Трансформација хришћанских књига – од свитка до кодекса

[Guest]

Из историје црквеног библиотекарства

Трансформација хришћанских књига – од свитка до кодекса

Аутор: ђакон мр Ненад Идризовић, Број 1072, Рубрика Историја Употреба кодекса у IV веку готово је сасвим истиснула употребу свитка, посебно у Цркви. Кодекс постаје неопходно средство помоћу којега су дела старохришћанских аутора преписивана и презервирана до проналска штампе у XV веку.

Облик књиге који је преовладавао у времену када су писани први хришћански списи био је свитак. Овај облик књиге у виду ваљка (смотано у ваљак) био је у употреби у Египту још од IV века пре Христа. Дужина свитка била је од 7-10 м, а ширина од 25-30 цм. Први свици били су писани на папирусу, а касније на пергаменту и другим материјалима. Текст се писао у стубовима који су имали једнак броја редова. Свитак је представљао стандардну библиографску јединицу за максимални величину списа, који су се налазили у грчко-римским библиотекама. До III века „читати књигу“ значило је „читати свитак“. Читање се вршило тако што се десном руком узимао свитак који се левом размотавао, а десном се подупирао прочитани део. На крају читања, свитак је остајао читав омотан у левој руци.

НОВИ ОБЛИК КЊИГЕ – КОДЕКС

Мало пре појаве кодекса у употреби су биле дрвене плочице, на којима су се писали мањи текстови (писма). Постојала је и могућност да се канапом вежу две (диптих) или више плочица (полиптихон), како би се написао мало већи текст. Крајем I века после Христа почиње да се појављује нови облик књиге – кодекс. По дефиницији – он представља књигу са садржајем. За израду кодекса најчешће се употребљавао пергамент, који се резао на четвороугаоне комаде (листове). Ова четири листа пресавијена по средини, давала су осам фолија, са шеснаест страница. Потом су се листови један до другога слагали и повезивали само на једној страни, што је донело новину наспрам свитка, јер се књига више није одвијала него листала. Да би се сачували, кодекси су били повезани помоћу дрвених плочица обложених кожом, пергаментом, металом или слоновачом. По епиграматичару Марцијалу (40-120. године после Христа), први написани кодекси садржали су дела Хомера, Вергилија, Цицерона, Ливија и Хорација; он спомиње и кодексе који се производе у књижним радионицама, у неодређеном броју копија. Један од најстаријих сачуваних кодекса потиче са размеђа I и II века и садржи фрагменте латинског дела De bellis Macedonicos.

ПРИХВАТАЊЕ КОДЕКСА ОД СТРАНЕ ХРИШЋАНА

Хришћанство се у почетку ширило путем усмене речи. Пошто се оно развијало у друштву проширеног учешћа појединаца у писаној култури, његови следбеници су хтели да повере писаној речи ширење хришћанске вере и одлучно су свој избор усмерили у корист кодекса. Проповедници хришћанства као велики визионари, видели су кодекс као делотворно средство преношења идеја, мисли и ставова. У читавом средоземном свету грчко-римске културе, највећу употребу кодекса извршили су хришћани, што сведочи и чињеница да су њихове књиге биле већином тог облика. Могуће да је на овај избор утицало мишљење да је кодекс садржао текст различит од књиге у облику свитка, која је била коришћена у књижевно-културној традицији богатијих и владајућих класа. Од периода када се хришћанство почело ширити путем писане речи, његова циљна група није била само богата читалачка публика која је била везана за свитак, него и појединци који су поседовали ниско или средње ниско образовање. Без обзира што су ови појединци познавали књиге у облику свитка са забавним садржајем, ипак су осећали ближе писану културу у облику скромних школских лектира или техничких предмета у облику кодекса, који је подобнији за школске свеске, бележнице и приручнике за професионалну употребу. Постоји и могућност да се овај избор руководио потребама сиромашније читалачке публике, јер је кодекс био финансијски доступнији од свитка. Употреба кодекса била је практичнија од употребе свитка, због већег капацитета и пагинације, који су дозвољавали да се распореди већа количина текста (него што је могло стати у свитак), а што је омогућило да се постигне јединствен ред у списима; могли су се пронаћи поједини одељци и одломци из Светог Писма и упућивати међусобно један на други. Овај избор показао се оправданим, највише што се тиче производње Светог Писма за ширу читалачку публику.

Када су хришћани усвојили у потпуности кодекс као облик књиге и даље су наставили са својим старим обичајима – књиге су се писале и размењивале међу верницима; читање је могло бити индивидуално или посредовано гласом чтеца на литургијским и другим молитвеним сабрањима; хришћански списи били су писани и дељени читалачкој публици средњег или средње-нижег статуса, којих је у хришћанским редовима било највише. У прва три века, хришћанска продукција књига није се уклапала са јавним прометом књига у грчко-римском систему, у коме је преписивање и издавање књига било добро организовано.

БИБЛИОТЕКА БЕЗ БИБЛИОТЕКЕ

Као одговор на велику потражњу штива за читање од стране хришћанске читалачке публике, кодекс је полако почео да добија улогу „џепне књиге“, чак и у једном друштву у којем је, од IV до VI века, аналфабетизам (непознавање писма, неупућеност у вештину читања и писања – неписменост) био стално присутна чињеница. Било је кодекса који су садржали серију органских текстуалних јединица (једно или више дела истог аутора или више анонимних дела) или серију неорганских текстуланих јединица (разна дела). На овај начин се формирала такозвана „библиотека без библиотеке“, што је обликовало једну нову трансформацију у концепту књиге и комплетног читања.

ПОЈАВА СВЕТОГ ПИСМА СА КОМЕНТАРИМА

Издавање кодекса није било повезано са устаљеним техничко-књижним правилима као код књига у облику свитка, па се издавао у различитим форматима – од погодног за руковање до опсежног; форматирање се подешавало на основу односа између књиге и физиологије читања. Књижна продукција кодекса на почетку његове употребе била је малих размера, али временом због потребе да се сачува хришћанско и класично књижевно наслеђе, завршила се књижном продукцијом великих размера. Једна од књига која се преписивала у великом броју примерака, било је Свето Писмо. Практичност кодекса огледала се у томе што је могућност читања једном руком дозвољавала да се другом руком пише и тако је могло да се прати читање бележака на маргинама. Због овога, полако је почела да се устаљује навика дописивања белешке на маргинама (маргиналије). Било је и других места где је коментатор (или читалац) могао да напише белешке – на деловима листова који су остали празни, празним страницама на почетку или na крају књиге. У једном кодексу са Светим Писмом, на маргинама се могао наћи велики број интервенција различитих коментатора, које су се односиле на филолошко и теолошко тумачење текста Светог Писма. Овакав кодекс (са коментарисаним текстом Светог Писма) дозвољавао је једно симултано и кординирано читање између основног текста и бележака, које је било резервисано за високо образоване црквене учитеље (који су чинили мањину).

ПРОНАЛАЗАК ШТАМПЕ

Употреба кодекса у IV веку готово је сасвим истиснула употребу свитка, посебно у Цркви. Кодекс постаје неопходно средство помоћу којега су дела старохришћанских аутора преписивана и презервирана до проналска штампе у XV веку. Најважније институције на Истоку (поред многобројних манастира) у којима су се организовано прикупљала, чувала и преписивала дела из хришћанске и класичне књижевне баштине, биле су Царска и Патријаршијска библиотека у Константинопољу. Пергамент као материјал за писање остао је у употреби све до проналска штампе, без обзира што је у међувремену откривен нови материјал – папир, који су у II веку измислили Кинези, у VIII веку прихватили Арапи, а у Европи је био усвојен у XIII веку. У Византији употреба папира била је прихваћена много пре него у Европи, што потврђује чињеница о постојању једног грчког кодекса написаног на папиру из 1005. године.

Извор : Православље