, још немилосрднији испраћај из српске књижевности. Ипак, време је показало да је такво литерарно и интелектуално наслеђе, изузев Скерлића, Андрића и Црњанског, од значајнијих српских писаца ХХ века мало ко оставио.

У себи је Исидора Секулић носила две љубави – према Богу и природи. Носила је у своме бићу сасвим просту веру, црквену, православну, народску. И као што се снебивала да говори о интимним, емоционалним, унутрашњим осећањима и поривима, тако је ћутала и о осећању своје дубоке религиозности. У есеју „Молитве у Топчидерској цркви“, који Јован Христић убраја у сам врх духовне прозе српске књижевности, проговорила је о својој тежњи за достизањем до Бога. „Сан, храну, доколицу, починак – све сам себи ускратила и ускраћујем, Господе... Ја верујем, Господе, да има достизања, али ја мучно и узалудно чиним покушаје да стигнем и до прага достизања“ .

У говору, понашању, одевању, животу Исидорином било је нечега монашког. Она као да није живела у граду него у манастиру и као да није читала и писала у радном кабинету него у келији испосничкој. Годинама је живела, крхка и тиха, о обеду који се састојао од два печена кромпира. Знала је као какав испосник да по читав дан ништа не узме у уста. Молила се Господу да је спасе од искушења „златне средине, одмора и мира“. Не памти кад је поподне легла да се одмори, а од сна се бранила тако што је себе ударала жарачем по глави, па се једном тако и повредила. Својим живљењем умела је да буде прекор другима. У време рата, кажу, закопавала је остатке обеда који су јој доносили у башту. Било ју је стид да она има, а да други немају. Необичан је био и њен доживљај болести: „Болест је за мене необично занимљив доживљај, сем што је мучан. (Кад човек не може да ради треба да се бар мучи, иначе није оправдано што је још жив). За време болести човек изађе из историје, из друштва, потпуно, уђе у нешто сасвим приватно. По томе је болест већа, озбиљна, са последицама, са прогресом у смрт – по томе је болест сасвим слична смрти. Сами, ван историје, ван друштва, једино вас као ветар носи динамика времена“,... пише Исидора крајем марта 1951. године Младену Лесковцу. Читавог живота сама, болесна и сиромашна, Исидора Секулић је и у најтежим годинама окупаторског терора и немаштине налазила у себи довољно достојанства, снаге, одлучности да на делу посведочи своје узвишено хришћанско призвање. Родољубива и правична, Исидора одбија иницијативу немачких власти да истакнути културни и јавни радници потпишу апел против бораца за ослобођење земље. Овај позив одбили су да потпишу, између осталих, вајар Сретен Стојановић, Иво Андрић, професор Београдског универзитета Милош Ђурић. Исидора је такође одбила да потпише „уговор са ђаволом“, како је назвала овај срамни апел, настао крајем августа 1941. године.

Свој народ је волела, али га никада није обоготворавала. У бечкој „Зори“, гласилу Српске напредне омладине, још 1911. године Исидора се пита: „Зашто смо месо без крви? Зашто у националној и културној нашој мизерији нема достојанства? Зашто наша књижевност нема сувише сарадника? Зашто наше књиге и листови имају сувише примерака? Ми имамо песника који не певају, приповедача који не приповедају, научника који не испитују, сарадника који не сарађују, интелигената који не читају, не маштају, богаташа који не купују – сав наш културни прогрес је без оца и мајке, свугде лицитација и аукција. Ми смо као онај Ничеов ужар који, плетући уже, иде унатраг. У својим стварима слепи, у туђима немоћни, млитави смо и без љубави и живота као водени цветови пред залазак Сунца... Зашто јаче не волимо? Зашто јаче не помажемо нашу књижевност, кад њу не стварају само они који пишу? Велике задаће и проблеме не стварају генији сами, него их стварају културне могућности читавог народа“.

Иако интелектуалка највишег формата, Исидора је држала и до обичаја и традиција народних. Тако, 5. јануара 1948. године у писму Младену Лесковцу она надахнуто говори о Божићу: „Божић се баш тиме и разликује од других празника, црквених дана и датума, што је то институција. У њему, у појму „Божић“, у визији „Божић“, има тако много свега људског и човечног од паганског, па и пре паганских времена и радости, да том загонетном и привлачном дану припада најбоље име институција. Дужа дан, подмлађује се живот, расту наде... Бадње вече, и Црква у кући: тамјан, мир, песма, вертеп и староставност, сан навечерја једног великог дана“.

И поред изузетно строгог, аскетског односа према животу, Исидора Секулић имала је једно велико задовољство – разговоре са људима. Све се у разговорима рађа – и племенита личност, и мудра мисао, и дубока емоција. Исидора је поседовала све врлине човека од разговора. То потврђују сви они који су имали ту срећу, то задовољство да јој буду бар приближни, ако не и равноправни саговорници (таквих је било мало) или захвални слушаоци (таквих је било понајвише). Дуго, веома дуго, можда читавих пола века, њена кућа била је нека врста малог књижевног салона, место где је радо примала госте и дуго с њима разговарала. Милан Кашанин се сећа: „Умела је не само лепо говорити него и мирно слушати онога с киме говори“. Разговори са Исидором, по једнодушној оцени њених сабеседника, гонили су на преображавање, на размишљање, на преиспитивање.

У својој приступној беседи одржаној на свечаном скупу САНУ 21. маја 2001. године академик Владета Јеротић анализирао је Исидорине Молитве у Топчидерској цркви, изневши став да овај спис, поред „Ђакона Богородичине цркве“ и књиге о Његошу, представљала њено завештање, изрекавши суд да су ове молитве Исидоре Секулић редак пример мистичног созерцања у српском уметничком стваралаштву. „За мене нема много сумње да су се овом „созерцању“ сасвим приближили или га у потпуности остварили још само Његош у деловима његове „Луче Микрокозме“, Лаза Костић у „Santa Maria della Salute“, Владика Николај Велимировић у деловима његове „Молитве на језеру“ и Момчило Настасијевић у песмама „Молитва“ и „Речи из осаме“, наводи Јеротић.

Већ у првој, уводној молитви, Исидора Секулић исповеда Богу и људима свој животни кредо: „Као река је човек: без дна и муља не постоји!“ Сукобљена много пута у животу најпре сама са собом, свесно и одговорно, а тек онда и са другим људима, Исидора се и овом молитвом нашла у води „покривена мутном пеном“ (рекли бисмо да је ово очигледна реминисценција на Пс. 68), а са њоме и са свим оним што се са дна реке подигло. Њена четврта молитва, по Јеротићевом мишљењу, можда је најближа суштини мистичког и аскетског усмерења хришћанства. Одрицање од свога ја, потпуна лишеност осећања посесивности и моћи, свест о својој људској малености и истовремено свест о својој боголикости, подвижнички је пут свих правих мистика. Исидора Секулић, истински хришћански подвижник током скоро целог свог живота, у овој молитви је најближе мистичком доживљају, јер је свесна да се „страшним напором“ мора „ситно и мекано самлети“, да би на крају подвига, „лака као магла“, стигла до Господа. А да ће до Бога стићи, Исидора је сигурна, „јер ми је пут један“, како она и исповеда. Посебном лепотом одише седма молитва – похвала храму Божијем у који је Исидора улазила „горка и мргодна, ... беспомоћна и уморна“, а из њега излазила „права и одмерена, бистра погледа“. Ова молитва као да је била завршница оног казивања Исидоре Секулић из њеног чланка „Бденије у манастиру Раковици“ из 1928. године у коме ова мудра жена смело и срчано упозорава српски народ, нешколоване и школоване подједнако, до дана данашњег, речима: „Цео један свет још не зна шта ће човек у Цркви?! Не зна шта је то: оставити улицу, скинути шешир, певати под сводом под којим се увек пева живима и мртвима, срећнима и несрећнима“. Најзад, у последњој, десетој молитви, у којој као да су садржане све претходне, Исидора се у „малој, празној и тихој“ топчидерској цркви обраћа Богу једном једином молбом – молбом да у Богу потпуно ишчезне, да „престанем бити оно за шта важим у животу“. Тако је из дубина свога бића вапијала и пред Господом руке своје простирала она која је у свом овоземаљском веку жудела једино за тихим пристаништем чудесне Христове вечности.

Петог априла 1958. године земна странствовања Исидоре Секулић била су завршена. Најумнија жена поникла у српском народу спуштена је у мали голи чамов сандук и предата земљи до општег Васкрсења.

Шира јавност тек је накнадно обавештена да је Исидора Секулић, „овај литерарно најкултурнији човек нашег тла од Ћирила и Методија до јуче, до данас, можда до прекосутра“, сахрањена 7. априла, у понедељак, у 16 часова, на Точидерском гробљу. Сахрана је обављена скромно. Присуствовали су најистакнутији писци и културни радници Београда: Александар Белић, Иво Андрић, Милан Богдановић, Вељко Петровић, Милош Ђурић и други. Увијена је у бело платно и положена у обичан чамов сандук „да као и остали људи иструли за три месеца“.

Тако се ка Господу своме винула душа која Му је читавог живота предано служила на олтару свога срца и ума, ужижући неугасива кандила рада, самоодрицања, саможртвености, приносећи миомир девствености и сиромаштвољубља и тихо се и трепетно са богонадахнутим Пророком и Псалмопојцем Давидом само за једно молећи: „Да живи у дому Господњем све дане живота својега, да гледа красоту Господњу и рани у цркву Његову“ (Пс. 27, 4). Нека почива на души њеној благослов Господњи кроза сву вековечност!

Извор :

Православље новине Српске патријаршије

[Guest]

http://www.facebook.com/pages/Biblioteka-Isidora-Sekuli%C4%87-Savski-Venac/143884447807

[Guest]

http://osisidora.edu.rs/Slike.aspx?id=3

[Guest]

http://www.pravoslovo.net/tekstovi/knjizevnost/isidora.html

[Анастасија]

ИНТЕРВЈУ СА ИСИДОРОМ СЕКУЛИЋ

Пре пола века појавила се студија Исидоре Секулић "Његошу књига дубоке оданости". Та је књига писана у заносу Његошевом физичком и духовном појавом, али је изостало његово дубље историјско ситуирање. Зато су њени битни закључци, као што је онај да је Његошу косовска идеја била животни смисао, - изазивали супротна мишљења критике. Исидора је посебно високо цијенила Пролог, како она казе, "Луче микрокозма" и монологе из "Горског вијенца", по којима је то дјело "не само црногорска, него и општечовјечанска тема". Размишљајући о педесетогодишњем животу ове незаобилазне књиге о Његошу, о отпорима које је изазвала, помислио сам да би најзад могао бити публикован један мој разговор са Исидором, од 18. марта 1957. године, који носи тон задње исповијести.

Дан је сунчан, прољећни. Док идем улицом Васе Пелагића, у којој станује Исидора Секулић, размишљам о њеним есејима, о њеном животу посвећеном раду, сличном животу бенедиктинке. При крају улице, десно, налази се њена кућа, приземна, са малим тријемом. Испред куће налази се мала башта, тек прекопана и очишћена. Ограда је направљена од штица и бодљикаве жице. У башту се улази кроз уска и ниска врата од натруле јеловине.

Са десне стране од улаза налази се дворишно звоно на потез, увијено крпом. Послије другог звоњења, појави се Исидора, повијених рамена и врата, тако да јој је напорно гледати право. Рамена су јој уска и коса, као да је хтјела да буде риба, како она сама описа један свој лик, Косту Земљотреса. Очи су јој крупне, плаве, мало искочиле из дебелих капака. На челу изнад лијеве обрве има малу брадавицу. Сиједу косу је савила у пунђу. Двије велике боре су јој усјечене испод истакнутих јагодица, а друге двије полазе од краја усана и одвајају браду од осталог лица. На њој је кућна хаљина неодређене боје, искрпљена на лактовима.

- Уђите, изволите напред па ћемо разговарати, - направи лак покрет руком и лице јој се разведри.

У радној соби били су рафови са уредно сложеним књигама, испред је писаћи сто, три кожне фотеље и двије столице без наслона, обложене кожом. Преко паркета је прострт стари ћилим.

- Седите на фотељу, одмах ћу се вратити, само да умијем руке, офарбала сам их црвеним папиром, увијала сам вазе за цвеће.

Показа умрљане дланове и за тренутак оде у сусједну просторију. Брзо се врати, сједе на столицу без наслона, испред писћцег стола и метну руке на крило.

- О чему ћемо сад да разговарамо - упита.

"Писмима из Норвешке" и о "Хроници паланачког гробља", ако сте расположени.

- О "Писмима из Норвешке" има мало да се каже. Мислим да је у томе путопису најзначајнији стил. Градови се мењају, а што се тиче описа природе, то је верно и може да заинтересује читаоце и после сто година. Свуда је мисаоност проведена. Види се из сваког ретка да се писац припремао брижљиво пре него што је пошао у ту земљу. Ја сам ишла у Цариград још кад ми је било девет година. Била сам у Француској, Немачкој, ишла сам у Енглеску, Скандинавију. Русију слабо познајем, била сам у Москви, Петрограду, и још неким градовима. Закачила сам и мало северне Африке, била сам у Алжиру, Мароку; тамо сам путовала угљарским бродом. Тако путују сиромашни људи као што сам ја. На броду којим се превози угаљ има и неколико кабина за сиромашне путнике. Ту се једе заједно са морнарима, оно што они за себе кувају. Била сам и у Малој Азији, у Бруси и у још неколико места. За свако путовање сам се дуго и брижљиво спремала. Мој отац Данило (видите имао је име као и ви) био је много образован човек. Радио је у магистрату у Земуну; он ме је упућивао. Кад сам требала да идем у Италију, он ми је рекао да морам годину дана пре тога да учим, јер ћу се тамо сусрести са двадесет векова. И да ми није довољно што знам италијански. Ја сам учила не једну него две године: шта сам год нашла читала сам, учила сам књижевност, уметност, географију, историју. Тако сам о Италији више знала од кустоса што су ме водили. И за Норвешку сам се спремала, само мање него за Италију, јер о Норвешкој има мање да се учи. Тамо може да се путује са знањем енглеског и немачког. Али сам ја, као и сви људи који знају више језика, после три дана читала новине, а после три месеца романе на норвешком.

На питање шта мисли о критици на њена дјела, узбуђено рече: - Ја не читам ништа што се о мени пише, чим видим своје име, ја преврнем лист. Јован Скерлић ми је пребацио за недостатак национализма. То је био прек и нагао човек. После, када је постао народни посланик и стекао политичку власт, постао је нетрпељив. Ја му никада нисам пружила руку, нисам се са њим поздравила. Ја сам повучена и живим међу књигама. Плашила сам се да ми не подметне ногу, и он би ми је подметнуо. Зато сам се љутила после његове критике на "Писма", и одлучила да се повучем у себе још више. Није Скерлић разумевао да правог национализма нема без интернационализма. Ја волим друге народе националистички. И даље живим повучено: звали су ме и сада на пријеме у Двор; нисам ишла јер треба да метнем шешир на главу, а како да ја метнем шешир.

Ја сам задовољна кад читам и када сам увече за атом тежа, више научила него ујутру.

-Што сад не објављујете? - Имала бих да скупим, кад би се скупило, две књиге есеја.

Али то стоји разбацано. Нећу да их скупљам.

- Вриједио би тај напор, - рекох.

- Не. Ја напишем нешто и са тиме се задовољим, више ме не интересује. Написала сам била другу књигу о Његошу, али сам је после Ђиласовог напада бацила у пећ.

- Погријешили сте, јер је све ефемерно, па и Ђиласова улога.

- Да, али сам се ја била препала да ме не ухапсе. Убеђена сам да је хтео да ме ухапси. То је био директан напад полиције на мене. Била сам припремила све да се обесим ако дођу да ме хапсе. Ја, ако имам метафизичка гледишта, не излазим на улицу да их износим и проповедам. До тих гледишта сам дошла учећи. Пре рата сам стално читала два часописа чисто филозофска, један енглески, а други француски. И данас читам енглески, за француски немам пара. Тако ја сваког месеца прогутам један часопис чисте филозофије, сем осталог. Испало је да ја не смем имати друкчије мишљење.

- Мислим да нико није помишљао о вашем хапшењу, а што се тиче критике ваших ставова, то је само друго мишљење.

- Ја сам то тако доживела и осетила. Повео се разговор о Кроници паланачког гробља.

- Сматрам да погрешно критика третира Вашу Кронику као збирку прича, примијетих.

- Тачно. Ја сам им увек говорила да то нису ни приче ни новеле, али кажу да јесу, па после доказују да нису. Ја нисам приповедач. Они моји записи исто нису приче, зато сам их и назвала - Записи. Читава књига Кроника паланачког гробља је проблем амбиције. Има две врсте амбиције: унутрашња и она која је окренута споља.

Амбиција спољашња није добра. Ја се не слажем с таквом амбицијом. Амбиција се мора унутра окренути. Госпа Нола (један од главних ликова из Кронике - Д. Р.) има окренуту амбицију унутра. Као што казе Шели: "Црнац је учинио своје и може да иде". Ја сам извршила своју дужност и сад могу да идем на гробље.

Разговор се поведе о њеној годишњици.

- Та ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.

- Од чега живите, - упитах.

- Имам пензију, неки додатак као члан академије и нешто што зарадим.

- Зашто не примате веће хонораре? - Одбила сам да примим 215 хиљада за књигу о Његошу и 105 хиљада за Записе. Ова моја поштена рука никад није примила 100 хиљада, нити ће. Волим сиромаштво. Већ три године немам зимског капута. Клавир сам продала за време рата. Волим музику, али немам новца да купим други клавир. И радио сам продала за време рата, а овај сам купила за 6000. Не задужујем се никад јер после моје смрти нема ко вратити моје дугове.

Породична хроника

- Реците ми нешто о кроници Влаовици.

- Која је то, не сећам се. Пошто сам је подсјетио, она продужи: - Да. То су наши рођаци, у ствари то је живот наше породице. Ја сам са мајчине стране наследила потпуну туберкулозу, јер су тамо сви туберкулозни. С очеве стране наследили смо лудило и разне облике нервне поремећености. Мој прадеда се доселио из Црне Горе у Бачку. Његова кћерка је била луда. Онда се то даље протеже на женске особе. Моја тетка је била неко време у душевној болници, па су је довели кући и ја је памтим, седела је стално у једном углу и несто мумлала. Мој је отац страшно патио од главобоље. Женио се три пута. Од прве жене је имао мене и сина, који је умро у 22. години од туберкулозе. Био је талентован за музику, свирао је виолину, наступао је. Ја сам већ од своје четврте године патила од несанице. Све сам плакала у кревету што ја не могу да спавам као сва друга деца. И данас ме страшно боли глава. Не спавам. Некад плачем у кревету и тако седим и размишљам. На вирусној бази ме боли глава, па ти вируси могу да пређу на мождану кору, од чега могу да умрем и у горем случају полудим. Од мајке, коју нисам запамтила, као што рекох наследила сам туберкулозу. Била сам туберкулозна, зато су ми груди овако уске. Затим сам скрофулозна. Ево, видите, - и показа врат. - У нашој кући се редовно постило, мада нисмо били много побожни. Отац није дао ни једној жени да запали кандило ако има менструацију.

У нашој породици постоји манија чистоће, све мора да буде чисто. Ако вам није тешко да се дигнете, да видите како је у сифоњеру све чисто и сложено. - Отвори сифоњер и показа рубље сложено по величини. - Све мора, - настави Исидора, - да буде на своме месту. Да се вратим нашем предмету разговора. Ја сам у Војводини пратила развој породица и установила сам да увек после треће генерације - изумиру. Тако у Енглеској није. Тамо живе и по девет генерација. Само је код њих успон блажи: прво је обичан сељак, па војник, капетан, морепловац, пуковник, помоћник министра, министар. Тако благо напредују кроз генерације. И у нашој породици је тако, као у Војводини. Ја сам трећа генерација, и са мном се гаси наша породица. Заправо, сада сам добила писмо, када се ово била дигла бука око мене (прослава 80-тогодишњице - Д. Р.) - од некога монаха-пароха Никодима. Пише неким словима као бубашвабе. Пита ме да ли сам ја његова рођака, јер је мој отац имао из другога брака једнога сина. Тај син мога оца је имао двоје мушке деце. Један је младић долазио пре неколико година. Испоставило се да смо рођаци, нисам са њим причала ни о чему, јер нисмо имали заједнички језик. После сам чула да је умро од туберкулозе. Овај монах-парох Никодим што се сада појављује је његов брат. Пошто је монах, не може се женити. Тако ће се са нама завршити живот наше породице.

Д. Р.

http://www.pravoslov...st/isidora.html

[badenac]

Ђакон Богородичине цркве-радио драма по истоименом роману кога искрено препоручујем.

Једна црква,један црквени хор,једна млада ,вером и музиком испуњена диригенткиња,један ђакон...и љубав.