Богослужења дневног круга

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

БОГОСЛУЖЕЊА ДНЕВНОГ КРУГА

('Ακολουθίες τοΰ νυχθημέρου)

УВОД

Хришћани, као и Јудеји и многобошци, уобичавали су да се моле у одређене моменте дана и ноћи. Ова лична молитва, која је вршена слободно и у већини случајева импровизовано, временом је попримила форму служби, односно молитава које су имале конкретан садржај и вршене су у храмовима од стране целокупне хришћанске заједнице. Тако је временом формиран систем свакодневних богослужења, која се називају „богослужења дневног круга" („'Ακολουθίες του νυχθημερου"). Богослужења дневног круга почињу увече, зато што по јудејском систему рачунања времена прво долази ноћ (грч. νυχθήμερον = ноћ - дан). Насупрот овом рачунању, у грчко-римском свету се полази од дана (грч. ήμερονύκτιον = дан - ноћ). Ове две традиције коегзистирају у нашој литургијској пракси: прво богослужење дневног круга јесте вечерња служба, према јудејском начину рачунања, док се у посту следи грчко-римска традиција, тако да пост или мрс почињу ујутру.

Што се тиче начина рачунања времена следи се древни начин његовог мерења, који и данас важи у Светој Гори. Почиње се од заласка сунца (дванаести час дана) или од изласка сунца (дванаести час ноћи). Према томе, шести час ноћи је поноћ, док је шести час дана подне. Овај начин рачунања времена не поклапа се са данашњим, које има за основу поноћ. Међутим, у случајевима равнодневице, ако се узме да је излазак сунца у 6 сати ујутру, први час се подудара са 7 сати ујутру, трећи - са 9 пре подне, шести - 12 (подне), и девети - са 3 поподне, итд.

У Православној Цркви формирана су два типа богослужења дневног круга: такозвани „певани" („άσματικός") или „парохијски византијски" („ενοριακός") или „световни" („κοσμικός"), који је антиохијског порекла, а важио је у парохијским храмовима, и „монашки" („μοναχικός"), „манастирски" („μοναστικός"), Јерусалимски" (,,Ίεροσολυμιτικός") или „светоградски" („ Άγιοπολίτης"), који у основи води порекло из Лавре светог Саве Освећеног и по њему се служило у манастирима. Данас је превладао монашки типик и у парохијама, али се практикује у скраћеном облику. Певани типик је већ у X веку, из више разлога, заувек изгубио своје место у парохијама, а од XV века престао је у потпуности да се употребљава. Међутим, извршио је значајан утицај на монашку литургијску праксу, тако да се може говорити ο делимично мешаном типику.

[Guest]

ПЕВАНА БОГОСЛУЖЕЊА

(Άσματικες ακολουθίες)

„Певаним" („άσματικές") су се називала парохијска богослужења, зато што је у њима доминирала песма (άσμα), односно појање, и то углавном, псалама из Псалтира. Будући да је певање било од стране верног народа, односно од стране целе заједнице, под руководством појаца, и да народ није могао да зна напамет псалме, нити да у време богослужења употребљава литургијске књиге, појање је било регулисано на такав начин да одговара реалним парохијским потребама и могућностима верника. Тако је псалме мелодично читао чтец или неко из хора, а верни народ је понављао такозвани „припев" (рефрен, грч. ,,εφύμνιον"). Рефрен је био или једна реч, као што је „Алилуја", или једна фраза, као што је „Услиши ме, Господе", „Спаси нас, Господе", „Избави ме, Господе", „Теби доликује песма Богу", и сл. Постојали су и опширнији припеви, као што је „Молитвама Богородице, Спасе, спаси нас", „Спаси нас, Сине Божији, који ти појемо: Алилуја", па чак и кратки тропари, као што је „Христос васкрсе...", тропари, и др.

Једноставан начин појања и лакоћа памћења ових кратких химни, заједно са честим понављањем истих текстова, олакшавали су заједничко појање. На сличан начин су певани и прокимени, алилујарији, трисвета песма, причасни, и тд. Чтец је опет читао псалам, а народ је, на сваки стих, понављао стих прокимена или „Алилуја" једанпут. двапут или трипут, или стих причасна. Појање је било антифоно, односно респонзорно, у два хора. На тај начин понављање истих химни није умарало, него је, напротив, заједничко учествовање давало живост сабрању и одржавало пажњу верног народа.

Псалми Псалтира били су подељени на 72 антифона, али су из њих били изузети они псалми који су били у сталној употреби на богослужењима, а сваки антифон је имао унапред одређени припев. Непарни бројеви антифона (1, 3, 5, и тд.) имали су за припев „Алилуја", док су се код парних (2, 4, 6, и тд.) смењивали они припеви које смо напред поменули („Помилуј ме, Господе", „Избави ме, Господе", итд.). Са овом поделом на антифоне омогућавано је „обртање" Псалтира једанпут у току једне или две недеље. Дванаест антифона је појано на јутрењи и осам на вечерњи.

Уопште, структура појаних богослужења била је артикулисана на основу система антифона. Сва појана богослужења почињала су возгласом „Благословено царство...", који је изговарао свештеник, следила је велика јектенија од стране ђакона, свештеничка молитва и возглас, и појао се антифон који се завршавао речима „Слава Оцу... И сада" и наглашенијим (јачим) понављањем припева или тропара („сила", грч. ,,δύναμις"). Други, трећи и остали антифони додавани су на исти начин, односно, јектенија од стране ђакона („мала", „Опет и опет..."), свештеничка молитва и возглас и антифон, итд. У првом делу свете литургије, када се правилно поју антифони, задржао се овај систем антифоног појања са древних појаних служби. Исто тако, мале јектеније са возгласима, које се произносе после сваке песме канона на пасхалној јутрењи, дају нам слику на који начин су се ђакони и свештеници укључивали у певана богослужења. Подразумева се да је учествовање ђакона и свештеника у певаним службама било обавезно.

У суштини, постојала су само два певана богослужења: вечерње и јутарње богослужење, вечерња и јутрења, и трајала су отприлике по сат времена. На празнике, као и обичним данима Велике Четрдесетнице, служена је панихида (грч. ή παννυχίς) у раним јутарњим сатима, као нека врста малог свеноћног бденија, која је трајала отприлике један сат. Обичним данима Велике Четрдесетнице, када није служена света литургија, негде пред подне вршено је једно богослужење које се звало „тритекти" („τριθέκτη") или „тритоекти" („τριτοέκτη") - час између трећег и шестог часа дана.

¹⁵

Тако имамо два времена молитве током целе године - на почетку дана пре почетка посла (јутрења) и по завршетку радног дана (вечерња). Током Велике Четрдесетнице дају се две нове прилике за вршење богослужења - пред ручак (тритекти) и после вечере (панихида).

Аналогно удвостручавање богослужења имамо, што је било и за очекивати, и у празничне дане са празничном панихидом увече и са светом литургијом пред подне. Према томе, певани типик је и у погледу броја богослужења, и у погледу њиховог трајања, и у погледу њихове структуре, као и у погледу времена њиховог вршења, био производ градских и сеоских цркава, односно парохија.

______________

¹⁵

„Τριθέκτη" у буквалном преводу са грчког значи „трећешести" час (прим. прев.).

следи наставак...

[Guest]

ПЕВАНА ВЕЧЕРЊА (Άσματικός έσπερινός)

Рестаурацију поретка певане вечерње извршио је, на основу рукописа, о. Nilo Borgia у својој књизи „Часослов" („Diurno" delle Chiese di rito Bizantino, Roma 1929,

стр. 235-251).

Из разлога што смењивање антифона има одређене празнине, што је последица недостатка адекватних извора или релативне несагласности која постоји међу рукописима, још нисмо издали службу певане вечерње у серији „Литургички текстови". Њен поредак је следећи:

„Благословено царство..."

Велика јектенија

Молитва - возглас

Први антифон (сталан: 85. Псалам)

Мала јектенија („Опет и onem... ")

Молитва - возглас

Други антифон

Овако do седмог антифона

Мала јектенија

Молитва - возглас

Осми антифон (,,последњи" или „прокимен")

140. Псалам Молитва входа

Улазак

Прокимен дана

Сугуба јектенија („Рецимо сви... ") Молитва - возглас

Мала јектенија Молитва - возглас

Први мали антифон (114. Псалам - припев „Молит- вама Богородице...")

Мала јектенија Молитва - возглас

Други мали антифон (115. Псалам — припев: ,, Спаси нас, Сине Божији...")

Мала јектенија Молитва - возглас

Трећи мали антифон (116. Псалам - припев: „Свети Боже...")

Јектенија за катихумене Молитва - возглас Отпуштање катихумена

Јектенија

Молитва верних прва - возглас Јектенија

Молитва верних друга - возглас

Прозбена јектенија Молитва - возглас

Читања

Молитва приклањања главе - возглас

Молитва отпуштања верника „ Изађите у миру ".

ПЕВАНА ЈУТРЕЊА (Ό άσματικος δρθρος)

Исто тако, нисмо предузели ни рестаурацију певане јутрење, углавном због потешкоћа у погледу тога како су се смењивали антифони у контексту читања Псалтира, што изгледа није било свуда и свагда исто. Ово богослужење је имало отприлике следећу схему:

„Благословено царство..." Велика јектенија Молитва - возглас

Први антифон (сталан). Псалми 3., 62. и 133.

Мала јектенија („Опет и опет... ") Молитва - возглас Други антифон

Овако до дванаестог антифона

Осма песма („Благословите сва дела... ") 50. Псалам Мала јектенија

Молитва - возглас

Хвалитни псалми (148., 149. и 150.)

Мала јектенија Молитва - возглас Велико славославље

Тропар (отпуститељни)

Јектенија

Јеванђеље

Сугуба јектенија („Рецимо сви... ")

Прозбена јектенија („Допунимо јутарњу... ") Отпуст.

Солунски архиепископ Симеон (1416/17 - 1429) реформисао је певани типик који се у то време још увек употребљавао у Великој Цркви Солунској, у храму Божије Премудрости. Његова интервенција се углавном тицала смањења броја антифона и убацивања елемената из монашког типика, као што су стихире и канони, који су нарочито били омиљени у народу у то доба.

следи наставак...

[Guest]

ТРИТЕКТИ (ТРЕЋЕШЕСТИ ЧАС) (Τριθέκτη)

Текст певане службе тритекта или тритоекта (трећешестог часа) налази се у првом броју серије „Литургички текстови". Опширни увод покрива питања која се тичу историје овог богослужења и разлика које постоје у изворима у погледу његовог поретка и садржаја. Што се тиче његових покретних елемената као пример узет је четвртак друге недеље Великог Поста (тропар пророштва, читање и два прокимена). У Триоду, у богослужењу шестог монашког часа, сачуван је цео низ ових покретних елемената тритекта. Ако се врши у неки други дан, изван четвртка друге недеље, појаће се тропар пророштва који је предвиђен Триодом, два прокимена дана и прочитаће се пророштво које тамо постоји.

Вршење тритекта не задаје потешкоће. Свештеник и ђакон облаче порфирне одежде, и улазе на трећем антифону „без паљења кандила и без кађења" („άνευ φώτων και θυμιατού"). Благосиља се вход (гласно) и као входноје, по узору на входноје свете лигургије, поје се стих „Који ходи путем непорочним, тај ми служаше..." (Пс. 100, 6 - 8), у току кога свештенослужитељи улазе у свети олтар. Ако се ово богослужење врши после среде Средопосне недеље, произносе се и дупле јектеније и молитве за катихумене, које се иначе изостављају.

Ово богослужење је веома једноставно и следи поредак првог дела литургије (литургију речи):

„Благословено царство..."

Велика јектенија

Молитва првог антифона - возглас

Први антифон (24. Псалам - припев „Молитвама Богородице...")

Мала јектенија („Опет и опет... ")

Молитва другог антифона - возглас

Други антифон (26. Псалам - припев „Спаси нас, Сине Божији...")

Мала јектенија (,, Опет и опет... ")

Молитва трећег антифона - возглас

Трећи антифон (100. Псалам - припев: „Алилуја" двапут)

Вход

Молитва 6. часа

Тропар пророштва (по узору и на месту трисвете песме)

Прокимен

Пророштво (Књига пророка Исаије током Велике Четрдесетнице, α Књига пророка Језекиља у току Велике Недеље) Прокимен

Сугуба јектенија („Рецимо сви... ") Молитва

Прозбе за катихумене (јектенија и молитва) [Прозбе за оне који су за просвећење (јектенија и молитва)]

Јектенија и две молитве верних

Прозбена јектенија („Допунимо молитву... ") Молитва отпуста Молитва приклањања главе Отпуст (,, Умиру изађимо... ").

Прокимени могу да се поју на древни начин да би се дао пример старог поретка: после, дакле, појања прокимена (двапут), уместо да се мелодично прочита само први стих псалма, наставља се читање и следећих стихова, свих или појединачних по избору, а после сваког стиха понавља се (ако је могуће од стране свих верника) прокимен. Прокимени тритекта су нарочито интересантни, зато што су нам, заједно са вечерњим прокименима Велике Четрдесетнице, сачували скоро комплетан низ прокимена псалама Псалтира (1. - 137. псалма).

Исто тако су и тропари пророштава изузетно важни, како због своје древности, тако и због свог наглашеног библијског карактера и једноставности.

Да не би дошло до мешања елемената који нису сродни, добро би било да тритекту не претходи монашка јутрења или часови монашког типика, него да му претходи „предчитање", према старом чину, или Псалтира или неке књиге Старог завета или неке светоотачке беседе, синаксара, и тд. Тритекти, са једном петнаестоминутном проповеђу, једва да траје један сат. Предчитање нека се прекине око 9 сати ујутру.

Што се тиче проповеди, служба тритекта даје јединствену прилику за тумачење перикопа из Књиге пророка Исаије.

ПАНИХИДА (Παννυχίς)

Појана панихида се налази у другом броју серије „Литургички текстови". На основу овога њено вршење не представља никакву потешкоћу. Уосталом, њен облик и поредак је веома једноставан:

„Благословено царство..."

6. псалам (Припев: „ Сачувај ме, Господе ")

Велика јектенија

Молитва првог антифона - возглас

Први антифон (119. псалам. Припев: „Као милосрдан, Господе...")

Мала јектенија („Опет и опет... ")

Молитва другог антифона - возглас

Други антифон (120. псалам. Припев: „Врата милосрђа...")

Мала јектенија („Опет и опет... ")

Молитва трећег антифона - возглас

Трећи антифон (121. псалам. Припев: „Помилуј нас Господе, помилуј нас...")

50.псалам (Припев:„Милостиви, Господе, помилујме

Први прокимен („Господ снагу... ") Возглас: „Јер си свет..." Други прокимен („ Све што дише... ") Јеванђеље

„Бестелесна сила..."

„Велико Господе, помилуј" (умести сугубе јектеније) Молитва отпуста Молитва приклањања главе Отпуст (,, Умиру изиђимо ")

Свештенослужитељи облаче одежде боје која је тужног карактера. Кађење целог храма врши свештеник (ђакон иде испред са свећом), као што бива на бденијима у манастирима. Јеванђеље чита свештеник са царских двери.

Антифони имају опширнији припев, односно мали тропар. Њихово појање може да буде на два начина, али наравно не на истој служби, него на једној служби на један начин, а приликом наредног њеног вршења на други. Или, дакле, да се следи тип текста који је изложен на страницама 23 - 30 серије „Литургичких текстова", односно већи стихови, цео тропар до припева на сваки стих, или мањи стихови са понављањем краја тропара на сваки полустих, као што је изложено у додатку на крају (стр. 37 - 40). Тако се даје могућност двоструког увида у начин појања развијеног антифона - тропара.

Форма панихиде, према рестаурацији која је изложена у другом броју „Литургичких текстова", јесте покајна. Првобитно је, према овом обрасцу, вршена током целе Велике Четрдесетнице, да би касније њено вршење било ограничено само на прву недељу Великог Поста. У Јеванђељу је сачувано пет перикопа које су читане у ове дане, и које се бирају од сва четири јеванђелиста. Тема им је молитва. На ову или неку другу сродну тему може да се обрати пажња у беседи, која ће бити одмах после читања, а пре „великог Господе, помилуј". Свештеник може по избору да чита и само једну од ових пет перикопа, али водећи рачуна да не чита сваке године исту.

Панихида је ноћно богослужење. Сама њена природа и њен садржај то захтевају. Вршена је после вечере, у прве вечерње сате, као што се данас служи Акатист петком у току Велике Четрдесетнице и јутрења током Велике Недеље. Вежбе из Литургике су предвиђене за преподневне сате. Зато је превладала пракса да се ово богослужење врши уторком шесте недеље Велике Четрдесетнице, између поподневних предавања и Јелеосвећења (од 7 - 9 увече).

Други тип панихиде, који се врши уочи празника као мало бденије, и који нема покајни (умилитељни) карактер, није довољно проучен. Међутим, предивне молитве, које се приписују светом Герману Цариградском (VIII век), изгледа да су биле исте код оба типа. Исто важи и за јектеније, почетни 90. псалам, као и 50. псалам. Очигледно да су се мењали псалми трију антифона и њихови припеви. Читано је Јеванђеље празника, највероватније оно које је данас предвиђено на монашкој јутрењи, на коју је пренето са певане панихиде, заједно са својим прокименима. Имамо и супротан утицај који је извршио монашки типик увођењем канона, нешто слично ономе што бива у манастирима на повечерјима. Другим речима, у празничну панихиду се убацивао канон празника или светог чији спомен је празнован. Сматра се да је панихида прво богослужење певаног типика које је попримило утицај монашког богослужења.

Ова два богослужења певаног типа, која се врше на вежбама из Литургике, не дају потпун увид у певани типик, с обзиром да се не врше два главна богослужења овог типа - вечерња и јутрења. Међутим, делимични увид, који даје вршење тритекта и панихиде, даје могућност доброг упознавања са парохијским богослужењима и начином њихове структуре, као и процене њихових предности и недостатака.

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис