Psihološke zavisnosti

[marija]

Zavisnosti

Šta su crte ličnosti?

Crte ličnosti su trajne osobine ličnosti. One se manfestuju kroz stalne obrasce ponašanja koje ljudi ponavljaju u najrazličitijim situacijama. Mnogi bi se iznenadili kada bi shvatili koliko često zapravo reaguju na isti, dosledni način, koliko često dospevaju u iste, ili veoma slične situacije upravo zahvaljujući ne slučajnostima, već svojim ličnim trajnim karakteristikama. Nešto u nama nam ne dopušta da se ponašamo na drugačiji način, ne dozvoljava nam da situacije sagledamo iz nekih uglova koje drugim ljudima deluju sasvim normalno. Upravo tu se jednim delom i krije uzrok individualnosti, osnova autentičnosti i razlika među ljudima.

Crte ličnosti se obično opisuju kao trajni obrazci opažanja, odnošenja sa ljudima i razmišljanja o svom okruženju i sebi u okviru njega. Načini na koji se ovi obrasci formiraju mogu biti veoma različiti – od „učenja po modelu“ (ugledanja, imitacije i identifikacije sa bitnim ljudima iz okruženja, roditeljima, prijateljima, idolima...), preko učenja iz sopstvenog iskustva, koje može biti veoma rano, i pre treće godine, pa ih se ljudi često i ne sećaju, pa do postepenog sticanja novih obrazaca jednostavnim isprobavanjem („ok, ovo nije upalilo, hajde da vidimo nešto sledeće“ i sl). Pri tome, ne treba ni zaboraviti i neke komponente za koje se pretpostavlja da su pretežno nasledne, poput tempermenta.

Ipak, kako su dosadašnja istraživanja pokazala, crte ličnosti se teško ili nikako ne menjaju. Malo ko bi i pristao da radi na takvoj promeni ličnosti. Ljudi jednostavno tokom života uče da svoje reakcije, načine razmišljanja i odnošenja sa ljudima koriste na način koji im donosi ono što im je potrebno. Pri tome, oni stiču izvesnu fleksibilnost, spremnost da odlažu svoje neposredne zahteve zarad kasnije dobiti, sposobnost da upravljaju svojim ponašanjem i emotivnim reagovanjem. Zahvaljujući svemu tome, tokom vremena, sa odrastanjem, sazrevanjem i nagomilavanjem životnog iskustva formiraju se postepeno celovite ličnosti koje u sebi nose odraze nasleđa, prethodnih iskustava, manje ili više svesnog upravljaja svojim postupcima i njihovim menjanjem, ali i mogućnosti da, shodno situaciji prilagođavaju svoje postupke i utiču na svoju oklinu kako bi ostvarile svoje ciljeve.

Problem nastaje kada crte ličnosti postanu krute, nefleksibilne, kada ne vode prilagođavanju situacijama onoliko koliko je to potrebno i kada prouzrokuju značajne neuspehe u funkcionisanju osobe ili subjektivno doživljenu neprijatnost i patnju. Tada se one posmatraju pre kao poremećaj ličnosti nego kao odraz individualnosti. U tom slučaju osoba na neki način postaje njihov rob, gubeći pri tome čoveku svojstvenu slobodu odlučivanja i delovanja u skladu sa svojim realnim mogućnostima i sposobnostima.

Osnovna odlika poremećaja ličnosti je trajan obrazac unutrašnjih iskustava (koja su, gotovo po pravilu neprijatna) i ponašanja koji se primetno razlikuju od očekivanja zasnovanog na kulturi u kojoj pojedinac živi. To podrazumeva izmenjene manifestacije u barem dve od navedenih oblasti: izmenjeno mišljenje, neprikladno emotivno reagovanje, donekle rigidno („kao po kalupu“) funkcionisanje u odnosima sa drugim ljudima i nemogućnost kontrole impulsa.

Taj otporan obrazac je neprilagodljiv i manifestuje se često u širokom spektru često veoma različitih situacija, vodeći ka manje ili više stalnom osećanju neprijatnosti i nemogućnosti uspešnog fiunkcionisanja u društvenim, radnim i drugim važnim životnim domenima. Ovaj obrazac ponašanja je veoma stabilan, pa se često može uočiti još u periodu adolescencije, ili detinjstva. Takođe, treba voditi i računa o tome da ovi obrasci ponašanja, da bi se posmatrali kao poremećajne smeju biti povezani sa drugim mentalnim poremećajima, konzumiranjem psihoaktivnih supstanci ili povredama glave niti se javljati kao njihova posledica.

Kada je zavisnost poremećaj?

Poremećena zavisnost kod osoba se opisuje kao prožimajuća, preterana potreba da se bude zbrinut koja vodi submisivnom ponašanju, „kačenju“ na druge ljude, manifestujući se na vrlo sličan način kao i strah od separacije. Ovaj obrazac ponašanja formira se u procesu odrstanja, u periodu kada osoba uči i učvršćuje mehanizme koji će mu dalje pomagati u snalaženju u realnom svetu. Još tada se moće uočiti u različitim situacijama u kojima se mlada osoba nalazi. Zavisno i submisivno ponašanje oformljuje se da bi se pridobila briga drugih i da bi se uzdignulo iz situacije u kojoj osoba sama sebe opaža kao nesposobnu da funkcioniše bez pomoći drugih.

Pojedinci sa ovakvim poremećajem ličnosti imaju velike teškoće u donošenju svakodnevnih odluka (kao što su na primer: koju majcu obući ili da li poneti kišobran...) što je uvek praćeno prekomernim savetovanjem i ohrabrivanjem od strane osoba uz okruženja. Ove osobe su često pasivne, i dopuštaju drugim ljudima (ili jednoj osobi) da preuzmu inicijativu za većinu najvažnijih odluka u njihovom životu.

Odrasli sa ovim poremećajem obično i dalje zavise od roditelja ili od supruga/e, naročito kada treba da odluče gde će živeti, kakav posao će raditi u životu i sa kakvim ljudima će provoditi vreme.

Adolescenti sa ovakvim poremećajem mogu dopuštati i dalje svojim roditeljima da odlučuju šta će oni oblačiti, sa kime će se družiti, na koji način će provoditi svoje slobodno vreme i koju školu ili frakultet će upisati.

Ova potreba za drugima i za podelom odgovornosti sa njima ide mnogo dalje od traženja saveta na način i u situacijama koji su uobičajeni (kao što su specifične potrebe dece na određenim uzrastima, potrebe starijih osoba i osoba sa posebnim potrebama). I ako bi smo izuzeli ekstremnije slučajeve u kojima određene grupe ljudi nisu u mogućnosti da same brinu o sebi na duži period, i dalje nam ostaje veliki broj ljudi kojima je potrebna pomoć i podrška drugih ljudi. U stanjima životnih kriza, u periodima nakon trauma, u određenim razvojnim fazama...svakoj osobi se barem nekoliko puta u života desilo da dođe u stanje tzv. regresije. Tada se oseća kao da jednostavno nema snage da nastavi dalje, ne želi da bude sama, potrebna joj je podrškai pomoć drugih. U takvim situacijama zadovoljavanje njihovih potreba, pružanje sigurnosti, pomoći i podrške čak predstavlja jedan od bitnih uslova za njeno „izlečenje“. Nakon perioda (koji može trajati i više meseci) u kome preovlađuju nesigurnost, zbunjenost, često tuga, strah i pasivnost, uz odgovarajuću podršku ove osobe će biti spremne da ponovo preuzmu aktivnu ulogu u svom životu.

Sa druge strane, zbog svog stalno prisutnog straha od gubitka podrške ili odobravanja, osobe sa poremećajem zavisnosti uvek imaju teškoća kada treba da izraze neslaganje sa drugim ljudima, naročito sa onima od kojih najviše zavise. Takve osobe se osećaju uvek nespremnim da funkcionišu same, pa će se često složiti sa stvarima za koje osećaju da su pogrešne, pre nego što će se preuzeti rizik da izgube pomoć od onih od kojih je očekuju. Ovakve osobe imaju teškoća da započnu nešto novo, da pokažu inicijativu ili da urade bilo šta nezavisno.

[marija]

Oni čine sve što je u njihovoj moći da bi ostvarili podršku i brigu svog okruženja, čak i kada to podrazumeva dobrovoljno izvršavanje svari koje su im neprijatne ako će im to obezbediti brigu koja im je potrebna. Osobe sa ovim poremećajem se osećaju neprijatno i bespomoćno kada su same, zbog preplavljujućeg straha da će biti u nemogućnosti da brinu o sebi.

Kada se u nekom trenutku života prekinu njihovi odnosi sa bliskim osobama (kao prilikom raskida sa partnerom, smrt roditelja ili slično) ovakve osobe će verovatno veoma brzo naći drugi odnos ili vezu da bi obezbedili brigu koja ima je potrebna. Uvek su preokupirani strahom da ne budu ostavljeni da se brinu sami o sebi.

Kako se ponašaju zavisne osobe?

To su ljudi koji ne veruju svojoj sopstvenoj sposobnosti da donose odluke, i uvek im se čini da drugi imaju bolje ideje. Kada dožive odvajanje ili gubitak, mogu se osećati potpuno izgubljeno, i mogu biti spremni da urade bilo šta, često i na svoju štetu, samo da bi ostali u jednom oformljenom odnosu. Ostali simptomi su:

Nemogućnost da se prave izbori, da se donose odluke

Pasivnost

Neprihvatanje lične odgovornosti, skrivanje iza drugih ljudi

Odbijanje da se bude sam

Prekomerno i previše trajno osećanje bespomoćnosti, praznine iscrpljenosti nakon prekida odnosa ili veza sa drugim ljudima

Nesposobnost suočavanja sa uobičajenim zahtevima života

Preokupiranost strahom od ostavljanja i napuštanja od strane bliskih osoba

Izraženo laka povredljivost kao rekacija na kritiku ili neodobravanje

Komplikovanje problema zavisnosti može uključivati depresiju, alkoholizam ili korišćenje droga i podložnost fizičkom, emocionalnom ili seksualnom maltretiranju.

Poreklo zavisnosti

Uzroci zbog kojih neki ljudi prihvataju zavisno ponašanje kao svoj obrazac u funkcionisanju i uspostavljanju odnosa sa drugim ljudima mogu biti veoma različiti. Kao i kod svih drugih trajnih karakteristika ličnosti, proces nastanka je veoma složen i zavisi od brojnih faktora. Zanimljiv je (ali ne i iznenađujući) i podatak da u opštoj populaciji značajno veći broj žena kod nkojih je registrovan poremećaj ove vrste u odnosu na muškarce).

Naravno, na isti način na koji se stiču i druge crte ličnosti, stiče se i crta zavisnosti. Ali ostaje pitanje kako ona postaje u tolikoj meri generalizovana da se ispoljava u svim socijalnim kontaktima osobe? Kako dolazi do tolike nemogućnosti osobe da svoje postupke bar u određenoj meri prilagodi situaciji? Jer, tokom vremena, verovatno i njoj samoj postaje jasno da igrati na igru „ja ne mogu sam/a, hajdete vi umesto mene“, ne daje uvek najbolje rezultate.

Ipak, ti obrasci ponašanja su prilično trajni, i praktično nikada ne nestaju bez velikog napora same osobe, obično udruženog sa radom sa psihoterapeutom.

Bojana Djurić