Свети Јероним Стридонски

[Guest]

Светитељ Западног Балкана из времена неподељене Цркве

Свети Јероним Стридонски

Аутор: Радован Пилиповић, Број 1070, Рубрика Светачник Подвижник, богословски писац, знаменити преводилац Св. Писма на латински језик, теоретичар хришћанске аскезе и историчар Цркве, свети отац чији опус у Мињовој Патрологији обухвата неколико томова.

Четврти век после Христа био је важан период у развоју организације хришћанске Цркве и златно доба стваралаштва на пољу црквене књижевности. Упркос добро познатим теоријским сучељавањима, идеолошким борбама и богословским распрама, у IV и V веку је дошло до учвршћивања црквене догме. Хришћанска вера се ширила најпре на арамејском и јелинском језику, са даљим ширењем по Римском царству на латинском, коптском и сиријском, а како је време пролазило и на језицима „суседа“ Pax Romanae – готском, грузијском, јерменском... Запад Римског царства у V веку говорио је латинским језиком и варваризованим варијантама позног латинитета, онако како су се у сеоби народа појављивали на историјској сцени Визиготи, Остроготи, Бургунди и други „дошљаци“ који су насељавали тадашњу Европу.

ЛАТИНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ

По нашем данашњем поимању, латинско хришћанство је повезано са догматском, канонском и еклисиолошком декаденцијом. Ипак, у времену неподељене Цркве, пре Великог раскола 1054. године, латински запад је еклисијално и културолошки припадао Васељенској Цркви Христовој, вери патријаршијске „пентархије“, заједничких светих отаца и предања Седам Васељенских Сабора. Свети оци и учитељи Цркве, као Св. Јероним Стридонски, Св. Августин Хипонски, Св. Иларије Пиктивијски, Св. Амвросије Медиолански и други, оставили су за собом богату и обимну богословско-књижевну заоставштину. У овом низу, један свети отац нам је важан у литургијско-предањском смислу, али и у завичајно-историјском погледу. Почесто ограничени нашим (не)свесним „византинизмом“, на то не обраћамо довољно пажње.

Реч је, наиме, о Св. Јерониму, подвижнику, богословском писцу, знаменитом преводиоцу Св. Писма на латински језик, теоретичару хришћанске аскезе и историчару Цркве. По сведочанству које је на неколико места оставио, а најважније је оно на крају његовог дела „О знаменитим мужевима“, каже да је рођен у месту Стридон у крајевима далматинско-панонске границе: „Ја Јероним, рођен од оца Јевсевија из града Стридона који се налази у области на граници између Далмације и Паноније, а који је био уништен од стране Гота“ (De viris illustribus, 135).

Археолошким испитивањима Стридон до дана данашњег никада није поуздано убициран, међутим по неким радовима, који негују историјско-филолошки приступ и који завређују пажњу, ти крајеви би се могли односити на пространо крашко поље које се протеже од Бушког блата до обронака Динаре, а данас је познато као Лијевањско и у његовом продужетку Граховско поље.

СТРИДОН „У СТРМИЦИ КОД ГРАХОВА“

У средњем веку је била жива традиција да је Јероним пореклом са балканских простора, оног дела Европе који је настањен словенским становништвом. Аутори који су стварали на подлози хуманизма и ренесансе XV и XVI века су у својим ерудитским покушајима Стридон идентификовали са Зрењом у Истри, античким Сидроном код Скрадина, или су га смештали на „међу Паноније и Далмације“, отприлике код данашњих Окучана. Новија филолошка довијања су Стридон јаче доводили у везу са Зрином, постојбином и поседом грофова Зрињских, у доњем Поуњу. У трци за родни крај Св. Јеронима није изостајало ни западно Међумурје, где тамошња црква посвећена овом светитељу у месту Штригову претендује на решавање проблема светојеронимовског завичаја. Али то место је дубоко у римској провинцији Панонији, иако вреди поменути да папа Никола V 1447. године заповеда становницима Штригова да подигну цркву у част црквеног оца. Историчар Цркве, археолог и римокатолички свештеник Фране Булић (1846-1934), Стридон идентификује са Босанским Граховом, а то мишљење заокружује у подужој расправи: Стридон – Грахово поље у Босни, родно мјесто Св. Јеронима, Загреб, 1920. г. Разлог да се родни Стридон Св. Јеронима смести јужно од Гламоча, а према Босанском Грахову, је тај што се у том региону налазио градић Сидрона (Σιδρωνα), кога помиње стари географ Птоломеј, а у пред-августовско време, уочи рођења Господа и Спаса Нашег Исуса Христа, кроз те крајеве је заправо и пролазила међа провинције Далмације и Паноније.

Пре Франа Булића, Јеронимов Стридон је на Тромеђу у околину Босанског Грахова смештао и франческанац Матија Петар Катанчић (1750-1825), историчар и географ, који у своме делу Orbis Antiquus (први том, Будим, 1824), каже да је Стридон „данашња Стрмица (hodie Stermitza)“, додајући: „Божански писац, када каже да се Стридон налази на граници Паноније и Далмације, јасно указује на она места, где се данас додирују (стичу = concurrunt) границе Хрватске, Босне и Далмације“ (стр. 336). Занимљиво да су тамошњи антички археолошки локалитети, као света места, у народу тога краја позната као „црквине“ или „градине“, били и у сакралном животу и традицији Православне Цркве утеловљена и присутна. У новије време у радовима западних историчара Цркве Стридон се смешта у околину Аквилеје.

СВ. ЈЕРОНИМ У КУЛТУ И АНТИКУЛТУ

Св. Јероним (347-420) је из родне Далмације (Илирика) наставио школовање у Риму, Триру и Аквилеји. Жеља за духовним усавршавањем одвела га је на Исток, и он одлази у земаљску постојбину Господа Исуса Христа, Палестину, где учи јелински и јеврејски језик. Овладавши филолошким оруђем погружава свој ум у изворе богопознања, свештене списе Откривења и светоотачку књижевност. Скрасивши се у Витлејему предузео је подухват превода Св. Писма са јеврејског на латински језик, преводио је смислено, а не ропски, на тадашњи општераспрострањени народни латински језик, по коме се превод назива Vulgata. Књижевни опус Св. Јеронима у Мињовој Патрологији обухвата неколико томова.

Активном културном политиком Римокатоличка црква је користила везаност Св. Јеронима за простор „Далмације и Паноније“ како би култ његове личности користила не само у мисионарске већ и у прозелитске сврхе. Тако је средином XV века устројен „Колегијум Св. Јеронима илирског у Риму“ (Collegium Sancti Hieronymi Illyricorum in Urbe), установа која је имала за циљ да школује свештенички кадар на простору од Истре до Дрине, што је по западњачком поимању Illyricum Sacrum. Јеронимов лик је често лајт-мотив у великим културним делима на простору Далмације, као и Босне и Херцеговине. Вредно је помена да чувени грбовник из Фојничког самостана, цртан и писан крајем XVII века, на „славу Стипана Немањића цара Србљана и Бошњака“, као једну од уводних илустрација има Св. Јеронима. Босански фрањевци из времена туркократије негују немањићке државотворне традиције и успомене, али и старохришћанске вредности. Језуита Данијеле Фарлати (1690-1773) у свом „Светом Илирику“ има неколико иконографских представа Св. Јеронима као „Илира“. У задарском музеју Сребро и злато на једном уметничком делу приказан је Св. Јероним како се бије у прса молећи за опроштај „Опрости ми, Боже, што сам Далматинац!“. Не само да је таква флагелантска интенција за осуду, са становишта поимања аскезе историјског светитеља сасвим и нетачна, него и приметно романско ниподаштавње словенске источне обале Јадрана, глагољашке литургијске традиције. Острвски и приморски „глагољаши“ су своје писмо и традицију везивали за ауторитет великог Стридоњанина, а то древно словенско писмо се често назива scriptura hieronymitana. У календару Православне Цркве, Св. Јероним се празнује 15/28. јуна, на Видовдан, а тај дан је значајан и за још једног знаменитог Граховљака новије српске и европске историје.

По виђењу неких класичних филолога и историчара Стридон је управо у околини Босанског Грахова, на простору између Книна и Грахова, од Стрмице до Ресановаца, стога ће са правом обнова параклиса посвећеног Св. Јерониму на Градини код Босанског Грахова, у Епархији бихаћко-петровачкој, бити литургијско оживљавање историјске успомене и важности његовог завичаја.

Православље