Ekstaza

[Никола Ђоловић]

I čovek kao bogočovečno biće (Justin Popović), kao biće stvoreno po obrazu i podobiju Boga, može da izađe iz svoje suštastvene tvarnosti i kosmičnosti. U tome se i sastoji ono što se naziva ekstatičnim karakterom ljudske egzistencije. Ako je suština način čovekovog učešća u biću (u onom što je opšte, zajedničko i jedinstveno kod svih bića), energija je čovekova mogućnost da“eksistatai“ – da postoji“van“ svoje suštine (izvan opšteg načina participacije u biću), ne prestajući pri tom da bude ono što jeste. Energijama suštine čovekove nazivaju se one njegove sposobnosti koje karakterišu opšti način učešća ljudi u biću (čovekova poznaj na, voljna, stvaralačka, ljubavna sila i sposobnost) ali istovremeno dozvoljavaju čovekovo egzistencijalno iz-stupanje iz tog opšteg načina učešća u biću: one dozvoljavaju egzistencijalnu, bitijnu drugačijost svakog konkretnog čoveka. One takođe omogućuju i znanje-opštenje(znanje koje se dobija iz susreta i zajedništva sa istinom drugog bića, ne prosto iz mišljenja o njemu) sa drugačijošću drugih suština i individua. Samo čovek kao razumno biće poseduje tu mogućnost iz-stupljenija, ekstatičkog načina postojanja u odnosu na svoju suštinu i kroz njega opštenja sa bitijem drugih bića. Pri tom opštenju on se ne poistovećuje sa suštinama drugih bića nego „učestvuje“ u energiji svojstvenoj suštini drugih bića, učestvujući time u dinamizmu odnosa koji sačinjavaju zajedništvo bića u Bitiju kao celini. To opštenje i učešće je izvor poznavanja sebe kao razumnog neponovljivog bića, i poznanja egzistencijalnog, drugih bića. Ta iz-stupna, ekstatička energija opredeljuje čovekov način postojanja, tj. egzistencijalno ličnu drugačijost svakog ljudskog subjekta u odnosu na opštu ljudsku prirodu. Mogućnost znanja je opšte svojstvo svakog čoveka, svojstvo čovekove prirode, prirodna energija, ali energija koja nam postaje dostupna preko ličnog nosioca te poznajne energije. Ona nije suština ali pripada suštini, ona nije nosilac ali javlja drugačijost nosioca u odnosu prema drugim bićima i nosiocima zajedničke suštine i energije (X. Janaras). Opšteći sa drugim bićima čovek ih poznaje, postaje jedno sa njima, ostajući ono što jeste: neponovljiva drugačijost. Opšteći pak sa Bogom on ga saznaje i postaje jedno sa njim, postajući zajedničar njegove apsolutne drugačijosti i večne energije, potvrđujući time na najsavršeniji način ekstatičnost svog bića. Tim učešćem i pričešćem božanskom energijom čovek stiče novi kvalitet života (to je ono „sticanje Duha Svetoga“ o kome svedoči prepodobni Serafim Sarovski), ne poistovećujući se sa nepričasnom i nepristupnom božanskom suštinom.

mitropolit Amfilohije Radović