Zoran Petrovic Pirocanac

[grigorije22]

http://www.youtube.com/watch?v=u46DSbi-kYo

[grigorije22]

Зоран Петровић Пироћанац: НАТО, Руси, нова Јалта

Шта Србија добија/губи (не)уласком у НАТО – Зоран Петровић Пироћанац

У случају народног „да”, следи директно извињење новог генсека НАТО-а Србији, па преговори о накнади штете од преко 100 милијарди долара

Зоран Петровић Пироћанац: „Бондстил, је једина база на свету за коју Американци не плаћају ништа, а лепе паре су у питању.”

1. Генерал В. Кларк је током бомбардовања Србије 1999. дефинисао НАТО као „кохерентну хомогену одбрамбену организацију која се супротставља јединственом противнику”. Јединствени противник – Срби, имали су прилику да уживо (на Си-Ен-Ену, 11. јуна 1999) посматрају улазак НАТО-а из правца Македоније и виде у акцији истински унутрашњи поредак алијансе. Нису амерички маринци први ушли преко прелаза Ђенерал Јанковић, већ Французи, у функцији „пипалица за мине”, баш као некад испомоћне совјетске снаге: Бугари, Пољаци или источни Немци.

2. НАТО скор у Србији је злочиначки, и политичка класа нема права да то игнорише. Ниједан народ на планети који респектује своју историју и сопствени народ не би дозволио да његови политички лидери пређу преко оваквог ужаса, ма какав raison d’état био у питању. Бахатост као манир у свему илустровали су Американци пославши нам у госте пилота који нас је гађао уранијумским бомбама (а наши су га, онако српски срдачно, дочекали на Батајници). А 1999. су нас бомбардовали и убијали бомбама са осиромашеним уранијумом (DU), па у Србији, али и на КиМ и у овом часу, деценију касније, влада права епидемија канцера.

Односи НАТО – Русија су кључ и српске судбине.

Јалтска подела никад није напуштена.

Американци су у „Бондстилу” и смедеревској челичани, Руси су у НИС-у, а ако дођу и у Смедерево са новом рафинеријом, добијамо убрзање радова на новој српској безбедносној архитектури 21. столећа.

3. Стога је једини исправан државнички став о овом питању, најпре референдум, па потом, у случају народног „да”, директно извињење новог генсека НАТО-а Србији, па преговори о накнади штете од преко 100 милијарди долара (а да Холанђани плате за Авалски торањ, на пример). И да САД плате и за деценију илегалног окупирања 700 хектара српске земље, за „Бондстил”, јер је то једина база на свету за коју Американци не плаћају ништа, а лепе паре су у питању. После свега остаје и неразрешив проблем – нема власти у Србији која би преживела признавање Космета као одвојене државе, па имамо преношење проблема и на наредне генерације.

4. Потом тек разматрамо у какав свет и односе треба да уђемо. Предуслов за проширење ЕУ кажу јесте проширење НАТО-а, који је попут САД и ЕУ наводно „напустио стратегијску идеју поделе света на зоне утицаја”. То је „кооперативна будућност, без блокова”. Ту еволуцију мишљења Русија одбија, што „трује међународне односе”, сматрају на Западу. Руска логика окружености, али и експанзије, супротставља се „НАТО проширењу и слободном приступу демократија једној одбрамбеној организацији”.

НАТО скор у Србији је злочиначки, и политичка класа нема права да то игнорише.

Ниједан народ на планети који респектује своју историју и сопствени народ не би дозволио да његови политички лидери пређу преко оваквог ужаса

5. Односи НАТО – Русија су кључ и српске судбине. Јалтска подела никад није напуштена. Американци су у „Бондстилу” и смедеревској челичани, Руси су у НИС-у, а ако дођу и у Смедерево са новом рафинеријом, добијамо убрзање радова на новој српској безбедносној архитектури 21. столећа.

6. Није тек потписом СОФА oмогућeноНАТО јединицама да слободно шпартају Србијом. Слободан Милошевић је ставио један од својих потписа у Дејтону (Анекс Б), 1995.итимe jе практично омогућeнoНАТО-у да проласком кроз Србију ужива екстериторијалност (наша полиција и војска не смеју да хапсе припаднике њихових трупа). Аутор поседује копију примерка Дејтонског споразума амбасадорке САД у УН, Мадлен Олбрајт (20. новембар 1995). Документ означава фактички губитак суверенитета српске државе. Данашње расправе о односима са НАТО-ом уз овај детаљ морају да поприме сасвим нове токове, с обзиром на то да политичка класа Србије (и СПС) ћути о томе 15 година.

Центар за геополитичке студије Југоисток, ИПС

Политика, 4. 2. 2009.

Батајнички Аеродром: дочек Ендру Вајлса, пилота чија јединица је пре десетак година бомбардовала СРЈ.

Зоран Петровић Пироћанац, 04.02.2010.

Други пишу

ОЗНАКЕ: Безбедност, Међународни односи, НАТО, Одштета, Осиромашени уранијум

[GeniusAtWork]

3. Стога је једини исправан државнички став о овом питању, најпре референдум, па потом, у случају народног „да”, директно извињење новог генсека НАТО-а Србији, па преговори о накнади штете од преко 100 милијарди долара (а да Холанђани плате за Авалски торањ, на пример). И да САД плате и за деценију илегалног окупирања 700 хектара српске земље, за „Бондстил”, јер је то једина база на свету за коју Американци не плаћају ништа, а лепе паре су у питању.

Dobra vutra, 'oću i ja malo....

[grigorije22]

Srbija plaća Kosovu kredite

Komentara 46

12

Geopolitikolog Zoran Petrović Piroćanac u svojoj knjizi "Geopolitika energije", koju je objavio Institut za političke studije, otkriva da pravi razlog zbog kojeg je Srbija ostala bez Kosova nije politika, već ogromna količina prirodnih resursa na kojima leži južna srpska pokrajina.

Zoran Petrović Piroćanac

- Nafta je na izmaku. Vreme je uglja, mada se smatra najprljavijom tehnologijom.

Amerikanci se spuštaju ka Mediteranu i po prvi put u istoriji dublje zavlače u Balkan, a kad oni nešto označe zonom svog nacionalnog interesa, oni se uklinjavaju u njega - kaže Petrović.

Zastupate tezu da je boj koji se vodi oko Kosova zapravo borba za njegove resurse?

- Ovo stoleće će biti u znaku bitke za resurse. Zapad sve duguje jeftinoj energiji i dalje će nastojati da čini sve kako bi do resursa dolazio što je moguće jeftinije. Ugalj na Kosmetu treba posmatrati kao značajan ekonomski momenat regiona Jugoistoka Evrope budućnosti.

Geolozi i energetičari upozoravaju da čak 60 odsto srpskog energetskog potencijala leži na Kosmetu. Primera radi, dok u užoj Srbiji, u površinskom ugljokopu Kolubara preostaje uglja tek za narednih 35 godina, u Obiliću kraj Prištine ima ga za nekoliko stoleća.

Srbin kome se Hag izvinjavao

Zoran Petrović Piroćanac rođen je u Beogradu 1953. i radi kao istraživač u Institutu za političke studije u Beogradu, u okviru kojeg vodi Centar za geopolitičke studije Jugoistok.

Diplomirao je francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a nedavno magistrirao i doktorirao u Parizu.

Od 1980. do 2005. radio kao slobodni novinar brojnih listova i televizija. Od 1991. do 1995. radio kao ratni izveštač RTV Studio B i saradnik francuske televizije TF1. U novinarstvu nije poslednjih sedam godina.

Govori francuski, engleski, španski, poljski, a sporazumeva se i na italijanskom i ruskom.

Objavio je 12 knjiga ("Haos i bezumlje", "Izbrisati srpski virus", "Mali pojmovnik geopolitike", "Ekonomska špijunaža").

Bio je svedok na suđenju generalu Ljubiši Brovčaninu u Hagu.

Tribunal mu se na kraju izvinio u ime kancelarije tužiteljke Karle del Ponte za neistine izgovorene u ranijim suđenjima.

Živi u Beogradu, oženjen je lekarkom, imaju dvoje dece, Simonidu i Ognjena.

Ko su najjači igrači u toj borbi?

- Amerikanci, bez sumnje. Bez ikakvog obzira, uz očitu silu kojoj nema premca, niti na vidiku ikakve želje da joj se suprotstavi, oni se spuštaju prema Dunavu i 577 kilometara njegovog toka koji je u rukama Srba.

To se ostvarilo upadom Amerikanaca na Cvijićevu liniju, u srcu Kosmeta. Njihovi stratezi i vojni planeri do tančina su proučili učenje ingenioznog profesora Jovana Cvijića. Kosmet je još jedna odskočna daska Amerikancima na putu do Dunava.

Tako su u blizini glavne saobraćajne komunikacije Kosmeta, na putu između Kačanika i Uroševca, SAD izgradile bazu Bondstil.

Čime branite svoju teoriju o borbi za kosovske resurse?

- Nema pouzdanijeg signala od engleskog interesovanja. Istorija nas nepogrešivo upućuje da kad se engleski geolozi bilo gde pojave na planeti, toj zemlji se energetski crno piše.

Evo, čim su Albanci proglasili nezavisnost svoje druge albanske države, geolozi Ujedinjenog Kraljevstva su sproveli na Kosmetu temeljno istraživanje. U stvari, samo su potvrdili geološke ekspertize iz Titovog doba.

Utvrdili su da, kako je pisao "Njujork tajms" 2008, teritorija ima velike količine minerala, uključujući ležišta nikla, olova, cinka, kadmijuma, boksita i čak malih žica zlata.

Ne treba zanemariti ni kvalitet vode na Kosovu?

- U Sirinićkoj župi (Štrpce i okolina) nalaze se dokazano najkvalitetnije rezerve pijaće vode. Daleko je kvalitetnija od onoga što, na primer, svetu nude Francuzi.

Voda Sirinićke župe izdržava takmičenje sa najpoznatijim vodama na čitavoj planeti. Ne treba zanemariti ni to što sa obe strane granične oblasti Gora (Dragaš i okolina, gde žive Goranci) postoje još nepotrošena ležišta uranijuma.

Kakva je onda sudbina Kosova?

- U narednim decenijama i vekovima postaće jedna ogromna udubina, rupa nastala od upornih iskopavanja uglja.

Koje su posledice po Srbiju?

- Bez oklevanja treba da se kaže da ako ugalj sa Kosmeta pređe definitivno u ruke Albanaca, to jest velikih zapadnih grabljivih energetskih kompanija, Srbija će se ubrzo svrstati u energetski zavisni geopolitički i ekonomski prostor regiona. Uvoziće struju od Albanaca sa Kosova, čije kredite u ovom času plaćaju građani Srbije.

O kakvim kreditima govorite?

- Krediti su podizani osamdesetih godina, kada je već čitava Jugoslavija praktično bankrotirala, ali su je SAD iz svojih strategijskih razloga održavali veštački u životu. Tada se i Srbija zadužila za dodatne dve ili tri milijarde dolara, ali ne mogu da budem precizan, to je pitanje za finansijske stručnjake.

Uglavnom su krediti dizani kod najvećih američkih banaka, među kojima je bila i Čejs Menhetn bank. Najviše para ušpricalo se na Kosmet i u smederevsku železaru.

Zašto ga uopšte mi i dalje otplaćujemo?

- Jednostavno, ako ne priznajemo te dugove, znači da se odričemo kosmetske teritorije. U tom vrzinom kolu država mora da ostane i dalje. Takva je priroda finansijskih obaveza u svetu inače. Samo tu činjenicu treba znatno više isticati u diplomatskim aktivnostima Srbije oko Kosmeta, jer i ta zaduženja govore o tome čiji je Kosmet.

Kilavi političari

Zašto država ćuti?

- Na sceni jednostavno nema ni ekipe, niti individualnog strategijskog genija, koji poseduju neophodne kvalitete za situacije u koje smo zabrazdili.

Nema inteligencije, znanja, ni sposobnosti da se pročita centar ravnoteže neprijateljskih država i da se potom iznađe najefikasnija kombinacija sredstava za ugrožavanje tog centra ravnoteže.

Umesto toga imamo kilavu političku klasu Srbije u kojoj vlast i opozicija potpuno razotkrivaju naše centre ravnoteže i nedopustivo nevešto nas izlažu strategijskim udarima sa više strana.

Tako danas usred Kosmeta vladaju preko baze koju su nazvali Bondstil.

Nameće se i pitanje šta građanima Srbije trenutno znače tapije na zemljište i rudnike na Kosovu, koje poseduju iz predkomunističkog doba?

- Jedan od njih je Vladimir Lešić, muzičar iz Radio Beograda, koji predstavlja grupu porodičnih vlasnika tapija za eksploatisanje rudnika na Kosmetu. Njihov je Obilić.

Ukupna imovina ove porodice 1946. godine je iznosila oko milijardu tadašnjih dolara, a sve je konfiskovala komunistička vlast. Lešić je dosad uradio mnogo više nego naša država, njujorškim advokatima je pokazao tapije.

I kako je osnova američkog i savremenog sveta i dalje tapija, blokirana je i privatizacija rudnika na Kosmetu čiji su većinski vlasnici Lešić i još nekolicina porodica iz Beograda.

Kako bi država trebalo da reaguje na ovu očiglednu otimačinu?

- Niko u političkoj klasi ne sme ni da pomisli da bilo šta potpisuje, ikada! To je državotvorna politika, ona ne sme da poklekne, jer nije Srbija ničija privatna prćija, pa da se otpisuju njeni delovi u nekakvom kockarskom ludilu.

Oni koji su stvorili srpsku državu jasno su nam ostavili u amanet obavezu da politička klasa mora da ima snage, bez obzira na nesnosne pritiske na Srbiju, bez obzira na to što je ogromna sila kao SAD rešila da nam otima resurse.

[grigorije22]

Dobra vutra, 'oću i ja malo

Strpi se dok prodje post greengrin .

[grigorije22]

Dr Zoran Petrović Piroćanac: PRAVO NA RESURSNI SUVERENITET

Autor Uredništvo 24. februar 2011.

Pitajte stručnjake sa Rudarskog fakulteta u Beogradu, pa ćete se i sami uveriti da od svega što posedujemo u našoj kući Srbiji, više od 60 %, nalazi u tlu Kosmeta. Osim uglja, kojeg ima za sad dokazanih rezervi oko 20 milijardi tona, a tvrdi se da praktično čitava oblast leži na uglju, tu su veoma skupi strateški elementi, poput kadmijuma, kobalta, nikla, itd. Nema ni u jednoj zemlji sveta takvih političara – ludaka koji bi to prepustili drugom, kako to čine srpski lideri, kaže u intervjuu za „Geopolitiku“ dr Zoran Petrović Piroćanac, geopolitolog i naučni saradnik u Institutu za političke studije

Napisali ste jednu vrstu geopolitičke trilogije: „Geopolitiku energije“, „Geopolitiku hrane“ i „Geopolitiku vode“. Šta je bio motiv da klasičnoj geopolitici pridružite energiju, vodu i hranu i zbog čega su one važne?

Geopolitika spada u najmlađe društvene nauke ( nastala u Nemačkoj, 1899.). U našoj zemlji i dalje ne zauzima mesto koje bi trebalo da zaposedne, jer u svim ozbiljnim državama niko ne može da vodi efikasnu spoljnu politiku ako, kao i u Srbiji, pokuša da ignoriše znanja geopolitike.

Istovremeno, ova mlada i moćna nauka razvija se neverovatnim ubrzanjem, pre svega svojim multidisciplinarnim metodom. U 21. stoleću, ona je nesumnjivo jedna od nauka koje su u svoj pojmovni i metodološki aparat unele najširu gamu društvenih nauka. Danas geopolitolog mora da proučava ne samo vojne veštine i geografiju, već i geoekonomiju, sociologiju, demografiju, religijska kretanja, civilno društvo, rasprave o klimatskim promenama, da ima i futuristička obeležja, da predviđa itd.

Upustio sam se, pionirski, u pomenuta globalna pitanja, vodu, hranu i energiju, kao suštinske probleme čovečanstva, koji će umnogome promeniti međunarodne odnose. To jesu nezaobilazne teme savremene geopolitike, a ja sam, napisavši te knjige koje sada dalje drugi autori treba da nadmaše novim radovima, bio u ulozi early warning istraživača ( onog koji vrši funkciju ranog upozoravanja). Zato što naša država, kao i u mnogo čemu drugom, ima nedopustivih zjapećih rupa u poimanju i vođenju onoga što se naziva state management.

Nedavno je predstavljena Vaša najnovija knjiga „Geopolitika energije“. Vidimo da sve ozbiljne države veliku pažnju posvećuju energiji. Kakvo je stanje u Srbiji po pitanju energije, i da li u našoj zemlji neko brine o „energetskoj bezbednosti“?

Politička klasa Srbije, od vremena Tita, od D. Markovića, P. Stambolića, I. Stambolića, S. Milošeivića, do Z. Đinđića, V. Koštunice i B. Tadića 2011., nije iznedrila uspešne ekipe državotvorno mislećih lidera. Nemamo na sceni i dalje ljude koji se žrtvtvuju za državu, koji su sluge građana, koji imaju osećaj za istorijsko vreme, za obavezu da, bivajući državni čelnici, budu zapamćeni kao ljudi koji su postigli rezultate na polzu države i građana. I koji ne strahuju i čak stradaju u ime tih principa. Sve političke garniture do danas jesu katastrofalno ispod zahtevanih standarda državnog upravljanja u našem dobu neverovatnog ubrzanja čovečanstva, kada se na planeti stvaraju društva znanja ( knowledge society).

Nespremna je Srbija, nedovoljno politički obrazovana, retko mudra i nikad kadra da izdrži i istrpi, na svojim plećima, braneći svoj narod, svaki atak na njen suverenitet. Tako srpska politička klasa jednako iskazuje i nedopustive slabosti i u domenu energetske bezbednosti.

Ovo stoleće obeležavaju ljudska prava, a među njima je održivi razvoj jedno od temeljnih ljudskih prava. U OUN kažu da nema održivog razvoja ako svaka zemlja i narod ne izbore i resursni suverenitet. A na vlast u Srbiji stalno se penju ljudi koje spoljni faktori vrlo lako prestroje da rade za njih, a ne na polzu sopstvenog naroda.

Znam i ja da su pristici često nesnošljivi, ali narod u Srbiji ne treba da bira na čelo države one koji nisu u stanju (uvek) stići, (katkad) i uteći, i (uvek) na strašnu mjestu postojati. Pred našim očima tužno prevladavaju samo politički specimeni lako korozivni na korupciju, i oni koje timovi za planiranje lako fasciniraju i „prešaltaju“ u aktivnosti koje rezultiraju daljim opadanjem i čak entropijom naše države i društva.

Na promociji knjige rekli ste da se najmanje 60% naših energetskih i sirovinskih rezervi nalazi na Kosovu i Metohiji, a da naša politička klasa tu vrstu argumentacije nije koristila u borbi da sačuvamo našu južnu srpsku pokrajinu. Molimo Vas da za naše čitaoce bliže pojasnite tu svoju ocenu.

Pitajte stručnjake sa Rudarskog fakulteta u Beogradu, pa ćete se i sami uveriti da se od svega što posedujemo u našoj kući Srbiji više od 60% nalazi u tlu Kosmeta. Osim uglja, koga ima zasad dokazanih rezervi od oko 20 milijardi tona, a tvrdi se da praktično čitava oblast leži na uglju, tu su i veoma skupi strateški elementi, poput kadmijuma, kobalta, nikla itd. Ili jedna od najboljih voda planete, u Sirinićkoj župi. Nema ni u jednoj zemlji sveta takvih političara-ludaka koji bi to prepustili drugom, kako to čine srpski lideri. Pregovori sa Albancima – Šiptarima u Beču, pod paskom međunarodnih organizacija, bili su najbolji dokaz moje tvrdnje o političkom invaliditetu i lošem materijalu od kog su sazdani naši lideri. O svemu su razgovarali u Beču, osim o našim resursima na Kosmetu. To će u istoriji biti zabeleženo kao jedan od najkretenskijih, ili najkukavičkijih i veleizdajničkijih poteza lidera srpskog naroda. Zaista nisam kadar da se opredelim šta je od toga bilo uzrok ovog samorazarajućeg političkog ponašanja. Nije niko ovlastio Tadića, Koštunicu, Draškovića i Jeremića kao srpske delegate, da na tacni predaju naše resurse Šiptarima, Englezima i ko zna još kojim energetskim predatorima koji dolaze na gozbu u našu južnu srpsku pokrajinu. Kako su lakomisleno ( ili bivajući „obrađeni“ da na to pristanu) prihvatili da sramno ćute oko tog suštinskog momenta pregovora. Da kao prava razmažena deca „kruga dvojke“, uzurpatori vlasti, nekompetentni za vrhunsku politiku, bez geopolitičkih znanja, kursisti Londona i Vašingtona, „hiper-klasa“ sitnih činovnika NATO sveta, tako hladno bacaju stogodišnje napore i stradanja herojstva naših pradedova pod noge. Ko im je to dozvolio? Koji ih je to narod za to ovlastio? Da im Sonja Biserko i ostali ideološki škart staljinističkog doba koji gamiže političkom scenom Srbije već dve decenije, da im takvi budu nalogodavci i prenosioci zadataka iz Vašingtona? To je isuviše opasno i glupavo od njih, a neće se nikako završiti kako su se nadali. Biće pre ona poruka koju sam čuo na emisiji na Radio Beogradu, u detinjstvu: „Izdajice svoga roda, odnela vas mutna voda!“

Svedoci smo da je politička klasa spremna da zarad svojih političkih interesa rasproda nacionalne resurse. Da li Vam je poznato koje su velike svetske korporacije zainteresovane za resurse u Srbiji, i kako sačuvati nacionalno bogatstvo i pravo i mogućnost za održivi razvoj našeg naroda?

To su, pre ostalih, engleske, nemčke, američke, francuske, italijanske korporacije. Ali, Englezi pre svih, Gordi (i podmukli) Albion. U „Njujork Tajmsu“ od 24.3. 2008, objavljen je ilustrativni tekst za moju tvrdnju da čim se negde pojave Englezi, deri kožu na šiljak. Takvo je istorijsko iskustvo Srba u poslednja dva stoleća sa engleskom Krunom. U pomenutom tekstu naslovljenim „Novorođena nacija bori se za ekonomsku autonomiju“ piše i ovo: „ Britanski geolozi koji vode skorašnju procenu kosovskih resursa, kažu da teritorija ima velike količine minerala, uključujući ležišta nikla, olova, cinka, kadmijuma, boksita i čak male žice zlata“. U tom pasusu vam je sve. Lešnari stižu da provere čega sve za pljačku ima, pa će na kraju i Šiptari da cvile, jer bogati danas siromašnima više ni mrvice ne daju. A mi ćemo, ako ih ne sprečimo, uskoro kupovati našu struju od Engleza u drugih alavih pridošlih u našu kuću. Perverzija dostiže kulminaciju podatkom da Srbija i u 2011. otplaćuje 700 miliona dolara za gradnju termocentrale Kosovo 2. A mi ćemo pride da kupujemo struju od njih. Zato naše komšije Šiptari treba već jednom da se prenu, i oni će postati roblje, i za njih će ostajati bedne mrvice. Bolje je da traže izlaz sa nama, nego sa Englezima i Amerima, iako su im oni pomogli da pobede u prvoj četvrtini istorijskog (nepotrebnog) nadmetanja naša dva naroda.

Na početku „Geopolitike energije“ napisao sam, uveren sam, ključnu istinitu rečenicu: „Srbima moćni geopolitički predatori otimaju vitalne resurse na Kosmetu i to je suština svih geopolitičkih manevara u proteklih dvadeset godina na Jugoistoku Evrope.“ I toga treba zauvek da se držimo u našoj državnoj politici, da to uvek govorimo, i da ne pristanemo nikada na legalizovanje ove pljačke.

Hrana je velika šansa za Srbiju. Poljoprivreda je, čini mi se, jedini privredni sektor koji beleži rast izvoza poslednjih godina. Ali i tu vrebaju velike opasnosti: kupovanje velikih zemljišnih kompleksa od strane stranaca, uvođenje genetski modifikovane hrane. Kakva su vaša saznanja po ovom pi tanju?

Na Zapadu su građanski pokreti već nebrojeno puta dokazali da su GMO štetni za čoveka i za budućnost čovečanstva. Samo potkupljeni naučnici tamo minimalizuju opasnost od GMO-a. Ni jedan naučnik od ugleda ne radi za „Monsanto“ i „Dipon“ i ostale trovače planete. I uvek treba ponavljati: „Monsanto“ i američka vlada još nisu odgovarali za zločine u Vijetnamu od pre četrdeset godina. „Monsanto“ je izumeo „oranž agens“, hemijski proizvod koji je uništivao biljke, životinje i ljude u Vijetnamu, gde se danas ljudi rađaju sa kongenitalnim malformacijama. Oni su odvratni kriminalci. Njih treba skloniti sa lica planete, kažnjavati.

I vidite, to vam je merilo za našu situaciju. Ko ovde hvali „Monsanto“ i slične trovače i uvoznike modifikovane soje, kukuruze i namirnica, taj radi za njih. Ako je ta osoba naučnik, takav više ne treba u njih da se ubraja, ako je iz sfere politike, iz ministarstva poljoprivrede, zdravlja i sličn, tog treba neprestano otkrivati javnosti, žigosati kao najstrašnijeg zločinca protiv čovečnosti. Istovremeno, treba osuđivati i seljake, i kombinate i druge poljoprivredne firme, koji pristaju na ta trovanja zbog nešto para, i koji ne razmišljaju da lagano ubijaju i svoju decu i unučad. Javnost treba senzibilovati da se tome direktno suprotstavlja, po svaku cenu. Francuzi su godinama upadali u njive sa genetski modifikovanim kukuruzom, sojom i drugim biljkama, i sve uništavali. U išli svesno u zatvore, sve dok nisu prinudili državu da se odrekne GMO, da ih potpuno zabrani, uprkos Amerikancima, koje Francuska, uglavnom u svemu drugom, sluša.

Rešenje je samo u nemilosrdnom obračunu sa takvim đavolskim izumom. Treba uništavati takve useve, treba organizovati građansku obaveštajnu službu za otkrivanje GM useva i proizvoda, i sve odmah uništavati. Jedino ćemo tako odbraniti naša buduća pokolenja od ove satanske pošasti. Ne može čovek da bude Gospod, da određuje vaseljenski poredak.

Želim da podsetim da ste Vi u prvom broju Geopolitike objavili jedan važan tekst o vodama u evropskim okvirima, ogromnim podvodnim rezervoarima pitke vode ispod Plitvičkih jezera, što daje posredna objašnjenja oko razjašnjenja situacije u Republici Srpskoj Krajini. Nije to bilo prvi put da ste objavili strategijski važne činjenice i da ste bili vizionar. Kako stojimo sa vodama, i kakva naša strategija treba da bude povodom očuvanja ovog važnog nacionalnog resursa?

Nije to vizionarstvo, vež normalan osećaj dužnosti prema svima koji žive u našoj Srbiji i oko nje. Ja sam ubeđeni dositejevac, od osnovne škole. Donošenje novih krompira, koje je najpre u Srbiju doneo Dositej Obradović, prevenstveno u domenu obrazovanja – to je dužnost i logična težnja svakog mislećeg i obrazovanog čoveka.

A voda je jedna od suštinskih briga svakog društva. Najvažniji moj apel javnosti jeste da, kao i kod opštenarodnog bunta protiv GMO, naš stav treba da je identičan za očuvanje naših voda. Nje će biti sve manje, i mora se obezbediti da svaki čovek može da pije, a da za nju ne plaća. To je okvir borbe koju ja zagovaram. Ne može nikakav privatnik, tajkun, privatna kompanija, da stavlja šapu na izvorišta vode. I da jednog dana čak, kada voda zaista bude toliko skupocena da će se zlatom plaćati, ti tipovi postavljaju privatne vojske koje će pucati u žedne građane i sperečavati da utole žeđ, ako su bez para. To vreme koje se bliži, a o tome su ozbiljni stručnjaci govorili po svetu, već je doba naše dece, blizu je.

Vode su opšte dobro (common goods, biens communs) i tako pripadaju čovečanstvu. Oni koji prodaju vodu, naše zajedničko vlasništvo, neprijatelji su čoveka. Njihovoj finansijskoj alavosti legitimno je da suprotstavimo svaki protest, uključujući i silu, tu nema dalje rasprave. Treba neprestano podsećati političku klasu Srbije, da se ne igraju glavom omogućujući privatnom kapitalu da trguje čak i zajedničkom vodom.

Kako ocenjujete ekonomsko i političko stanje u zemlji, stanje nacije? To je pitanje koje često upućujemo našim sagovornicima, očekujući da nam oni, pored dijagnoze i komentara postojeće situacije, predstave svoja razmišljanja i plan za budućnost. Dakle, šta nam valja činiti?

Srbija je istorijski zapala u period teške entropije koja preti čak njenom bukvalnom biološkom preživljavanju. Entropijom tj. galopirajućim propadanjem, zahvaćeni su svi segmenti napeg društva, do velikih dubina: politika, kultura, vojska čak i Crkva.

Analiza političke klase (u koju sam se nedavno upustio, a sada radim na pisanju knjige radnog naslova „Nomenclaturia Sebica“) pokazuje da je u veoma dugom periodu Srbija u političkoj klasi imala „škarta“ koji se uvek nekako domogao najviših državnih dužnosti. Taj kontinuitet negativne selekcije u najvažnijim segmentima političkog i društvenog života, rak-rana srpskog društva, jeste objašnjenje totalnog debakla srpske države decenijama, još od od pre komunističkog perioda. I u ovom času Srbijom caruju nekvalitetni, korumpirani, alavi, od tuđih interesa angažovani kadrovi, na radu u državnim institucijama. Po odurnom prinicpu nametanja koalicionih kadrova po svaku cenu, makar Srbija propala, država istom brzinom srlja na začelje svih mogućih ekonomskih lista-pokazatelja planete. Tonemo, uz berluskonijevu bezobzirnost i nemoralnost većine lidera, uz nezajažljivu omni-korupciju, silništvo ličnog bogatstva skorojevića.

A nigde na vidiku nema snaga prevrata, nigde tačke preloma, tog ozdravljućeg istorijskog momenta za svaki narod planete, posle godina besperspektivnosti i opšteg jada. Tako je bivalo u čitavoj istoriji čovečanstva, a baš o takvim lomovima gledamo prizore iz Tunisa, Egipta, Jemena, krajem januara 2011. Tvrdim da će ove i narednih godina biti i drugih sličnih scena bunta naroda, prouzrokovanih nepodnošljivim osećanjem prevarenosti od političke klase, i rešenosti da se život vrati u okvire ljudskog i dostojanstvenog.

Ta ciklična energija bunta, koja se ponavlja kroz čitavu istoriju, eto, hvala Bogu nije usahnula ni u naše doba. I uz sve rizike koja nosi, takva energija je najbrži put da se svi nateraju na ponovno promišljanje performansi i standarda društva u kome najveća većina ljudi želi da živi. Ipak je najveći uzrok nezadovoljstva alavost bogatih i moćnih i totalno apstrahovanje ljudske nesreće. A čovek 21. stoleća želi da zaštiti opšta dobra: hranu, vodu i energiju, na koje besomučno atakuju multinacionalne zločinačke korporacije i velike banke. Uz svesni rizik da me mnogi kritikuju, kažem na kraju: takva nepravična i izopačena društva mogu istinski da vrate u ravnotežu samo nasilni građanski buntovi, duboko je moje ubeđenje.

(izvor: list “Geopolitika”, broj 38, februar 2011.)

[grigorije22]

[grigorije22]

Preminuo novinar Zoran Petrović

Izvor: Beta

Beograd -- Beogradski novinar i publicista Zoran Petrović Piroćanac preminuo je u subotu u 63. godini, objavile su danas Večernje novosti.

 

 

 

Foto: wikipedia.org/Nikola Smolenski

 

Zoran Petrović Piroćanac dugogodišnji je novinar, slobodni reporter koji je objavljivao tekstove i reportaže u listovima i na televizijama u Srbiji i regionu.

Izveštavao je sa kriznih područja u Latinskoj Americi, Bliskom istoku, sa važnih događaja u SAD i Evropi, a autor je intervjua sa svetskim državnicima, diplomatama i naučnicima.

Poslednjih godina radio je na beogradskom Institutu za političke studije i objavio je više knjiga iz oblasti geopolitike i medija.

Diplomirao je francuski jezik i književnost na beogradskom Filološkom fakultetu, a magistrirao je i doktorirao u Parizu na Visokoj školi za društvene studije EHEES.

Zoran Petrović Piroćanac biće sahranjen u ponedeljak na groblju u beogradskom naselju Sremčica.

Lider Socijalističke partije Srbije i potpredsednik Vlade Ivica Dačić uputio je danas telegram saučešća porodici Zorana Petrovića u kome se navodi da je "srpsko novinarstvo izgubilo vrednog i pouzdanog hroničara i britkog kritičara zbivanja u zemlji i odličnog poznavaoca geopolitičkih kretanja u svetu".