Милан Кашанин (1895-1981)

[Sophrosyne]

Својим изузетним образовањем и отменошћу, органским спајањем врхунског српског и врхунског европског, самопоштовањем и самопоуздањем, снагом да без роптања издржи тешке неправде и клевете, не губећи при том свој пут и не изневеравајући своју идеју – овај великан културе представља узор какав нам је данас потребнији него икад.

Милан Кашанин је рођен 1895. године у Барањи, припадао је онима које у Европи зову ''изгубљена генерација'', онима које је блесак Првог светског рата трајно обележио (Милош Црњански, Растко Петровић, Тодор Манојловић...). Са студија историје уметности у Паризу враћа се 1923. године. Године 1927. постаје кустос и управник Музеја савремене уметности у Београду, а од 1936. директор Музеја кнеза Павла, све до 1945. Тада остаје без стана, који је у борби уништен са свим рукописима, без посла, да би 1950. постао директор Галерије фресака у Београду.

Година 1945. јасно дели његов живот надвоје. До тада све што је предузимао полазило му је за руком, а од тада је био у немилости. Да тако није било, можда не би ни настала његова најзначајнија дела о српском средњем веку. Међутим, трагичност изузетних људи мери се оним што су били способни да ураде, по сопственом потенцијалу, а нису урадили. Таленат и способност Кашанина дошли су до пуног израза у сусрету са просвећеним кнезом Павлом, јединственом сусрету и у европским размерама. Основали су Музеј кнеза Павла. То није била механичка колекција уметничких предмета, већ збирка строго одабраних, илуминираних експоната високог ранга, као што су прстен цара Душана, Мирослављево јеванђеље, накит краљице Теодоре, а били су прецизно распоређени по спратовима, хронолошким редом. Замишљено је да наш средњи век буде представљен по собама где би наши значајни манастири имали своје покретне поставке. У приземљу је био наш богати стари век (винчанска култура, келтски и римски период), да би горњи спрат био посвећен савременој уметности, не само нашег него и значајног европског сликарства. С жаром и предузимљивошћу Милан Кашанин је по европским метрополама куповао вредне слике (Реноара, Короа, Дерена, Тулуза Лотрека, Матиса...). Јасно усмерење је било да се не сабира само национална, локална уметност, већ да се досегне ранг европског музеја, где би се сопствена дела видела у широј перспективи и била мерена највишим критеријумима.

Организовао је репрезентативне изложбе модерног француског сликарства, савремене данске уметности и величанствену изложбу италијанског портрета кроз векове, са ремек-делима највећих уметника још од римског доба. То су били дани када су Тицијан, Микеланђело, Ђорђоне, Верокио, Рафаел, Ботичели, све до савременика Ђузепеа Грациозиа, аутора Мусолинијевог портрета, посетили Београд.

Оснивач је и уредник часописа ''Уметнички преглед'', који ни до данас по квалитету није превазиђен. Кроз буру Другог светског рата сачувао је целокупну збирку Музеја, да би 1945. године грубо био разрешен дужности, задобивши стигму издајника.

У међуратном периоду јављају се уметници који осећају тескобу академизма, с једне стране, и незадовољство исходиштима модерне, с друге. Кашанин је у Паризу био ученик чувеног медијевалисте Емила Мала и Ренеа Шнедера, стручњака за новију историју. Читао је Монтења, али очаравали су га и Пол Моран, Шарл Пеги, Хаксли и Унамуно, Ремизов и Шестов, кога је и лично упознао. У Паризу је откривао Русију у егзилу и заувек се за њу везао оженивши се Катарином, ћерком наших 'белих' Руса.

Париз емиграната и центар сликарства, много незадовољства а мало одговора. Шарл Морас и ''Аксион франсе'' траже друге хоризонте. Једна другачија Европа лагано сазрева. Традиција Европе добија нови израз. Нова светлост се јавља и нестаје у трагичној олуји Другог рата, да би све згасло у мору демокртије и комунизма. Кашанин неуморно упија живот Париза, а коју годину касније и живот многих европских метропола, тражећи слике за Музеј кнеза Павла и отварајући наше изложбе на страни. Страна су му левичарска убеђења модерне.

Са чувеним византологом Габријелом Мијеом путује Србијом, по нашим манастирима и дворовима. Тада му се указују обриси велике теме о нашој средњовековној уметности, којом ће се бавити целог живота. Никада у литератури о средњем веку није то доба тако засијало као испод пера Милана Кашанина. ''Српска књижевност у средњем веку'' и ''Камена открића'' само су делови никада довршене синтезе о нашој средњовековној уметности, од IX века па до пропасти, средином XV века. Наш средњи век нашао је у Кашанину свога тумача. Нико пре њега није тако видео високе идеале државе и вере у расутим развалинама нашега средњег века. Смело је повезивао архитектуру и књижевност, фреске и идеологију, лепоту језика и рат за државу. ''Иако су до нас дошли само остаци остатака, још увек се виде две значајне особине тих фресака: хеленистичка традиција и високи сликарски квалитети. У тимпану западног портала ове цркве, коју је подигао велики жупан Стефан Немања у част своје победе над византијском војском, џиновска фигура светог Ђорђа, 'брзог помоћника у биткама', има сву достојанственост античких коњаника, а залепршани плашт на њему сву лепоту крила античких победа.''

Човек многих талената, Милан Кашанин је, као скоро сви најбољи Срби, платио високу цену за своју доследност. Велики историчар уметности средњега века, зналац савременог сликарства, књижевник, есејиста, директор јединствено замишљеног Музеја кнеза Павла, уредник ''Уметничког погледа'', директор Галерије фресака, после Другог светског рата доживео је успон и страдање које на мало коме не остављају трага.

Крај Другог рата дочекује као бескућник са спаљеним рукописима, бива истеран из Музеја кнеза Павла, тада Народног музеја, у који је уложио читавог себе. Проглашен квислингом и издајником, скрајнут са културне сцене, стоички подноси ударце и пише дела без премца, без којих би наша култура сигурно била сиромашнија.

Ништа од огорчености и резигнације нећете срести у делу тога постојаног човека, који као да је знао да и страдање чини срећу јер доноси спознају. ''Можда је мој живот био тежак, али сигурно био је срећан.'' Озарен неком унутрашњом светлошћу, зрачио је чврстином човека убеђеног у виши смисао живота. Био је посвећен у тајну лепоте, свестан да је непобедив онај који је поседује.

Књижевни и научни рад

Кашанин је писао и приповетке и романе, нарочито у младости, бавио се историјом уметности, али је главни допринос дао књижевно-историјској есејистици. Његово најбоље дело је Судбине и људи (1968), дванаест огледа о српским писцима 19. и 20. столећа. Аутор је до сада најпотпуније и најчитљивије историје српске средњовековне књижевности.

Кашанин је био свестан значаја онога што је радио, о чему сведоче и ове његове речи: „Веома је важно изучавати и упознавати нашу културно-историјску прошлост, на коју можемо бити поносни. Своју прошлост не проучавају само они који је немају или се, пак, ње стиде”. А колико је ценио српску средњовековну књижевност сведочи и његов суд о Јефимијиној „Похвали кнезу Лазару”, за коју каже да је светска вредност и да је равна свакој великој светској литератури.

Милан Кашанин, (21. фебруар (стари кал.) 1895 Бели Манастир, Барања - 1981), српски књижевник, књижевни критичар, ликовни критичар, историчар уметности и полиглот.

Одличан познавалац светског и српског сликарства и управник Музеја кнеза Павла. Посетио је и упознао скоро све светске музеје. За време Другог светског рата спасао је све пуковске заставе из Првог светског рата. Својевремено веома присутан и цењен у српској културној јавности, послератна власт га проглашава колаборационистом, прећуткујући га и не признавши његову величину и значај.

Као ученик био је миљеник новосадског професора Јована Грчића, као и Тихомира Остојића. Већ као средњошколац занимао се за француску књижевност, Пруста, Клодела и приповедача Пола Морана. 1910. почео је да сарађује у новосадском Бранику, затим сомборској Слоги, загребачким гласилима Савременику и Књижевном југу, а затим и другим водећим часописима. Његово примарно занимање била је уметност, али се огледао и као књижевник и књижевни критичар. Захваљујући свом великом познавању уметности водио је три српске еминентне културне установе: Музеј кнеза Павла, Музеј савремене уметности и Галерију фресака. Као књижевнику и критичару највише му је импоновао стил Слободана Јовановића, Јована Дучића и Љубомира Недића, које је сматрао за „најбоље стилисте у прози које је дао српски народ.