SVETOUSPENJSKI MANASTIR KOM

[ribar]

ПОЛОЖАЈ МАНАСТИРА КОМ

Манастир Ком са црквом Успења Пресвете Богородице налази се у северозападном делу Скадарског језера, у близини Жабљака Црнојевића, на огранку Одринске горе који се у водоплавном периоду претвара у острво, док се за јако сушног лета до манастира може доћи и путељцима кроз мочвару.

Скадарско језеро је највеће језеро на Балкану. Дугачко је 44 км и широко 14 км. Од укупне површине језера 391 квадратних километара, 2/3 припада Црној Гори а 1/3 Албанији. Језеро је једна од последњих слатководних мочвара, највећи птичји резерват у Европи, последње станиште пеликана. Обала је мочварна прекривена широким појасом трске, а површина језера ћилимом барског биља међу којима доминирају жути и бели кестен. Посебно је интересантна биљка касорања, специфична искључиво за то подручје као и рибе укљева и крап. 1983. године проглашено је Националним парком што довољно говори о изразитој природној лепоти коју даје.

Скадарско језеро пуно је и трагова бурне историје, који представљају изузетно културно наслеђе.

У срцу Зете, у басену Скадарског језера, налази се око петнаест манастирских комплекса и цркава старих зетских господара Балшића и Црнојевића. Обале, острвца и горице, заливи и затони, долови, луке и лимани Скадарског језера наликују оним на Атону, те се с пуним правом овај крај по својој духовној и природној лепоти назива и Зетском Светом Гором. Манастири Старчево, Бешка, Морачник на острвима дуж јужне обале Језера, Обод у селу Ријека Црнојевића, Врањина и Ком у северозападном делу Језера блистају као живи бисери православља.

Манастир Ком се по својој неприступачности и особености разликује од осталих манастира на Скадарском језеру. Подигнут на гори, опасан заштитним зидом са две капије, са каменим кула звоником, дискретно и опрезно гледа на све стране Језера.

Манастирски комплекс се може поделити на цркву са тремом која је повучена источно и издвојена од осталог дела манастира. Други део чине конаци – монашки, подигнути на западној страни острва, и гостински који належу уз „слободну“ страну кухиње, кухиња са малом трпезаријом и већа трпезарија која има функцију и гостопримнице посебно за хладнијег времена (најзападнији објекат од горе поменутих). Монашки конак, кухиња и трпезарија повезани су у једну целину масивним дрвеним тремом налик трему цркве и затварају са три стране, у облику ћириличног слова „П“, квадратичан простор – централни плато сециште многих дневних активности. Наткривени плато слободном страном гледа на југоисток, део манастирског дворишта са „источном“ капијом улаза у манастир и прелепу панораму Скадарског језера. На источном „врху“ северног крила кухиње ослоњено стоји најодважнији део комплекса – квадратни камени кула звоник који будно прати и опомиње сваког ко се приближава овом светом месту.

Ако за полазну тачку узмемо главни град Црне Горе, Подгорицу, до манастира Ком се најједноставније долази петровачком магистралом – пролазећи кроз село Голубовце, прелазећи преко реке Мораче, кроз села Понаре и остале прати се асфалтни пут око двадесетак километара до Жабљака. Жабљак, данас у рушевинама али некадашња престоница Црнојевића - одакле је Иван Црнојевић крајем XV века под притиском турске најезде преселио престоницу на Цетиње, последња је тачка копненог дела пута до манастира. Одавде је за време средњег водостаја потребно прећи још око 7 км водом. Због варирања водостаја тај прилаз Кому је врло често отежан, те се због једноставније пловидбе Језером користи прилаз са Врањине, малог рибарског насеља названог по истоименом острву. Од Подгорице до Врањине такође се долази петровачком магистралом, одакле се пловидбом десетак километара ка Ријеци Црнојевића кроз живописне пределе Скадарског језера стиже до Богом заклоњеног манастира Ком.

МАНАСТИР ДАНАС

манастиру Ком данас живе игуман Хризостом, отац Симеон и друга братија.

Игуман Хризостом (Нешић) рођен је 22. новембра 1971. године у Ћуприји. После завршетка гимназије и Више електротехничке школе у родном месту, у потрази за духовним животом који би испунио његову душу, 21. јула 1994. године одлази у манастир Високи Дечани. Из манастира Високи Дечани прелази у манастир Црну Ријеку где је на дан Св. Арханђела Михаила, 21. новембра 1996. године, примио монашки чин. 1997. године заједно са оцем Давидом (Мишељићем) прелази из Црне Ријеке у Ријеку Црнојевића где им се придружују Новак садашњи јеромонах Николај, Младен данас јеромонах Софроније – сабрат манастира Заграђе, јеромонах Максим – молдавац са Свете Горе и формира се врло кратко живућа обитељ са оцем Серафимом (Бараделом) као духовником на челу. Већ 1998. године по Божијој вољи и благослову митрополита Црногорско – приморског г. г. Амфилохија (Радовића), како је већ напоменуто, отац Хризостом долази у манастир Ком где од 1999. године остаје сам.

За вршиоца дужности настојатеља манастира Ком, монах Хризостом постављен је 1. августа 2002. године. 31. августа 2003. године рукоположен је у чин јерођакона, а за Божић 2004. године и у чин јеромонаха.

У свом трагању за Богом и духовном заједницом у којој би остварио своју чежњу, у Васкршњем посту 2004. године на Ком долази тада Вања а данас отац Симеон (Ђорђевић). Отац Симеон рођен је 8. септембра 1971. године у Јагодини где је завршио аутомеханичарску школу. Данас се бави иконописом и, може се слободно рећи, да је најбитнији појац Комске цркве. Замонашен је на дан Св. Симеона Новог Богослова 2005. године чије име и носи.

При самом крају обнове манастира Ком, на дан освећења звоника 2. октобра 2005. године отац Хризостом је рукопроизведен од стране митрополита Црногорско – приморског г. г. Амфилохија за игумана овог манастира.

У манастиру Ком се света литургија, сем у дане Великог поста када то правила Светих Отаца налажу, служи сваког дана.

После манастирског звона за буђење и обављања благословених делова келијних правила, дан у манастиру Ком започиње заједничким богослужењем братије у Успењској цркви у 6 сати ујутро. По типику манастира Бог се прво слави јутрењем са једном катизмом и једним каноном, затим следи први час и у наставку света литургија. Од 8 до 10 сати предвиђено је време за одмор, а после тога ручак. Разна послушања се обављају од 10:30 до 15:30 сати, када након кратког получасовног одмора почиње и вечерња служба у 16 сати. После ове краће службе следи вечера у 16:30 сати и потом мали „предах“ – келија или дружење у пријатном засену трема. У 19 сати у Комској цркви приноси се молебни канон Пресветој Богородици после којега се житељи ове светиње повлаче у своје келије да у осами пребивају са Богом.

Недељом и празником служе се бдења која почињу у 21 сат, а почетак светих литургија тих дана се подешава у зависности од христољубивог народа који жели да учествује у њима на овом светом острву и њиховог доласка до ове светиње. Када се литургија служи у продужетку бдења цело богослужење траје до око 2 сата после поноћи, а после јутарњих литургија обавезна је и трпеза љубави где Бог наставља да се слави кроз заједничко дружење и духовне разговоре.

Манастир Ком се по својим географским и физичким карактеристикама у пуном смислу те речи може сматрати пустињом. Сам живот у њему и тесна зависност о Богу и природи у сваком тренутку намеће аскетске услове. Игуман Хризостом и братија живе веома скромно али, под окриљем Пресвете Богородице којој је манастир и посвећен, у сталној љубави и послушању и пуној слободи која из тога произилази. Поред заједничког богослужења, келијних правила, уобичајених послушања око одржавања манастира и самог живота у њему, улажу велики напор у обнову ових светиња. Својим молитвама и целим животом – стално пред очима Божијим кроз заједништво са богочежњивим душама благоверног народа који посећује овај манастир они обнављају и своје душе непрестано стремећи Богу и спремајући се за вечност.

ОБНОВА МАНАСТИРА КОМ

Обнова манастира Ком започела је, како је већ напоменуто, 1998. године, када су по благослову митрополита Црногорско – приморског г. г. Амфилохија (Радовића) због оживљавања манастира јеромонах Давид (Мишељић) и монах Хризостом (Нешић), дошли у манастир Ком. Брзим преласком оца Давида у Јован до, 1999. године монах и садашњи игуман, отац Хризостом остаје сам у манастиру са задатком да га обнови и изгради духовни живот у њему.

Отац Хризостом затиче манастир у рушевном стању (осим саме цркве) и започиње, може се слободно рећи, прво борбу за опстанак. Зграда конака била је у рушевинама, нађени су очувани само остаци засвођених келија у подруму, као и зидна платна према Језеру, у висини до 10 м. Двориште је било необрађено, земљано, са траговима камених потпорних зидова и степеништа која савладавају постојеће каскадне нивое. Први задатак оцу Хризостому био је да подигне себи кров над главом, да не спава на голом камену под ведрим небом. Прве две године грубим радовима обнавља (једино преостале) ободне носеће камене зидове и подиже кровове над три смештајна објекта манастира: конак, кухиња – трпезарија и магаза. Тиме се добила основа за даљи живот и обнову како у грађевинском тако и у духовном смислу.

Манастир се могао поделити на две зоне: црква са тремом (издвојена, источно од осталог дела комплекса) и смештајни део са три независне функционалне целине – конак, кухиња – трпезарија и магаза – са само једном просторијом, магацином опште намене. Ова три објекта затварала су са три стране квадратичан простор – унутрашње двориште које је четвртом, слободном страном гледало на југоисток, Скадарско језеро и „источну“ капију улаза у манастир. Сви објекти су били приземни осим конака који је имао сутеренски део, били су уједначене висине, са крововима на две воде. Конак је имао антре, три келије, купатило и већ поменути сутеренски део. У наставку, наслоњен на конак, била је рушевина некада објекат на два нивоа.

Уз Божију помоћ, заступништвом Пресвете Богородице којој је манастир и посвећен, прилозима и помоћу христољубивог народа и трдом оца Хризостома светиња је наставила да васкрсава. 2001. године архитекта господин, и пре свега брат у Христу, Драган Антонијевић израђује озбиљан пројекат темељне и стручне обнове манастира Ком. Обнова манастира Ком требало је да се реализује у три фазе, што је милошћу Божјом и остварено.

Живот је наметао потребу за наткривањем централног платоа – дворишта и добијањем трема испод кога би се несметано одвијале све дневне активности, како лети тако и зими, не марећи за сунце или кишу. Постојећи затворени простори су били мали и малих висина, без животно неопходних тремова, осим у случају трема цркве која је издвојена и чији трем има намену припрате и гробног места и уопште као део светиње неприкладан за ту сврху. Квадратичан али релативно мали простор дворишта (и мала висина ободних венаца) није дозволио формирање тремова „у круг“, у виду „клаустера“ и „патиа“, већ је тражио свеобухватно решење које је нађено у наткривању целог простора. Форма је преузета од трема цркве да би се добило препознатљиво јединство. Камени стубци и дрвени стубови са капителима по ободу, масивна дрвена кровна конструкција, у овом случају као проста решетка у два правца да би централни део био неоптерећен подупирачима, троводни кров и нови под целог дворишта од ломљеног камена карактеристике су новог простора. Нови трем се не ослања на суседне објекте, осим „калканском“ страном крова којом додирује калкан магазе, садашњу трпезарију – гостопримницу. Изнад врата конака и садашње кухиње са малом трпезаријом постављене су мале засвођене надстрешнице од бакарног лима које извиру из олука за „повезивање“ са тремом. Остављени процепи између објеката, како код постојећих зидова тако и код крова трема из суседних кровова, омогућавају несметано струјање ваздуха и нарочито лети, испод засена трема, пријатну хладовину. Трем је покривен црепом као и сви објекти у манастиру. Овим је завршена прва фаза обнове манастира.

Друга фаза била је санирање преосталих рушевних зидова објекта у продужетку конака. Подизањем крова и међуспратне конструкције формирао се додатни простор конака, а у сутерену магацина. Тако се је и некадашња магаза ослободила намене и претворила у садашњу трпезарију – гостопримницу. Паралелно је подигнут ободни зид око целог манастира и у себи укључио постојећу источну и ремоделирану западну капију и уредиле – поплочале све стазе.

Подизање звоника била је трећа завршна фаза обнове манастира Ком. У дворишту на источном „врху“ северног крила кухиње постојао је квадратни темељ који се својом тежишном позицијом наметао као идеално место, а и по мери, за базу звоника. Није познато дали је ту некад била кула звонара и дали је манастир уопште имао звоник у облику „вертикале“ или само звоно – клепетало у отвору зида али је на основу предложеног и благословено усвојеног решења на месту задате одговарајуће основе подигнут нови звоник. Звоник је у облику камене куле и пропорционисане је висине са осталим објектима, као потребна вертикала и акценат комплекса, из далека видан, и још важније, из далека чујан.

Овим је до октобра 2005. године, с Божјом помоћу, завршена обнова манастира Ком и постигнут његов садашњи изглед. На самој цркви нису спроведени никакви радови у овим фазама обнове манастира; она „мирује“ од осамдесетих година када је извршена делимична санација објекта и конзервација фресака под надзором за то стручних лица.

Сви ови објекти манастира, подизани са великом љубављу и трудом у славу Бога, и сама црква као извор и духовно и културолошки највреднија, једна су димензија манастира. Само у блиској заједници са богочежњивим душама монаштва и благоверног народа манастир достиже своју пуноћу као упориша тачка вере и живи и обнавља се у пуном смислу тих речи.

[ribar]

www.manastirkom.org]

[ribar]

Otac Hrizostom Nesic je iz cina jeromonaha imenovan do strane nadleznih arhijereja u cin arhimandrita proslog meseca u 38.godini zivota.To je duhovnik koji je mene pod ,,stare''dane vratio veri.Drago mi je i Bogu hvala.

[ribar]

[bojan_stojovic]

ПОЛОЖАЈ МАНАСТИРА КОМ

Манастир Ком са црквом Успења Пресвете Богородице налази се у северозападном делу Скадарског језера, у близини Жабљака Црнојевића, на огранку Одринске горе који се у водоплавном периоду претвара у острво, док се за јако сушног лета до манастира може доћи и путељцима кроз мочвару.

Скадарско језеро је највеће језеро на Балкану. Дугачко је 44 км и широко 14 км. Од укупне површине језера 391 квадратних километара, 2/3 припада Црној Гори а 1/3 Албанији. Језеро је једна од последњих слатководних мочвара, највећи птичји резерват у Европи, последње станиште пеликана. Обала је мочварна прекривена широким појасом трске, а површина језера ћилимом барског биља међу којима доминирају жути и бели кестен. Посебно је интересантна биљка касорања, специфична искључиво за то подручје као и рибе укљева и крап. 1983. године проглашено је Националним парком што довољно говори о изразитој природној лепоти коју даје.

Скадарско језеро пуно је и трагова бурне историје, који представљају изузетно културно наслеђе.

У срцу Зете, у басену Скадарског језера, налази се око петнаест манастирских комплекса и цркава старих зетских господара Балшића и Црнојевића. Обале, острвца и горице, заливи и затони, долови, луке и лимани Скадарског језера наликују оним на Атону, те се с пуним правом овај крај по својој духовној и природној лепоти назива и Зетском Светом Гором. Манастири Старчево, Бешка, Морачник на острвима дуж јужне обале Језера, Обод у селу Ријека Црнојевића, Врањина и Ком у северозападном делу Језера блистају као живи бисери православља.

Манастир Ком се по својој неприступачности и особености разликује од осталих манастира на Скадарском језеру. Подигнут на гори, опасан заштитним зидом са две капије, са каменим кула звоником, дискретно и опрезно гледа на све стране Језера.

Манастирски комплекс се може поделити на цркву са тремом која је повучена источно и издвојена од осталог дела манастира. Други део чине конаци – монашки, подигнути на западној страни острва, и гостински који належу уз „слободну“ страну кухиње, кухиња са малом трпезаријом и већа трпезарија која има функцију и гостопримнице посебно за хладнијег времена (најзападнији објекат од горе поменутих). Монашки конак, кухиња и трпезарија повезани су у једну целину масивним дрвеним тремом налик трему цркве и затварају са три стране, у облику ћириличног слова „П“, квадратичан простор – централни плато сециште многих дневних активности. Наткривени плато слободном страном гледа на југоисток, део манастирског дворишта са „источном“ капијом улаза у манастир и прелепу панораму Скадарског језера. На источном „врху“ северног крила кухиње ослоњено стоји најодважнији део комплекса – квадратни камени кула звоник који будно прати и опомиње сваког ко се приближава овом светом месту.

Ако за полазну тачку узмемо главни град Црне Горе, Подгорицу, до манастира Ком се најједноставније долази петровачком магистралом – пролазећи кроз село Голубовце, прелазећи преко реке Мораче, кроз села Понаре и остале прати се асфалтни пут око двадесетак километара до Жабљака. Жабљак, данас у рушевинама али некадашња престоница Црнојевића - одакле је Иван Црнојевић крајем XV века под притиском турске најезде преселио престоницу на Цетиње, последња је тачка копненог дела пута до манастира. Одавде је за време средњег водостаја потребно прећи још око 7 км водом. Због варирања водостаја тај прилаз Кому је врло често отежан, те се због једноставније пловидбе Језером користи прилаз са Врањине, малог рибарског насеља названог по истоименом острву. Од Подгорице до Врањине такође се долази петровачком магистралом, одакле се пловидбом десетак километара ка Ријеци Црнојевића кроз живописне пределе Скадарског језера стиже до Богом заклоњеног манастира Ком.

У низу средњовековних манастира на Скадарском језеру, манастир Ком, задужбина Црнојевића, заузима посебно место. Подигнут на огранку Одринске горе, далеко од радозналих погледа, сасвим се разликује од манастира Балшића, посејаних по горицама Језера.

Манастир Ком је задужбина Ђурђа и Љеша Црнојевића. Црква на Кому је посвећена Успењу Пресвете Богородице. Не постоји историјски извор о подизању цркве, али се претпоставља да је сазидана између 1415. и 1427. године. Једно кратко време на Кому је било и седиште Зетске митрополије, која је, после напуштања манастира Св. Арханђела Михаила на Превлаци, преко Пречисте Крајнске и Св. Николе на Врањини дошла на Ком.

Ком речито говори о све тежим политичким приликама Црне Горе у доба Црнојевића. Турци су се полако приближавали, мучно балансирање између Отоманске империје и Венеције, као и борба за самосталност, натерали су Црнојевиће да и своје манастире заогрну дискрецијом и неприступачношћу. Читав комплекс манастира добио је веома рано изглед утврђења. Сама зграда конака подигнута је на западној страни острва, стратегијски добро лоцирана на стени, одакле се имао поглед на све оне који су се, у доброј или злој намери, приближавали Кому. Манастир је био опасан заштитним зидом и имао је две капије. У доба активног живота, манастир Ком је био веома богат, јер плодно земљиште, које данас плави Језеро, налазило се под виноградима, усевима и пашњацима. Поред цркве, остаци манастирских конака су сведочили о животу монаха који су се бринули о црквеним добрима.

Ком је такође прихватио и традицију гробних цркава. О томе сведочи један докуменат из 1444. године у којем се Којичин Црнојевић жали млетачким властима у Скадру и Котору и моли да се поврате сва одузета добра манастирима и црквама у Зетском језеру које су подигли његови стари и други зетски господари и у којима се сви они сахрањују.

Манастир није дуго интензивно живео, јер су падом Жабљака 1478. године Турци били у непосредном суседству, тако да већ 1485. године Иван Црнојевић, у повељи о оснивању Цетињског манастира прилаже Св Богородици на Цетињу, сва имања која су некада припадала цркви на Кому. Ипак, то није било и дефинитивно напуштање манастира; око 1520. године манастир је опет активан, да би током XVII и XVIII века манастир скоро запустео. Једино храм – црква наставља да живи, посећују је, отварају.

Манастирска црква је једноставна једнобродна грађевина која је средином XV века добила бочне параклисе и пространи дрвени трем који их обухвата. Живописана је у два маха, први пут око 1470. године а потом осамдесетих година XVI века. Једина је од цркава на Скадарском језеру која има сачуване фреске.

Средином прошлог века у њој је обновљена служба на дан Успења Пресвете Богородице, када су се на Кому окупљали Цеклињани. Одржавали су је у грађевинском и богослужбеном смислу свештена лица, монаси суседних манастира и народ. Још има старијег света из околних села који се сећа великих народних зборова на Кому. Поштујући традицију Зетске митрополије и славне прошлости Црнојевића, млади Његош је на Кому рукопроизведен од стране призренског митрополита за архимандрита у зиму 1831. године.

ИСТОРИЈА МАНАСТИРА КОМ

Осамдесетих година XX века извршени су делимично истраживачки радови, санација објеката и конзервација фресака. Доласком јеромонаха Давида (Мишељића) и монаха Хризостома (Нешића) 1998. године на Ком, с благословом митрополита Црногорско – приморског г.г. Амфилохија (Радовића), започела је обнова манастира Ком и духовног живота у њему. Први настојатељ манастира Ком био је јеромонах Давид (Мишељић) који због тешке болести већ 1999. године прелази у Јован до, скит Св. Јована Крститеља – метох манастира Острога, где се данас налази његов гроб. Јеромонах Давид представио се Господу 2004. године у болници у Немачкој после дужег лечења. Од 1999. године монах, садашњи игуман, отац Хризостом (Нешић) уз помоћ Божију, милошћу Пресвете Мајке Божије којој је манастир и посвећен, својим трудом и помоћу благоверног народа обнавља и подиже део по део те велике светиње.

ГРОБОВИ ЦРНОЈЕВИЋА

Најзначајнију историјску вредност на Кому имају гробови породице Црнојевића. У наосу цркве сачуване су недирнуте четири надгробне плоче. Гробови са јужне стране припадају Алекси и Ђурђу Црнојевићу, синовима Стефана, који се у историјским изворима помињу од 1403. до 1435. године. Први гроб Љеша – Алексе Црнојевића увучен је челом до самог западног зида. На њему је натпис „Сиа плоча деспота Степана воеводе му Љеша Црнојевића“. Натпис је доста грубо уклесан. Други гроб је без натписа и вероватно припада Ђурђу Црнојевићу. Судећи по месту где се налази, постоје мишљења да је Ђурђ и прави ктитор цркве.

Друга два гроба припадају наредној генерацији Црнојевића, Стефану и његовој жени госпођи Мари. Стефанов гроб је уз очев са којим дели централни простор цркве. Ни на њему нема натписа, али по народном предању ту почива Стефан Црнојевић. Гробови Иванбегових родитеља Стефана – Стефанице и госпође Маре Кастриоти, албанске принцезе, сестре Скендербега, имају веома леп пластични камени украс. Декорација гроба Стефана Црнојевића подсећа на украсе стећака. Мотив биљне витице са четворолистима, којима је плоча уоквирена са дужих страна, сусреће се у идентичном облику на стећцима Грахова и старом гробљу око цркве Св. Петра и Павла у Никшићу. На средини плоче је украс у виду шест дискова, уздужно поређаних и међусобно повезаних. Са краћих страна плоча је украшена мотивом плитких нанизаних троуглова. Плоча је добро клесана и има лепу интересантну фактуру.

Плоча госпође Маре је дело неког још даровитијег мајстора. Краћа од мужевљеве, налази се уз сам северни зид цркве. Рађена од финог белог камена донекле понавља у композицији Стефанов гроб. Плоча је оперважена компликованим, типично готским орнаментом, тзв. „жиоке на рабош“, који се састоји од правоугаоних поља наизменично закошених. По средини плоче је украс од три крупна седмолисна цвета, који су уоквирени истим орнаментом „жиоке на рабош“ и укомпонована у сличан низ као дискови на Стефановој плочи. Гроб има натпис „Сиа плоча госпоге Маре“. Украс гроба је прецизно клесан и дело је неког приморског мајстора, који се трудио да гроб Иванбегове мајке оствари као најлепшу готску пластику.

У поду наоса, поред гроба госпође Маре, налази се фрагмент једне плоче са оштећеним натписом. Праг олтарског простора, где долазе царске двери, декорисан је једном плочом која има орнамент рибље кости и потиче вероватно из доба постављања гробова. Као што је већ речено, у трему се налази већи број гробних плоча, грубо обрађених, од којих су неке сломљене. Претпоставља се да припадају комским монасима. У јужни зид трема уграђена је једна камена плоча са фино исклесаном розетом.