«Светлост Христова просветљује све»

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Зашто се у току Пређеосвећене Литургије изговара реченица

«Светлост Христова просветљује све»

и зашто свештеник по тој реченици свећом и тамјаном благосиља народ?

Реченица: «Светлост Христова просветљује све», коју свештеник говори између два читања Пређеосвећене Литургије, јесте једна једноставна реченица и у њој нема никаквих граматичких потешкоћа. Али, колико је лак њен смисао, толико је тешко одговорити на питање зашто се она изговара и на шта се односи. Резултат те потешкоће су разна тумачења који су разни људи дали. Нека од њих су без сумње потпуно произвољна.

Тако се овај благослов повезује са оглашеним, и то штавише са редом «оних који се поучавају у вери (катихумена)» или «оних који се спремају за просветљење», дакле оних оглашених који су се од средине Велике Четрдесетнице припремали да за време пасхалног свеноћног бдења приме Свето Крштење. Сматрано је да овај став поткрепљује и назив «они који се просветљују», као и изрази молитве која је за њих приношена («Покажи, Господе, лице своје онима који се припремају за свето Просвећење... озари им ум... јер си Ти просвећење наше»). Значење реченице би по овом тумачењу требало да буде: «Светлост Христова (или светлост хришћанског учења) просветљује све (а међу присутним на служби, особито оне који се просветљују).» (Δ. Μωραϊτου, Η θεία λειτουργία των ΠροΗγιασμένων, θεσσαλονίκΗ 1955, стр. 95)

Πο другом тумачењу су благосиљање упаљеном свећом и реченица «Светлост Христова...» на неки начин извесно надомештање читања из светог Јеванђеља, или чак и предизображавање тајинске светлости, коју ће верни окусити недуго након тога, за време Входа Пређеосвећених Дарова: «Та видљива светлост вернима неким делом треба да надомести светлост јевађелске речи, која им је у овим данима плача била ускраћена, а истовремено их и подсећа на ону божанствену светлост, којој ће се, у виду Пређеосвећених Дарова, недуго након тога поклонити» (επιστολαί περί των χερών ακολουθειών τΗς ανατολικής ορθοΔόξου εκκλΗσίας, αθήναι 1864, стр. 42).

Што се тиче првог тумачења, треба приметити да је повезивање ове реченице са онима који се просвећују потпуно спољашње. Вечерњем сабрању нису присуствовали само они који се поучавају у вери (катихумени) и они који се вером просветљују, него и верни. «Светлост Христова...» се свакако изговара на свим Пређеосвећеним Литургијама, и пре среде средишње недеље поста, дакле и у дане када ред оних који се просвећују није присутан зато што још није ни образован. Али, и у 10. веку, када у Пређеосвећеној Литургији по први пут сусрећемо реченицу «Светлост Христова...» (кодекси: 266 Патмос, 40 Часн. Крста), је већ било ослабило разликовање реда оних који се поучавају у вери (катихумена). Очигледно је пак да је друго тумачење произвољно. Реченицу «Светлост Христова...» сусрећемо већ у 4.веку, као радостан поздрав који је био у вези са дочекивањем вечерње светлости, а да при том није био ни у каквој особитој вези са посним данима, а још мање са Пређеосвећеним Даровима.

Други ову реченицу успешније повезују са читањима. У том смислу се «просветљује све» односи на свете писце читања из Старог Завета - дакле у смислу да су они били надахнути и просветљени светлошћу Христовом («Читања из Старог Завета са друге стране треба непосредно повезати са истинском Светлошћу богопознања која извире из Христа, као и тумачити у светлости Јеванђеља, те се можда стога између два читања и убацује просветљење и запечаћивање», Δ. Μωράϊτου, наведено дело). «Светлост Христова» се, по Симеону Солунском, особито изговара између два читања, после Постања, а пре Паримије, «јер Постање говори ο почетку, ο стварању бића и паду Адамовом. Паримије пак тајанствено поучавају ο Сину Божијем и њим усиновљене поучавају као синове, а тог Сина називају Мудрост и кажу да ће она себи саградити дом, пресвето Тело његово... и светлост је та која и горе и доле светли» («Διάλογος», гл. 354) Ова тумачења свакако донекле оправдавају место ове реченице у том делу Пређеосвећене Литургије, али не објашњавају порекло и истинско значење тог литургијског обрасца, које само и једино може да нас одведе до проналажења историјског, исправног смисла те реченице, као и до њене тачне литургијске намене.

У вечерњој служби хришћанске Цркве је паљење и благосиљање вечерње светлости задобило карактер чина и повезивано је са благословима, химнама и радосним поздравима. Свети Василије Велики сведочи ο древној химни «Светлости тиха...», коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светолости: «Наши оци су сматрали да благослов вечерње светлости не требају дочекивати у ћутању, него да чим се она појави треба да захваљују. И не знамо казати ко је отац оног светилна захваљивања; народ пак узноси древну песму... "Певамо Оца, Сина и Светога Духа Бога"» («О Светом Духу», гл. 29). «Светлост Христова просвећује све» је, као што смо и навише написали, један древни радосни поздрав који је повезан са паљењем и благосиљањем вечерње светлости и који је на хришћанском Истоку био веома распрострањен, те то у Палестини, на Кипру, у Египту и Малој Азији већ од 4. века налазимо урезано на свећњацима, било као цело, било скраћено (грч: ФХФП: «Φως χριστού Φαίνει πάσι»). Слично овоме, имамо и вечерње службе других литургијских образаца, као што је Шпанија, где је ђакон подижући свећу говорио: «У име Господа нашега Исуса Христа, светлост са миром». Упечатљиво је то што у свим овим благосиљањима вечерње светлости долази до повезивања чулне светлости са умном светлошћу, светлошћу Христовом. У Пређеосвећеној Литургији су сачувани многи архаични елементи древне вечерње службе. Један од њих је и паљење и благосиљање вечерње светлости. Његов остатак је и «Светлост Христова просвећује све». Када бисмо пратили развој тог чина у древним сведочанствима, уверили бисмо се у исправност овог тумачења.

Литургички рукописи и Симеон Солунски су нам сачували неколицину карактеристичних података ο начину на који је у древно време на Пређеосвћеној Литургији вршено паљење и благосиљање вечерње светлости. Ђакон би за време читања из књиге Постања палио свећу, прилазио архијереју или свештенику који би служио и говорио: «Благослови, владико, светлост». Свештеник би ју благосиљао говорећи: «Нека је благословен онај који просветљује и освећује...» (966. Синајски кодекс) или «Јер си ти просвећење наше, Христе Боже наш, свагда...» (Симеон, «Διάλογος», гл. 354). Онда би ђакон излазио иза амвона (амвон је био на средини храма) и тамо говорио «Светлост Христова...», «запечаћујући» или «просвећујући» крстообразно свећом или тамјаном народ (Синај 971). По Симеону би ђакон излазио кроз северне олтарске двери и ишао «до краја храма». Након краја читања из књиге Постања би се појављивао «улазећи са светлошћу право на царска врата, док би сви стајали» и на средини храма говорио «Премудрост, право стојмо. Светлост Христо- ва», па након тога улазио у олтар. Све би то, када у служби није учествовао ђакон, чинио свештеник, који би на крају, очигледно због скраћивања, из олтара, «пред светом Трпезом» или пред «часним Дверима» говорио: «Светлост Христова». Та реченица је управо била знак за паљење светила у храму. «Тада пак» бележи Симеон, «чтец са амвона чита Паримије, а у храму се пале уобичајена светила. То указује на то да је нама који смо у тами, пред крај века, у телу засјала светлост истинита, Исус Христос, и светлошћу благодати своје испунила васељену.» Храм је до тог тренутка службе био у мраку: «У Пређеосвећеној Литургији се ни светила не пале све до Паримија» («Διάλογος», гл. 352). По Симеоновом сведочанству је чак и вечерњи Вход вршен «без светла», «означавајући Његов први долазак у ћутању, када смо ми били у мраку» («Διάλογος», гл. 353). α да је дело црквењака почињало са «Светлост Христова» очигледно је и из неколицине кодекса по којима «Заповеди, Владико» не говори чтец, него «црквењак», тражећи на неки начин одобрење да изврши

своју службу. Управо то се догађало и у 4. веку у Јерусалиму, на Пресветом Гробу Христовом, где по сведочењу једне жене поклоника, Етерије, у току вечерње службе светлост није доношена у храм споља, него је запаљивана «унутар храма» па су од ње пал>ена многобројна светила и кандила великог храма («οΔοιπορικών», гл. 24, 4).

И још један детаљ, али веома упечатљив и значајан детаљ: по најстаријем Типику Свете Софије Цариградске из 9-10. века, који садрже 266. Патмоски кодекс и 40. кодекс Часнога Крста (упореди и 1587. Париски кодекс из 12. века) «Светлост Христова...» је говорено не између два читања, него након краја другог читања: «И ђакон, након краја обачитања, узима свећњак и улази говорећи "Светлост Христова просвећује све". И одмах након тога ђакон говори "Премудрост", свештеник "Мир свима", а појац "Нека се исправи...".» То и јесте било почетно место реченице «Светлост Христова». Из овог сведочанства закључујемо:

1. «Светлост Христова» није било ни у каквој вези са читањима, него са «Нека се исправи». Касније је дошло до његовог премештања између два читања, а очигледно како би се оставило времена за паљење светила храма да би храм у току «Нека се исправи...» био осветљен. Заиста се од «Нека се исправи» па надаље Пређеосвећена Литургија разликује од уобичајене вечерње службе Четрдесетнице (Великог Поста).
   

1. 
   Објашњиво је зашто се на вечерњим службама Четрдестнице (Великог Поста) када се не служи Пређеосвећена Литургија ни не говори «Светлост Христова...», чак и ако се у току тих вечерњих служби читају два читања слична читањима Пређеосвећене Литургије.
   

1. 
   Може се протумачити и то што оно раније није изговарано ни на Пређеосвећеним Литургијама у среду или петак Сиропусне седмице на којима није ни певано «Нека се исправи...»
   

1. 
   Може се оправдати и литургијски необично место «Светлост Христова...», које се данас изговара између прокимена другог читања и његовог назива. Када је дошло до померања, обликована су и читања заједно са својим прокименима те је дошло до потешкоћа у избору места за «Светлост Христова...» и
   

1. 
   Може се објаснити и зашто су ђакон или свештеник касније благосиљали не само свећом, него и тамјаном, будући да би непосредно након тога, држећи и једно и друго, кадили за време појања «Нека се исправи».
   

Како је време протекло, овај део Пређеосвећене Литургије је, као и остали елементи нашег богослужења, «остарио». Изгубио је своју стварну намену и постао «тајанствен» образац. Један необичан благослов праћен једном литургиј ском реченицом чији је смисао тражен ван њеног историјског порекла и почетне и тачне литургијске намене.