Служба речи и пастирски рад Светог Исповедника Варнаве

[Guest]

О духовном витезу савременог доба

Служба речи и пастирски рад Светог Исповедника Варнаве

Аутор: протојереј Саво Б. Јовић, Број 1073, Рубрика Духовност Свети Исповедник Варнава нам нуди Господа као најбољег Лекара и Његову Благу вест као спасоносни лек против убистава, злочиначких радњи, неморалних дела, псовки, алкохола и свих других непочинстава. Његове беседе нам показују да Реч Божија није хладна, није груба, није претња.

Служба речи и пастирски рад Светог Исповедника Варнаве показује се као способност храброг и истрајног сведочења вере. То сведочење је код њега увек било доброделатно остварење јер је разумео речи Исидора Пелусиота који каже да „живот без речи више користи него реч без живота. И само кад се споји ово двоје, то представља пуноћу мудрости.“

Свети Исповедник Варнава је као ретко ко спојио живот и реч, и искрено сведочећи Христа Васкрслога храбро и неустрашиво савладао сва искушења која су га у животу сналазила. Био је прави духовни витез који је бдио и непрестано стражарио над својим животом и позивао на узбуну када је приметио опасност која се надвила над њим и над његовим народом.

Са љубављу је испуњавао вољу Божију, јер је још у најранијој младости својој научио да „бити хришћанин, значи бити човек кога се Бог неће морати да постиди“. Стога је посветио Богу сву своју љубав, све своје таленте, сву своју снагу и сав свој ум.

Његов пастирски рад је било непрестано служење како речју тако и делом. Из казивања његових савременика и неколико сачуваних беседа, чланака, као и писама, огледа се његов живот, његово сведочење, којим је најбоље и најуспешније проповедао Христа Господа од кога га ништа није могло да одвоји. Попут Св. ап. Павла и он је могао да каже: Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити ме од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим 8,39).

Веома рано је спознао колико је човек у добитку што сједињујући се са Христом, који све оживотворује и овековечује, и сам добија своју вечну и непролазну вредност.

Тако у свом чланку „Нешто о гордости“, који је још као студент објавио у часопису Светосавље, он опомиње верне да се чувају егоизма и гордости, за коју каже да је гроб љубави и да је злоупотребила многе дарове и окренула наличје света и живота, упозоравајући да гордост све више потискује Богочовечанску поруку која води у Царство небеско, нудећи демонску која води у погибељ! „Човек се толико осмелио и погордио“, каже он, „да мења не само материјални свет већ злоупотребљава и своје духовне способности и ставља их у службу своје пропасти. Људски род не може и не жели да схвати да се налази на раскрсници живота и да је потребно покренути цело своје биће како би пронашао излаз из пакла који најчешће сам себи ствара.“

У овом чланку, каже Свети Владика Николај жички, „провејава његов смирени дух и скромност која је красила древне духовне великане старог Египта, Синаја и Свете Горе. Као да је био изван времена и простора. Ни једно искушење XX века није га се дотицало нити успело да га одвоји од светих људи раних хришћанских векова“.

Исто тако, и из његових Мисли које је такође као студент објавио у Светосављу, види се његово срчано дубоко „роњење“ по дубинама животним које су за многе остале непознате и у зрелијим годинама. У овим поукама наглашена је његова брига за друге и за спасење свих.

Приступном беседом на својој хиротонији 1947. године, у београдској Саборној цркви, он је сасвим јасно рекао да епископску службу сматра „непрестаном Голготом од почетка до краја и да ће се радосно испети на своју Голготу.“ На основу овога закључујемо да је он врло добро познавао стање у коме се тада налазила Српска Православна Црква, као и то да се те ситуације није плашио, нити је имао намеру да се пред агресивним атеизмом државних власти повлачи ни за милиметар. По речима историчара Ђоке Слијепчевића, „он је био подвижник увек спреман да се жртвује за Цркву којој је служио.“

Све његове беседе, посебно оне због којих је осуђен, пример су искреног, истрајног и храброг сведочења Христа Васкрслога. Зато ће у њима сваки читалац, сем оних који су их читали кроз „лисице и решетке“, пронаћи радост у жртви, радост у братољубљу, радост у гостољубљу, једном речју, радост живота у Христу Исусу.

Овим беседама он позива верне да, поред свих искушења и напада, остану са Христом, да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24). Да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; Пс 37,27; Рим 12,9; 1Сол 5,22; 2Тим 2,19; Јн 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4,8). Опомињући их да је онај који чини добро, од Бога (ср. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5,9; Гал 5,22,23).

Он све позива на пут Христов, с тугом бринући о онима који су спремни да зарад краткотрајних уживања изаберу погрешан пут, који их на крају одводи у смрт. Непрестано опомиње и подсећа на Господа и љубав Његову као јединог путоводитеља ка вечном животу и све позива на покајање, да се врате Богу, сретну и остану с Њим у радости.

Свети Исповедник Варнава нам нуди Господа као најбољег Лекара и Његову Благу вест као спасоносни лек против убистава, злочиначких радњи, неморалних дела, псовки, алкохола и свих других непочинстава. И оно што треба да знамо, јесте да нема телесног опоравка без духовне обнове. Духовна обнова (обнова целокупног бића), снагом Божанске моћи, даје и телу снагу да се одвоји од претешких окова овога света!

Његове беседе нам показују да Реч Божија није хладна, није груба, није претња. И да она извире из заједништва са Богом – из Литургије и причешћа Крвљу и Телом Христовим. Указујући да ван свега овога, ван заједнице и љубави са Христом, ми не можемо говорити ни о самој Речи Божијој. А Реч јесте Христос, У почетку бјеше Ријеч (Логос) и Ријеч бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог (Јн 1,1).

Та Реч је ушла у историју и сваки који је слуша има живот вечни. И не само да је Христос дошао у историју, међу нас, већ је увек са нама и међу нама на свакој Светој Литургији видљиво присутан. Отуда је и реч Светог Варнаве, топла, пуна љубави према Христу и према људима – баш као што је и Христос имао љубави према свету да је за њега и пострадао.

Дакле, он својим беседама опомиње и јасно упозорава на последице живота без Христа, ненаметљиво утиче, искрено и срчано сведочи, мудро придобија и загрева, али испред свега топлим речима позива на љубав према Богу и ближњем. Сваког покреће и буди на служење Љубави, како би постао учесник у радости очекујућег незалазног дана и како би постао Син Божији у Христу кроз једину Истиниту Реч под капом небеском. И та Реч уистину јесте извор нашега спасења, наше наде и наше вере.

У писмима која је упутио сестринству манастира Јазак, он очински саветује, благо прекорева, братски теши и храбри ово малобројно, али истрајно, и Христу одано стадо. Кроз ова писма се види стање у коме се налазио, али и његова ревност, жеља и спремност да поред свог претешког бремена, помогне и свима другима који су у том смутном времену пошли Христовим путем. Тако из писма од 1. августа 1963. године, види се његов статус у манастиру Беочину, то јест да је био под сталном стражом наоружаних удбаша: „Већ Вам је Викентије објаснио узрок мога недоласка“, каже он. „Заиста ми је жао што Вас не могу обићи у овом часу. Даће Бог, па ћу доћи чим могнем“.

Писмо датирано 6. септембра 1964. године, још јасније указује на његов положај: „Кад Вам ово говори онај кога чува новембар и децембар овога света, са својом моћном, односно немоћном, полицијом и ланцима, онда знајте да је тако!“

Међутим, из писма које је упутио монахињи Параскеви очигледно је и то да он због тог свог утамничења у манастиру Беочину није роптао, већ је, напротив, славио и хвалио Бога: „Знаш моје садашње стање“, каже он, „зашто је овако и чему води. Ево страже су стeгле гвоздени и ватрени обруч око мене. Ја сам без мере Богу захвалан, јер Њега ради трпети, суштина је мога овоземаљског живота и рада.“ А овако је писао јер је био потпуно свестан „да није никаква похвала ако грешимо па кажњавања поднесемо, већ да је наше страдање само „због доброг чињења, угодно пред Богом“ (ср. 1Пет 2,20).

Честитком за Божић монахињама Јаска поручује: „Нека Вас Вечно млади Бог напоји младошћу Својом! Да већ на овом смртном свету дишете ваздух оног Бесмртног. Мене и даље чувају. Ја сам бескрајно задовољан. Слава Богу на свему!“

Из ових његових писама види се не само то да је он био под сталном стражом, већ да се, иако утамничен, осећао слободнијим од оних који су га хапсили, притварали, судили и оружјем чували.

Неуморно је храбрио и саветовао све оне којима је писао, са којима је разговарао и тако својим поукама сејао семе живота у њихове душе. У манастиру Гомионици, као и другим манастирима у којима је боравио, Епископ Варнава је својом вером, храброшћу и истрајношћу много утицао како на друге монахе и монахиње, тако и на вернике који су долазили у ове светиње, па и на саме стражаре који су га чували.

Као што је то Свети апостол Павле у својим посланицама чинио, тако је и Свети Варнава бринуо о спасењу других и патио заједно са њима када су страдали, што се веома лепо види, не само из напред наведених писама монахињама, већ и из његовог писма које је упутио Светолику Станојевићу, у село Плужац код Осечине, у коме вапије и жали оне који су скренули са Христовог пута, молећи брата Свету, сестру Веру и друге, који су на том путу истрајавали, да помогну слабијима у ношењу њиховог крста.

Свети Исповедник Варнава је собом, својим радом и животом, показао и доказао да је био човек Богослужитељ, човек који се напајао са непресушног извора „воде живе“, и који је знао да само вечни Бог може дати смисао пролазном човеку и одгонетнути тајну његовог постојања у овом свету.

Био је права буктиња која је светлела у тами, и коју тама није могла да обузме (ср. Јн 1,5). И зато је изгарао за друге јер је знао да је нама љубав заповеђена. „И то не нека споредна, узгредна, мала или половична љубав, него цела, свецела и свеобухватна љубав, љубав без компромиса и без граница: Љубите ближњега свога као самога себе (Мк 12,33). И више од самог себе. Јер је речено: А од ове љубави нема веће да ко душу своју положи за ближњега свога (Јн 15,13).“ А његов ближњи је био сваки човек.

Мноштво је сведока његовог милосрђа – људи, жена и деце, које је, не питајући за веру и нацију, помогао, и о чему се причало без обзира што се он трудио да о томе никоме не говори, непрестано се држећи оног јеванђелског принципа да не зна левица шта чини десница твоја (Мт 6,3).

Своју малу пензију је, по пријему, одмах слао „на све стране где је чуо да треба помоћи. И тако је сваког месеца чинио.“

Љубав према Богу изнад свега и ближњем, испред свега основ је пастирског рада Светог Исповедника Варнаве, његове искрене и предане службе Богу, његовог непрестаног бдења над собом и над другима. С тога је и могао у сваком тренутку свога живота да каже – Бог је са мном, односно ја сам са Богом.

Због таквог његовог живота, Господ га је прославио и нама као Светог открио, а ми му се, као добром и верном пастиру и искреном заступнику нашем молимо: Свети мучениче и храбри Исповедниче вере Оче Варнаво, моли Бога за нас.

----------------------------------

Свети Исповедник Варнава рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе) од побожних родитеља Атанасија и Зорке, рођене Лаковић. У Америци je живео до своје осме године. По завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима долази у Сарајево, где је наставио своје школовање, и са одличним успехом завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је дипломирао на Богословском факултету у Београду.

Замонашио се у манастиру Милешеви 1940. године, и све време Другог светског рата провео у Сарајеву делећи ратну судбину заједно са својим народом.

После рата, јерођакон Варнава је рукоположен у чин јеромонаха, и потом убрзо произведен за протосинђела. Постављен је на две парохије у Сарајеву где је заорао дубоку бразду у коју је с љубављу сејао благу Реч Христовог Светог Јеванђеља.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом првом послератном заседању, 20. маја 1947. године протосинђела Варнаву изабрао за викарног епископа хвостанског.

Уочи Преображења Господњег у Саборној цркви у Београду обављено је наречење, а сутрадан, 19. августа 1947. године извршена је хиротонија.

Примивши архијерејску грамату и одлуку Светог Архијерејског Сабора, Епископ Варнава је са пуно љубави пошао у Сарајево где је развио своју широку архипастирску делатност, на првом месту својим проповедима у сарајевској Саборној цркви.

Нажалост, комунистичка власт га је 25. децембра 1947. године ухапсила и без икакве кривице осудила на 11 година строгог затвора.

Смерно је носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору, у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек у својим страдањима он се борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је јер је био духовни витез у мантији. „Једна изузетна личност несаломљиве снаге и енергије.“ „Један храбри борац за истину и правду.“ „Ватрени родољуб какав се ретко рађа. Искрени и свети архипастир Цркве Христове.“ „Неугасива звезда водиља нараштајима који долазе“. „Диван пример доброте, честитости и поштења.“ Човек светог живота који је непрестано бдио над собом. И који је обавештавао друге и опомињао их на опасност која се надвијала над њима и над целим народом. Који је горео у тами попут неугасиве буктиње, и коју тама није могла да обузме (ср. Јн 1,5). И који је био свестан да страдања овога времена нису ништа према слави која ће нам се открити, где ће се не само човек већ и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије (Рим 8,8-21).

Због свих његових врлина којима се украсио, због срчаног прихватања монашког подвига и свештеничке службе, због целокупног његовог живота, Бог га је прославио и нама као светог открио, а Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је 2004. године његово име унео у Диптих Светих, то јест у Календар Светих наше Помесне Српске Цркве чији се спомен обележава сваке године 12. новембра, што је обзнањено свим сестринским Православним Црквама у Васељени.

Поред манастира Беочина и Јаска, где се свечано прославља овај угодник Божји, на нашу велику радост и војни свештеници у Босни и Херцеговини Светог Варнаву Исповедника Хвостанског прослављају као своју Крсну Славу, свог заштитника и молитвеника.

Извор : Православље