Mанастирска богослужења у парохијама

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Говори се и пише да манастирска богослужења представљају узор за богослужења у парохијама.

Да ли је могуће да манастирски типик икада заживи у парохијама у свом пуном облику?

У противном, по којој логици се он може сматрати узором?

Много пута смо се, од случаја до случаја, дотицали ове теме поводом различитих питања повезаних са овим. Међутим, избегли смо апсолутизовање и окарактерисавање монашког богослужења као «узора» за праксу парохијских храмова. Тај израз је прејак и може одвести до безизлаза који се у другом делу питања већ наговештава. Монашко богослужење је плод предања свештених манастира, које није «одозго» наметнуто, него је вековима обликовано унутар монашких општина, на основу посебних претпоставки и околности монашког живљења. Дакле, оци који сачињавају монашко братство представљају једну посебну, јединствену групу верника, са изузетним захтевима али и изузетним могућностима. То су, пре свега, зрели људи снажне вере, будући да су вољно и свесно изабрали овај савршени облик живота у Христу. Имају снажна интересовања за богослужење, познају га и непрестано, кроз сталну надградњу, унапређују своје познавање богослужбене праксе активно учествујући у њему. Даље, у прилог томе иду и «практични» разлози, обично малобројност монашких заједница, донекле мале димензије манастирских храмова, то што су настањени у манастиру и око храма, то што немају породичне дужности, службене и професионалне обавезе. Изабрали су «добри део» (Лк. 120,42) и њему приљежно следе. За очекивати је да програм манастирских богослужења буде изузетно богат и у погледу садржаја и у погледу дужине. Није потребно освртати се на животне услове становника градова и села, да бисмо нагласили свеопште познате ствари, које се тичу састава људи који долазе у парохијске цркве. Због тога су, уосталом, верници који се не могу подвргнути осредњим мерилима, основали манастире.

Због свих тих разлога било је сасвим природно да литургички типик, који је настао и обликовао се у парохијама, буде различит од монашког. Међутим, историјски разлози су довели до преовладавања манастирских типика и по парохијским црквама. При крају византијског периода, по Сведочењу Светог Симеона Солунског, само је Света Литугија од редовних богослужења остала да се служи по парохијском - азматском типику, и у манастирима и парохијским храмовима, а старо парохијско богослужење, само као изузетак, је сачувано у солунској цркви Премудрости Божије (Свете Софије) и неким другим храмовима. У току турског ропства монашки типик је у потпуности преовладао и у парохијама. Природно је да су, из преке потребе, службе биле ограничене и бројчано, и у погледу дужине. Друге су, опет, са свог првобитног места премештене у друго, за вернике погодније време. Тако, нису читане катизме Псалтира, изостављани су стихови из псалама код свјетилног и хвалитних, чтенија, стихословљење песама канона, почело се са скраћивањем канона, нису вршена свеноћна бденија, полуноћница; часови и повечерја или су изостављани или су вршени груписано у погодно време. Међутим, постојале су и друге исто толико важне промене, но не толико приметне на први поглед. Обичан народ више није могао учествовати у појању, ни заједнички ни наизменично као што је то у манастирима, нити је имао могућност да обухвати и схвати сву огромну величину овог литургијског и посебно химнографског богатства. Наглашени су извесни фасцинантни и лаички елементи служби а устукнуо је дубоко скрушени и скромни карактер, којим се манастирска богослужбена пракса одликовала.

[Guest]

Све ове различитости настављају да егзистирају и данас, иако је типик манастира и парохија теоретски исти, и из горе наведених разлога никада неће ни престати да постоје, и разликују типик парохија од типика манастира. Неке од њих су назначене у новијим типицима, до неких долази по обичајима или зарад импровизација појединаца, а услед погрешног тумачења многострадалне уредбе «како началствујући благоизволи». Типици, и ови календари - типици, који се издају као годишњаци, излазе из штампе игноришући и проблеме и решења која се више пута примењују, као да се нема у виду да постоје проблеми, као и то да је у пракси изгледа пронађена нека релативна равнотежа, и поред нагињања конзерватизму или либерализму. Примере таквих дискутабилних случајева видели смо у различитим ранијим питањима, као што су на пример она која се односе на читање катизми Псалтира, стихословљење песама канона, на изостављање стихова од «Господи, возвах...» и хвалитних, на премештање васкрсног Јеванђеља на јутрењу недеље иза шесте песме канона, на читање часова и томе слично.

По логичкој нужности, будући да у парохијама важи монашки типик, и пошто се он због посебних потреба и услова Цркве у свету примењује «по снисхођењу» (=икономији), скраћен или измењен, а будући да се у манастирима чува доследност исправној пракси (=акривија), разумљиво је да манастирска пракса представља идеалан облик богослужења на који се парохије угледају. Међутим, подједнако је разумљиво да ово подражавање или трагање за тачношћу по узору на манастире, може одвести у претеривања и странпутице. Немогуће је да, на пример, у монашкој традицији толико омиљена установа свеноћних бденија ο великим празницима, нађе погодно тло у пракси парохија, чак и ако се врше изузетно и имају велику дужину трајања и формалну савршеност манастирских бденија. Није могуће да се стихослови Псалтир или песме канона, или да полуноћница и јутрење почињу готово у поноћ, или да службе ноћи и дана трају готово осам часова дневно. И поред свега тога, парохијски храмови, на неки начин функционишу, посебно током Велике Четрдесетнице, због конзервативности периода, као саборни храмови манастира, а народ је позван да добровољно и по својим могућностима учествује у развијеном монашком богослужењу. Овај начин приступа типику монашке богослужбене праксе могао би се упоредити са применом у пракси једне друге сличне установе, установе поста. Као што је познато, и за монахе и оне у свету, важе иста правила поста и разрешења поста. Али, док га монаси, потпомогнути целим устројством њиховог живота, држе у потпоности, доследно типику (тј. по акривији), дотле мирјани, под притиском својих породичних и животних потреба, држе исти по својим могућностима и добровољно, рачунајући увек с тим да се приближе монашкој пракси. Тако, док монаси не једу месо, једу једном, не разрешавају уље и вино у дане постова, једу после деветог часа или одрећеним данима уопште и не једу, хришћани у свету не држе, или делимично држе, све ово препуштајући остало милости Божијој и расуђивању духовника.

[Guest]

Свети Симеон Солунски, одличан познавалац акривије, али и добар пастир, суочава се с проблемом преовладавања монашког литургијског поретка у парохијама, признајући с једне стране као неопходна у његово време већ постојећа скраћења, као што је изостављање стихословљења Псалтира, а с друге стране наглашавајући посебан положај свештеника - служашчег у парохијама, као онога који се моли не само за, него и уместо народа. Значи, свештеник надомешта немоћи и слабости народа, држећи у храму стандарде монашког типика, чак и ако честити народ реално не може да учесвује у богослужењу или учествује колико може. У парохијама је ова пракса првобитно примењивана, и још увек се примењује. Посебно је примењивана у време турског ропства, када су свештеници емпиријски учили да врше богослужења у манастирима, који су функционисали као школе за оспособљавање клирика. То је у новија времена ослабило, било због литургијског васпитања које пружају посебне школе за образовање свештеног клира, који мање - више не копира монашке узоре, нити монашку праксу поставља као идеал богослужења.

Поред тога, или можда као реакција на неку прикривену тенденцију посветовњачења парохија, последњих деценија је приметна, посебно мећу млађим људима, једна обратна тенденција поновног вредновања монашког литургијског предања и угледања на њега у парохијским храмовима. Томе је очигледно допринео и приметни процват монашког живота у последње време, с којим се поклапа и одговарајуће подизање нивоа монашког богослужења. Унапређењем средстава за комуникацију манастири данас привлаче мноштво поклоника, клирика и лаика, који се одушевљавају акривијом и скромношћу монашког типика и покушавају да се угледају на њега. Чињеница је, такође, да је духовни развој нашег народа и презасићеност обиљем разноврсних доступних уметничких и културних добара, довели до потраге за оргиналним облицима и у литургијској пракси, с мање показивања, скромнијим и свештенодостојнијим, тачнијим и вернијим Предању, у истинском смислу те речи. И то што траже, налазе пре у манастирима него у парохијама, где искушење неке тобожње обнове често пута води ка оштећењу поретка, помпезним обредима, непримерној употреби осветљења или заглушујуће и парајуће снажног озвучења, гомилању варварског укуса у погледу свештених сасуда, тромом или посветовњаченом појању и сличним стварима.

Из свих ових разлога, на истицање монашког богослужења као узора за парохијску литургијску праксу не можемо другачије гледати него са симпатијом и надом. Не толико у погледу потпуности и тачности типика, јер то никад није могуће у потпуности постићи у оквирима парохијске стварности, него првенствено у погледу правог знања, поштовања Предања и нарочито у погледу достојанственог етоса православног богослужења, што се не поистовећује са увек као идеалом представљаним «византијским велелепијем». Узор за опонашање не тиче се толико квантитета колико квалитета појања.