Спајање Свете Литургије са јутрењом и часовима

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

СПАЈАЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ СА ЈУТРЕЊОМ И ЧАСОВИМА

Света литургија је потпуно независно богослужење. Не припада циклусу богослужења дневног круга, нити је иједно од њих припрема за литургију. Ова самосталност се види и из тога што је заузимала и заузима различито место унутар двадесет четири часа. Тако је у почетку служена после вечере, спојена са агапама. Касније је из разлога побожности претходила вечери. И данас се некад врши мало после поноћи, као на Пасху, некад ујутру, некад пред подне, а некад, опет, поподне, после деветог часа, односно после 3 сата (поподне). Време њеног вршења зависи од тога да ли је дан постан или радостан. У суштини, дакле, остаје стара схема њеног вршења пред трпезу, односно ручак или вечеру, с том разликом што трпеза долази после евхаристије и није заједничка, као на агапама, него је приватна. У монашким заједницама је још увек наглашена ова веза (литургије и трпезе). После литургије следи заједничка трпеза, која се не поставља у храму, него у специјалној за то просторији - манастирској трпезарији, која се налази, када место то дозвољава, у истој равни са храмом, у истој линији са светом трпезом. Када су радосни дани, односно када су Типиком предвиђене две трпезе (ручак и вечера), света литургија претходи ручку, а када је дан постан и када Типик предвиђа једну трпезу (само вечеру), литургија претходи вечери, па се зато служи поподне. Ова схема је очигледна и у редоследу богослужења која претходе светој литургији, односно ако је радостан дан претходи јој читање трећег и шестог часа, а у посне дане девети час и вечерња. У манастирима и у словенским црквама, где се Типик држи верније, тако бива и данас. У црквама грчког говорног подручја уобичајено је да се литургија надовезује на јутрењу, одмах после тропара. Изоставља се, значи, сугуба и прозбена јектенија и отпуст на јутрењи, као и часови. Тако се формирао погрешан утисак да је јутрења припрема за свету литургију. Литургија има свој сопствени припремни део - три антифона.

Када се света литургија служи поподне у посне дане (навечерје Божића и Богојављења, на Велики Четвртак и Велику Суботу), тада се изостављају антифони и њихово место заузима први део вечерње. Овде имамо реално спајање вечерње и литургије.

Спајање са јутрењом је произашло из практичних разлога, да не би бивала два сабрања, него једно. И то је заиста остварено, али није било на корист ни једног ни другог богослужења, јер будући узајамно сажимане да би се оба ова богослужења могла одслужити за неко време које би било нормално за парохијске услове, оба су претрпела штету. Тако јутрења не само да је изгубила свој нормални завршетак, као што смо рекли, него се изоставља и читање Псалтира и библијских песама, а постоји и тенденција да канони буду замењени катавасијама. Литургија је претрпела највећу штету кроз ограничавање антифона, атрофију прокимена и алилујарија и изостављање сугубе јектеније и с њом у вези молитава за катихумене и двеју молитава верних са њиховим јектенијама. Недавне иницијативе, које су се појавиле у циљу наводног задовољења пастирских потреба, према којима се вршење литургије у радосне дане премешта на поподневне сате или увече, пред полуноћницу, нису предањске и неприхватљиве су.

На нашим вежбама света литургија се служи у време које нам даје програм, односно 8 : 30 - 10 (ујутру). Што се тиче богослужења која јој претходе примењују се следећи системи:

а) Литургија се наставља на јутрењу, после тропара, као што бива у грчкој парохијској пракси.

б) Спаја се сајутрењом, али после отпуста, што је, наравно, најисправније.

в) Литургији претходи читање часова према монашком и словенском Типику.

г) Литургији претходи „предчитање" из Старог завета, углавном Псалтира, или неког светоотачког текста према древном парохијском Типику. Ово бива углавном на литургијама других литургијских типова (светог Јакова, светог Марка, Апостолских Установа).

д) Пред литургију се поје полијелеј или богородични полијелеј, ако литургија бива у попразништву неког богородичног празника или ако је спомен светог који има избрани псалам. Овај начин попуњавања времена пред свету литургију увео је свети Симеон, архиепископ солунски (Ί"1429).