Беседа Епископа захумско-херцеговачког Г. Григорија у дубровачкој катедрали Блажене Дјевице

[Guest - . . .-]

Епископ ЗХиП Г. Григорије, на позив бискупа дубровачког Г. Мате Узинића, присуствовао је молитви за јединство хришћана у дубровачкој Катедрали Узнесења Блажене Дјевице Марије. У бесједи, након молитве, Владика је рекао:

Прихватио сам позив и изузетну част преузвишеног бискупа, начелника цркве дубровачке, да вам на овом важном мјесту, у Катедрали Узнесења Блажене Дјевице Марије, упутим неколико ријечи о веома важној теми. Ниједног тренутка не заборављам колико је озбиљан изазов и какву одговорност носи свака изговорена ријеч. Довољно је подсјетити се колико је вијекова прошло, а да хришћани Истока и Запада нису разговарали блиско и отворено, у црквеној атмосфери, желећи да у свему, а прије свега у међусобним односима, буду ученици Христа Господа, који нам је дао нову заповијест – да љубимо један другога као самога себе. Дао нам је заповијест о апсолутној и савршеној љубави, тражећи од нас истовремено и минимум и максимум. Минимум да волимо оне који нас воле, а максимум да волимо и оне који нас не воле. Тако нас је наш Бог и учитељ уздигао до највишег могућег звања које човјек може имати: да будемо љубљени ученици Његови, проповједници Његовог јеванђеља. А проповједник јеванђеља требало би да буде благовјесник новине коју Христос доноси у свијет; проповједник и исповједник благовијести о новом етосу, дарованом од Христа; о етосу и начину живота који праштањем и љубављу поражава зло, преображавајући га у добро.

Преузвишени оче бискупе, презвитери, ђакони и вјерни народе овдје сабрани, могао бих да говорим дуго, да се враћам у историју, подсјећајући се многих и значајних ствари. Могао бих вам причати и о умјетности која нас спаја и ономе што нас раздваја, или чак о будућности, али то би било само моје виђење, јер будућност је у рукама Божијим, али је и суд у рукама Божијим. Хришћанска етика, ако бисмо је најсажетије хтјели изразити, етика је праштања и неосуђивања. Желећи да избјегнем сувишне ријечи и да сачувам топлину сусрета, не налазим бољу и снажнију ријеч од оне која је нашла своје мјесто и у самој божанској литургији и у нашој најважнијој молитви – Оченашу, а та ријеч је услов за хришћански живот. Она је почетак ослобађања од гријеха и вратница покајања, али је још више од тога - искорак у вјечну слободу љубави. Она има такву моћ да загрли и онога који нас не воли и да отопи мраз мржње у ономе који зло мисли. Важна је и зато је треба изговарати са изузетном одговорношћу, имајући у виду најприје онога који ју је на тај начин изговарао - самога Христа. Она је предуслов сваког једниства, али знамо да постоје и услови за јединство хришћана. Никоме није забрањено да искреним срцем и смиреним духом изговори ту ријеч, свјестан њене тежине и смисла; а та ријеч гласи - опрости. Треба да говоримо увијек и изнова: опрости нам, Боже, гријехе наше. И једнако тако снажно и искрено – опростите, браћо и сестре, јер Отац наш опростиће нама дугове наше, само ако и ми опрашатамо дужницима својим. Вечерас, на овом светом мјесту, у овој прелијепој катедрали и у овом чудесном граду, имам потребу, као хришћанин и епископ изговорити ову хришћанску ријеч - опростите.

Свуда је земља Господња, као што се и ми у овом тренутку налазимо на земљи Господњој. И свако мјесто и град и крај заслужују и примају Божији благослов. Али сам дубоко увјерен да је данашњи сусрет утолико важнији зато што се догађа у Дубровнику, у граду свјетлости и љепоте, граду сусрета свјетова. Дубровник није граница између Истока и Запада, он је одувијек био њихова спона. Иако је преживио многе несреће, надасве је град среће и гостопримства, јер он дочекује и иде у сусрет другима. Утолико је значајније данашње наше сусретање у призиву мира, благослова и једниства, којем треба да тежи свака душа жедна живога Бога. Треба да хитамо том извору, као јелен на изворе вода, да се напојимо водом живом - Христом Богом, јер је то и пут и циљ и смисао. У томе смо, дубоко вјерујем, већ сви сагласни. Ако неко хита истом циљу различитим путевима, нека због тога не повређује другога и, када стигне и нађе Хљеб живота, нека се окријепи и обрадује и нека дијели радост са свијетом и свима - радост живота. У тој радости, у овом дому Божијем, поздрављам вас миром Божијим, желећи јединство свих у Христу.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

[Ignjatije]

.mislise.

"Onaj ko zaboravlja istoriju, ko ne želi da je pamti osuđen je da je ponavlja kroz tragediju"

[Guest - . . .-]

И шта треба да значи овај цитат у контексту Владикине беседе? Баш ме занима...

[angst]

kome sve ovi katolici ne oprostiše... još će na kraju i nama da oproste Jasenovac lol

[Ignjatije]

И шта треба да значи овај цитат у контексту Владикине беседе? Баш ме занима...

Znači da smo zaboravili na svo zlo koje je naš narod pretrpeo od strane katoličke crkve kao i na svu lukavost i smicalice koje je Vatikan radeo da bi proširio uticaj na Istok.

Sve to lepo zvuči i izgleda spolja,ali šta je unutra to sam djavo zna.

[Guest - . . .-]

Мислим да ниси најбоље разумео поруку Епископа, а ако њу не можеш да разумеш онда драги мој брате тешко да можеш схватити Цркву онакву каква она јесте.

[Желе Зека]

Мислим да ниси најбоље разумео поруку Епископа, а ако њу не можеш да разумеш онда драги мој брате тешко да можеш схватити Цркву онакву каква она јесте.

Какав брзоплети суд.

[Ignjatije]

Мислим да ниси најбоље разумео поруку Епископа, а ако њу не можеш да разумеш онда драги мој брате тешко да можеш схватити Цркву онакву каква она јесте.

Poruka je spolja gledano lepa.Medjutim,zvuci mi kao politicki govor nasih politicara koji se dodvoravaju Zapadu i sve nesto cile-mile onako pokunjeni sa mekim recima uz izvinjavanje(kao da smo mi njih bombardovali i osvajali kroz istoriju)......samo da budemo deo neceg "velikog" i modernog.

More bre neka se oni nama i celom svetu izvine zbog svog zla,patnje i zlocina koje su cinili od samog pocetka postojanja preko Inkvizicije,nasilnog pokrstavanja po celom svetu pa sve do Drugog svetskog rata i Pacovskih kanala,zakljucno sa ratom U SFRJ.

Nemam ja nista protiv toga da se druzimo sa postenim i dobrim katolickim vernicima i svestenicima.Da medju nama kao ljudima nema mrznje zbog pripadnosti razlicitim Crkvama.Ali da se ujedinjujemo i pravimo neke kompromise sa samim vrhom u Vatikanu i njihovim agentima,i da vrsimo ekumenske sluzbe,to ne prihvatam,jer mali korak vodi ka vecim i tako sve dok te pauk potpuno ne oplete.

Neka se papa pokaje i odrekne jeresi pa onda mozemo da razmislimo da li da razgovaramo.......mada i tada..... ^_^

[Guest - . . .-]

Одговором који сам дао, па ма колико брзоплет био, управо је Твојом репликом (Игњате) потврђујеш. Дакле, опет и изнова прочитај беседу и добро обрати пажњу, али ДОБРО, на речима које је изговорио Епископ Григорије и на којем основу их темељи. Шта значи када се молимо у Оченашу: "И опрости нам дугове (грехове) наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим? И на крају, често се потенцирају речи: Праштајмо али не заборављајмо. Лично, ја никако то не могу да схватим и да их повежем са Христовим учењем.

Опет, ја ове сусрете заиста видим као историјске и значајне а опет показују да Црква, као и много пута у историји нашег народа, одиграва веома битне и кључне улоге.

АКо се већ непрестано позивамо на то да смо МИ Црква, онда треба то и да сведочимо. Наша Црква је Црква мира и љубави. То је и показао наш Преосвећени Владика Григорије.

[Желе Зека]

Одговором који сам дао, па ма колико брзоплет био, управо је Твојом репликом (Игњате) потврђујеш. Дакле, опет и изнова прочитај беседу и добро обрати пажњу, али ДОБРО, на речима које је изговорио Епископ Григорије и на којем основу их темељи. Шта значи када се молимо у Оченашу: "И опрости нам дугове (грехове) наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим? И на крају, често се потенцирају речи: Праштајмо али не заборављајмо. Лично, ја никако то не могу да схватим и да их повежем са Христовим учењем.

Опет, ја ове сусрете заиста видим као историјске и значајне а опет показују да Црква, као и много пута у историји нашег народа, одиграва веома битне и кључне улоге.

АКо се већ непрестано позивамо на то да смо МИ Црква, онда треба то и да сведочимо. Наша Црква је Црква мира и љубави. То је и показао наш Преосвећени Владика Григорије.

А за јасеновачке мученике-баш нас брига...јер ми треба да "волимо и да у миру живимо" са институцијом која на Небу види "преузвишеног кардинала" Алојзија Степинца...Пребиловци више нису у моди,а и то је било пре више деценија...није добро!