Паразити на Телу Цркве

[Милан Меденица :)]

Јерархија “пророка”

Овде треба рећи неколико речи о ненормалном, болесном односу према старчеству који данас постоји код дела православних, који сматрају да је старац - пророк Божији, који говори само реч Господњу. Његове речи многи сравњују са речима Библије 5, а поједини их стављају и изнад ње. У њиховим очима, ауторитет стараца неупоредиво превазилази ауторитет епископата. У свести ревнитеља архијереји су – сви до једног одступници, штићеници власти, који се могу тешка срца трпети, али нипошто не и слушати. Једини истински руководиоци Цркве су “старци”, који поседују непогрешивост на какву не претендује ни римски папа 6.

Црквом управљају старци?! Ни Сергије Радоњежски, ни Серафим Саровски, ни Антоније Велики из неких разлога тога се нису досетили! Они су увек сматрали да је Црква тамо где је православни епископ. Зашто? Зато што су били православни. И знали су да је Црква поверена управо епископима (као што је говорио Јован Дамаскин)!

Они који на то место стављају старце, уводе нову јерархију коју Црква не познаје! То је јерархија “пророка”, који наводно треба да контролишу свештенике, епископе! Таквих покушаја већ је било у Цркви. То “ново” откровење је – поновно рађање јереси Монтана и Прискиле 7. Познато је да је још у 2. веку Монтан тврдио да је он оваплоћење Светога Духа и да је, према томе, епископска Црква нижа од његове личне духовне цркве. Црква је такво учење увек одбацивала као јерес…

Ако данашњи “старац” пророкује (свака његова реч сматра се пророчанством, макар је не изговарао он него његова келејница), највећи грех је сумњати у његове речи. Ако се његово пророчанство није остварило (пример лажепророчанства за 1992. годину, када су многи очекивали крај света на основу “откровења преподобног Калиника”), то онда значи да су “старци одмолили” (иако Писмо захтева да се пророци испитују, а неостварена пророчанства показују лажепророка у човеку (Пон.Зак.18,22) - највећег грешника). Таквога “пророка” су у оно време предавали смрти! Зато што је лагао у име Господа! Данас веома много људи воли "предсказања" монаха Авеља, али при томе заборављају да је он послат у затвор по наредби светитеља Филарета Московског – управо због лажепророчанства о датуму краја света… Код нас се лажепророчанства обично радо опраштају, иако данашњи старци непрестано лажу!...

На овај начин многи стављају старце изнад (!) Христа који је рекао: “А о оном дану и часу нико не зна, ни анђели небески, него само Отац…” (Мт. 24,36).

Ми знамо какву су духовну силу поседовали истински старци – такви као што су Амвросије Оптински, Серафим Саровски и др. Али народна говоркања узводе друге у “старце” без икаквих основа. Обично што је радикалнији и строжи свештеник, што више захтева послушност од других, а нарочито што се гласније руга свештеноначалију – то ће брже бити проглашен за “старца”. А још ако при томе подржава некаква есхатолошка очекивања и говори о “виђењима”, самовољно се бави истеривањем демона, дели необичне савете 8, титула “старца” је загарантована. Као што је говорио о. Никон (Воробјев), “Мени је лако да постанем старац, довољно је да два пута на коленима oтпузим око храма, почнем да делим просфоре уз чудне изјаве - и готово…”

Заиста се обистињују речи ап. Павла: “Јер ће доћи време када неће подносити здраве науке, него ће сходно својим прохтевима накупити себи учитеље да им голицају уши, па ће одвратити уши од истине и окренуће се причама” (2 Тим. 4,3-4). Израз “голицати уши” овде је нетачно преведен. Изворник, који је тачно пренет црквенословенским преводом, каже “чесали бы слух” – тј. ширили би сензације. “Старци су рекли” – и разум се искључи, остају само емоције (чак и ненавист према онима који се томе противе).

Међутим, ако се обратимо Предању Цркве и Еванђељу, видећемо да се израз “предање стараца” употребљава у негативном смислу (Мт. 23): “Укидајући реч Божију својим предањем што сте га ви установили” (Мк. 7, 13).

Занимљиво је што смо већ морали да се суочимо са таквим савременим “предањима стараца”. Једна жена је причала да јој је старац благословио да не плаћа за стан, јер банке захтевају ИНН. Упитао сам је:

- А није забранио да се користи топла вода, односи смеће, укључује лампа?

- Не – одговорила је, – благословио је да тако живим све док ме општинска управа не исели.

На тај начин, предање о ИНН-у заменило је заповест Господа “Не укради”. Када сам јој то рекао, она се страшно увредила. Тада сам јој предложио да бира између “старца” и Еванђеља и она је ипак изабрала Писмо.

[Милан Меденица :)]

Истински старац се не супротставља епископату

Истински старци свих времена никада нису себе супротстављали епископату. Тако је преп. Антоније изашао из пустиње да подржи св. Атанасија, а преп. Теодосије Велики дошао је с монасима у Јерусалим да подржи патријарха кога су присиљавали да се одрекне Халкидонске вере. Преп. Сергије је из послушања митропoлиту Алексију ишао да мири кнежеве, а преп. Серафим је престао да чита акатист Богу Оцу, сазнавши да га је Синод одбацио.

Савремени “старци” су “светији” и од Антонија и Сергија и Серафима и Теодосија… За њих преп. Јован Дамаскин није рекао да је “Црква поверена епископима”. За њих св. Игњатије Богоносац није писао: “Ко није са епископом, тај није с Богом”. Није без разлога с таквим покретом повезано мноштво виђења и досад непознатих учења. Такво је и мишљење да је “благодат прешла” са Државне иконе на Честноховску (и сваки који то не признаје је – иконоборац), таква су самовољно урађена дела која се приказују као чудотворне иконе, иако као две капи воде личе на слике окултиста и богородичника (говорим о познатом изображењу “Васкрсавајућа Русија”), као и нови, својевољно “канонизовани” “светитељи” као што су Григорије Распућин, Иван Грозни, Игор Таљков (њему се већ написани и акатист и икона!), Василиј Чапајев и многи други 9.

[Милан Меденица :)]

Инвазија апокрифа

Неопходно је издвојити мноштво откривења и апокрифа које шире наши “ревнитељи”. И сумњива откровења која се приписују преп. Серафиму, - која је, као што се обично сматра, записао Мотовилов, али која потичу из архива о. Павла Флоренског (склоног мистицизму). Та откровења, заједно са низом очигледних лажепророчанстава (сличних обећању да ће Југ победити Север у САД, или обећању да ће преп. Серафим васкрснути у време императора Николаја – види “Серафимово послушање”), садрже предсказање о одступништву архијереја, на које се тако радо позивају савремени расколници. Треба рећи да код нас нема доказа о аутентичности ових текстова, записаних неколико деценија после кончине преподобног.

Ево шта о томе пише богослов Андреј Курајев у књизи “Окултизам у Православљу”:

“…Недоказивост, необичност и фантастичност карактеристични су за поједине црквено неауторизоване успомене о животу светих. Тако је сабеседник преп. Серафима, Н. Мотовилов, ширио крајње фантастичне легенде о пророчанствима старца. 1854. године он је саопштио императору Николају да ће старац Серафим “васкрснути пре општег васкрсења из мртвих у време царствовања Вашег Императорског Величанства и то само ради вас, Велики Господару”. Затим 1867. год. (позивајући се на преподобног) пише странице будуће историје: “Русија ће се слити у једно велико море заједно са другим земљама и народима словенским - у грозно и непобедиво царство сверуско, свесловенско Тога Магога, пред којим ће дрхтати сви народи. Уједињеним силама Русије и других Константинопољ и Јерусалим биће покорени. Приликом поделе Турска ће скоро сва остати за Русију… Антихрист ће се родити између Москве и Петрограда, у великом граду који ће бити назван “Москво-Петроград”. Пре доласка антихриста треба да се одржи Осми Васељенски Сабор свих Цркава ради обједињења и уједињења свих светих Христових Цркава против предстојећег антихришћанског покрета - под Једну Главу Христа-Животодавца… Јевреји и Словени су два народа судбе Божије, сасуди и сведоци Његови, неуништиви ковчези; а сви други народи су пљувачка коју ће Господ избацити из уста Својих”. Овај текст је толико чудан (и екуменичан), а његово порекло толико двосмислено (јер рећи да текст потиче из архива свешт. Павла Флоренског – исто је што и рећи да потиче из света окултиста и фалисификатора) да чак ни приређивачи енциклопедије савремених апокрифа – православног трилера “Русија пред Другим доласком” нису сматрали да је могуће да се тај текст објави у потпуности”.

Осим тога апокрифни су и “Сан митрополита Макарија (Невског)”, на коме царебожници заснивају своје учење, књиге “Богом дана”, “Казивање о житију блажене старице Матроне”, “Блажена Алипија”, “Сестра Антонина. Вода Великог четвртка” и многе друге.

Сматрам да је један од главних разлога за овакав процват визионарства то што је савремени свет преплављен окултизмом. Људи навикли на “ширење сазнања” улазе у Цркву и везују за Њу свој начин размишљања. Радећи у Душестаратељском центру у име св. прав. Јована Кронштатског приметио сам да су они који су били у окултним сектама веома склони тражењу стараца и да са много већим задовољством читају антимасонска дела него Свете Оце.

[Милан Меденица :)]

Јерес царебожја

И ево већ наилазимо на већу групу људи, који су сачинили своју догматику и фактички алтернативну “цркву” унутар Руске Православне Цркве.

Да се осврнемо на те људе који су већ оформили секту. Најгласније међу њима је “Братство Цара-Искупитеља”. Идеолог ове секте је извесни В. Кузњецов. У њој је такође бивша келејница о. Николаја Гурјанова Залитског, која је својевољно себе именовала у схимонахињу (“Шаталова пустиња”), Николај (Гројан) и позната певачица Жана Бичевска. Тај покрет подржава игуман Митрофан, који је надлежан за један од округа Ивановске епархије.

Ова секта се придржава већ поменуте царебожничке јереси. Но, поред тога, они тврде да, с обзиром на то што је Цар глава Цркве и што се јерархија једном одрекла цара и признала привремену управу, законите Цркве на земљи више нема, да је данас Црква ОБЕЗГЛАВЉЕНА, а да у невидљиву Цркву улазе само они који признају невидљиву власт духовног цара. Цар, по мишљењу ових јеретика, не подлеже црквеном суду и може да ради све што хоће. Они исповедају својеврстан екуменизам – теорију грана, али не толико у обновљенској форми, већ у ужем смислу – сматрају да су и наша Црква, и расколници-старокалендарци свих 14 раскола колико постоји у Грчкој и катакомбници – сви чланови једне цркве. Иако ми знамо да је Црква тело Христово, да постоји у евхаристијском општењу.

Доктрине царебожника придржавају се и чланови секте А. Макејева “Опрично братство св. Јосифа Волоцког” које иступа са идејама “православног терора” и обећава да ће одрубити главу Свјатејшем Патријарху у самом Храму Христа Спаситеља 10, да ће удавити у реци С. И. Носенка – уредника журнала “Благодатни огањ”.

Од великог је значаја што сличне идеје имају и присталице Баркашовљеве РНЕ 11. У газети Сверуског покрета руског националног јединства “За Русе” читамо: “Цар Николај упозорава: “Русији је суђено да доживи катастрофу” (Бр. 3, 2002). А у чланку “Осењивање свастикама” певају се дитирамби о. Сергију, свештенику села Лупачева у Јарославској епархији (који је на храм, просто речено, ставио свастике), Хитлеровог симпатизера. Газета тугује што је после таквих отворено фашистичких настројења “епархија баћушку сменила са дужности”… Карактеристично је то што се овде идеје “православног терора” развијају на својеврстан начин: газету украшава симбол егзекутора-опричника: метла и пасја глава. Очигледно је да је то идеал “опричног” хришћанства чију је моралност јасно изразио историчар Иван Виноградов из Нижњег Новгорода у чланку “Чињенице против фантазије” (”Рус Православнаја, Но. 3-4. 2003.) Правдајући зверства Ивана Грозног “државним интересима”, доказујући неопходност канонизације тиранина, он у злодела уводи овакву духовно-моралну базу: “У оно време јавне казне сматрале су се пројавом својеврсног милосрђа према заблуделим душама грешника”, “Да, Иван Грозни је узео на себе одговорност за погубљења, али он заједно са егзекуторима није иступао само у улози судије, одговорног за кажњавање преступа, већ и духовног лекара – заступника грешника, да им кроз предсмртна страдања плоти олакша загробну казну”.

Нећемо говорити о потпуној и очигледној бесмислици “заступништва”, према којој се удео грешника не олакшава покајањем већ што грознијим предсмртним мучењима. Мислим да је присталицама царебожја преостало још да преиспитају свој однос према римокатоличкој цркви и да канонизују великог инквизитора Торквемаду. При таквом оправдању, тачније, канонизацији зла, можемо “с осећањем испуњеног религиозно-моралног дуга” говорити о канонизацији тиранина минулог века – Јосифа Стаљина. Што се већ спрема, како видимо...

Но, да се вратимо “Братству Цара-Искупитеља”. Друга карактеристика ове секте је потпуно јеретичка есхатологија коју излаже Ж. Бичевска. “Братија” тврди да се антихрист већ духовно зацарио (ово учење било је познато и раније – њега су се држали расколници староверци, што је довело до масовних самоспаљивања) и да ставља “духовни печат”12. Позивајући се на “предање стараца” (посебно покојног о. Николаја Залитског, кога сматрају катакомбним схиепископом Нектаријем, профитирајући на имену свештеника уваженог у читавој Русији), секташи тврде да ће се крај света догодити на следећи начин. Они верују да антихрист неће царовати у Русији – што представља ново достигнуће у области богословља које чува речи Јована Богослова да ће се антихристу поклонити СВИ народи, племена и језици. У Русији ће се зацарити православни цар, који ће заменити сву јерархију и стати на чело Цркве, док ће у осталом свету царовати антихрист. Цар ће се сукобити с антихристом и убити га. Ми, људи грешни, мислили смо да ће антихриста убити Христос дахом уста Својих, као што је о томе написано у другој посланици Солуњанима, а не да ће га убити православни цар. Након тога цару победнику јавиће се Христос, очигледно да би га наградио. Цар ће му дати своју круну – и започеће хиљадугодишње царство Бога на земљи 13. Све непријатеље своје секташи ће “раскомадати:” (“Све непријатеље ћемо сустићи и раскомадати, Господу хвала”- дослован цитат из песме Жане Бичевске, која управо тако замишља торжество“опричних идеала” поштовалаца Ивана Грозног). Но, наступање те “светле будућности” омета Црква која не жели да канонизује Распућина и Ивана Грозног.

“Братство Цара-Искупитеља” настало је као резултат деловања хлистовске секте пелагијанаца. Секта се ослања на дело Пелагије Рјазанске, коју сматрају највећом од свих светих. На челу секте био је извесни Петар који је, по причама рјазанских свештеника, сејао смутњу у многим парохијама у епархији. Материјали овог покрета редовно се објављују у газети “Вечни живот”. (Та газета је сада официјелно издање секте и дели се на свим православним изложбама и крсним ходовима).

Цитираћемо само неколико изјава “блажене Пелагије”, да покажемо да је познати гностички мотив поново пред нама. “Хрушчов је био страшан маг”, говорила је блажена девица Пелагија. - Жудео је да уништи једну трећину становништва и наредио да се уместо пшенице засеје плева из Америке, да би учинио земљу неплодном. (Пелагијиним молитвама - и само њеним - Хрушчов је смењен). Ето какав ће циљ имати наше свештенство: да отвори двери антихристу. Раније је Црква припремала народ за рај, а данас га припрема за ад. Свештенство и народ не знају да се прекрсте. Све је то смишљено учињено. Већина свештенства је без разума, Бога и народ не воле. Све је учинило свештенство, да би се народ немарно молио, било како, иако је сва сила у крсном знамењу! Блажена Пелагија је предсказала да ће у последња времена бити повећање пензија, и објаснила да је то због доласка антихриста…”Арију се провалила утроба и испала су му црева по молитви светитеља Атанасија Великог. Какав је то био молитвеник пред Богом!.. Првосвештеници су уз помоћ властеле свргнули цара! Због тога су их задесили: крв, мучења и смрт. То и јесте одступање од одлука Духа Светога, које се никад не опрашта. Све је у рукама Патријарха и архијереја, али они су за – безбожну власт!” Већина свештенства се страшно плаши прозорљивих људи као што је Пелагија!... “Јер и Спаситељ је пошао против свештеника, разобличавао их, док су они отворено шкргутали зубима” – говорила је Пелагија Рјазанска.” 14

Опет видимо јаросну хулу на Цркву и на свештенство, која се прикрива маском ревности за чистоту Православља, а која се за секташе састоји само у правилном осењивању крсним знаком.

Ова секта делује не само у Рјазанској области већ и на другим местима. Ево шта је ректор Вологодског духовног училишта, Василије Павлов, написао поводом деловања секте “пелагијанаца” у његовој епархији: “Шта то значи за православне и у чему се они разликују од других секташа непријатељски настројених према нашој Цркви? Суштина секташтва се управо и састоји у узношењу над својом Црквом и у одвајању од ње. Зар дух гордости и духовне прелести, властољубља и супарништва, који је нарочито видљив у учењу Пелагије Рјазанске, није исти као код Марије Цвигун, Порфирија Иванова и других “харизматичних” (тј. озарених “свише”) вођа! Очигледан знак секташтва је – зло које оно сеје око себе. Чланак из “Вечног живота” донео је свој душепогубан плод. “Чујем неки шум иза леђа, неко лупкање, - казује старешина једног од вологодских храмова. – Окренем се и видим како се жене упињу да руком готово дотакну своје лопатице”. Да објаснимо да је главна идеја Пелагијиних откровења у томе да “свештенство и народ не знају да се прекрсте, да то све чине свештеници да би се народ немарно молио, иако је сва сила у крсном знамењу”. Но, додаћу да је за спасење и хришћански живот неопходно две највеће заповести не заборављати (Мт. 22, 35-40) и у Бога се надати. Не спасавамо се рукама него делом. За “прозорљиву” Пелагију све то је мање важно, а “сва сила је у томе што при правилном слагању прстију из њих излази огањ! И када се ми осењујемо крсним знамењем, благодатни огањ пали, освећује и очишћује наше тело! Крв из срца пролази кроз огњени крст и тако се чисти од свега лошег и страшног. Према томе, што више се крстимо, то је крв чистија. Чудна окултна мешавина магије и физиологије. Нема потребе да помињемо остала застрањивања овог “православног” учења. Присиљени да посматрамо злокобне црте инославног секташтва, постарајмо се да их препознамо и под маском Православља” 15.

У нашем раду у Душестаратељском центру већ се суочавамо са реалностима унутарњег живота ове секте. Она има јасну структуру, сличну тоталитарној. За ступање у њу потребно је проћи специјалан чин присаједињења "долазећих жидова”, који нема ништа заједничко са чином према коме се сагласно Требнику присаједињују јудаисти. Овај чин спроводе два свештеника из Рјазана (њихова имена нису, на жалост, позната). Такође је неопходно принети покајање за грех цареубиства. Секташу се препоручује да се одрекне имовине у корист руководства секте. Постоје информације о покушају продаје стана у корист руководства секте и о ропским пословима ради “царског дела” који се практикују у тој заједници.

[Милан Меденица :)]

“Ревнитељи истинског благочешћа” – Петрова секта 16

Још једна малобројна али веома активна секта која може довести до развоја могућег раскола је покрет “ревнитеља истинског благочешћа”17. Оснивач ове секте је извесни Петар који себе издаје за ученика сухумских планинских стараца. Последње можда и није лишено основа, јер поједини отшелници не припадају Цркви, већ неком од видова катакомбништва. Традиција одметништва настала је међу појединим отшелницима почетком двадесетог века под утицајем имебожничке јереси 18, чији се следбеници, кажу, још скривају на планинама. Веза Петра и катакомбника види се и у томе што је он спалио свој пасош, а управо тако су поступали многи бегунци, који су пасош сматрали печатом антихриста.

Дакле, Петар је, наоружавши се лажним писмом, наводно од св. патријарха Тихона, основао сопствену секту, у којој он има улогу пророка и апостола. Он одбацује благодатност Православне Цркве и Њених Тајинстава. Секташи то образлажу тврдњом да је вода која се сипа у свети Путир, наводно “мртвачка са фекалијама”, јер потиче из водовода. А у великим градовима коришћена вода се пречишћава и поново употребљава. Из тог разлога њима је забрањено да узимају хлеб из продавнице, који је такође замешен с таквом водом. Хлеб се може узимати само од “браће и сестара”, јер је само код њих приготовљен са “живом водом”. Обичан хлеб називају ружним речима, као што су у древности чинили манихејци. Занимљиво је да им такво учење не смета да се хране отпацима са ђубришта и пијаца. Апсурдно је и мишљење секташа да су сви свештеници који имају преко 80 килограма безблагодатни.

Основни услов пријема у секту јесте продаја стана или његово преписивање на једног од помоћника лидера секте, при чему се руководиоци тог покрета позивају на речи Господа: “Ако желиш да будеш савршен, иди, продај своје имање и дај сиромашнима...” (Мт. 19,21). Но, продато се не даје сиромашнима, већ лажепророку. Од следбеника секте тражи се прекид односа са породицом, одрицање од рада и учења. По њиховом мишљењу сви који раде, служе сатани. Опет се сусрећемо са феноменом поновног рађања древних манихејских доктрина.

Задржали смо се на овој секти због њихове изузетне активности и веома опасних метода мисионарења. Као и многе друге присталице “антисистема”, они дозвољавају себи “лаж ради спасења”. Своје адепте врбују у православним храмовима у време великих празника (нарочито током храмовских слава) и на крсним ходовима. Тамо се представљају као истински молитвеници и ступају са православнима у разговоре о вери. Затим указују на реалне или измишљене недостатке свештеника, на кршење устава и из тога извлаче закључак да се у званичној Цркви није могуће спасити и да онај који је посећује служи сатани. Алтернатива Цркви је њихова секта, при чему њене чланове сматрају светима. У свако доба године поздрављају један другога са “Христос Васкрсе”, као неком врстом лозинке.

Били смо у прилици да се сусретнемо са представницима тог покрета – и посебно нас је изненадила њихова уметнички “благочестива” спољашњост: старинска топла одећа, чизме (почетком септембра), дуга неуредна брада - као да на њиховој спољашњости ради искусни имиџмејкер! Најзанимљивије је што су нам те секташе довели представници Заграничне Цркве, рекавши да у њиховој позицији има много истинитог.

[Милан Меденица :)]

“Монаси у свету” или ”Нови симоновци”

Последњи по времену груписања, са свим знацима формирања секте, представља нови покрет познат под називом “монаси у свету”. У њему се активно пропагирају древне идеје гностика и манихејаца под маском “ревновања за истинско православље”. На несрећу, овај покрет већ је захватио мушки Успенско-Ќазански манастир (с. Кузњецово у Шуиској области) у Ивановској епархији одакле шире своје идеје. Ово место је за секташе “нови Јерусалим”, а у једном од секташких лажепророчанстава тврди се да ће Кузњецово бити једино место које ће бити поштеђено у време страшне катастрофе која треба да се догоди ноћу 1. јануара 2000. године.

Настојатељ игуман Викторин, духовно чедо “старца” схимонаха Симона је – фактички руководилац те нове секташке групе, која се још назива “нови симоновци”. Она је настала око парализованог схимонаха Симона, који болује од дечје церебралне парализе. Он се често може видети у Москви у инвалидским колицима у пратњи Викторина и схимонахиње Серафиме, која је у брошури “И опрости нам дугове наше” (издавач “Синтагма”. 2000) названа “духовном наставницом обитељи” (мушког манастира!). У тој истој брошури описује се чудна женско-мушка “монашка заједница, која се састоји од послушника, послушница, монаха и монахиња”, при Успенско-Казанском манастиру у селу Кузњецово.

У Москви “нови симоновци” имају своје “базе” у неколико станова. Постоје подаци да њихов емисар делује и на Вагањковском гробљу. Многи из скупова који стоје око храмова такође су адепти и проповедници јереси.

Идеологија ове секташке групе у потпуности је слична богумилској 19. Они такође одбацују брак, сматрају да су Тајинства која савршавају ожењени свештеници безблагодатна (када су желели да изврше постриг једне од московских парохијанки у тајно монаштво, рекли су јој да ни за шта на свету о томе не говори свом духовнику), благодатна су само уколико их савршавају јеромонаси. Као и богумили, они забрањују неожењенима да ступе у брак, а од ожењених захтевају да се разведу. Ево, на пример, шта пише муж једне од жртава “нових симоноваца”: “Временом су послушања почела да изазивају зачуђеност у мени и у познаницима. Супруга је престала да плаћа превоз, у продавницама је узимала све без реда. Иако је радила као куварица, одбијала је да једе. Први пут сам чуо за одлазак супруге у манастир када се једна рођака тешко разболела. Жена је изјавила да је нису спасили лекари, већ су старци "одмолили". И због тога је супруга дужна да до краја свог живота живи у манастиру”.

Када се у једној породици родила девојчица, њена мајка се такође налазила под духовним руководством “стараца”. Сазнавши за рођење детета, “старци” су узнегодовали и забранили да је хране месец и по дана после рођења, што је дете довело до дистрофије највећег степена. Када су је силом сместили у болницу, мајка није дозвољавала приступ лекарима, рекавши да прво треба да дође “старац” да благослови лечење. Лажестарац благословио је да се Маша не храни како би “умревши, искупила грехе родитеља”. Када су је извели из болнице, “старци” су тада благословили да јој се даје само посна храна.

Осим тога, они исповедају месалијанско учење да у телу сваког човека од рођења живи бес, који се не изгони Тајинством Крштења, већ само молитвом, праћеном физичким болом. А да би се доживео тај бол који “истерује демоне”, неопходне су батине. Са батинањем треба почети од периода дојења, када се дете бије специјално направљеном метлом. А када се дете одбије од дојења, тада почињу батине бројаницама 20. Свештеник који нам је причао о томе, својим очима је видео страшне подливе и модрице на телу детета.

Као и у монтанизму, међу адептима ове секте, цвета лажепророштво: култ лажејуродивог схимонаха Симона, поред кога је тумачитељка схимонахиња Серафима, која се понекад појављује са свештеничким крстом на одећи и која преноси вољу “старца”, чија је реч савршено неразумљива и подсећа на мумлање. Поклоници овог схимонаха сматрају да су његова пророчанства равна откривењима Библије, говоре да је брак скверан (што сматрају и многе присталице десних раскола, иако је тврдња да је брак скверан - јерес осуђена оцима Гангрског сабора: на оне који чувају девственост јер се гнушају брака, изриче се анатема, одлучују се од Цркве, као створења Божија која хуле).

Вера у овог лажестарца само што није убила дете, за које је “Семушка” (тако поштоваоци називају свог лажестарца) изјавио да је воља Божија да оно сада оде Господу, после чега је безумна мајка престала да га храни. Катастрофа је спречена само интервенцијом мужа. Када је дете преживело, за њега су се упорно молиле кума и сама мајка (која је својевремено чинила све да оно умре). Због те молитве обе су примиле силну грдњу од “старца”:

- Пет монаха се молило да Господ узме дете, а вас две сте умолиле супротно.

Мајка се правдала да још није спремна да Господ узме дете. Но, истина, работа “старца” донела је свој “плод” – кроз три године мајка је већ била спремна за смрт кћерке.

Људи који опште са “симоновцима” знају да непослушање, одлазак од “стараца”, покушај да им се супротставиш, повлаче за собом последице – од претњи угрожавањем здравља ближњих до “ненормалних појава у животу човека”. За “симоновце” је радио шофер који је имао породицу, двоје деце, старе родитеље о којима је требало бринути. После неког времена, шофер је почео да се спрема за одлазак у монахе. Његова жена је молила “старца” да се сачека с тим, али воља лажестарца била је неумољива. На крају, супруга је остала са два мала детета и два немоћна старца – без икакве помоћи.

Ако се нешто код лажестараца не добије или их негде не приме, све се то прихвата као мучеништво за Христа.

Сви “симоновци” су у послушањима која узимају све слободно време. Свима њима својствен је дух поучавања карактеристичан за све секте, који се односи на све који не ступају у послушање лажестарцима. Веома су карактеристичне речи једне “послушнице” другој жени:

- Ја сам твоја кума. Неважно је што ти имаш духовника. Мој старац је јачи од њега, према томе, слушај мене.

Скоро сва поучавања “стараца” своде се на теме свакодневнице. На пример, не треба скидати мараму, јер “беси улазе у косу”. Благослов се тражи за све делове одеће – и томе се поклања већи део времена. Гледиште стараца изједначава се са Божанственим Откривењем.

Важно је рећи да у поменутој брошури “И опрости нам дугове наше” (која представља чин исповедања према материјалима схимонаха Симона), набрајање грехова, реалних и оних које је “старац” измислио, више личе на књиговодство него на покајање душе пред Богом. Фарисејским некритичким расуђивањем може се назвати оптужба мајке детета да је, дојећи га, “размишљала о световноме” – то јест, о свакодневним бригама којима је испуњен читав дан младе маме. Чини се да је “грешно” штедети “новац за ову или ону ствар”, за дом своје породице, “давати “новац за фонд за мир” и, наравно, “отићи другоме духовнику”, то јест, не сме се ни помислити на напуштање лажестарца.

У том приручнику, схимонах (!) набраја интимне детаље супружанског живота, а једна од његових 7 (!) свезака откуцаног упутства за исповест посвећена је блуду у свим подробностима.

“Лечење” које Симон прописује онима који му се обраћају за помоћ и његова предсказања увелико подсећају на рецепте окултиста, придодате Православљу: на пример, одслужити строго одређен број молебана, излити на себе 40 (!) ведара свете воде.

Карактеристично је и да “симоновци” имају веома високо мишљење о себи. Када игуманија једног манастира у који је “старац” дошао са поклоницима није пожурила да испуни његове “благослове”, посумњавши да се ради о прелести, ђакон који га је пратио рекао је кратко и претећи: “Матушка, што си ти тако уздржана према старцу, пази – зажалићеш!”.

Болно је што у окружењу лажестарца има много добрих, благочестивих људи, који као да су хипнотисани његовим “бајањем”. Није искључено да благочестиви страх од клеветања светога, својствен православним људима, приморава многе да му верују и не дозвољава сумњу.

Тим пре што прво општење са “старцима” више од свега подсећа на “бомбардовање љубављу” муноваца. Но, касније се све нагло мења - послушање треба да буде беспоговорно а питања се доживљавају као побуна.

Поред свега тога, “новим симоновцима” нису стране ни финансијске махинације. Има случајева када “Семушка” наређује својим адептима да продају стан и да њему лично предају новац од продаје, тако да они који желе да изађу из те секте просто немају где да живе. Изаћи из те организације није тако једноставно. Низ бивших секташа на тајанствен начин је погинуо, други су отпуштени са посла, или су страдали у аутомобилској несрећи.

У једној изби живи и по неколико породица. Један од страдалих, чија жена је с малим дететом отишла код “стараца”, прича да су јој у некој изби направили клупу на којој је спавала са дететом. У том истом дому живи још 5 жена са децом разног узраста. “Када сам дошао”, прича несрећник, “деца су се окупила, прибијала се уз мене и говорила да сам ја њихов отац. Када сам их почастио јабукама, њиховој срећи није било краја. И таквих домова у којима деца живе прљава и у ритама нема само један, већ неколико. Човек је заједно са двадесет монаха отишао код “старца” и предложио да се растану на пријатељски начин”. При томе, обраћање милицији не даје никакав резултат. У Москви се често могу видети деца како просе заједно са одраслима у монашкој одећи (таквих случајева било је у Крилатском, Царицину и у храму Јована Претече на Пресни).

“Манастир” општежитељни, устав строго финансијски. Навешћемо пример моралне бескрупулозности секташа. Када је требало да сачувају један стан за секту, “старац” је дао благослов тајној схимонахињи да ступи у фиктивни брак са тајним монахом-милиционером. Шта се све неће урадити због стамбеног питања!

Прича бивше послушнице Л. Све се исповеда код “старца” а разрешење грехова добија се код о. Викторина. Сам о. Викторин не узима ни кашику супе без благослова “старца”. Само о. Викторин и матушка разумеју Симона. У своје време он даје завет да се иде по разним манастирима 21, и зато се сви према њему односе с побожношћу, а матушке Серафиме се панично боје. Овде имамо извесну аналогију са “Белим братством”, чији су се адепти такође панично бојали Ј. Кривоногова, кога су сматрали неким злим генијем, док су “добру” М. Цвигун обожавали. Треба рећи да сличан приступ постоји и у спецслужбама, где изјаве од осумњиченог наизменично узимају “зли” и “добри” иследници. Први прети, други убеђује – и на крају се добију потребне информације…

Све наведене подробности секташког живота не треба да смућују црквене људе, јер није реч о накарадностима унутар Православља, него о групама, практично отпалим од Православља, у суштини антиправославним, али који настављају да се прикривају нашом Црквом.

Треба поменути да у покрету “нових симоноваца” постоји тенденција сједињавања са сличним сектама. Тако, поклоничка служба манастира организује путовања на гробове схимонахиње Макарије и Пелагије Рјазанске. Важно је рећи и да је сам Симон отворено говорио да ће, у случају да га свештеноначалије казни на било који начин, отићи у раскол и основати “истинску цркву” 22. Поред тога, мотив “мучеништва” увек се појављује ако лажестарац чини нешто што није у складу са Православљем. Када су једном таквом “пастиру” забранили да “лечи” у храму, “пацијенти” су били огорчени због одлуке свештеноначалија: свете су, кажу, такође прогонили...

Овом типу такође можемо прибројати и присталице Елене Циплакове – бивше глумице која је оформила сопствену секту. Недавно смо се срели са њена два ученика који су изјавили да се причешћују код куће. Замислите: жена причешћује људе!

Тако да видимо да је раскол фактички већ настао: појавили су се “монаси” који оснивају “сопствене” заједнице, независне од јерархије. Поједини православни с одушевљењем причају о извесном оцу Василију који оснива тајни камени скит на Кавказу, наравно, без икаквог благослова епископа, и већ је припремио суво грожђе и брашно уколико буде требало да се бежи од “епископа-одступника” и антихриста. При томе се нико не замисли што овај клирик чини најтежи канонски преступ – подиже туђ олтар (тј. престол, ван канонске Цркве) (Ап.пр. 31), због чега треба да буде лишен чина, а његови саучесници мирјани – одлучени. Слични случајеви, на жалост, нису усамљени 23.

Огромна саблазан је и у томе што такве расколничке групе и секте, фактички отпале од Православља, делују не само изван већ и унутар саме Цркве, под њеним окриљем, а понекад и под окриљем читаве Црквене пуноће! Сви они исповедају приближно једну и исту идеолошку основу, подржавају једни друге и међусобно сарађују.

[Милан Меденица :)]

Патриотизам – православни или пагански појам?

На крају, хтео бих да кажем неколико речи о нечему што нарочито потпомаже јачању шизматичких настројења. Ради се о убеђењу да патриотизам, у светском смислу речи, представља најважнију хришћанску врлину, а љубав према Отаџбини (која је изузетно осећање, уколико се заснива на верности духовном заједништву Свете Русије, а не на верности “парчету земље” на којој си се родио!) ставља се изнад верности самој Цркви.

Мноштво новообраћених сматра да је Црква корисна јер подржава нашу Отаџбину. То јест, једноставна замена узрочно-последичног поретка. Уместо да Русија служи Васељенској Цркви, људи сматрају да Руска Црква треба да служи држави и нацији. У свести многих хришћана потпуно је изгубљено осећање католичности. За њих су само Руси православни. Понекад се јавља дубоко подозрење у чистоту вере Грка и других православних народа. Не сећам се да су пре неколико деценија постојала таква осећања код хришћана. С рушењем комунизма дошли су хришћани који су сматрали да у њихов пртљаг знања треба додати још и Символ Вере – механички, не спознавши сву пуноћу свог знања. И хришћани су закључили да је патриотизам сам по себи врлина. Почели су да тврде да је Црква добра јер помаже обнови Русије. Какав кошмаран обрт у свести људи – Русија треба да служи Цркви, а Црква Русији.

Међутим, и Писмо и Предање Цркве нас подсећају да су сви хришћани независно од своје нације и места живљења – нови народ Божији, који се не дели на племена. Реч Божија опомиње да ми овде немамо пребивалиште него да треба да иштемо будуће (Јевр. 13, 14), да наше житејство није на земљи, већ на небесима, одакле ће и Спаситељ доћи (Фил. 3,20). Како је изгубљено гледиште да су хришћани “трећи народ који нема домовину на земљи” (као што је речено у хришћанском споменику “Посланица Диогнету”)! Да ли многи данас могу да понове речи које је св. Василије Велики упутио гонитељима: “Како можете да ме пошаљете у прогонство, кад ја немам домовину, свуда сам странац и дошљак, јер је свако место под владичанством Божијим”!

Речено уопште не значи да је православном човеку туђа љубав према Отаџбини – сетимо се народних добровољаца који су устали за Свету Рус у Смутное времја и преподобног Сергија који је благословио Кнеза Димитрија пред битку са освајачима и светога команданта Александра Суворова! Али, не заборавимо да су ти људи постали најбољи синови нашег Отечества јер су пре свега служили Богу, љубили Бога и слушали Га више од оца и мајке. Зато је њихов патриотизам био истински хришћански а не гордељиво-пагански псеудопатриотизам, који машта да Црква Христова служи интересима државе, у крајњем смислу – монархистима или другим политичким групама. Да не буде!...

[Милан Меденица :)]

“Ублажити раздоре у Цркви”

Неразумно је понашати се као да се ништа посебно не дешава, да само поједини, богословски необразовани или психички неуравнотежени људи стварају нездрава настројења у Цркви. Иако их за сада и нема тако много, они врло гласно воде антицрквену пропаганду у ванцрквеним издањима, књигама и брошурама, који се навелико деле у храмовима читаве Русије, смућују и инфицирају јеретичким настројењима децу Цркве…

Неразумно је и умањивати опасност од “десних” раскола, сматрајући да су најопаснији – обновљенство и модернизам. Ништа слично! Обновљенски раскол одвео је из Цркве почетком ХХ века неколико десетина хиљада људи, а катакомбни раскол у своје време неколико стотина хиљада. Раскол “старовераца” одвојио је од Цркве неколико милиона људи. При томе их је довео до таквог стања да су чинили самоубиства и чак почели да се одају блуду - под изговором борбе за истину. И то је пример колико су “десни ” расколи страшнији и опаснији зато што људи психолошки сматрају да “ревнитељ” једнако мора да буде и добар човек. Међутим, Господ не тражи ревност. Господ тражи Истину. Он тражи верно чување Њега, Његове речи, Његовог откривења, коме не треба ништа ни додати ни одузети.

На жалост, људи су изгубили овај систем вредности, способност правилног расуђивања, и не траже истину већ оно што би ”чесало” слух. И све док то “чесање слуха” буде трајало – трајаће и расколи и беспоредак. Људи ће отпадати од Цркве све док не науче да воле догматско богословље. Догматско богословље је – средиште Цркве. Због незнања можемо чути (чак и од свештеника) незамисливе бесмислице – на пример, да ИНН лишава човека душе! Потпуни апсурд! Човек се ни у аду душе не лишава. Људи понављају такве апсурдне ствари, јер неће да мисле, неће да траже истину… Као што је рекао црквени публициста Андреј Курајев у књизи “Хришћанство на граници историје”: “данас се “дух староверства” поново сабира у Цркви”…

Дакле, видимо да је опасност од новог раскола сасвим реална и да треба да молимо Утешитеља да “ублажи раздоре у Цркви” као и да учинимо све што од нас зависи да се искорени оно што може имати тако страшне последице. Учинити то можемо само ако дубоко осећамо истину да без заједнице са реалном земаљском Црквом није могуће добити вечни живот. Јер Она – није просто земаљска организација, већ Тело, Дом и Невеста Испостасне Премудрости Оца Који је саздао свет. Чујмо Њен позив: “ Ходите, једите хлеба мојега, и пијте вина које сам растворила; оставите лудост и бићете живи, и идите путем разума” (Књига проп. 9, 5-6).

[Милан Меденица :)]

Напомене:

1 – Ову јерес пропагирају и поједини публицисти (на пример, Данилушкин) и предавачи на ПСТБИ (Православни Свето-Тихоновски богословски институт – прим. прев.).

2 - Манихејство је јерес према којој постоје два начела: добро и зло, међусобно једнаки и у сталној борби. Манихејство сав материјални свет везује за начело зла.

3 - Месалијанска јерес учи да је могуће чулима видети Бога, одбацује неопходност Тајинстава и свештене јерархије.

4 - Маркионитство тврди да се Бог Старог Завета разликује од Бога Новог Завета. По њиховом мишљењу, Бог Старог Завета је Бог који кажњава, сурови Бог, чија је праведност била знак зла, а Бог – Новог Завета је Бог који милује. Тако су маркионити били двобожници.

5 – Док речи Божије “ревнитељи” не воле и не знају.

6 – Узгред, да будемо поштени, многи не верују старцу, већ својим заблудама. Када мишљење духовника није истоветно са личним очекивањима, многи су готови да га прогласе одступником!

7 - Јерес Монтана и Прискиле заносвана је на лажном откровењу. Монтан и Прискила назвали су себе оваплоћењем Светог Духа и говорили о појави новог – Трећег завета.

8 - Слично томе, неопходно је развести се од мужа, чинити на хиљаде метанија, итд.

9 – Следећи на реду да буде “канонизован” очигледно ће бити Стаљин – и то није бесмислица, јер се већ говорка о Стаљиновом “православљу“. При томе је већина аргумената “ревнитеља” не по разуму испод сваког нивоа критике. На пример, у књизи о “светости” Распућина, коју је припремила Татјана Гројан, са псеудоиконама у духу “Богородичиног центра”, говори се да је свети старац Распућин разумео језик животиња, затим да га је Јусупов убио по масонском обреду, због чега је посебно путовао у Индију, где је добио… белог медведа, затим га зверски мучио, да би на кожи тог белог медведа био специјално заклан агнец Распућин… Овде се с умиљењем приповеда о поклоничком путовању Распућина у Верхотурје… на крстарици “Варјаг”. Очигледно је ауторка лично “пловила на крстарици” по Уралским горама, где се налази Верхотурје.

10 - Макејев. А. М. Паралелно Православље. Опрично братство св. преп. Јосифа Волоцког. Кијев. 2002. с. 50.

11 - Баркашов није хришћанин ни са једне тачке гледишта. Он се држи јереси Маркиона, осуђеној још у 2. веку, јер одбацује Стари Завет и назива Бога Старог Завета сатаном. У томе следује Л. П. Гумиљеву, популарном међу многим “патриотама”.

12 – Занимљиво је што о томе не говоре само они, већ и борци против ИНН-а, уверени да је попис - печат антихриста. Пре тога печати антихриста били су ваучери, данас - мењање новца, а 1961. године ступање у колхоз такође је био “печат антихриста”. Таквих “печата” у разним видовима за све време накупило се вероватно не једна стотина…

13 - Учење о хиљадугодишњем царству, које се данас издаје за ново виђење Православља јесте – јерес хилијазма, осуђена на 2. Васељенском Сабору (због тога у Символу Вере стоји “И његовом Царству неће бити краја”).

14 - Ђакон Андреј Курајев, Окултизам у Православљу. М., 1998. с. 209-210, 212-213.

15 - Ђакон Андреј Курајев, Окултизам у Православљу. М., 1998. с. 306-307.

16 - Већина информација нам стиже из приручника ”Нове религиозне организације у Русији, деструктивног или окултног карактера”. Белгород, 1997. с. 373-375.

17 - Тако “петровци” скоро сваког дана атакују својим звонцима на радиостаницу “Радоњеж”.

18 – Имебожје - лажеучење које тврди да је име Божије Сам Бог.

19 – Богумилство – врста манихејства, постојали су у Бугарској и тврдили да је творац материјалног света био ђаво.

20 – Занимљиво је што се слична фанатична суровост среће и код “обновљенаца”. Познат нам је један “кочетковац”, ђакон лишен чина, који се према својој деци понашао у складу са том теоријом.

21 – Можемо га срести у време храмовних празника, тамо где се налазе чудотворне иконе Богородице. Возе га у инвалидским колицима и при томе агитују у корист секте.

22 – Аутор је, на несрећу, имао прилику да слуша сличне “безумне речи” и од многих “ревнитеља Православља”. Аргумент у корист “одвајања” од Цркве, могу бити како разговори о увођењу новог календара тако и за “ревнитеље” неугодан будући кандидат у Патријаршији (иако је, неопходно је истаћи, при живом Патријарху говорити о његовом наследнику – дело више него нетактично!).

23 – Сличне ствари ради свештеник из једног познатог манастира. Осим тога, он је и визионар – свакодневно општи са “духом јеросхимонаха Сампсона”.

[Љубичица]

Зар и Жана Бичевска?

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,7904.msg214815.html#msg214815

Јерес царебожја

И ево већ наилазимо на већу групу људи, који су сачинили своју догматику и фактички алтернативну “цркву” унутар Руске Православне Цркве.

Да се осврнемо на те људе који су већ оформили секту. Најгласније међу њима је “Братство Цара-Искупитеља”. Идеолог ове секте је извесни В. Кузњецов. У њој је такође бивша келејница о. Николаја Гурјанова Залитског, која је својевољно себе именовала у схимонахињу (“Шаталова пустиња”), Николај (Гројан) и позната певачица Жана Бичевска. Тај покрет подржава игуман Митрофан, који је надлежан за један од округа Ивановске епархије.

[Emilijan]

ko je Zana Bicevska?????

[Цвеле1993]

ko je Zana Bicevska?????

Ваљда она што пева духовне песме...

[Милан Меденица :)]

Зар и Жана Бичевска? smej.gif

није ми драго због Жане, али ми је много драго што си прочитала текст који сам поставио  smej.gif

[Љубичица]

Нисам прочитала, само сам очима "скенирала."

:P

[Милан Меденица :)]

Нисам прочитала, само сам очима "скенирала."

crvenilo

онда је добро што сам подебљавао и увеличава слова да упадну у око  :bla: 0102_laugh

прочитај, биће ти лакше да заобиђеш и сама неке ствари  dada