Свете тајне брака заједно са Светом Литургијом Пређеосвећених Дарова

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

У ранијим одговорима (т. 1, стр. 131-132 и т. 2, стр. 117-120), је било речи ο вршењу Свете тајне брака заједно са Светом Литургијом Пређеосвећених Дарова. Потребно је извесно разјашњење, јер су читаоци стекли утисак да је Света Тајна Брака вршена и у току Свете Четрдесетнице.

Заиста, у горе поменутим одговорима, било је спорадично говора ο вршењу Свете Тајне Брака заједно са Светом Литургијом Пређеосвећених Дарова. Међутим, познато је да је Пређеосвећена Литургија «скрушена Литургија Велике Четрдесетнице», како је у рукописима названа. Тако је, не без разлога, онима који су обратили пажњу на ту чињеницу, оставило утисак да је и у току Велике Четрдесетнице вршена Света Тајна Брака, или да се ради ο некој нетачности. Зарад уклањања сваке забуне неопходно је да се вратимо на то и исцрпно испитамо ову тему, која због своје природе изазива посебно историјско, богословско, али и практично интересовање.

У ранијим, али и скоријим одговорима, видели смо да су Свете Тајне Цркве и многи свештени обреди, не само у временима процвата литургијског живота Цркве, него готово до времена турског ропства, вршени у нераскидивој вези са Светом Литургијом. Говорили смо посебно ο Крштењу, осврћући се повремено на рукоположења, освећење Светог Мира, освећење цркава, монашки постриг, Јелеосвећење, заупокојену службу и чин малог освећења воде. Ни чин Свете Тајне Брака не представља изузетак. И он је вршен заједно са Светом Литургијом, као што се види из старих рукописа, али и из данашњег поретка у коме су препознатљиви трагови тог јединства: «Благословено Царство...», јектенија мирна, чтенија (Апостол-Јеванђеље), јектенија сугуба, прозбена, «И удостоји нас...», «Оче наш...», молитва главопреклоњења, заједничка чаша, причастен. Рукописи предвиђају и појање Трисвете песме на њеном природном месту. Блаженопочивши професор Панајотис Трембелас је написао посебну студију на ову тему: «Света Евхаристија у споју са другим Светим тајнама и светотајинским обредима», Атина 1958 (на грчком). Скорашње издање Архијерејског Служебника (слов. чиновник) Светога Синода Цркве у Грчкој (Атина 1971), на основу ових предањских података, обухвата и обнову поретка Литургије са Светом тајном брака (стр. 113-115), што је за сваку похвалу. Неки су то видели као новотарију или другде као утопијску синтезу. И на другим местима нам се указивала прилика да говоримо ο замени значења, до које је у многим стварима дошло због литургијске раслабљености, која прикривено прети нашем богослужењу. Тако се канонско и исправно сматра новотаријом, а оно што је допуштено по снисхођењу (κατ' οικονομία) - исправним (κατ' ακρίβεια). У сваком случају је, међутим, постављен добар почетак са истрајавањем и смелошћу која је у тим случајевима неопходна, те је исправна пракса имала одјека и стекла подражаватеље, макар и као изузетке из лошег правила које је превладало.

Толико ο јединству обредне стране Свете Тајне Брака са потпуном Светом Литургијом.

Међутим, у многим рукописима, који датирају још од 11. до 17. века, чин Свете Тајне Брака није повезан са потпуном Литургијом, него са Пређеосвећеном. Наравно да се не ради ο познатој Пређеосвећеној Литургији Велике Четрдесетнице него, као што је природно, ο нечему што је у потпуности другачијег карактера, као што треба да су потпуно другачије биле претпоставке из којих је та Пређеосвећена Литургија проистекла. Присуство, у огромној већини, овог облика спајања Свете Тајне Брака - Пређеосвећене у рукописима од 11. до 17. века, посебно у периоду од 13. до 16. века, показује колико је он био распрострањен, те га можемо са сигурношћу окарактерисати као преовладавајући облик. Као показатеље наводим неке од познатих рукописа који повезују обављање Свете Тајне Брака са Пређеосвећеном Литургијом. Атински: 661, 662, 663, 664, 670, 829, 851, 1910, 2725, С. 64, С. 696, С. 724 ; Ватопедски: 133 (744), 322 (934); Каирски (Александријске Патријаршије) 207; Манастира Кутлумуша 358; Констамонита: 19 (20), 60 (63); Велике Лавре: 189, Θ 28, α. 105; Пантелејмона 780; Патмоса: 104,105,715; Синајски: 957, 958, 960, 962, 966, 968, 977, 984, 1036; Светог Гроба (Цариградски): 8 (182), 134 (593), 615 (757) и др. И Симеон Солунски нам даје исти опис (Διάλογος..., гл. 281-2).

Као што се са свим службама дешава, рукописи се ретко у потпуности слажу. Постоје различита издања, зависно од времена и места и извесне измене сходно традицијама које сваки од рукописа представља.

следи наставак...

[Guest]

На основу свих ових сведочанстава Предања ниже смо сачинили један преглед службе Свете тајне брака у комбинацији са Пређеосвећеном Литургијом уз извесна објашњења:

1. 
   Уводни псалам: «Блажени сви који се боје Господа...» (Пс. 127). Псалам приличи Светој тајни брака јер се односи на породицу, на жену и децу побожног човека, кога назива блаженим и жели му да види «синове синова својих». Међутим, можда није случајно ни то што потиче из песама степена (ка Господу), које се на Пређеосвећеној Литургији читају као катизма. Вход бива у поворци, од припрате ка главном делу храма, младенци стоје пред Часним дверима («пред Жртвеником»), а свештеник, обучен у потпуну свештеничку одежду, на дверима.
   

1. 
   На Часну Трпезу полажу се венци, «путир са Пређеосвећеним Даровима» и заједничка чаша вина. Уколико се младенци нису уздржавали од хране или уопште нису достојни да се причесте Пречасним Даровима, или ако им није «прво чисто заједничко живљење» (тј. ако су другобрачни), не постављају се Пређеосвећени Дарови, него само заједничка чаша. По неким рукописима, ако предстоји Причешће не поставља се заједничка чаша. Међутим, по већини рукописа, обоје сапостоји. У сваком случају, рукописи не расправљају много ο томе како је текла припрема Пређеосвећених Дарова. То је свештеницима било познато из свакодневне праксе.
   

По кодексу Велике Лавре Θ 88: «Свети Хлеб је стављан у Свети путир и покриван као обично», приликом Литургије која је претходила. По Атинском, опет, кодексу 663 изгледа да је држан само неопходни део Светог Хлеба, а да је уместо путира давана заједничка чаша, отприлике као на Пређеосвећеној Литургији. Тако се, по сведочењу већине кодекса, објашњава и паралелно постављање заједничке чаше. Изгледа да је преовладавала прва пракса (чување у Светом путиру сједињених Дарова под оба вида), јер се у већини кодекса говори ο Светом путиру са Светим Причешћем. Такође, није разјашњено да ли је свештеник по причешћу младенаца употребљавао Светиње. Изгледа вероватније да је задржавао од Светог Причешћа само онолико колико је било неопходно за причешће младенаца, као што и данас бива за причешће болесних, те према томе није било потребно да се он уздржава од хране. Наравно, ово су претпоставке.

1. 
   Чин почиње са «Благословено Царство...» и уобичајеном великом јектенијом.
   

1. 
   Следи молитва «Боже Свети»... и овенчавање. Две дуге молитве «Боже Пречисти...» и «Благословен си Господе...» су новије и, као што смо другде писали, не припадају византијском литургијском типу чина Свете Тајне Брака.
   

1. 
   Следе читања (Апостол и Јеванђеље) с њиховим прокименом и са алилуаријем, јектенија с молитвом «Господе, Боже наш, који си спасоносним Твојим...» и прозбена јектенија са мољењима (Анђела мира... итд.), отприлике као и на Пређеосвећеној Литургији. Наравно, Пређеосвећена нема Апостол - Јеванђеље, осим ако није празник светога. Овде или се следује том поретку (празник светог), или другом старијем поретку који је предвиђао читање Апостола и Јеванђеља на Пређеосвећеној Литургији сваки пут у току године када би била вршена средом и петком ван Четрдесетнице (погл. Сократ, Црквена Историја 5,22). На пример, типику Велике Цркве Цариградске из десетог века (кодекс Часног Крста 40 и Патмоса 266), додата је лествица од осам парова перикопа посвећених Часном Крсту «за оног ко жели да служи Литургију средом или петком, било Пређеосвећену, било потпуну». Обичај служења Пређеосвећене Литургије средом и петком у току године, ван Велике Четрдесетнице, изгледа да није преовладавао свуда и да је након десетог века ослабио.
   

1. 
   «Оче наш»... се уводи возгласом «И удостоји нас...», као на Светој Литургији. Следи, као и обично, «Јер је твоје Царство...».
   

1. 
   Са «Мир свима, Главе своје Господу приклонимо» уводе се литургијске молитве главоприклоњења («Благодаримо Ти, Царе невидљиви...», Златоустове; «Владико, Господе Оче милосрђа...», Василијеве; «Боже, једини благи...», Пређеосвећене), које су истовремено благослови и молитве за достојно приступање Пречистим Тајнама. У Светој Тајни Брака је ова молитва замењена или кратком молитвом «Боже Свети и човекољубиви, који си Твојим промислом...» ( Атински кодекси 663 и 665) у којој се говори ο причешћу Светим Тајнама («посвети их и благослови за причешће Светим Телом Твојим...)», или молитвом благосиљања заједничке чаше «Боже, који си све начинио...», као и данас.
   

1. 
   Следи молитва «Чуј, Господе...», али не по свим кодексима (можда с правом, јер говори ο причешћу свештеника и целог народа). Следи «Пазимо, Пређеосвећене Светиње светима» и «Један је Свет...», народа који одговара. На речи «Пређеосвећене...», свештеник «уздиже Пређеосвећене Светиње» (кодекс Синајски 962) или «држи Свети путир» (код. Атински 662,1910; манастира Кутлумуша 358), или «дотиче Свети путир» (Симеон Солунски).
   

1. 
   Припремне молитве пред Свето Причешће нису говорене, већ би свештеник одмах причешћивао младенце без посебног позива (према најстаријој пракси), или са возгласом уобичајеним за сва времена: «Приступите», «Са страхом Божијим...», «Са страхом Божијим и вером, младенци, приступите...». Народ оговара: «Благословен је који долази...» (према најстаријем поретку Свете Литургије).
   

1. 
   Приликом причешћа младенаца певан је причастан «Чашу спасења...» или «Окусите и видите...». Након тога, би свештеник спуштао Свети путир на Часну Трпезу или, по другом кодексу, на предложење.
   

11.Следи: «Примивши пресвете...», очигледно молитва Свете Литургије за благодарење после Причешћа и возглас «Јер си Ти освећење наше...».

1. 
   Заједничка чаша је давана или одмах након Светог Причешћа, за време причастног, или након возгласа «Јер си Ти освећење наше...».
   

1. 
   Следио би трократни опход, остали део венчања и отпуст. Молитва «Боже, Боже наш, који си био присутан...» заузима место заамвоне молитве.
   

следи наставак...

[Guest]

Питање које се по природи ствари намеће јесте зашто приликом венчања није вршена потпуна Света Литургија, него овај облик Пређеосвећене Литургије?

Свакако не због тога што је венчање вршено за време поста, у којем није дозвољено служење потпуне Свете Литургије. У време Велике Четрдесетнице се слично томе забрањује и обављање венчања (52. канон Лаодикијског сабора). У питању су били други разлози: можда дужина венчања и потпуне Литургије; можда потреба да се венчање одвоји од великих црквених сабрања целе парохијске општине, посебно у недељне дане и дане празника или прослава; можда његово обављање у временским терминима различитим од оног који је уобичајен за Свету Литургију. Можда су многи од ових разлога заједно, или можда и други разлози, допринели тражењу и изналажењу овог практичног решења.

У сваком случју, две ствари завређују да буду посебно наглашене: прво, разумевање Цркве за животне околности верника, које је чини еластичном и прилагодљивом; и друго, истрајавање на повезивању Свете Тајне Брака са Литургијом. Лако решење раздвајања двеју Тајни, као што се касније десило, било је за свест Цркве недопустиво. Једну такву опасност предвидео је, пророчки на неки начин, Свети Симеон Солунски живо подвлачећи неопходност повезивања Тајни Брака и Литургије, као и богословски значај крунисања Тајне сједињења супружника у Христу њиховим учешћем у животворној Тајни Светог Причешћа, у часу венчања: «Свештеник одмах узима Свети путир са Пређеосвећеним Даровима и узвикује:

Пређеосвећене Светиње светима». И док сви гласно одговарају «Један је Свет, један Господ», јер је Он сам једино освећење, мир и заједница за оне који се сједињују, слуге Његове, свештеник причешћује младенце, наравно ако су су припремили за το. Α треба да буду спремни, како би достојно били овенчани и у добру се повезали светом свезом брака. Јер је Свето Причешће савршенство сваког обреда и печат сваке Свете Тајне. Α Црква исправно чинећи припрема Божанске Дарове на очишћење онима који се сједињују и за благослов њихов. Јер сам Христос је био присутан на свадби, приневши дарове и сам дар будући, и за њихово сједињење у миру и једнодушности. Због тога и треба да буду достојни Светог Причешћа они који се браком сједињују и да се сједињују у храму светом, дому Божијем, деца Божија као пред лицем Његовим, где је кроз Свете Дарове присутан «Онај Који се свештенослужи, Који се приноси и Кога међу нама гледамо - Христос Господ» (Διάλογος..., гл. 282).

Међутим, и са Светом тајном брака се догодило исто што и са Крштењем. Његово сједињење и крунисање са Светом Литургијом, што су се, Свети Оци и литургијска пракса Цркве, и поред постојећих тешкоћа, борили да сачувају и очували готово читавих хиљаду и седам стотина година, било под видом потпуне Литургије или Пређеосвећене, а била су довољна два преостала тамна века ропства да искорене то јединство. Тада је то можда било оправдано с обзиром на услове живота, венчања по кућама и одсуство богословске будности црквених пастира.

У наше дане, чин венчања пролази кроз други, можда дубљи, вид кризе. Претворен је у световни догађај, у један официјелни матичарски чин, у једну обавезну процедуру кроз коју пролазе и верници и неверници, довољно је да су на папиру уписани као православни хришћани. Раздвајање Свете Тајне Брака и Свете Евхаристије дошло је као савршено и неочекивано «решење» које би нас заштитило од накнадних тешкоћа које би имали са људима који су, у суштини, прекинули везе са Светим тајнама Цркве. Тако смо дошли у ситуацију да повратак Предању и исправној пракси Цркве сматрамо новотаријом или утопијом. Предање није толико јасно, категорично и једногласно да би нас свако одступање од њега лишавало поноса да смо Црква Предања и деца Отаца наших. Уочавање ове стварности јесте нешто због чега озбиљно треба да се забринемо за садашњост и будућност нашег литургијског живота.