Србски монах Јован (Марковић) који већ много година живи у Русији

[Guest]

У РУСИЈИ МОЛИТИ СЕ ЈЕ ДОБРО И БЛАГОДАТНО

Сматра србски монах Јован (Марковић) који већ много година живи у Русији. Монах Јован (Марковић) – Србин, већ петнаест година живи у Русији, од којих пет година у Самари. Последње две године подвизава се при цркви Воздвижења крста Господњег;олтарник је, звонар и моли се..

«Молитва је главно дело монаха», - каже он. Једном му се настојник цркве протојереј Олег Китов обратио с питањем: «Брате, треба ли теби новаца?» Одговорио је да не треба. «А нешто од одеће?» Одговорио је поново да не треба. «А шта теби треба?» - опет је питао баћушка. «Хлеба», - одговорио му је монах.

Мислим, да наш брат србин није имао у виду хлеб мирисни пшенични, који пеку с љубављу у пекари при цркви Крстовоздвижења. Он је имао у виду у првом реду хлеб духовни – молитву., без које је незамислив ни један дан или чак ни час монаха-трудбеника, монаха-молитвеника.

«Како сте ви, брате наш, дошли у Русију?» - то је било прво питање, које сам поставила своме саговорнику. И иако монах Јован говори са акцентом, јер је рођен у Србији, недалеко од Београда, - ми смо се прекрасно разумели, јер су корени наши исти, славенски. И језик исто.

- У Русију сам дошао из Грчке, са Свете Горе Атонске. Благословио ме је да боравим у Русији Архиепископ Самарски и Сизрански Сергије, - прича монах Јован. У Русији ми се веома свиђа, овде сам као код куће. Иако ми Родна земља недостаје. Али најближа моме срцу је Света Гора Атонска.

-Колико дуго сте били на Атосу?

-Током десет година сам повремено тамо одлазио, вукло ме је тамо. Дешавало се, да сам живео на Атосу пола године и више, готово годину дана сам био у србском манастиру Хиландару. И од тада, где год да се налазим, срце моје – је у том светом и драгом за сваког Православног човека месту. Веома добро памтим своје прво путовање из Србије за Свету Гору. Прво сам путовао возом, затим бродом. Временске прилике су биле с буром, са ветром, море се таласало, и ми дуго ниссмо могли да пристанемо уз обалу. Молили смо се из све снаге, неки моји сапутници су чак плакали. Мајка Божија нам је помогла, ми смо успешно пристали на обалу. Тада сам тако претрпео, да сам рекао себи да више ни за шта нећу пловити морем, боље ићи пешице. Иако није све, што се с нама дешава, - воља Божије, и треба да се бојимо само греха пред Господом.

-Ко вам је помогао у животу да узрастете духовно?

-У својој земљи дуго времена сам био радник у женском манастиру, трудио сам се да се молим за душе мојих упокојених рођака. Од тога је почео мој духовни пут. Раније сам похађао Богословију у Београду, али је нисам завршио. Са двадесте и три године сам имао мисли о женидби, али Господ ме је упутио на други пут. Један од Атонских стараца, отац Арсеније, рекао ми је, да је моје место у манастиру. Рекао ми је да се молим Мајци Божијој да би она усмерила мој живот.

-Где сте примили монашки постриг?

-Овде у Самари. Постригао ме је настојник мушког манастира Васкрсења игуман Серафим (Глушаков) Тамо сам се и подвизавао првих година живота овде на гостољубивој самарској земљи. А једном сам изнад Иверског женског манастира у Самари срео протојереја Олега Китова. Мислим да је овај сусрет за мене био промисао. Отац Олег ме је довезао аутом до манастира Васкрсења, а у путу смо разговарали. И тако ми се свидео овај баћушка, те сам га упитао да ли бих могао радити у цркви, у којој је он био настојник. Отац Олег ме је благословио, и од тада ја служим као олтарник овде у манастиру Васкрсења.

-Многе у Русији забрињава садашња неправда, која се догађа у Србији, одвајање Косова – древне Православне земље. Државу просто режу на живо на делове. Одржавате ли везу са Родном земљом, молите ли се за њу?

-Да, у Србији је тежак живот, много је претрпео наш народ. Немам могућности да зовем телефоном родбини, браћи по вери, а и дописивање није једноставно. Наравно да се молим за моју много страдајућу Родну земљу, молим се за то, да престану конфликти, да наступи, на крају, мир и спокој, да странци не руше наше Православне светиње, да деца расту у радости.

-Какво је било ваше детињство?

-Моје детињство је било сасвим обично, али још од ране младости сам осећао тада необјашњиву за мене привлачност ка духовном. Никада нисам пио, нисам пушио, нисам јео месо. Не би се могло рећи да су моји родитељи били дубоко верујући људи. Они су читав живот радили, у нашем селу није било цркве, само понекад би са породицом одлазили у цркву у град. Али Велики пост смо увек строго држали.

-Да ли сте срећни што сада живите у Русији?

-Русија - моћна усредоточеност духовности, молити се овде је добро и благодатно! Овде сам као код куће. Уопште, где је за монаха Родни крај? Тамо где је Господ. Господ - мој дом.

Ирина Городова

Превод с руског: Наташа Убовић

ИЗВОР

[дибидусрус]

Ја га познајем одавно... још из студентских дана у Београду. И онда га нисам видео све до 2004. Наиме, недалеко од стана у Москви где живим има Оптинско подворје. То је храм грофа Шеремећевих. И тамо га стретнем! Како је свет мали...