« Вечере Твоје Тајне, Сине Божији...»

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Је ли допуштено уместо причастног псалма певати полијелеј или «Куда ћу поћи...»?

Кад много верника приступа Светом Причешћу треба ли непрестано певати само: «Вечере Твоје Тајне... » ?

Одговор на прво питање не може бити другачији до негативан. Литургијско Предање Цркве усталило је црквени поредак и изразило га у одређеним литургичким формама, које су прописане типицима. Поштовање ових одредби се налаже не као неки слепи формализам и верност мртвом слову, него као једно живо и вољно саображавање преданом поретку који се односи на ову црквену установу. Свето богослужење је богослужење Цркве, дело народно, као што говори и израз «Литургија» (=служба, дело народа), која се врши унутар јерархијски устројене црквене општине која, и у својој најмањој јединици која је представља, изражава присуство и дејство саме Васељенске Цркве, данашње Католичанске Цркве, која се протеже с краја на крај света, и негдашње - генерације које су прошле светом и које ће представљати у вечности нераскидиве удове истог мистичног Тела. У ову васељенску и вечну Литургију се сврстава и свака литургичка делатност, чин, молитва, појање. Свештеник, ђакон, чтец, појац, народ не врше нешто своје, нити располажу нечим својим, него на богослужењу делају по заповести Цркве. Врше дело народно, а не лично или индивидуално. Немају право да раде или говоре шта год пожеле - то могу чинити само у својој личној, приватној молитви - него оно што жели и налаже црквени поредак. Управо то чува црквено богослужење и штити га од добрих, или често лоших самовољних импровизација сваког од нас. Ово не значи статичност богослужења, нити да оно вене, него извесно утврђивање облика који се развијају, дакако природно и ненасилно, увек по надахнућу и руковођењу Светог Духа, Који образује целу установу Цркве.

Све ово због причастног? Да, и због причастног. И он, као елемент богослужења, подлеже истим канонима и сврстава се у исту литургијску деонтологију која се тиче преданих литургијских облика. Суочавање с тим проблемом није могуће без познавања циља и смисла овог причастног псалма, његовог развоја, могућности које нам пружа Предање и, наравно, без познавања потреба и проблематике данашњег богослужбеног живота. Јер, управо то је смисао живог Предања: не само да контролише чистоту садашњих облика, него и да их поново оживљава доводећи их изнова у њихову стварну младалачку лепоту. Штавише, за причастан и њему сличне псалме поје је потребна већа будност и старање, а ово због тога што се они налазе у рукама појаца, од којих су многи можда и најпобожнији хришћани, добрих гласова и музички образовани, али мало их је који имају богословско образовање и исправно литургијско васпитање.

Посебно, у вези са црквеном музиком, не треба заборављати да је она украс и музичко одјејаније свештених химни и да је у служби богослужења те да се уклапа у целу литургијску климу. Она није циљ, него средство. Кад се средство претвори у циљ, налазимо се пред једним лажним стањем, које је погубно по истинско богослужење. Шта више, не треба заборављати да су химне и појање у Цркви уопште, дело народа. Што год се више појац издваја из народа, утолико више скреће с правог пута и литургијске деонтологије. Кад се Црква налазила на духовном и богословском врхунцу, а клир и народ, те природно и појци, пролазили катихезу и свесно живели литургијским животом Цркве, и опасности од застрањења су биле мање. Кад су богословско васпитање и катихеза омаловажени, и када је Црква у целини преживљавала тешка времена скоро свеопштег опадања вредности, ни одступања од исправног литургијског Предања нису била ретка. Видећемо да се сва ова комешања рефлектују и на развојну путању причастног.

Причастан је појање које има за циљ да испуни време које је неопходно за причешће целе цркве, свештенства и народа. То је историјски несумњиво. По свим древним изворима, појање причастног се није ограничавало само на причешће свештенства, него се протезало и на причешће народа, и трајало је колико и само причешће. Значи, прекидано је кад би се завршавало причешће свих. На овом месту имамо прву измену исправног Предања. Данас се појање причастног ограничава само на причешће свештенства и прекида се на подстрек ђакона верницима за приступање Светом Причешћу. Лако је објаснити због чега се то десило. Хришћани (у новије времеприм. прев.) нису приступали Причешћу до у ретким временским интервалима, или је преовладала лоша навика да се Свето Причешће преноси на крај, након отпуста Свете Литургије. Међутим, тако је заборављено право назначење причастног те појци данас, кад верници приступају Светом Причешћу, певају причастен Великог Четвртка («Вечере Твоје Тајне, Сине Божији...»), који је у сваком случају пригодан, али који није у стању да на одговарајући начин попуни сво време које је потребно за приступање мноштва верника Светом Причешћу. Тако се ствара утисак да Причешће пре изазива застој и бесциљно успоравање Литургије, да Света Тајна Литургије не бива због Светог Причешћа. Дакле, превиђа се сам циљ Свете Тајне и запоставља жаришна тачка целог чинодејствовања. Истрајавање на појању причастног јесте једино исправно и предањско решење. Толико као одговор на друго питање.

Причастан је начелно псаламски стих, који је изузетно изабран због евхаристијског смисла који му је црквено тумачење придавало. Његов садржај је био подстицај за приступање Светом Причешћу. Такви причастни су: «Окусите и видите да је добар Господ...» (Пс. 33, 8); «Чашу спасења примићу, и Име Господње призваћу...» (Пс. 115, 4) и други, који данас нису у употреби, као: «Приступите Њему и просветлите се, и лица ваша неће се постидети...» (Пс. 33, 5); «Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих... и чаша Теоја, која ме напаја као најјача...» (Пс. 22, 5-6); «Очи свију у Тебе се уздају, и Ти им дајеш храну благовремено...»(Пс. 144,15). Ови причастни су певани на свим Литургијама, независно од празника, будући да је њихова тема била Свето Причешће. Они треба да су и најстарији. Међутим, постепено су у тематски садржај причастних ушли и уметнути празник или посебна прилика због које се вршила Литургија. Такви причастни су псаламски стихови који се пророчки односе на теме празника, на карактеристике светих или других пригода. Тако имамо недељни славословни причастен: «Хвалите Господа са Небеса...» (Пс. 148, 1) и познате нам разноврсне причастне за Господње празнике, за празнике Анђела, Апостола, Мученика, Преподобних итд., као и причастне заупокојених служби, освећења цркве итд. («Избављење посла Господ народу Своме...», Пс. 110, 9 - Божића; «Који чиниш Анђеле Своје духовима...» Пс. 103, 4 - Арханђела; «По свој земљи изиђе Глас њихов...» Пс. 18, 5 - Апостола; «Блажени су које си изабрао и примио, Господе...» Пс. 64, 5 - заупокојени и др.). Упоредо са горе наведеним псаламским причастнима, појавили су се и други, више као изузеци, антологијски одабирани из библијских стихова, који се односе на евхаристијске теме или празнике (нпр.: «Који једе моје тијело и пије моју крв, у мени пребива и ја у њему», Јн. 6, 56 - Преполовљења; «Јер се јави благодат Божија спасоносна свимаљудима», Тит. 2,11 - Богојављења) или слободне химнографске композиције подстицајне за Свето Причешће (нпр.: «Тело Христово примите, од извора бесмртнога окусите» - Васкрса; «Вечере Твоје Тајне...» - Великог Четвртка).

Из свега што смо написали јасно се види да причастни нису неки стихови који су случајно укључени у овај део Свете Литургије. Одабрани су или састављени са великим знањем и пажњом, и или се односе на Свето Причешће, или повезују Литургију и празник. Дакле, немамо право да пренебрегавамо поредак Цркве који за конкретне дане мудро предвиђа одређене причастне, нити нас стварне обавезе саображавања црквеном поретку ослобађа формално оглашавање, произношење стиха предвиђеног причастног, да би појање потом скренуло у отуђену тематику, будући да хор само то зна да пева. Постоји пак толико разноврсних причастнихови које смо горе навели представљају, као што је познато, само један мали део те целине - тако да никада не постоји опасност презасићености. Црква је предвидела потребу смењивања и успела је да га постигне на најбољи и најбогатији начин.

Међутим, данас у нашим црквама често чујемо да се уместо причастног поје нешто друго: полијелеј, «Слуге Господње...», «На рекама вавилонским...», «Реч добру...», изобразитељна, «непорочни», «Куда ћу поћи...», понекад и богородични или други тропари, псалми итд. То не бива без разлога. Наши појци су музичари, уметници који живе у нашем времену, и можда у већој мери од осталих који нису музичари имају осећај за уметничка кретања и музички укус наших савременика. У сваком случају, опште је уверење да се споре и отегнуте мелодије, са мноштвом источњачког у себи, не допадају данашњим људима, поготово младим. У време кад су причастни задобили облик ових спорих мелодија, оне су се допадале општем музичком укусу, а и световна музика је отприлике пратила исте смернице. Многи су одлазили у цркву како би слушали такву врсту спорих мелодија. Данас се догађа супротно: савремени људи бивају одбијени таквом врстом музике, уместо да бивају привучени. Музички идеали нашег времена су сасвим другачији. Уосталом, наши појци су свесни и техничких тешкоћа извођења једне споре мелодије. Добро извођење такве мелодије захтева одлично музичко знање и посебне гласовне обдарености. Али нити су сви учитељи музике, нити су сви префињени појци. Једна кратка мелодија више одговара и музичким и гласовним способностима већине, а она је и за општу прихваћеност пожељнија. Међутим, у тражењу решења, у већини случајева, даје се погрешно решење из разлога које смо на почетку одговора навели. Тако, у васкрсни дан недеље слушамо - заупокојени непорочни, у радосне дане - великопосно: «На рекама вавилонским, тамо седесмо и плакасмо...» и уопште једне причастне уместо других и појање без смисла, уместо подстицаја за Свето Причешће.

Међутим, познавање и коришћење Предања и неограничених могућности које нам оно пружа може поновно дати правилно решење. Рекли смо да су причастни пре свега псаламски стихови. Псалам је или певан цео антифоно, стих по стих, као педесети на јутрењу недеље, или се читао, са причастним као припевом после сваког стиха, по узору на који се данас пева: «Васкрсе Бог...» - Велике Суботе, прокимени итд. Поновно враћање овог древног начина појања ће и задовољити захтеве времена, и бити доследно Предању и поретку Цркве. Дакле, као што су појци, следујући властитом избору и оном што је одговарало њиховом времену, ограничили појање причастног на споро појање једног стиха, тако сада, из истих разлога, враћајући се Предању, поново могу вратити ритмично појање целих псалама. Међутим, певаће не неки случајни псалам или псалам по њиховом личном нахођењу, него онај који налажу поредак и Типик, из кога је узет причастен и који се слаже са темом Светог Причешћа или с темом одговарајућег празника. Наравно, за одређене непсаламске причастне, као што су библијски причастни: Пасхе, Преполовљења и Богојављења, и за причастне који се састоје из химнографских композиција, као што је причастен Велике Суботе, постоји известан проблем који захтева посебно истраживање рукописа како би се пронашао начин њиховог древног произношења. Можда су они и уведени у времену кад је преовладало појање спорих причастних. Али они представљају изузетке. Највећи број причастних, и најуобичајенији причастни су стихови Псалама. Кад се пева цео псалам, има- ћемо и једну другу предност коју смо са спорим појањем једног стиха изгубили: народ ће поново упознати псалме и храниће се постојаном, библијском, духовном храном коју псалми пружају.

Олакшице ради, наниже дајемо азбучну табелу двадесет најважнијих псаламских причастних који су у употреби, наводећи заједно и псалме из којих су преузети:

«Радујте се, праведни, у Господу...» Пс. 32. «Хвалите Господа са небеса...» Пс. 148. «Узиђе Бог са усклицањем...» Пс. 46. «Окусите и видите да је добар Господ...» Пс. 33. «У вечни спомен биће праведник...» Пс. 111. «По свој земљи изиђе Глас њихов...» Пс. 18. «Из уста деце и одојчади...» Пс. 8. «У светлости славе лица Твога...» Пс. 88. «Јер је изабрао Господ Сион...» Пс. 131. «Иустаде као спавајући Господ...» Пс. 77. «Похвали, Јерусалиме, Господа...» Пс. 147. «Знаменова се на нама светлост...» Пс. 4. «Благословен Који долази...» Пс. 117. «Избављење посла Господ...» Пс. 110. «Блажени су које си изабрао и примио...» Пс. 64. «Који чини Анђеле Своје духовима...» Пс. 103. «Чашу спасења примићу...» Пс. 115. «Учини спасење посред земље...» Пс. 73. «Дух Твој Благи...» Пс. 142. «Духа Твога Светога не одузми...» Пс. 50.

[Александрида]

Objašnjeno.

[Guest]

Благодарим bendoff

[Анастасија]

Одличан текст Марти