Кађење за време «Хвалите», а не за време «Честњејшују». Да ли је то исправно?

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Неки свештеници имају обичај да у току јутрења каде за време «Хвалите»,

а не за време «Честњејшују».

Да ли је то исправно?

По правилу се на јутрењу кади за време појања «Часнију од Херувима...» или за време 9. песме канона празника. Кађење је на бдењима ο великим празницима предвиђено, осим при деветој песми, и на почетку канона («Поредак свештенослужења» Св. Филотеја Кокиноса), а у време Пасхе и Светле Седмице ο свим песмама канона.

Очигледно се ради ο остацима јудејске праксе, која је за време сваког јутарњег богослужења предвиђала приношење тамјана на жртвеник тамјана који се налазио у «светињи» Јерусалимског храма - и скиније сведочанства - испред завесе која га је одвајала од «светиње над светињама» (Књ. Изл. 30, 5-10). То је уклопљено са Апок. 8, 3-4, где се говори ο тамјану, молитвама Светих («И други анђео дође, и стаде пред Жртвеником држећи кадионицу златну, и бијаше му дано много тамјана да принесе са молитвама свих Светих на златни Жртвеник пред престолом. И узнесе се дим од тамјана са молитвама Светих из руке анђелове пред Бога»), Паралелну праксу приношења тамјана за време јутарње службе имамо и у другим литургијским обрасцима: римском, амвросијевом, сиријском и коптском.

Није лако са сигурношћу одговорити на питање која је асоцијација одвела до повезивања тамјана и канона, и особито 9. песме Пресветој Богородици. Горе наведени одломак из Откривења нам можда даје кључ за решавање тог проблема. Канон је део јутрења у којем се пре свега одаје хвала Светом или Светој чији се спомен на тај дан врши. Ако је то заиста разлог за повезивање кађења и канона, онда се може протумачити и да је до одабирања девете песме дошло због посебног поштовања Пресвете Богородице. Али, можда су томе допринели и практични разлози, дакле то што је певање девете песме, у поређењу са осталим песмама, трајало дуже, будући да је у почетку певана Песма Пресвете Богородице са припевом-ирмосом «Часнију од Херувима... » након сваког стиха, па су потом одабирани стихови из Песме Захарије («Благословен Господ Бог Израиљев...») са тропарима девете песме канона. То је обезбеђивало и време које је потребно за кађење. Међутим, није искључено ни да је кађење првобитно било повезано са Песмом Захарије, оца Претечиног, која представља други део девете песме, а због очигледне сродности са приповешћу из Јеванђеља по Луки (1, 8-23) те се оно одатле и проширило на целокупну песму. У римском литургијском обрасцу се на јутарњој служби из горе наведеног разлога кади на «Благословен Господ...». Многе молитве се уосталом односе на благопријатно прихватање тамјана Захаријевог (погл. нпр. молитву за тамјан Входа сабрања у Литургији Светог Јакова брата Божијег: «Боже, који си примио... Захаријев тамјан» и молитву Предложења исте Литургије: «Као што си примио... Захаријев тамјан»).

Међутим, многи стари свештеници који, како се може приметити, следе доста распрострањено неписано предање, каде за време «Хвалите...». Они се не позивају само на своје локално предање, него и на озбиљне практичне разлоге. Парохијски храмови су обично велики, а по поретку се кади Жртвеник, иконе и цели храм и сав народ, параклиси и балкони ако постоје. То захтева доста времена које певање Песме Пресвете Богородице не покрива будући да се, као што је познато, изостављају стихови Песме Захарије и девета песма канона. И када служи и ђакон, што је изузетно ретко, лако се може окадити храм и он, ако стигне, може да произнесе и јектенију пре «Хвалите...» или њу може да произнесе и свештеник, као што и предвиђа поредак Велике Цркве. Али, када је свештеник сам, он мора или да кађење ограничи на средишњи део храма, или да жури - што ствара неред, или да јектенију произноси где год да се нађе - што није лепо. За време празника, када се пева само девета песма канона, постоји још већа тешкоћа, а највећа у Великој Седмици, када много народа долази у цркву, а девета песма има најмањи број тропара и то обично кратких тропара, који се због уштеде на времену певају само једном. У манастирима су напротив храмови обично мањи, а пева се целокупна девета песма, а тропари се удвостру- чују и спорије певају.

Кађење храма и народа за време јутрења није нешто што је другостепеног значаја, те оно стога треба да се врши са доличном достојанственошћу и уредно. Из детаљних одредби начина на који се кади, које налазимо у «Поретку свештенослужења» патријарха Филотеја и код Светог Симеона Солунског («Διάλογος»..., гл. 350), али и из богословског значења који Оци приписују кађењу, било да се оно врши на јутрењу, било на другим свештеним службама, се види колику важност кађењу придаје наше црквено предање. Сви, почевши од писца дела која се приписују Дионисију Ареопагиту, наглашавају његову свештеност, будући да оно почиње од Жртвеника и завршава се на њему («А свештенослужитељ, свршивши свештену молитву пред Жртвеником, од њега почиње да кади и отуда иде у сваки део свештеног простора, и пошто заврши, опет се враћа Жртвенику...», Περί εκκλησιαστικής ιεραρχίας γ' 2). Тамјан сматрају обликом молитве, нечим што преноси благодат и миомирис Светога Духа, даваоцем светости, обрасцем божанске љубави. Наниже наводимо неке од најкарактеристичнијих са тим повезаних одломака из дела Отаца тумача светог богослужења: «Кадионица указује на људскост Христову, жар на божанство, а миомирисни кад указује на миомирис Светога Духа који иде испред Њега (Светога Духа). Јер се кадионица тумачи као "најмиомириснија радост". Тамјан... чиста молитва добрих дела, од којих долази миомирис, као што Апостол К&Ж6 : "Ми смо миомир Христов", "Последње кађење изражава благодат Светога Духа, која нам је након васкрсења удахнућем дата.» (Герман Цариградски, «Μυστική θεωρία»), «Тамјан који се заједно са кадионицом покреће изражава благодат Светога Духа» (Псеудо-Софроније, λόγος περιέχων την εκκλησιαστική ν πάσαν ιστορίαν). «Свештеник кади, указујући онима који су у храму на предавање Светога Духа за време молитве» (Марко Ефески, εξήγησις της εκκλησιαστικής ακολουθείας). «Тамјаном који долази са Жртвеника се изражава предавана и мимирисна благодат Духа... по обрасцу божанске љубави, која се даје свима и миомириса Светога Духа» (Симеон Солунски, «ερμηνεία» 19,25). «(Тамјан) изражава светост и миомирис Духа, који са нас спира сваки смрад греха», «Тамјан пак освећује ваздух и наше чуло мириса и дах наш, будући да он и преноси миомирис, свима дајући мирис неке одређене врсте путем огња. Стога он и изображава Свети Дух у Којем је једном и једином миомир, и Који свима раздељује дарове, и Којим сви учествују даровима. Стога и архијереј приневши тамјан Богу и закрштавајући га говори: "Кадило приносимо Ти, Христе Боже, примивши га у наднебески свој Жртвеник, ниспошљи нам благодат Пресветога Твога Духа."», «Тамјан као облак изображава Светога Духа, али и Његову божанствену благодат и миомир који нам се даје», «Богу се приноси тамјан, почевши од Жртвеника и испуњавајући цели храм у славу Божију и на освећење које се нама даје, јер нам Онај Којег прослављамо дарује благодат», «Божанску славу и благодат која нам се преко анђела, свештеника, даје док се тамјаном означава да је храм Господњи препун славе», «И (за време входа вечерње службе) имамо кадионицу са тамјаном као образац вишњих сила и давање божанске благодати са Жртвеника и на узношење молитве наше навише као благомирисног и чистог тамјана» (Симеон Солунски, «Διάλογος»..., гл. 62, 133, 309, 332, 347).

За време турске владавине се појављује друга, једноставнија и више народна, символика тамјана, на коју је очигледно имала утицаја употреба тамјана за време Песме Пресвете Богородице, а можда и за време «Особито за...» на Светој Литургији. И она на свој начин покушава да истакне значај и светост кађења. Наводимо са тим

повезани одломак из 2. поучног слова Светог Козме Етолског: «Тамјан означава Пречисту Богородицу. У кадионици се налази жар, али она не сагорева - тако је и Пречиста Богородица примила Христа и није сагорела, него је штавише засветлела. Тамјан означава Пресветог Духа Божијег, поклопац кадионице покров Светога Духа, три ланца Свету Тројицу, прапорци учење Светих Апостола. И тако свештеник кади женика (говори ο чину Венчања), и поучава га говорећи му: "Ја се томе клањам, а и ти се, ако желиш да будеш и да јеси православни хришћанин, поклони овоме." И тако се и свештеник и жених сагињу и клањају се. Кадионица то означава» (I. Μενούνου, «κοσμά του αιτωλού ΔιΔαχές», αθήνα 1979, стр. 195).

Све ово показује да је тактика коју су стари свештеници следили, и поред тога што можда ни нису прочитали висока богословска тумачења Отаца, била плод њиховог искуства и благочестивости, а не резултат незнања и незаинтересованости за држање исправног поретка. Мислим да је, ако се ради ο горе наведеним разлозима, боље да свештеник у јутарњој служби у миру и са доличном пажњом и благочестивошћу кади за време «Хвалите...», него за време девете песме кади у журби и непотпуно.

извор фотографије