«Јер теби приличи свака слава...»

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Како се доводе у везу и шта представљају возгласи великог вечерња:

«Јер теби приличи свака слава...»,

«Јер је твоја моћ...»,

«Јер си милостив и човекољубив...»,

«

Јер си благ и човекољубив...»?

Возгласи су, као што је познато, славословни завршеци молитава који се произносе «гласно», мелодично, било да се молитве које се њима завршавају говоре «тајно», било да се говоре «наглас» како би их народ чуо. У постављеном питању се траже молитве које, према наведеном правилу, треба да се завршавају возгласима великог вечерња. Међутим, те молитве не налазимо и с правом се питамо шта ови «невезани» возгласи означавају и од чега зависе? Исти закључак могли бисмо извести и за многе од возгласа на јутрењу, који су такође без својих молитава. Све што ћемо написати за возгласе вечерња у одговарајућој мери важи и за возгласе јутрења. Ради се ο истом случају.

Служба вечерња, која се данас врши по нашим храмовима, је монашког порекла и, заједно са осталим службама дана и ноћи, потиче из Јерусалима и манастира Светог Саве Освећеног. Њен монашки облик из манастира је проширен и на крају је преовладао и по парохијским храмовима, који су првобитно имали посебне службе дана и ноћи, такозване азматске (у којима преовладава певање, од грч. άσμα = песма), световне или парохијске, пореклом из Антиохије. Међутим, ни монашки типик није остао чист од примеса, него је попримио утицај световног типика. Данашњи поредак вечерња поседује бројне такве елементе који се првенствено тичу улоге свештеника и ђакона при вршењу богослужења. Овај продор и уврштавање азматских елемената у монашко вечерње које се, наравно, није десило у временима литургијског зенита, није било органско. Много пута убацивање молитава и возгласа, те њихово спајање са системом и костуром монашког богослужења, бива сасвим прећутно и произвољно скрпљено, у тој мери да је убачени елеменат и мање пажљивом проучаваоцу очигледан. Томе дугујемо чињеницу да су многе молитве изгубиле своје возгласе, а многи возгласи своје молитве.

Азматско вечерње је имало: осам великих антифона, вход, јектенију, три мала антифона, молитву оглашених, две молитве верних, прозбену јектенију, молитву главоприклоњења и молитву отпуста. Сваком антифону претходи ђаконска прозба, молитва и возглас. Тако имамо један систем од укупно осамнаест молитава и возгласа, органски уденутих у службу. Од осам великих антифона, први и осми имали су сталне псалме: први - 85. («Приклони, Господе, ухо своје...») и осми -140. («Господе, Теби зовем...»). Осталих шест псаламабили су покретни, дакле то су били псалми који су се смењивали, тако да су заједно са покретним антифонима постизали кружно читање Псалтира, који је у ту сврху био подељен на шездесет и осам антифона. Молитве двају постојаних антифона су надахнуте њиховим сталним псалмима, осамдесет петим и сто четрдесетим.

Кад је преовладао монашки типик, свештеници су се приликом вршења вечерња суочавали са једном тешкоћом. У Молитвословима су постојале молитве азматског вечерња, међутим хор је певао монашко вечерње на коме није било места за осамнаест молитава, колико је имало азматско вечерње, него за само пет или шест. Покушај да се сачувају све молитве азматског вечерња и да се направи компромис са монашким поретком, изазвао је цео низ неправилности које су довеле до устаљивања данашње праксе. Молитва првог великог антифона ушла је након велике јектеније. Та молитва је била повезана са 85-им псалмом и била је снажно надахнута њиме. И док 85-и псалам није појан, остала је молитва («Господе милосрдни и милостиви...») и њен возглас («Јер теби приличи свака слава...»). Молитва другог антифона «Господе, не суди нам гневом Твојим...» и њен возглас «Јер је твоја моћ...», нашли су место после јектеније која прати катизму Псалтира. Молитва осмог антифона, 140-ог псалма («Господе, Теби зовем...»), која је њиме надахнута («Увече, и ујутро, и у подне...») с њеним возгласом («Јер теби приличи свака слава...»), се очувала као молитва входа, будући да се и на азматском за време осмог антифона вечерња вршио вход. Молитва велике јектеније била је позната молитва Свете Литургије: «Господе, Боже наш, прими ово усрдно мољење...», са возгласом «Јер си милостив и човекољубив Бог...». Она је остала на своме месту. Молитва прозбене јектеније била је «Боже, велики и вишњи, који једини имаш бесмртност...», с возгласом «Јер си благ и човекољубив...». Молитва главоприклоњења била је «Господе, Боже наш, Ти си приклонио небеса...», са возгласом «Нека је благословена и препрослављена моћ Царства Твога...». Она је задржала свој првобитни положај.

Међутим, на азматском вечерњу је, осим ових шест молитава, постојало и других дванаест молитава. Шта се с њима догодило? Направљен је покушај да се изнађе неко решење. Пет молитава великих антифона (трећег, четвртог, петог, шестог и седмог) су говорене све заједно, скупа са њиховим возгласима, тајно, за време читања предначинатељног псалма, дакле у време погодно за свештеника. Оне су повукле заједно са собом и друге две молитве, молитву првог и другог антифона, које су додуше имале своје место у монашкој служби, али су следиле судбину осталих седам те су говорене све заједно, за време предначинатељног, без обзира што би се њихови возгласи понављали на свом месту. На Литургији Пређеосвећених Дарова је сачувано више места за молитве приликом читања Псалтира («Ка Господу...»), значи четири, али је и овде стечена навика из монашког вечерња оставила последице (погледај одговор на питање 93, том 1, стр. 187). Молитве трију антифона су сачуване само на коленоприклоњењу вечерња Педесетнице («Благословен си, Владико Сведржитељу...», «Господе, Господе који нас избављаш...», и «Боже, велики и вечни...»). Молитва оглашених и две молитве верних су изостављене. Молитва прозбене јектеније «Боже, велики и вишњи...» је сачувана само на коленоприклоњењу Педесетнице. На крају, молитва отпуста («Сведобри Господе, Боже наш, који окончаваш дан...») је испала, јер је монашко вечерње имало своју молитву отпуста («Христос истинити Бог наш...»).

Враћајући се и одговарајући директно на питање, закључујемо:

1. 
   Возглас «Јер теби приличи свака слава...», припада молитви првог великог антифона азматског вечерња - данашња прва молитва свјетилног («Господе милосрдни и милостиви... »).
   
2. 
   «Јер је твоја моћ...», припадамолитви другогантифона - данашња друга молитва свјетилног («Господе, не суди нам гневом Твојим...».
   
3. 
   «Јер си милостив и човекољубив...» припада молитви сугубе јектеније («Господе, Боже наш, Господе, Боже наш, прими ово усрдно мољење)...».
   
4. 
   «Јер си благ и човекољубив Бог...», припада молитви прозбене јектеније азматског вечерња («Боже велики и вишњи, који једини имаш бесмртност...»).
   

фотографија