Православље у Италији - Први пут после 11 векова грчки епископ на слави манастира

[раб.аџија]

МОНАШКИ ПУТ НИКШИЋАНКЕ МАТИ СТЕФАНИЈЕ ОД РОДНОГ ГРАДА ДО ИГУМАНИЈЕ МАНАСТИРА У КАЛАБРИЈИ

Кад сам се замонашила за НикШиЋ је то био скандал. Сада су се тај исти Никшић и Црна Гора промијенили. Нема куће која не слави крсну славу, сви иду у цркву. Митрополит Амфилохије каже да је то једна од најздравијих и духовно најјачих средина у Црној Гори, прича мати Стефанија

мати игуманија

У мјесту Семинара у покрајини Калабрија на југу Италије прије десет година обновљен је православни манастир Светог Илије и Филарета. То је грчки манастир који је под јурисдикцијом Васељенске патријаршије, а у њему је игуманија Српкиња из Црне Горе, мати Стефанија, која је пристала да са читаоцима "Ревије Д" подијели причу о свом богоугодном животном путу од Никшића до Калабрије.

Мати Стефанија, чије је свјетовно име Мирјана, рођена је 1963. године у Никшићу. Била је још дијете кад су се њени родитељи развели, а одрасла је с мајком и баком. За мајку каже да је била строга Црногорка за коју је најважније било патријахално васпитање кћерке. Било је то вријеме комунизма када се о Богу и духовним стварима није смјело говорити. Мала Мирјана имала је другачија осјећања од својих вршњака, а као посебан доживљај издваја радост коју је осјећала приликом одласка у манастир Острог. Била је талентована за музику, али за ту врсту умјетности од мајке није имала подршку.

Након завршетка средње школе, отишла је Сарајево да студира биологију... Кришом, да мајка не сазна, посјећивала би православне цркве и манастире кад год би нашла времена.

- Мајка је то некако сазнала и захтијевала је да се вратим у Црну Гору. У то вријеме у Никшићу је сабласно дјеловала вијест да је нека млада дјевојка одлучила да се замонаши, али то на мене није утицало, прича мати Стефанија.

Каже да су јој у то вријеме разговори с игуманом манастира Острог, оцем Лазарем који је дошао са Свете горе, помогли да истраје у намјери да оде у манастир. Отац Лазар савјетовао је да се обрати за савјет тадашњем декану Теолошког факултета, а садашњем митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Тај сусрет мати Стефанија каже да ће памтити док је жива.

-Ушла сам у његов кабинет у згради Патријаршије у Београду и тада први пут видјела монаха с брадом. Одушевио се кад је чуо да долазим из Црне Горе. Након што сам му пренијела своја размишљања, савјетовао ми је да најприје завршим факултет, наводећи да су цркви потребни учени људи, присјећа се мати Стефанија.

Да би стекла утисак о томе како изгледа монашки живот владика Амфилохије је послао у манастир Ћелије код Ваљева.

- Тамо сам осјетила такву благодат. Ја сам проста монахиња и нијесам теолошки образована, али била сам свјесна да је то вјера која је постала моја водиља. Вратила сам се у Сарајево и пробала да наставим са студијама на другој години, али није ишло, јер су ми мисли биле на другом мјесту, присјећа се наша саговорница.

Убрзо поново одлази код владике Амфилохија.

-Питао ме је да ли је то моја коначна одлука... Кад сам потврдила, рекао ми је да монашки живот није лак. Да ме мајка не би пронашла, савјетовао ми је да пођем у Грчку у један строги манастир који је водила мати Јустина, присјећа се монахиња.

Осјетила је, каже, страх, јер никад прије тога није била у иностранству. Отац Лазар помогао јој је да извади пасош, а владика Амфилохије да купи карту. Из куће је успјела да понесе само неколико ситница. Своју намјеру је повјерила само једној пријатељици, која је обећала да никоме неће открити њену тајну. Шест мјесеци, колико је провела у Грчкој, није имала допуштење да се јави било коме. То је био подвижнички манастир без струје и воде.

-Било је љето и ужасна врућина, а први пут сам се умила послије четири мјесеца боравка у том манастиру. Мислила сам да ће то да буде предивни манастир окружен шумом и перивојима по којима ћу моћи да шетам, а он је био смјештен у једном каменолому. Игуманија је била строга, причало се да су многе искушеница бјежале од ње. Иако сам код куће научила да слушам, било је тешко. Радила сам најтеже послове. Првих мјесец дана преиспитивала сам се зашто сам оставила кућу, студије и каријеру, али сам се пресабрала и почела да размишљам да сам жељела да пођем за Христом. Стегла сам срце и обећала да ћу све да истрпим због Његовог имена. Једном приликом, када је владика Амфилохије дошао у посјету манастиру, питала сам га кад ћу моћи да се вратим у Црну Гору... Одговорио ми је: ''Нека, нека, сваку ћу моју Црногорку да пошаљем код мати Јустине", присјећа се мати Стефанија.

Након шест мјесеци, вратила се у манастир Ћелије код Ваљева гдје је постала искушеница. Тада је добила допуштење да се јави кући. Читаво протекло вријеме мајка је свуда тражила, а њен нестанак пријавила је и полицији.

- Ја сам прва дјевојка из Црне Горе која је у то вријеме отишла у манастир, и то је у Никшићу био скандал. Причало се да сам била разочарана, да ме је неко наговорио... Сада су се тај исти Никшић и Црна Гора промијенили. Нема куће која не слави крсну славу, сви иду у цркву. Митрополит Амфилохије каже да је то једна од најздравијих и духовно најјачих средина у Црној Гори. Само из Никшића има пет сестара монахиња, од којих су три игуманије, с поносом наглашава мати Стефанија.

Кад је чула гдје се њена кћерка налази, мајка игуманије Стефаније одмах је сјела на воз и дошла у Ћелије.

-Онако строго црногорски наредила ми је да се вратим кући. Ако то не учиним, запријетила је да ће се убити. Знала сам да се то неће десити због тога што ме је Господ призвао на његов пут. Након што јој није успјело да ме наговори да се вратим кући, саопштила је да ми више нема повратка кући, прича мати Стефанија.

У манастиру Ћелије се замонашила и сматра да је ту сазрела као личност и монахиња.

Када је владика Амфилохије постао митрополит црногорско-приморски, вратила се у Црну Гору, у манастир Светог Стефана Пиперског. У том манастиру под духовним руководством оца Лазара почела је да се ствара манастирска лавра. Све монахиње које су долазиле биле су факултетски образоване. Још осам година мати Стефанија провела је у манастиру Жупа, све до момента када је један архимандрит из Калабрије дошао у посјету митрополији на Цетиње и затражио неку сестру да помогне православље које је тамо почело да се буди. Митрополит Амфилохије је предложио мати Стефанију.

Она баш није била одушевљена том одлуком, али монаси нијесу у прилици да коментаришу већ да послушају и тако је с још једном монахињом отишла у Калабрију.

-За вријеме двадесетпетогодишњег монашког живота често сам одлазила у Грчку гдје сам учила иконопис, византијско појање и дуборез. Планирано је да оснујем те манастирске радионице у Калабрији, објашњава мати Стефанија.

Удаљавање од Црне Горе и сестринства тешко јој је пало, као и осталим монахињама које су долазиле у Калабрију. Иако је имала бројна искушења, мати Стефанија је, ипак, остала. Када је владика Јоаникије затражио од ње да донесе коначну одлуку, поново се за савјет обратила митрополиту Амфилохију који је посавјетовао да остане у Калабрији, јер је то "њен пут спасења и њен крст". Временом је привукла Калабрија и црквица Светог Илије и Филарета обновљена прије десет година у Семинари.

-Садашњи становници Калабрије су католици, али иако је прошло хиљаду година тамо се ни данас старогрчки језик није заборавио, а обнављају се и предивне грчке цркве. Предјели Калабрије веома су слични грчким, а становници гостпоримљиви и његују породичне односе, прича мати Стефанија о свом новом дому и напомиње да постоје свједочанства да је ово подручје некада по броју манастира, монаха и духовној снази упоређивано са Светом гором. Семинара је некад била културно и духовно средиште Апенинског полуострва, имала је 13 манастира, 33 црквице, болницу, синагогу, три академије, а ту се производила свила, керамика и уље за читаву покрајину Калабрију. Семинара и Калабрија су позната трусна подручја, а посебно се памте три велика разорна земљотреса. У новије вријеме позната је и као центар мафије.

-Семинара је толико чаробно и лијепо мјесто, али је због најгорих мафијаша постало озлоглашено тако да и код Калабреза изазива страх, наводи мати Стефанија која ствари увијек посматра са много оптимизма.

-Црквица плијени духовном јачином, а тамо гдје се множи безакоње тамо је и већа благодат. Тако је и на Косову гдје монаси осјећају већу благодат сада него када је све било у реду. Највећи донатори манастира су Грци с Кипра, њиховим донацијама почеће послије хиљаду година да се гради и православни манастир, јер је црквица постала мала за многобројне посјетиоце који долазе из читаве Италије. Сваке недјеље су крштења, а не постоји мјесто на којем могу да се угосте вјерници. Прије мјесец дана била сам на Кипру гдје је урађен пројекат за будући манастир, а ускоро ће почети да се ради и конак, казала је мати Стефанија, игуманија манастира Светог Илије Филарета у Семинари, у Калабрији.

Кад има времена, мати Стефанија ради иконе које Италијани радо купују. Добила је благослов да одржи изложбу икона у Риму, али требаће јој, каже, много времена да је припреми.

М. Драгић

Калабрези као Црногорци

-Калабези су ме већ прихватили и некако завољели... Они су као Црногорци. Најприје су затворени, али кад некоме отворе душу онда га доживљавају као члана фамилије. У разговору им кажем да је гријех то што су заборавили своју историју које не треба да се стиде. Некима од њих то звучи симпатично, а неки се и слажу са мном, каже игуманија Стефанија.

“Оче наш“ на четири језика

Мати Стефанија каже да стално учи и сазнаје нешто ново. Највише се дружи са Аном и Домеником Оливери. Ана, поријеклом из Никшића, удала се за Калабреза Доменика Оливерија. Доменик је прешао у православље и постао чтец цркве у Семинари, а обавља и дужност манастирског секретара.

Манастир Светог Илије постао је центар за православну миграцију Калабрије.

-Нема много Срба али има Грка, Руса, Украјинаца и Бугара. У почетку су људи ријетко навраћали, али их је сада све више... Отац Илија молитве чита на четири језика, јер кад неко чује "Оче наш" на свом језику то много значи, објашњава мати Стефанија

Проблеми због монашке одјеће

-Италијани су се због моје монашке одјеће најприје плашили, страховали су да сам муслиманска "камиказа". Једном приликом сам путовала из Рима на Кипар, а на аеродрому су ме зауставили карабињери. Провјеравали су мој идентитет, звали МУП Црне Горе, па сам умало закаснила на авион. Сада стално преко одјеће носим крст, прича мати Стефанија.

унутрашњост манастирске цркве

http://www.ortodoxia.it/Monastero%20di%20Seminara/vescovo.jpg

текст:

http://www.revijad.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=1&datum=2011-02-23&brojms=452&clanak=1743

фото:

http://www.ortodoxia.it/Monastero%20Seminara.htm

---

---

1000000001010 .mislise.

Monastero Ortodosso dei Santi Elia e Filareto - Seminara

http://it-it.facebook.com/pages/Monastero-Ortodosso-dei-Santi-Elia-e-Filareto-Seminara-RC/189781524386303

[фелицита]

:bla: greengrin ekstra greengrin 0203_cool greengrin

[Boba]

slava3 0203_cool prstgore

ДИВНО

[Guest]

0205_whistling

[ČtecMiloš]

Prelijepo, eto vidite kako smo mi nikšićani duhovno jaki 0205_whistling  0212_rolleyes

[Оља]

Православље у Италији

Разговор са оцем Амвросијем Касинаском (Cassinasco), православним Италијаном

Уколико је било могуће да човек живи као православан у Римској империји, или да живи у неким врло екстремним муслиманским земљама, у комунистичким ригидним режимима, мислим да је могуће бити православан и у Европској Унији.

Са оцем Амвросијем Касинаском (Cassinasco), православним Италијаном чија се парохија Светог Максима Торинског, првог епископа града Торина из 4. века, налази у Торину, под јурисдикцијом Московске Патријаршије, разговарали смо о православљу у Италији и о савременим тенденцијама у црквеном животу ове нама блиске земље.

У Италији постоји више различитих јурисдикција. У каквим су међусобним односима те јурисдикције?

– У добрим, али ако постоји супарништво и када се оно јави, онда се исказује на најгори могући начин.

Да ли постоји сарадња између различитих јурисдикција?

– Постоји нека врста међуправославне скупштине канонских епископа, која се састаје једном годишње, и у том неком општем смислу речено, да, постоји језик разумевања. Ако ништа друго, епископи се међусобно уважавају и сарађују једни са другима у нашој међуправославној заједници.

А постоји ли међуправославно заједничарење на парохијском нивоу?

– Око 70% православних у Италији чине досељеници из Румуније, односно Румунска Црква има око 150-200 парохија у Италији. Укупно гледано, у Италији постоји око 300 православних парохија, и тај број је у порасту. У већим местима постоје парохије из више различитих помесних Цркава, и ту су националне поделе очигледније. Што се тиче мањих места у којима постоји само једна парохија, православни се сабирају без обзира на то чија је јурисдикција у питању.

Да ли се национализам јавља као проблем међу православнима у Италији?

– Не толико сам национализам, већ жеља да се сопствени народ у Цркви хтео не хтео злоупотреби у том смеру. Тако нешто, међутим, није заступљено код Руса, јер највећи број Руса који још живе у Италији је дошао у време Брежњева и нису се нимало интересовали за веру. Неки су чак постали и римокатолици јер у то време нису буквално имали од чега да крену. Руси не би никада апеловали на све руске држављане да дођу у њихове цркве. Заправо, што је мање тога, то боље, јер би иначе имали људе који су срп и чекић заменили империјалним орлом задржавајући исти начин размишљања.

Какви су односи између православних и римокатолика у Италији?

– Зависи, од регије до регије. У Торину имамо један од најбољих могућих дијалошких односа. Што се више иде према југу, међутим, све се више среће нека врста балканске несигурности индентитета, где прелазак само једног свештеника из једне цркве у другу може да доведе до година и година конфликта. Тако рецимо имамо пример о. Антонија Скордина, који не само да је био католички свештеник већ и викар свог бискупа за целу регију Ређо – Калабрије. Он је морао прво да оде у пензију како би могао само и да помисли да пређе у православље. Као пензионисани свештеник он је углавном игнорисан, али када се његово име помене многи људи у јужној Италији задрхте.

Знамо да припадници Римокатоличке цркве немају проблем са интеркомуниом; недавно је код нас била група младих из неколико католичких земаља и питали су да ли могу да се причесте у нашим црквама јер су им њихови свештеници рекли да је то у реду. Да ли они, на ово гледају исто, и у земљама у којима су апсолутна већина?

– У католичком канонском праву постоји 844. канон који одређује све случајеве у којима је могућ интеркомунио. Ако би се католички верник осетио одсеченим од своје цркве и заједнице, нпр. ако би био једини католички верник у сибирској дијецези (што је мало вероватно, јер тамо увек има католичких цркава са пољским свештеницима), дакле у случају да је у питању нпр. неки Шпанац који не жели да иде код Пољака, увек може да се обрати православном свештенику, који га опет, обично одбије. Ипак, уколико постоји поштовање, има случајева када је и са стране православних то могуће, у посебно озбиљним случајевима.

Чак је Свети Јован Шангајски када је умирала једна католикиња, а није имала приступ католичком причешћу рекао свештенику да може да је причести. Овде није реч о некаквом чудном модернистичком приступу. Ако епископ благослови, свештеник може само да се жали али мора да послуша. Но то се не дешава, бар у Италији може да се нађе сасвим довољно католичких цркава тако да ниједан католик не може да каже да се осећа лишен духовног живота.

Тренутно је занимљиво понашање Римокатоличке цркве у Хрватској која је стала у одбрану њихових тврдокорних националистичких генерала, неке од њих су неки бискупи чак упоредили са Христом. Како римокатолици у Италији гледају на то?

– У оној мери у којој могу да сазнају за то, они би били ужаснути (буквално згађени – прим. прев.). Но, како их 99% ништа не зна, баш их је брига. Осим што их унеколико занима константи сукоб фрањеваца и осталог клира у Хрватској, не занима их претерано националистичка агенда.

Било ко, ко зна шта се дешава, зна да Хрватска има веома моћан лоби у Ватикану, а такође и Међугорје има приличан значај у католичком свету, тако да ко год би заступао хрватске интересе, одмах може да рачуна на подршку хрватских францисканаца. И врло је тешко за Римокатоличку цркву у Италији да постигне било какав заједнички језик или разумевање са овим људима.

Сећам се једне веома пријатне римокатоличке монахиње која је била повезана са Међугорјем и која ми је показала икону где је била насликана Мајка Божија, која је имала ореол на којем је писало О Он – Почетак и Крај; рекао сам да је икона веома лепо насликана, али сам је питао како је могуће да се тако нешто напише, јер је то ретко кад писано чак и у православној иконографији, било би добро да се људи макар информишу пре него што насликају једну такву икону о чему се ту ради.

Да ли је ово Ваш први долазак у Србију?

– Ја сам већ једном био овде, на Косову, у Манастиру Дечани 2003. године.

Можете ли нам рећи како Ви видите духовни живот у Србији?

– Речено ми је да има одређених проблема овде и да српски народ има доста тешкоћа. Ја то могу да разумем, јер и Руси код нас у Италији, чак и они Молдавци који врло често похађају цркву, уколико би се осетили изневерени од стране Цркве, било би их врло тешко укључити поново у живот Цркве. Али морам да Вам кажем да је духовни живот овде, гледан из италијанске переспективе, као кад неко дође из пустиње у област Великих језера. Само кад човек погледа унаоколо, то је већ једно чудо. Међутим, могу да разумем да Ви на ово чудо гледате другачијим очима.

Да ли Ви то говорите као Италијан или као православан?

– Наравно говорим као православан, а то је нешто што такође осетим и кад одем у Украјину или у Молдавију, Румунији, у Грчку. То је стога што видим, да је све оно, што ми са великим тешкоћама и трудом покушавамо да нађемо у Италији, овде на располагању на сваком ћошку.

Како гледате на то да су Румунија, Бугарска и Грчка Црква прихватиле нови календар?

– Што се тиче Бугара, они имају само две цркве у Италији, тако да нису баш много заступљени, што се тиче Грка они потпуно толеришу било нови, било стари, било најстарији могући календар, само је битно да се пређе под омофор Васељенске Патријаршије. Дакле, све остале локалне обичаје они потпуно толеришу. Они чак имају, за оне Грке који говоре грчки, одређени број цркава које служе по старом календару. Што се тиче Московске Патријаршије, она је толерантна према неким новокалендарским заједницама и парохијама, на пример у Америци. Али примери новокалендарских епархија у Италији нису донели ништа добро.

Нама је у Московској Патријаршији за сада дозвољено да служимо по новом календару – уколико постоји знатан број људи који нам то затражи. На пример, дођу и кажу: ми смо Бугари и желели би да нам се служи неки празник или слава по новом календару; наше је само да питамо епископа, и он нам то обично дозвољава.

Тако ме је питао један Италијан преобраћеник у православље из римокатоличке вере: „Оче, зар је толико тешко, пошто ми то не радимо у нашој цркви, да се неки пут одслужи слава или нека служба по новом календару, макар да би били у складу са италијанском државом која те дане третира као нерадне или празнике?“

Али, занимљиво да су у Италији нерадни дани само два празника по новом календару – и то Христово рођење и Успеније Пресвете Богородице. Ја сам рекао том обраћенику – мислите ли да би нам усвајање два нова календарска дана донело не знам колико велики прилив нових верника? Ништа ми на то није одговорио. Али је на крају ипак прешао у Старокатоличку цркву.

Реците нам, људи који долазе у ваше цркве, да ли су то углавном старији, традиционално настројени људи или су то у питању нове генерације?

– Емиграција која долази код мене је по дефиницији углавном млада. Могу да Вам на ово питање одговорим и на основу нашег процента новокрштених и умрлих. Имамо отприлике сто крштења на десет бракова и једну сахрану годишње. Наравно, то ће се променити како време одмиче, али, за сада, емиграција је ипак феномен везан за младе. Али ту је и питање што нема више руских бабушки које воде рачуна о својим унуцима, који су сада у иностранству и које не могу да кажу својој деци: мораш да водиш моје унучиће а твоју децу у цркву, или ћу ја то да радим. Већина баба и деда тих млађих људи, који су наше стадо, остали су код куће, и нормално оно што они могу да кажу телефоном није довољно. И зато немамо ту врсту заклона, данас, за веру, коју смо ми имали које су имале старије генерације, и то је разлог више због чега ми, људи из Цркве, морамо стално и још више да радимо.

Какви су односи са Руском Заграничном Црквом?

– Ми имамо само једну или две парохије Руске Заграничне Цркве у целој Италији, али и њих воде италијански свештеници, тако да су ти односи доста добри. Али, искрено, и те две парохије су на крају прешле под Московску Патријаршију, тако да заиста немамо тих проблема као што их има у САД.

Кажите нам нешто о Вашем искуству са Косова, рекли сте да сте већ једном били у Дечанима?

– Колико год људи знам, који нису Срби, а који су били на Косову, сви имају неку врсту просрпског настројења. Тако да би посета Косову била најбољи могући начин да се људима отворе очи, уколико још увек имају неке заблуде. И колико знам, Италијани који су били на Косову – 99,9 % њих – потпуно су просрпски настројени.

Италијански војници пуно помажу дечанским монасима.

– Да, и не само то. Ја сам упознао најамање двојицу италијанских војника који су се вратили са Косова и прешли у православље, што је у односу на укупан број војника који борави тамо, врло висок проценат за италијанске прилике. А нарочито за војнике који читав живот проводе у пресељавању и који врло често долазе тамо где у свом окружењу уопште и немају православног свештеника, или православну парохију. Тако да они својом вољом постају део једне врло мале заједнице чак и у свом војном окружењу. То је, ето, један веома занимљив показатељ.

Можете ли нам нешто рећи о правима Православне Цркве у Италији. На пример да ли ви имате право на веронауку у школама?

– Заправо, нико не би требало да има право на катихизис у школама, јер је то нешто везано за Цркву. Уколико би Римокатоличка црква имала један други феноменолошки приступ томе, у смислу да је веронаука један од начина како се види вера, то би било можда и прихватљиво. Али, постоји тенденција код једног броја католичких свештеника да преокрену оно што би требало да буде једна неутрална настава о религијама у једну врсту неформалног католичког катихизиса. Тако да се на крају догоди да у школама децу уче ономе што би требало да уче у црквама, јер се катихете труде да деци пренесу оно искуство које су они имали у цркви. То ствара велику забуну, и чини да многе, чак и католичке породице одбијају да њихова деца похађају часове веронауке у јавним, државним школама. Тако да мислим да православни уопште не би требало да дају децу на часове веронауке у јавним школама. Мене су лично звали неколико пута католичке катихете – да одржим часове у и објасним нешто о православљу. Ја то и чиним користећи феноменолошки приступ, објашњавајући где се могу наћи православни у свету, колико их има и тако даље, али се нисам упуштао у објашњавање разлика између наше две цркве, јер је то врло осетљиво питање.

Наша Влада сада решава питање уласка наше земље у Европску Унију. Да ли Ви као православан, а који живи у Европској Унији, можете да нам кажете како то изгледа?

– Знате, уколико је било могуће да човек живи као православан у Римској империји, или да живи у неким врло екстремним муслиманским земљама, у комунистичким ригидним режимима, мислим да је могуће бити православан и у Европској Унији. Што се тиче земаља које су као традиционално православне, а ушле су у Европску Унију, као што су Румунија, Бугарска и пре свега Грчка, ја не мислим да су оне уласком у ЕУ изгубиле било шта од свог православног наслеђа. Што се тиче самих Италијана, Италијани чланство у Унији виде само као један од начина да се добију и приме различите донације. Свакако да Европска Унија захтева један далеко виши стандард легалности, везаности за законе, јер морате да поштујете законе који су заједнички за многе земље. Зато наша „Берлусконија“ има много проблема на европским судовима, јер су ти наши „антиперсона“ закони, који се код нас врло често примењују, одбачени од европских судова. Али генерално, уколико би било потребно да се православље у било којој земљи штити неким нарочитим законом или да се издваја од других вера и религија, то би значило да је та земља већ у јако лошој ситуацији. Мислим да је увек много боље решење за све, ослањати се на добру вољу људи и народа, него да се такви проблеми решавају путем државе, у том смислу. Ево, на пример око 10 милион адвентиста широм света много више даје својој цркви него што то чини преко милијарду римокатолика којих има широм света. Тако да се адвентисти, будући да немају никакву државу која би их нарочито штитила, пре свега ослањају на добру вољу својих верника и на њихове црквене законе који им практично налажу да прилажу десетак својој цркви. На тај начин они могу да се одупру и милитантној исламској држави, као што могу да опстану и у плуралистичком европском друштву. Ми у Италији имамо могућност да уплаћујемо за своју цркву 0,8 % од пријављених прихода, мислим на зараду коју пријаве приватна лица, и то се отписује од пореза, дакле у договору са државом.

Ми, овде, у Србији имамо неких искушења са такозваним зилотским покретима. Имате ли и ви таквих случајева у Италији?

– Проблем зилота постоји у сваком могућем људском контакту. Ми такође имамо зилоте у Италији, чак имамо ту групу у Тоскани која је напустила православље и прешла у тзв. „Кипријанов синод“, то су такозвани умерени екстремисти. Када желите да себе одвојите од Цркве ви налазите било који изговор. Ту наравно имате и свештенике, који су врло често добро теолошки потковани, али имају проблем са комплексима, и то често са врло тешким и озбиљним комплексима, који при том мисле да ће својим поступком за собом повући хиљаде и хиљаде конвертита и обраћеника, као и десетине цркава. „Кипријановци“ су прогласили вођу те њихове групе, извесног Силуана, егзархом целе Италије, да би га касније, само неколико недеља, односно месеци, сви напустили. И то је просто пресипање из шупљег у празно. Они наравно при том учине велику штету. Ја сам игром случаја исповедао једног Италијана, који је се крстио у православље, а они су га потом преварили и поново крстили. Замислите сад то, и то за једног Италијана, колики и какав то има значај.

И на крају овог разговора да Вас питамо да ли имате православних Срба у својој парохији?

– Срба у Торину има врло мало. Тако да, иако је било неких идеја да се направи нека парохија, у ствари не ни парохија него више удружење, није било довољно захтева за тим, али у једном месту Бјела недалеко од Торина постоји и јако добро функционише једна православна српска заједница која броји око 500 чланова.

Извор: Православље

Радио Светигора

[Guest]

Путопис по древним православним крајевима

Православна Црква у јужној Италији – Калабрија

Аутор: Архимандрит Јован (Радосављевић), Број 1070, Рубрика Путопис До средњовековних времена Калабрија и Сицилија су биле настањене претежно православним житељима. Данас ове области припадају италијанској држави, међутим у њима још увек постоје православни верници, као и православни манастири и цркве, са активним црквеним животом.

На самом југу Италије, у Калабрији, у месту Семинара, налази се сада православни манастир, посвећен Светом Илији и Светом Филарету. Настојатељица овог грчког манастира је игуманија Стефанија Станојковић, Српкиња из Никшића у Црној Гори. Отац јој је родом из Лесковца. Био је војно лице, а мајка из Никшића где је и рођена мати Стефанија 1963. године. Дошла је у тај манастир пре неколико година по благослову Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија Радовића.

Манастир су подигли Грци, веома лепо живописали и уредили. Поред цркве је лепа звонара. Све је лепо ограђено. Преко пута улице налази се и леп, пристојан манастирски конак, за боравак манастирског особља и гостију.

Манастир је под јурисдикцијом православног грчког епископа тога краја, који манастир повремено посећује и у њему служи. Са његовим благословом могли смо и ми, српски свештеномонаси служити, јер смо из разговора телефоном приметили да поштује и воли Српску Православну Цркву и српски народ.

Иза манастирског конака, око 50 метара удаљен, преко улице, налази се један, око четири метра, висок стуб четвртастог облика од неке веома старе грађевине. Игуманија Стефанија вели да је тај стуб остатак од некадашње средњовековне грађевине, која се звала Семинара, или тачније семинарија, која је поред манастира служила као школа и центар православни у рангу факултета – за предавања и одржавања семинара из црквене уметности и културе. Тако је тај центар са својим манастиром имао у својој доминацији и управљању још око 13 православних манастира који сада више нису у функцији, већ су познати само по имену – будући да се налазе у рушевинама. Тако је због целог свог верског, односно црквеног, уметничког и уопште културног живота овог центра код православних у Калабрији, овај крај са градом прозван до данас Семинара.

У време средњег века, Калабрија као јужни део Италије са Сицилијом је била под великим утицајем Грчке Православне Цркве, и у Калабрији се налазило много православног народа, цркава и манастира.

Из тог периода познат је историји Православне Грчке Цркве Варлам са својим учеником Акиндином и њихово католичанство и православље, због чега је по савету Св. Стефана Дечанског, када је Варлам застранио и уносио немир у Грчку Православну Цркву, византијски цар га одстранио и удаљио из своје земље. Ово напомињемо зато што се Варламово име још увек помиње у овом граду Италије, у Семинари. Свакако да је имао неку улогу своју у њему, односно у том културном и уметничком центру.

Ктитори овог манастира јесу свештеномонах Илија и монах Филарет. Живели су у два различита времена и оба су родом са Сицилије. Према Житију Светих из Охридског Пролога, преподобни Илија Калабријски је Грк по пореклу и настојатељ Манастира Меликука у Калабрији, у јужној Италији. У време иконоборства на Истоку, многи источни монаси пребегну са иконама у Калабрију. Временом се у Калабрији веома распростре живот монашки. Калабријски монаси одликовали су се и великом ученошћу и великом строгошћу живота. Једно време, тамо је у Калабрији било много православних манастира и монаха, да су Калабрију сравњивали са древним Мисиром. Православна Калабрија је доцније кроз векове потпадала под власт охридских архиепископа. Као у Калабрији, тако је и на Сицилији у то време био развијен православни, хришћански и монашки живот, па су и Калабрија и Сицилија носили назив Велика Грчка. Преподобни Илија упокојио се у Солуну 903. године.

Преподобни Филарет био је по предању монах, и живео је много раније као велики подвижник светог живота у Калабрији у истом манастиру и месту где се касније прославио светим животом преподобни Илија.

У приморском крају Калабрије био је веома познат Манастир Светог Николе Казуланског са својим православним монасима и типиком.

Недалеко од Манастира Светог Илије и Филарета у Семинари налази се морска лука и леп приморски град Ређо-Калабрија. Тамо се налази и красан нов православни храм у коме служе грчки и руски православни свештеници, јер има и православног народа више народности.

Наспрам тога града налази се велико острво Сицилија, до којег се бродом може допловити за 20 минута. Главни животни извор за издржавање острвљана је трговина, море и туризам. Градови су им лепи и веома богато украшени и уређени. Имају свега.

Сицилија је као и Калабрија била у древно време претежно православна. Сада се понегде разазнају темељи црквишта и манастира. На Сицилији се поред осталих народности налази и око 60 000 Срба из Васојевића у Црној Гори. По предању доселили су се на Сицилију у 15. веку. Главни град острва је Палермо. На Сицилији се вековима поштује Свети Панкратије као заштитник. Његове свете мошти налазе се у граду Таормини, где је вековима прослављан и посећиван од православних.

Православље

[Guest]

Православно богослужење у палатинској капели у Сицилији

24 среда апр 2013

Posted by radiosvetigora in Вијести

≈ Оставите коментар

 

 

 

У палатинској капели, домској цркви сицилијанских краљева служено је православно богослужење . Оцу Антонију саслуживали су настојатељ православне парохије у Катанији свештеник Аполинарије Симонович и сабрат московског Сретењског манастира јеромонах Павле.

 

На богослужењу се молио генерални конзул Руске Федерације у Палерму В. Л. Коротков, сарадници конзулства и чланови локалне православне заједнице. Обраћајући се присутнима, отац Антоније је, такође, честитао православним вјерницима Палерма радосни догађај. На прес конференцији која је одржана дан прије, градоначелник града Л. Орландо је објавио да ће у јуну ове  године за потребе Руске православне цркве бити уступљено црквено здање.

 

На тај начин, након испуњавања неопходних формалности, у престоници Сицилије биће формирана пуноправна парохија. Јеромонах Антоније је истакао да је томе много допринио В. Коротков и пренио му изразе захвалности епископа корсуњског Нестора.

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

Први пут после 11 векова грчки епископ на слави манастира у Јужној Италији

21. Август 2013 - 12:10

 

 

 

 

Са великом радошћу и уз мноштво емоција православни верници Јужне Италије почетком августа дочекали су свога архијереја, Митрополита Италије и Мелите г. Генадија, који дошао да заједно са њима прослави Успење Пресвете Богородице и молитвеног заступника царског манастира Семинара, Илију Новог. Током ове посете, састао се и са значајним сарадницима области Калаврије, где превладава чврста сарадња клира и народа, како би се информисао о ситуацији и потребама епархије и усмерио даљи рад и развој Митрополије у овим крајевима.

 

У својој беседи Високопреосвећени Митрополит је, видно дубоко дирнут, упутио монаштву и присутном верном народу поруку наде, а посебно се осврнуо на значај присуства епископа грчког порекла у овом светом манастиру први пут након 11 векова.

 

Извор: амен. гр, СПЦ

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

Наша српкиња игуманија Стефанида (или Стефанија).

[Ромејац]

Са великом радошћу и уз мноштво емоција православни верници Јужне Италије почетком августа дочекали су свога архијереја, Митрополита Италије и Мелите г. Генадија, који дошао да заједно са њима прослави Успење Пресвете Богородице и молитвеног заступника царског манастира Семинара, Илију Новог.

Током ове посете, састао се и са значајним сарадницима области Калаврије, где превладава чврста сарадња клира и народа, како би се информисао о ситуацији и потребама епархије и усмерио даљи рад и развој Митрополије у овим крајевима.

 

У својој беседи Високопреосвећени Митрополит је, видно дубоко дирнут, упутио монаштву и присутном верном народу поруку наде, а посебно се осврнуо на значај присуства епископа грчког порекла у овом светом манастиру први пут након 11 векова.

 

Извор

[Ромејац]