Епархија буенос-ајреска

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

Богослужење у Маракају у Венецуели

4. Јул 2012 - 10:45

У граду Маракају, Венецуела, у цркви Светог Јована Крститеља која припада новоустановљеној Епархији буеносајреској и централно-јужноамеричкој, у трећу недељу по Духовима служена је Света Литургија. Маракај је град удаљен око 130 км од Каракаса и у њему се налази једна већа колонија Срба.

''Иштите најпре Царства Божјег и правде Његове и све ће вам се друго додати''! (Мт. 6, 33). То је циљ нашег живота, поучио је сабрани народ у кратком обраћању по прочитаном Јеванђељу јереј Александар Ђурђевић. Након Свете Литургије приређена је свечана трпеза љубави уз традиционални српски фолклор.

Јереј Александар Ђурђевић

https://picasaweb.go...ija.ct/24201206

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[draganzzz]

Jel to neka fora ili se stvarno zove ``eparhija buenos- ajreska``? .smesko.

[Ромејац]

Митрополит Амфилохије започео другу канонску посјету Епархији буеносаиреској и јужно-централноамеричкој

Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије допутовао је у суботу у Аргентину у канонску посјету Епархији буеносаиреској и јужно-централноамеричкој Српске Патријаршије, као њен Епископ-администратор.

На Аеродрому Министро Пистарини у Буенос Аиресу, Митрополита је дочекала делегација наше заједнице из Буенос Аиреса у којој су били Амбасадорка Републике Србије у Аргентини Гордана Видовић, презвитер Бошко Стојановић, парох буеносаирески, предсједник овдашње Црквене општине протођакон Никола Радиш и црквени одборник Бранислав Марковић.

Митрополит је допутовао у пратњи нових свештеника који ће ускоро преузети своје парохије у Аргентини.

У недељу, 12. августа, Митрополит је служио у катедралној цркви Рођења Пресвете Богородице у Буенос Аиресу уз саслужење свештенства и учешће неколико десетина вјерника, након чега је приређен свечани празнични ручак.

Митрополит је на Светој Литургији бесједио о Преподобној Мати Ангелини, чији се празник прослављао у недељу, говорио о предстојећем Богородичином посту, и упознао присутне вјернике са доласком у Јужну Америку нових свештеника наше Патријаршије.

Митрополиту су саслуживали двојица свештеника који ће отићи на парохије у Аргентини: Бранко Станишић, који ће преузети Парохију Св. Николе у Маћагају, провинција Ћако и Исајло Марковић, који ће бити парох у Парохији Св. Архангела Михаила у Венадо Туерту, провинција Санта Фе.

Презвитер Саша Ђурђевић је већ преузео парохију у Венецуели, а ових дана је у Чиле допутовао свештеник Душан Михајловић, који ће се старати о тамошњој Парохији Св. Владике Николаја Охридског и Жичког.

Митрополит Амфилохије ће и овога пута посјетити више јужноамеричких парохија и православних заједнице наше Цркве, имати сусрете са јерарсима других Помјесних Цркви, као и државним званичницима.

У сриједу, 15. августа, на празник Преноса моштију Светог Првомученика и Архиђакона Стефана, служиће у цркви Св. Саве у Буенос Аиресу, а у суботу ће узети учешћа на хиротонији новог викарног Епископа Константинопољске Патријаршије који ће у апостолској мисији помагати Митрополиту Буенос Аиреса Тарасију.

На пропутовању кроз Њемачку Митрополит је посјетио Скит Св. Спиридона у Гајнлауу близу Франкфурта, који припада Епархији средњоевропској наше Цркве, а чији је настојатељ православни Швајцарац Архимандрит Василије.

Митрополиту је ово укупно трећа посјета Јужној Америци, а друга посјета у својству надлежног архијереја наше Епархије у Јужној Америци.

Извор:

http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/08/14/%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%B0%D0%BC%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B5%D0%BE-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D1%83/

[Ромејац]

Саопштење за јавност поводом посјете Митрополита Амфилохија Јужној Америци

Саопштење за јавност

16. август 2012.

Пoводом одласка Високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија у посјету Епархији буеносаиреској и јужно-централноамеричкој, у својству њеног Епископа-администратора, изашао је чланак сараднице Портала Аналитике Сузане Капетановић под насловом „Амфилохијево сабирање исељеника” као и још неколико текстова сличног садржаја. Тим поводом сматрамо да би било коректно да ради часног и истинитог, неједностраног информисања јавности, објавимо следећи текст.

1. Једино што одговара стварности у наведеном тексту сараднице Портала Аналитике и другим сличним текстовима јесу тврдње да је проблем, првенствено у Аргентини (иако не само у њој него много шире) много комплексан, али и не само са разлога што се „у њему преплићу и сукобљавају државни интереси Црне Горе и Србије”. Сводити комплексност проблема дијаспоре у Аргентини и шире у Латинској Америци на „сукобљавање државних интереса данашње Црне Горе и Србије” може само неко ко је кратке памети и још краћег памћења.

2. Прије свега, нико разуман не би помислио да сведе проблем дијаспоре у Аргентини и шире од ње на интересе двије државе које су стекле своју независност у данашњем виду и границама тек 2006. године, утолико прије што почеци овдашње дијаспоре сежу у другу половину 18. вијека када није било ни овакве Србије ни овакве Црне Горе. Први исељеници у ове земље дошли су из Боке Которске и Далмације, у вријеме Млетачке Републике, а онда са простора Аустроугарске Боке и Далмације (до 1918). Са простора дијела данашње Црне Горе и Србије досељеници у Аргентину пристижу већином у току и крајем Првог свјетског рата, а посебно у времену кад је настала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Један дио њих се населио овдје у току и послије Другог свјетског рата, у времену тзв. нове Југославије. Каквог трага је то оставило на све генерације досељеника и емиграната јасно потврђује чињеница да практично сви клубови и друштва у Аргентини до данашњег дана носе назив „југословенски” без обзира на њихову националну, а сада и државну припадност (нпр. код исељеника из данашње Црне Горе „Југословенско друштво Његош” у Мадариаги, Југословенско друштво “Дурмитор” у Ла Монтенегрини и сл.). До које мјере је преовладало код свих њих југословенство види се нарочито по томе да су исељеници Црногорци у Венадо Туерту чак и своју црквену заједницу регистровали “Југословенска Црква Београдске Патријаршије”, како се и данас зове! Зато, заиста не изгледа много разумно – и у сваком случају историјски је бесмислено и апсурдно – пројицирати новије државне и националне страсти (свима је познато да се појам етничких Црногораца јавља и у земљи тек од 1945.г.) на географске просторе и времена у којима их уопште није ни било! Поготово ако се има у виду да се овдје ради о заједницама који су данас, у 95% случајева, Аргентинци, како по језику којим говоре, тако и по национал-државној припадности.

3. Што се тиче Цркве којој су припадали и припадају, и то је историјски јасно: док није било организованог присуства Српске Православне Цркве – овдашњи наш народ је ишао и градио руске цркве (нпр. Храм Свете Тројице у Буенос Аиресу из 1903), евентуално у храмове Васељенске Патријаршије и Антиохијске Цркве (у Венадо Туерту до данас служи антиохијски православни свештеник – благодарећи једном од њих је и подигнут данашњи наш храм Св. Архангела Михаила. Све је то било и остало потпуно природно за људе који знају шта је Црква. Јер у Цркви нема Грка ни Јеврејина, Руса ни Јапанца, Србина или Црногорца, него су у њој сви једно без обзира на нацију, језик, државу. Црква помаже очувању народности, језика, културе, али се никад са њима не поистовјећује управо зато што је она по природи свеобухватна, свечовјечанска, васељенска. Она само користи нацију, језик, културу да би сачувала православну вјеру у том народу и тиме вјечни смисао сваког човјека и народа.

4. Отуда, само неко ко не зна шта је Црква и каква је њена мисија може приписивати Митрополиту Амфилохију и Српској Православној Цркви да је основала Епархију буеносаиреску и јужно-централноамеричку да “србијанчи” аргентинске Црногорце и друге Православне у Латинској Америци. Прије свега, ова нова Епархија обухвата скоро сву Латинску Америку (сем Мексика). Поријеклом из данашње Црне Горе (иако не само из ње) су вјерници само у Аргентини, сабрани (поред поменутог храма Св. Арх. Михаила у Венадо Туерту) око храмова Св. Саве Српског и Рождества Богородице у Буенос Аиресу и храма Св. Николе у Маћагају (саградио га и опслуживао Рус Коваљенко, послан од Београдске Патријаршије). Ти храмови су од оснивања уписани на Српску Православну Цркву. Само су двојица првих свештеника СПЦ (чувени Радојица Поповић из Загреде у Катунској нахији и прота Рајковић из Црмнице) били родом из Црне Горе, остали су били из других мјеста бивше Југославије (Босне, Хрватске, Србије, док је притом Аргентина црквено припадала Источноамеричкој епархији СПЦ). Што се тиче “епископа” Горазда тзв. ЦПЦ и његовог осјећања “да није добродошао у Маћагај”, основни разлог за то јесте што су тамошњи Црногорци схватили да је он преварант, ни од кога међу православнима признат као свештено лице. То што није ни Црногорац него Мексиканац (кажу да од некакве прабабе има мало старохерцеговачке крви) – није им сметало – сметало им је што се лажно представља као православни епископ, а не знају ни гдје ни са киме уствари живи и из какве је латиноамеричке секте, преко “ЦПЦ”, доспио међу њих. А Црногорцима у Маћагају треба истински, а не лажни свештеник, без обзира којој нацији припадао (сад су добили Бранка Станишића, од Винића испод Острога).

5. Да Митрополит Амфилохије није прихватио администрирање ове нове Епархије да би радио за паре или за рачун било које државе или нације, него првенствено ради Цркве и њеног народа, јасно је сваком разумном и из тога што су засад већина свештеника ове Епархије Православни Бразилци (4 свештеника у Ресифеу, 3 монахиње, 1 монах замонашен у Ћелији Добрској код Цетиња и 1 ђакон недавно рукоположен у Светоархангелском манастиру на Превлаци за мисију у Каруаруу и Бело Жардиму). Епархија је добила нове свештенике и за Каракас (Венецуела) и Сантјаго (Чиле), има своју мисијску парохију у Еквадору (води је игуман Герасим, Американац из Калифорније); предвиђена је посјета Перуу, Доминиканској Републици, Куби, Боливији ради организовања тамошњих исељеничких и домородачких парохија. Наравно, без помоћи Епархија наше Цркве из Сјеверне Америке и других Православних Цркви овог континента (с којима су успостављене братске везе и сарадња) све би то било неоствариво. Иначе, наша Јужноамеричка епархија је од прошле године органски укључена у Савјет-Конференцију канонских Православних Епископа Латинске Америке (има нас засад петнаестак) под предсједништвом Мексичког Митрополита Цариградске Патријаршије Атинагоре.

6. Што се тиче оптужби Сузане Капетановић и других да Митрополит Амфилохије “посрбљује” Црногорце Аргентине и у служби је државних и економских интереса Србије; и још бруталнијих клевета ових дана Стева Вучинића из “ЦПЦ” (једном каже да је манастир Острог дао 50 милиона БиХ, недавно рече да је других 50 милиона дато Србији) који сад тврди да Митрополит Амфилохије ради за рачун Србије, против интереса сопственог народа и државе, имајући притом на услузи “београдске центре моћи” и од њих “брдо новца”, можемо само рећи да све то спада у болесну митоманију идеолошки осакаћених индивидуа, за које Црква представља обични прирепак њихових етатистичко-националистичких идола… Да је њима и њима сличнима заиста стало до Црне Горе и Црногораца исељеника у Аргентини и другдје, они би, намјесто блаћења и клеветања Цркве због њеног жртвовања за народ, поставили питање црногорској Влади: зашто је практично онемогућила и створила непремостиве услове и препреке потомцима исељеника из Црне Горе да добију црногорско држављанство? Зашто појединцима у Аргентини којима је послије Другог свјетског рата у Црној Гори конфискована и национализована имовина не омогући њену праведну реституцију? Ако је крива Црква што очекује помоћ од Црне Горе и Србије ради сабирања и очувања културног и језичког идентитета њихове, по много чему, сродне дијаспоре (већ скоро потпуно духовно, језички, културно и национално асимиловане од средине у којој живи), зашто је, ако је то тако опасно, Црна Гора повјерила своје конзуларне послове Амбасади Србије у Буенос Аиресу? И на крају, откуд толика ирационална мржња код једне, срећом минорне групе Црногораца, против свега што има везе са српством, Србијом, па макар то било и по имену? Зар стварно они мисле да се на мржњи, на диобама, на располућености сопственог бића и на мувљем памћењу може градити будућност Црне Горе и истински црногорски идентитет? И да завршимо питањем: Зар је то пут у Европу и европске интеграције и укључивање данашње Црне Горе у савремени свијет?

Из Митрополије црногорско-приморске

Извор:

http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/08/17/%D1%81%D0%B0%D0%BE%D0%BF%D1%88%D1%82%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%98%D0%B5%D1%82%D0%B5/

[Ромејац]

12. август 2012, Буенос Аирес - Света Литургија у катедралном храму Рођења Пресвете Богородице

[Ромејац]