Предавање др Богдана Лубардића на тему деконструкције

[Guest - . . .-]

Предавање мр Богдана Лубардића на тему деконструкције

Београд, амфитеатар ПБФ, 22.05.2008.

(транскипт, извињавамо се на могућим грешкама)

Нећемо погрешити ако деконструкцију повежемо са именом једног значајног француског интелектуалца, пре свега философа и теоретичара књижевности. Његово име је Жак Дерида (1930-2004). Он је Алжирац, али по рођењу је Јеврејин сефардског порекла, што ће се приметити у његовом размишљању.

Дерида се сматра родоначелником деконструкције као идеје, једне плодно-научне спекулативне интуиције, а такође се сматра и родоначелником истоименог правца у философији и теорији књижевности.

Деконструкција настаје као културално-интелектуални феномен, условно говорећи, на прелазу модерне у постмодерну. Дакле, деконструкцију можемо посматрати као један од феномена који показују крај модерне и уједно ново трагање које изниче на њеном месту, а то је постмодернизам. Још прецизније, деконструкција се појављује оног тренутка када Дерида излази са значајном идејом у расправи о структурализму. Тако да можемо рећи да се деконструкција појављује на границама структурализма и као зачетак постструктурализма. Догађај се, условно говорећи, десио између 1967. и 1970. године. То не значи да је деконструкција нешто што је настало само те године. Постоје претече деконструкције које су утицале на Дериду (Ниче).

У време када је Дерида сазревао као будући велики светски философ, у Француској се водила дебата између теоретичара склоних феноменолошком оквиру ума и теоретичара који су више били склони структуралистичким оквирима ума. Феноменологија, која се везује за родоначелну фигуру Едмунда Хусерла (+1938), полази од следећег: све што постоји у бићу, сви његови многозначни смислови, његово кретање и флуксови, промене, огроман плуралитет изазова онога што се дешава у том свету постојања, да се објаснити тако што ће се свему томе наћи извор. Феноменологија има, дакле, тенденцију да редукује мноштвеност бића на прабиће и да затим, преко тог прабића, објасни то мноштво. Ово је врло слично са оним што је Платон радио и Хусерл није случајно сматран једном врстом неоплатоничара. Он је рекао следеће: да би смо ту тачку открили морамо да ставимо у заграде свет мноштвених феномена и да мислимо свет како нам се даје независно од тога да ли нешто јесте или није, да ли је тачно или није, већ да посматрамо како свест себе саму конституише у односу на појаву. Описивање конституције појава кроз свест поклапа се са проналажењем извора те свести. То су априорне структуре свести, тј. ума, тј. чисте, опште, нужне и вечне суштине независне и од мог конкретног ја и свести и од било чега другог и другачијег.

Са друге стране, структуралисти су тврдили да је трагање за извором лажни проблем, јер извора нема. Постоје само структуре свести које производе преко својих форми оно што можемо и не можемо видети и самим тим потврдити као постојеће. Структуре омогућавају оно што јесте, али саме нису, у емпиријском смислу, уочљиве као некакви факти који се дају емпиријски констатовати и изоловати. Дакле, структуру подразумевамо као што тело подразумева скелет; скелет је подразумеван да би ход био могућ. Другим речима, уместо да се трага за изворима, треба ићи ка проналажењу структура и њихов апроксимативни опис преко формула.

У овој тачки расправе улази Дерида и пита следеће: сложићу се да није бесмилсено питати и тврдити као феноменолози да генеза постојања треба да се заснује кроз проналажење изворног догађаја који омогућава постојање. Али, такође ћу се сложити са структуралистима који кажу да је генеза постојања увек већ ефекат структуре, а да се та структура не може пронаћи јер се увек већ подразумева.

Дерида је довео до три става, који су уједно и закључци његовог размишљања: за разлику од онога што сматрају структуралисти, свака структура мора имати неку генезу и историју. А феноменолозима је рекао: да сваки извор увек већ мора бити артикулисани комплексан а не нека замишљена једноставност примордијална.

Другим речима, колико год ишли уназад никада нећемо доћи до парменидовског једног, чистог, самопрозирног, одувек већ транспарентног бића, већ ћемо увек проналазити да му нешто претходи (поставља се питање: шта је извор извора?). Дакле, извор увек измиче самоме себи и то је оно што је Дерида рекао феноменолозима, док је порука структуралистима да колико год била једноставна структура она је негде и некако и помоћу нечега морала настати.

Дерида је у феноменологију и структурализам увео следећи закључак, који може да се преведе као датум рођења деконструкције: Постоје структуралисти у феноменолози који траже смисао света, једни покушавајући да нађу његов извор, као догађај из којег се све може описати, а други у трагању за структуром која производи све што јесте. Пошто и једни и други траже смисао, једни помоћи изворног феномена, а други помоћу изворне структуре, смисао је увек већ посредована. Не постоји чисти извор и не постоји чиста структура. Сваки извор је измакнут самоме себи и нешто му претходи, а свака структура је измакнута себи јер је од некуда настала. Извор није једноставан већ је комплексан; структура није статична већ је динамична, има предисторију као што извор има предизвор. Деридина основна интуиција је да не можемо никада истовремено бити у извору и у постојању, нити икада можемо ухватити структуру „за перчин“ и прескочити преко ње, уз појавни свет. Једини што се може јесте: стратегијом тумачења критичке анализе пратити то увек претходеће измицање, тј. мнити и интуирати претпостављену компелксност и уједно историчност извора. Извор није прост као што се хтело у историји метафизике (Платон и идеја Добра, Парменид и Јено, Питагора и број, код пресократоваца неки елеменат). Дерида, пак каже да увек нешто претходи том извору, али то је једно енигматско х које је изазов за теорију. Са друге стране, извор никада није без генезе, он некако настаје. Како то знамо? Управо тиме што покушавамо да видим извор извора, откривамо да извор има историју. Дакле, Дерида уводи динамичност и историчност у метафизичке појмове који су раније били статични и аисторични, односно метафизични.

Под појмом било извора или структуре, претендује се на значење arhe. Дакле, структуралисти и феноменолози трагају за прапочетком. Arhe је кључни термин метафизике, оно по-чему, по-чело, је све што јесте. Дерида не ради следеће: да уместо тога извора стави нешто друго, неку нову понуду уместо структуре или изворног догађаја. Иначе, у традицији метафизике је да на место почела ставља неки темељ. Тај темељ имао је разна имена у историји философије и метафизике: fisis, eidos, telos, energeia, theos, anthropos, касније код Томе Аквинског, actus purus, ratio у просветитељству, fernuft (ум) код немачких идеалиста, код Ничеа воља за моћ, код Маркса радничка класа. Дакле, у историји западне метафизике увек се на место arhe постављало неко велико име. Међутим, Дерида неће дати и своје име за тај извор, које наводно није схваћено пре њега. То би било остајање у границама метафизике. Дерида, пак жели да промени перспективу гледања на извор, он хоће да измакне игри темељ и оно што темељ утемељује. Он жели да доведе под знак питања саму потребу за утемељењем у једном. Дерида жели да саму линију, форму утемељења дестабилизује излажући је свести о томе да никад не можемо изворно видети, доживети и ухватити то што је наводно пре свега. Али, можемо му улазити у траг радом мишљења, читања и интрепретације – то је деконструкција.

Деконструкција покушава да истовремено мисли пратемељ не упадајући у замку унапред признавања да је темељ увек истинит, свему надређен и за све одређујућа истина. Она покушава да претензије на захват примарне истине, која нормира све и дисциплинује живот и културу друштва, учини скромним, скептичнијим, аналитичнијим и научнијим. Деконструкција нема само научне, већ и социо-политичке импликације.

Дерида, дакле, не одбацује метафизику, јер то не може учинити. Зашто? Јер је људски ум кодиран као историја језика, односно као историја мисли које пролазе кроз језик који има метафизичку традицију од искона. Језик хијерархизује, поопштава, вреднује неке феномене себе и мисли изнад других, а остале дисциплинује. Дакле, метафизика има у себи на, основу језика и мисли које она производи и који њу производе, једну вољу за моћ која хијерархизује, субординира све под собом и затим дисциплинује ради контроле једног смисла који извире из те објективне истине. Дерида је свестан да из овога не може изићи, али он може да пружа отпор тој метафизици језика и мишљења, да не подлеже баш свим ефектима априори таквог постављања и осмишљавања стварности.

Резиме: имамо дакле структуру која се не мења, а с њоме се све мења. Доказ: граматика, која је дата и непроменљива а језик је слободан. Структуралисти верују да гледајући структуре, гледају почело онога што јесте. Са друге стране, феноменолози уместо структуре желе да мисле тај прадогађај свести, оно иза чега се у свести не може даље ићи и помоћу њега желе да описују мноштво. Дерида не замењује структуру генезом, нити форму историјом, већ показује показује да структура заправо већ јесте нека генеза, да генеза заправо већ јесте нека структура. Нема структуре које није негде и неко настала. Она тај сво настанак заправо потискује и поставља себе као априорну, вечну суштину. Нема генезе која на неки начин нема неку структуру.

Дефиниција деконструкције: деконструкција је мисаони поступак и процес усредсређеног мишљења којим се показује неизбежан упад другог у исто. Поента је следећа: нема ни једног чистог појма а да у њему није оно на шта се он дистанцира. У сваком појму постоји „белег“ потиснутог на основу чега се тај појам поставио. Сви појмови западне метафизике функционишу преко свог „противника“, термином деконструкције, преко бинарних разлика. То говри да: не постоји чисто присуство било чега а да није у њему траг онога у односу на шта се оно поставило. При чему је то друго увек подређено и даје му се негативни вредносни предзнак, а првоме позитиван. Када ово схватимо приступићемо тексту тако да његово празначење не подразумевамо, него да видимо да ли у тој прапремиси у којој читамо текст, заправо постоји једно потиснуто друго те претпоставке. Ако га пронађемо та претпоставка ће имплодирати и доживети кризу, али ће ослободити ново и отварајуће тумачење текста које је било под контролом те премисе.

Језик је систем разлика. То како финкционише метафизика није нише друго него једна врста описа како функционише језик. Ни један термин језика не може да функционише а да не укаже на оно супротно од себе. То занчи да ни један термин језика не може да има значење из себе и изнад себе, већ га тражи од онога од чега жели да се управо дистанцира. Значи, друго је потребно првом као што је различито потребно истом. Значење долази из језика и кроз систем разликовања. Дакле, теза да је истина у свету трансцедентности а језик као стакло кроз које преко тих истина описујемо свет је пала у воду. Језик више није тако прозиран, он није између нас и ствари, већ је он у нашој мисли као такав. Ниједно значење нам не може доћи ако се не позовемо на комплетан систем језика.

Језик и текст, тако, добијају неслућене димензије. Уместо да се истина тражи на облацима, у трансцедентним априорним световима Канта или Хусерла, у свету вечитих идеја Платона, истина се прналази у тексту, у језику а при томе не значи нужно да се деидеализује и потпуно материјализује, зато што трагајући за извором ми заправо на неки начин настављамо неку врсту идеалног пројекта, али под другим условима. Дерида има формулу: Све је текст. То значи да нема ни једног феномена који се може исцрпети једном метафизичком, трансцеденталном, гносеолошком рефлексијом на начин Канта. Другим речима, неки предмет се не може сазнати у потпуности тако што мислимо његову суштину априори и затим проверавамо да ли то што видимо одговара ономе што би појам покривао. Значење неког предмета је појам који се употпуњава тек у систему разлика значења других предмета. Тиме је свет постао текстуалан а херменеутика добила извантекстуалне апликације. Изјава „све је текст“ је повезана са изјавом „деконструкција је омогућавање упада другог у прво, различитог у исто.“

Објективна истина, тј. Логос, Смисао, транспонује се у говор, тј. беседу. Ствар истине се дешава тако што се њен логос изговара у непосредној, чистој, аутентичној, невиној, непосредованој присутности, са уха на ухо при првобитном, непомућеном и непрекинутом сагледавању начела. Затим се то и запише, при том је писање нешто секундарно. Шта сада ради Дерида? Она каже: никада и икада не можемо партиципирати говором у Логосу, тј. у Истини свих истина, а да прескочимо запис. Другим речима, та чиста Истина има у себи белег писма увек и већ. Основни зидни блок језика се зове знак. Знак се састоји од означитеља и означеног. У метафизици пре Ничеа, Дериде и осталих било је овако: означено, тј. оно што се означитељом означава, је владало над означитељем, исто онако као што је Логос истине, тј. говор, владао над писмом. Међутим, ако се покаже да нема ни једног означеног без означитеља који га избацује као означеног и ако се покаже да нема говора без писања на који се тај говор ипак позива, показаће се да је ова хијерархија лажна и идеолошка, да је треба деконструисати.

Како то можемо уочити? Сваки знак који својим означеним указује на ту вишу истину, да би је материјализовао потребује други знак, тј. други означитељ. Како год говорили о истини и колико год говорили о њој, не можемо прескочити услов могућности означавања, а то су означитељи, то је материјалност, то је тек текстуалност, то је оно што нам се чинило спољашњим у односу на чисту мисао.

Логоцентризам и фоноцентризам долазе под удар деконструкције, јер се показује да и глас и смисао не могу да прескоче предуслов означитеља, писма, текста. Ту улази у игру појам разлике. То је код Дериде difference.

Вратимо се дебати феноменологије и структурализма. Нема извора који је исти са собом, никад промењен, самоистоветан и себи присутан, а да му не претходи траг његовог сопственог порекла. Он има у себи разлику увек већ, у односу на своје порекло. То Дерида зове трагом или разликом. Другим речима, свако означено знака носи траг тог пра, али никад више од трага. Означено покушава да иде до почетка свих смислова и да га означи. Али како год означавали то пра, не можемо више од уписивања трага. Јер оног секунда када га означи, оно и измакне, не можемо имати извор у целости презента већ само траг о њему. Зато и говоримо о извору извора, о пореклу структуре, о структури порекла.

Нема порекла тако што га гледамо непосредно и нема га таквог да може да влада означеним и да кодира означитеље. Јер, означитељи показују да то порекло увек подразумева и нешто друго од себе. Да би се идеја мислила као изворна потребна јој је материја у коју се уписује. И коликогод чистили материју од материје идеје ради, увек ће се уписивати разлика која ће то идеално да материјализује. То је поента израза difference.

Знак је структурисан као траг разлике. Сваки знак носи траг порекла, али чим означи порекло оно измакне јер је разлика изворна, фундирајућа. Не може се прескочити разлика да би се било у чистој истини. Не могу се идеје мислити изван структурисаног језика, тј. не може мисао бити без језичког трага у себи, који чини од извора тек траг разлике; разлике која чини да не можемо прескочити језик или означитељ у потрази за чистим означеним.

Још један важан термин је differаnce. Пошто је језик систем разлика, то значи да се осим разликовања и одлаже и помера финално значење. То значи да нема текста који има потпуно тумачење. Не може се ни једно тумачење затворити у једно тумачење, јер рад разлике помера, одгађа и плоди остале могућности. Differe и значи одлагати и то је игра речи са difference, разликовати. Дакле, означитељи праве означена тако што се разликују од других означитеља и означених. Колико год добро контролисали херменеутичким поступком текст, увек ће неки означитељ указати на означеног који је измакао и чим то означено упишемо оно ће постати означитељ који ће опет указати на друго означено. Та уланчавајућа диференцијалност језика непрестано историзује неисторично порекло и структурише оно што је у кретању. Дакле, траг јесте присуство извора, али не извора који се мисли изван трага. Траг јесте уписивање у означитељ означеног, значења и идеје порекла, али тако да то значење пореклом не могу без означитеља означеног, тј. без трага.

Деконструкција, дакле, открива значај језика, децентрира свест у језик, показује да без језика као разлике у односу на исти свести, не може да се мисли целина, показује текстуалност самог мишљења. Показује да мисао не може пре и без текста. Основни Деридин аргумент је да историја целокупне културе запада 25 векова, метафизика, као структурисање, синтетисање. осмишљавање али и овладавање постојањем преко бинарних опозита. Бинарни опозити су увек хијерхизовани, али не успевају да одрже фиксну антитезу од које зависе. Смисао обају и свих зависи од другог које настањује њихову дефиницију. Језик је систем разлика, култура је систем разлика.

Дакле, на крају, закључујемо да Дерида не одбацује метафизику као такву, већ начин метафизике, начин једне врсте метафизике, метафизике фоноцентризма и логоцентризма. Метод структурализма се и даље користи, схватање језика као система разлике, културе као система разлика. Али, метод структурализма се користи ради указивања на потиснуте и дискриминисане историјске, културолошке, индивидуалне разлике, које када се уоче омогућавају нове смислове. Откриће језика је откриће чињенице да не може мисо без језика, означено без означитеља, извор без приче о извору и откриће да увек и увек ако смо у једном тоталитарном логоцентризму или фоноцентризму, потиснућемо рад разлике, а да је деконструкција посао да се разлика ослободи, еманципује и штити како би дестабилизовала, не и нужно уништавала метафизику, већ да бие ја еманциповала од затварања у себе.

Импликације за херменеутику су следеће: проширење поља смисла и значења, указивањем на неконтролабилност језика и текста. Језик и текст увек већ или пресежу један смисао који контролише све остале, или показују да је тај смисао који хоће да контролише заправо производ само једне употребе тог претходећег језика и текста. Друго, отвореност текста игри разлика. Разлике су игре, па онда то води до игре интерпретација. Деконструкција инсистира на томе да нема једне, коначне и апсолутне истина, а камоли интепретације. То не значи да ће лопта постати коцка без узрока, али такође значи да је истина последица борбе интерпретација и херменеутичких напора. Дакле, не иде се у релативизам колико у ослобађање нових могућности разумевања и тумачења порекла, па и порекла мисли. Знак се увек може поновити и текст може да живи без ауторовог говора који га је изговорио или ума који га је контролисао. Тако гледање на ослобађање писма од контроле гласом или мишљу, ослобађање од логоцентризма и фоноцентризма, помаже томе да се јаки субјект, тј. јаки аутор, децентрира и да се оно што он мисли да је прави смисао и права реч изложи форуму неограничених игара интерпретација. Нама није потребан Хомер да би смо интерпретирали хомеријану.

Тенденције деконструкције биле би: отварање и ослобађање знака, расејавање могућих смислова, децентрирање субјекта, децентрализација власти логоцентричног знања над текстом, на крају, рехабилитација херменеутике и слободе многих тумачења од једног тумачења, од једне метафизике.

Какав значај има деконструкција за тумачење библијског текста?

Пре свега, значај деконструкције као херменеутике која тумачи смисао контра метафизике запада је следећи: текст Библије показује не као текст који има једно априорно, теолошко-догматско, фиксирано значење. Уместо да гледа текст Библије на основу једне теолошке метафизике, која постулира одређене аксиоме и правила мишљења о Библији, деконструкција заправо сугерише следеће: посматрајте библијски текст не на основу унапред датих норми метафизичке теологије, већ као догађај текста и човека који преко текста разговара са Богом, при чему никада тај Бог и тај човек и тај текст не могу бити затворени једним термином, једном идејом, једним извором из којег се сва значења библијског текста контролишу.

Значај је у томе што се либерализује слобода тумачења Библије игром, имагинацијом и открићем нових могућности слушања и обраћања Богу. Јер, ослобађање библијског текста од догматских, метафизичких директива (у лошем смислу речи) код читања је важно да би се Бог рехабилитовао, уколико се огласио Библијом. Деконструкција би показала да не постоји једно доминирајуће и једино истинито тумачење Библије, али да постоји истина Библије. Међутим, та истина није у једном систему одредаба који се експлицирају као некаква канонска догматика, као шаблон. Истина Библије је управо ослобађање чуда, могућности да различито имагинирајући и интерпретирајући, опет осетимо, чујемо, пожелимо и знамо Бога. То није текст произвољности, није чак ни релативизам, већ једна врста позива да се и тако чита Библија, да се ослободи те стеге ауторитета споља, уместо да се ауторитет узима из њеног језика који је такав да управо сугерише да не може мисао да влада споља над предметом, па ни над језиком. И да је, у крајњој линији, Бог благоизволео да пише преко богонадахнутих људи, те и Он не зарачунава све смислове унапред, већ дозвољава да се кроз игру интерпретација и игру разлика самог библијског текста, боримо за његов одговор који опет долази кроз нову интерпретацију.

Човек је суштински гледано грешиво биће и он не може да ту грешивост преименује непогрешивошћу и да је затим пројектује на Библију. Већ, увиђајући своја ограничења треба да се ослободи од лажних окова моћи тих ограничења и да се препусти догађају истине, борби за смисао Библије.

Смемо ли да закључимо да деконструкција допушта једну плуралност тумачења библијског текста?

Деконструкција не толико да допушта плуралност у тумачењу текста, колико спречава монизам тумачења. Њен примарни интерес је заправо да поткопа монолошко тумачење (акценат је на искључењу субјективизма). Дакле, деконструкција егзистенцијализује, плурализује, али не произвоизује догађај сусрета са бићем, језиком, мишљу и енигмом.

Да ли се историјско-критичка метода и деконструкција међусобно допуњују?

Оне се не допуњују у том смислу што не раде свесно заједно, али припадају истом фону културолошких тенденција епохе. Јер и у једном и у другом случају се показује на историју, на конкретно, на коначно, на нешто што мишљењу је измакло као врло фундаментално и важно за његову корекцију или конституцију. Дакле, и деконструкција и историјско-критичка метода указују на тај детаљ, на то потиснуто друго. То друго може бити неки Sitz im Leben који показује разлог зашто се нешто изговорило.

Колико деконструкција може помоћи у решавању „напетости“ (у смислу некохерентности) у библијском тексту?

(Студент под „напетошћу“ мисли на некохеренстност једног текста, односно на постојање више извора у једној текстуалној целини у НЗ, нарочито у Јеванђељима.)

Деконструкција неће решавати синоптички проблем, пошто не претендује на библијску филологију. Међутим, она ће да скочи на синоптички проблем и да каже: синоптички проблем је управо симптом потребе за деконструктивним гледањем на ствари. Јер, синоптички проблем показује да разлике и мноштво су немимоходне стварности у потрази за наизглед једним, јединим, увек важећим смислом, истином, пореклом. Деконструкција ће симпатетички гледати на синоптички проблем на као место где се Библија може денунцирати, него као догађај који потврђује значај Библије као догађаја у којем се језик неда, у којем се задњи смисао неда.

Како се заштити од евентуалних произвољности и субјективности тумачења у деконструкцији?

Оно што спречава деконструктивну херменеутику да пређе у нихилистички скептицизам или нихилистички релативизам, који би на крају завршио са „све иде“, јесте управо друга деконструкција. Једно читање текста, а Дерида је рекао „све је текст“, узајамно контролише друго читање и тумачење. Борба тумачења дају један епифеномен, нешто што се зове условна објективност.

Деконструктивизам није чисти субјективизам у смислу произвољности, јер она каже да није субјект тај који из себе производи смисао, већ га добија „споља“ кроз језик. Дакле, субјект не производи и не исходи ништа, не може се изоловати унутрашњост субјекта изван језика и културе који су га произвели. Гледишта се уче негде другде, не у себи самима већ споља, али нема ни чистог објективног знања, јер знање је суштинско својство субјекта. Значи, уколико неку објективну чињеницу неко не примети она не постоји, односно чињенице без субјекта нису могуће као чињенице.

Коначно, априорна заједница комуникације и интерпретације чини да се у пресецању интерпретација примети оно „ваљаније“, али не може се при том рећи ово је једина истина.

Искључује ли деконструкција апофатику?

Не, деконструкција ослобађа ефекат који је апофатички. Ако деконструишемо неку појаву, термин или појам, ми њему суспендујему катафатичност (јер у ту катафатику упада нешто друго и ослобађа један апофатички моменат).

Метод деконструкције има ефекат апофатизације, има ефекат оразличења стварности која се жели показати само истом, идентичном оном главном прасмислу који је неупитан.

[Лазар Нешић]

Ово је много добро, хвала оче!

Јако важне ствари за теологију.

[Guest - . . .-]

Уједно, од срца препоручујем књигу Марвина Перија "Интелектуална историја Европе"

https://www.pouke.org/library.php?cid=33&id=1404&do=view

[marko_13]

Ову књигу сам почео да читам ових дана, пошто ми је у литератури за испит на докторским из Теолошке херменеутике. Две трећине сам прочитао до сад и фантастична је.

[Александар Милојков]

Знате ли ко је радио транскрипт??? Ај погодите.

[marko_13]

Браво, браво...

[Лазар Нешић]

Знате ли ко је радио транскрипт??? Ај погодите.

Ју!...?

[Александар Милојков]

Хе, хе. Прописно сам се намучио.

[Лазар Нешић]

Хе, хе. Прописно сам се намучио.

Свака част за труд.