Западноевропска садашњост и грчки дух

[Sophrosyne]

Хајдегер је у неким од својих позних радова дошао до таквих сазнања, па и до категоричких ставова, да се стање европског духа прецизно може објаснити из својих грчких извора. Осим тога, кибернетички је смисао западноевропске стварности неумитна последица и нужан логички епилог логосног грчкога мишљења. Другим речима, логицистичко свођење мисаоности на рачун, а науке на технички строј усмерен на поробљавање природе и човека, не само да лежи у грчкој логоцентричности, него и да директно из ње извире. Иритиран оваквим сазнањем, Хајдегер је поновну ренесансу духа, те филозофске рефлексивности затражио у древној источњачкој митологији. И заиста је то једино место где је овај истински великан могао наћи и тражити уточиште; уточиште које рађа опуштеност, потпуну мирноћу, ако не и презир према захукталим справама и проналасцима који су нас загушили. (Хајдегера је на ово упутио Лао Це знаменитим учењем о не-делању, који се може сматрати врхунском димензијом таоистичких етичности, тј. врлина.)

За разлику од Хајдегера, М. Ђурић не пристаје на могућност тако блиске везе грчкога Логоса тј. логике и кибернетичке стварности нашега доба, него тражи и утврђује одговорност и грчкога и нововековног филозофског и научног дискурса. На једном месту каже: "Колико може да се види, из древног грчког текста - под којим овде слободно подразумевамо Платоново и Аристотелово схватање технике - довољно јасно произилази нешто сасвим друго од онога што Хајдегер тако упорно покушава да докаже. Чак нешто у основи супротно самом његовом настојању. Показује се, наиме, да не само што грчка филозофија није ни у ком погледу припремила и предодредила научно-техничку усмереност модерне филозофије и њено растварање у кибернетици, него да је управо грчка филозофија отворила нов приступ човека природи, који начелно искључује сваку могућност развоја у технократском правцу. Ово утолико што су сви облици људске делатности овде први пут обухваћени појмом технике (tecnh) и доведени у јединствен однос према истини (alhqeuein), па је тако "техничко" опхођење с природом као нечим што настаје и постоји без човековог удела (jusiz) схваћено на начин чисто теоријског откривања и упознавања, а не на начин прагматичко-утилитарног поробљавања и искоришћавања, дакле безобзирног разарања и пустошења. А то значи да је владавина технике у модерном смислу доиста била сасвим туђа грчком схватању".

Полазећи са различитих становишта, дубоки и промишљени тумачи кретања и судбине човечанства ваљано су тражили и налазили изворишта и упоришта садашњице и будућности. Свакако да модерни технички развој и произилази из Логоса и није директна последица само овога. Његову дијалектику мислим да је Ђурић најтачније оценио следећим ставом: "Једно је рећи да је у грчком Логосу записана будућност Европе, утолико што је захваљујући њему уследио читав потоњи развој филозофије и науке, а нешто сасвим друго тврдити, да Логос поседује једино способност доследног расчлањавања појмова, те да је математичка логика његов легитимни осамрењени облик, а планетарна владавина технике његово идеално испуњење. Док се оном првом нема шта приговорити, јер је европски свет живота доиста подигнут и изграђен на логосном начелу, овом друго је у основи погрешно и напросто неприхватљиво".

Оно што је питање терминологије али и што је у суштини нетачно и код Ђурића и код Хајдегера своди се на неутемељено уједначење филозофије и логике. Што, уосталом, за смисао ове дискусије и није толико битно. Али је битно да је логосни карактер европског духа и у својој онтолошки утемељеној димензији, тј. спекулативној, и дискурзивној, суштина науке; суштина која произилази из сазнајног својства човековог а коју је понајбоље и на теоријској равни изградила грчка мисленост. Ванвременски значај Аристотелова ума управо је откриће логике. То што је европски дух западне провенијенције пригрлио и присвојио ту димензију грчкога духа, не може се кудити нити му то може штошта на част служити. Без сумње да је Логос, изнова пробуђен у нововековној научној мисли, у извесним аспектима развио логоцентричне принципе грчкога духа (принцип довољног разлога, фундаментални Лајбницов додатак логици), али суштински и мислени напредак нововековног западног духа дао. Органон којим се "долазило" до најзначајнијих научних сазнања и хеуристичких решења, ту је пронађен.

Несретно је, међутим, оно и онакво научно посрнуће, техничко достигнуће и људско нумерисање које је применом али и модификацијом грчкога духа (и нововековних додатака мишљењу) сатана употребио у деструктивној изградњи духовног лика Европе. Још горе од тога је, што је своју закопаност за самодеструкцијом (као и сваки демон), усмерио и на подручја туђе завичајности, завичајности великог руског духа и древне источне мисаоности. Тиме што се затровала и затрла западноевропска кибернетичка самодеструктивност не би се затворили видици света. Чињеницом да се западноевропска неман, оличена у лику Америке, октоподски шири на све просторе планете, планета као да се креће у правцу катаклизме.

Треба бити коректан па признати: тешко је претпоставити да је нововековни гениј, ако га усмеримо само на нама најближи век, употребио гиганте типа Ајнштајна, Лоренца, Планка, Хајзенберга, Бора у функцији најдеструктивније продукције човеку супротних идеала. Утолико мање, што су многи од ових, ако не праву религиозност а оно некакву космолошку или етичку веру, признавали као сопствено својство. Употребљени од сатане, или пусте људске знатижеље и необуздане страсти слободе стваралаштва (сетимо се зла слободе код Достојевског), ови су можда имали најбоље намере, штавише приземне; управо идеал да задовоље елементарне, а тек касније бесмислене и апсурдне потребе материјалног живота. Уз то треба додати да сви ми, ма колико анахрони и посвећени највишем смислу, па ако смо нескромни, чак и монашком подвигу и највишим принципима етичности, нисмо склони избегавању благодети и користима тих употребљивих нам машинских скаламерија. Ма колико презирали технички прогрес, увиђали цивилизацијски регрес, а презирали духовни колапс савремености, нисмо у стању да се одупремо сатанским триковима и често западнемо под његове замке и чак са страшћу заиграмо у његовом колу. Но, врло брзо и једноставно, код мислећег слоја људи појавила се тескобност, чамотиња, апатија, а у друштву готово да влада аномија и акразија. Уз мало напора се запазило куда све то води, да нема краја, уз питање шта му је смисао, каква суштина, а понајпре, шта значи са становишта људскога смисла и Божанског откровења? Лагано узмичући људској контроли, технологија савремености почела је да измиче и сама себи. У једном моменту стицао се утисак тек и само добрих страна технолошког развоја парадигмом лица његовог. Но, као Хесеов Демијан који има једно те исто лице, али увек и два наличја, тако и ово технолошко лице не само да има двојни поглед него и као да је усмерено на сто страна. Као стооки Аргус, кибернетички ум наталожио је предметности ништавила на свим странама и поређао их је у хијерархијском реду најдисциплинованијих армија. Утолико је дошло до свести чак и код просечних мислилаца и теоретичара (типа Фукујама, Хантингтона) да свет може отићи у пропаст, да му је перспектива злокобна, да је туробност и мрак истина његова светла и да је готово неуклоњива опасност његовог апокалиптичког суноврата. Највеће апологете технолошког лудила осетиле су неслућену промену облика живота и сталну модификацију не само природе него и свога ментална склопа. Класика ума, писана мисленост, хоће се изгнати некаквим компјутерским моделима, хоће се наместо идеалистичке продукције духа поставити машинска форма симбола. Осим што се експериментише природом, забраздило се у њеном пустошењу, пореметила структура њене морфологије, статике и динамике (код људи завладао страх од опустошености јачи него од хидрогенских бомби) дошло је до крајње оскрнављености људскога духа. Уплиће се у мисаони систем појединца, контролишу се емоције, научни модел бихевиоризма прати сваки покрет западноевропског човека. Укратко: "Велики брат те посматра".

Пред свест се постављају могућности. Прва је оставити несвесној целисходности да стрмоглаво јури у технолошку пропаст. Западноевропски дух, грчкога и нововековног научног наслеђа, без сумње се у том смеру креће. Алтернатива су два света. Једно је ирационалистичко-рационалистички дух технолошког прогреса под контролом хришћанског начела, тј. православно словенство, а друго је најдубље далекоисточно митолошко и мистериозно наслеђе неделања и крајње опуштености. (Наравно, особени духовни свет чини и ислам.)

извор :

http://svetislavjaric.mojblog.rs/