Први српски етнолошко-документарни филм "Једна сеоска српска свадба" снимљен у селу Мајдеву 1911. године

Фебруар 3, 2012

Први српски етнолошко-документарни филм "Једна сеоска српска свадба" снимљен у селу Мајдеву 1911. године

четвртак, 02 фебруар 2012 20:34 | |

Сниматељ: Луј де Бери

Продуцент: Светозар Боторић

Приказује: Југословенска кинотека и Аустријски филмски архив из Беча

Земља порекла: Краљевина Србија

Година: 1911.

У селу Мајдеву код Крушевца, 28. августа 1911. узели су се Драгутин Тодорић и Бранка Минић. Домаћин свадбе њен стриц поп Михајло Минић (1864-1925), био је дугогодишњи посланик владајуће Радикалне странке. Међу три стотине званица били су присутни: сељаци, грађани, интелектуалци, књижевници, београдски политичари... Тада је снимљен први српски етнолошки филм.

У своју кућу, поп Минић је примао најугледније госте политичког живота Србије, а међу њима су били Петар Мркоњић, будући Краљ Петар I Карађорђевић, престолонаследник Александар Карађорђевић и припадници Пашићеве Радикалне странке. Поп Минић је у њој пружио уточиште кнежевићу Петру Карађорђевићу који се три месеца скривао у подруму ове раскошне куће од Обреновића који су тада били на власти...

Када је српска војска 1915. године почела да се повлачи према Албанији, Краљ Петар је прошао кроз Мајдево, заглавио се у Јанковој клисури а неколицина војника била је стационирана у кући Минића. Они су, у бесу, запалили кућу, нагореле књиге из библиотeке ове куће која је бројала 3000 књига, користили су за печење ракије. Једино је, после пожара, сачувано нагорело Свето Писмо и још неколико предмета да би, након рата, 1918. године, по повратку попа Минића и браће са Солунског фронта, кућа била обновљена.

На свадби је било двестотинак званица, међу којима су били и истакнути радикали Настас Петровић и Светозар Боторић, породични пријатељ, хотелијер и човек који је био најзаслужнији за долазак Луја Питролфа де Берија у Србију, професионалног сниматеља и творца овог филма. Он је уснимио све битне моменте свадбе - од извођења младе из куће, преко поворке до мајдевске цркве Свете Петке и повратка кући, до ручка за 300 званица на пропланку пред кућом, и народног весеља на крају.

* * *

Филмске слике завртеле су се први пут у Србији само непуних пет и по месеци пошто су у Паризу Огист и Луј Лимијер приказали свету свој чудесни изум – кинематограф. Било је то 6. јуна 1896. године.

Истини за вољу, прва филмска пројекција одржана је дан пре тог датума, као нека врста претпремијере само за новинаре, у једној београдској приватној кући, како би имали времена да у јутарњим издањима најаве какво ће чудо невиђено да се деси у кафани „Златни крст” на Теразијама у броју 6, захваљујући кинематографу. Ова кафана била је омиљено место у граду зато што су се ту годинама окупљали људи слободних погледа, песници, сликари, одржавале се изложбе, вечерњи скупови и сличне приредбе, па зато Андре Каре, лионски фотограф, и Жил Жирен, механичар, које су Лимијерови послали у Београд да покажу кинематограф, нису имали тежак посао да изаберу погодно место за овај догађај.

У Србији с почетка двадесетог века, сниматељи су обично били и власници биоскопа. У децембру 1908. године, Светозар Боторић отвара први биоскоп у земљи, у свом хотелу „Париз“ у Београду. Затим, 1911-те, ангажује сниматеља чији је надимак био Луј де Бери (Мађара, чије је право име било Лајош Золтан Арпад Питролф) да сними документарне филмове о Београду, Србији и српским темама.

У августу 1911. године, српски продуцент Светозар Боторић и Луј де Бери (бивши сниматељ “Браће Пате”, највећег француског произвођача филмске опреме и филмова) напустили су Београд да сниме једно сеоско венчање. Овај филм је један од блага Ignaz Reinthaler збирке, која се чува у Аустријском Филмском Архиву.

У овом традиционалном венчању, снага слике долази из ретких и у то време веома слабих детаља као што интимност куће, или представљање различитих слојева тог доба: политичара, интелектуалаца, сељака... Камера такође акцентује играње кола, као традиционални део фолклора балканских земаља.

Овај филм је приказан по први пут 1912. године, у Боторићевом биоскопу у хотелу „Париз“, заједно са филмском вешћу о потапању Титаника.

Недавно је направљена и 35мм копија на основу оригиналних негатива из феноменалне колекције Игнаца Рајнталера (власника биоскопа из Осијека, у Хрватској) који се 1918. године, у време стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, враћа у земљу својих предака - Аустрију. Са собом носи своју збирку филмова. Крајем деведесетих година прошлог века, удовица Рајнталеровог сина продала је збирку Аустријском филмском архиву. Ту је такође нађено више од двадесет аустријских и немачких филмова за које се мислило да су изгубљени.

„Ипак, за нас је право откровење и одушевљење била чињеница да смо, прегледом српских материјала, открили готово целокупан фонд првог српског филмског продуцента Светозара Боторића, од кога наша кинотека није поседовала ни метар филмске траке”, испричао је Александар Ердељановић, управник Архива Југословенске кинотеке.

Тада су, осим филмова „Карађорђе” и „Улрих Цељски и Владислав Хуњади”, откривени и познати Боторићеви филмови снимљени од 1911. до 1914. године, па и „Једна сеоска српска свадба”, „Трке на Бањици”, „Сахрана Милована Миловановића”, „Летење авијатичара Ђованија Видмера на Бањици”, „Кроз Јужну Србију”, „Погреб Николаја Хартвига”...

Што се наших првих играних филмова тиче, прво је снимљен „Улрих Цељски” а затим „Карађорђе”, односно „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа”, али је прво приказан други филм. „Улрих Цељски” приказан је 14. децембра 1911. године, а новинарска премијера „Карађорђа” била је исте године али 23. октобра, па се због тога овај филм и званично води као први српски и уједно први балкански играни филм, док се „Једна сеоска српска свадба” сматра првим српским етнографским филмом.

„Карађорђе” је, након што је нађен, премијерно приказан 2004. године поводом 200 година од Првог српског устанка. Динко Туцаковић, управник Музеја Југословенске кинотеке, тада је оценио да је „на простору Балкана тешко наћи конкуренцију овом остварењу”, као и да „у то време, и у много развијенијим земљама, будућим европским престоницама филма, Мађарској, Чешкој, је филм још на почетку”.

Извори: ”Политика”, недељник ”Град”, Југословенска кинотека и Аустријски филмски архив из Беча

Andre Williams · Фебруар 3, 2012

са сајта Епархије Крушевачке

Andre Williams · Фебруар 3, 2012

Andre Williams · Фебруар 3, 2012