Девојка из Назарета

[marija]

glas crkve

Девојка из Назарета

НИШТА тако снажно не осветљава улогу жене у животу човека и света као светли и свети лик вечне Девојке Марије, Пресвете Богородице, Матере Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа. Могао је Господ одабрати безброј начина да сиђе у овај свет. Могао се спустити на крилима легиона својих светих анђела, могао је у свет ући у лепоти природних појава своје творевине - у песми птица и мирису пољскога цвећа, на крилима лаког поветарца или на утишаном шуму морских таласа. Превечни план Свете Тројице о оваплоћењу Сина Божјег чекао је своје испуњење у чистом сасуду девичанске душе и тела Девојке Марије из Назарета, позног плода бездетних родитеља Јоакима и Ане.

Светли и свети лик Пресвете Богородице осветљава нашу хришћанску веру у целини, све њене дубине и тајне, сва њена најтананија и најсуптилнија треперења у бризи за спасење човека и света. То никако не значи да светли лик Пресвете Богородице заклања Светлост Живота свога Сина; напротив, незалазна Светлост Богочовека Христа осветљава њено вечно девичанство као пуноћу врлинског живота и служења. После Богочовека Христа, оваплоћеног Бога и Спаситеља, који је оснивач и глава Цркве, Пресвета Богородица као људско начело у Цркви заузима прво место. Она је света и светла икона Цркве, "Жена обучена у Сунце" (Откр. 12, 1). Шира од неба

СТИЧЕ се утисак да теологија Цркве, која је доминантно мушке нарави и духа, свесно или несвесно, замагљује чињеницу женствености Мајке Божје. Она, као жена, "часнија од Херувима и неупоредиво славнија од серафима", својим раширеним рукама са својим Сином на грудима, као "Ширшаја небес" (шира од небеса), физички и духовно закриљује цео олтарски простор, а симболично цело тело и биће Цркве. И упркос томе, жени није допуштено улазити у олтарски простор. Није ли то сурова дискриминација жене. Као да се заборавља да је први Христов дар, и прво и најдубље откриће Његовог учења и призива, даровано људима у лику жене и мајке, Пресвете Богородице.

"Зашто је тај лик тако важан, тако утешан и тако спасоносан?" - пита велики богослов Александар Шмеман, и одговара:

"Зато што је наш свет постао до краја и безнадежно мушки свет. У нашем мушком свету царује гордост, агресивност, у њему се све своди на власт и владање, на производњу и на оруђа производње, на супарништво и насиље. То је свет у коме нико не жели никоме ни у чему да попусти, да се смири, да заћути и да се погрузи у тиху дубину живота. А управо свему томе стоји као супротност и све то разобличава самим својим присуством лик Деве Марије, Пречисте Мајке. Лик бескрајног спасења, али и лик силе и лепоте смирења. Лик чистоте и њене силе и лепоте. Лик љубави и победе те љубави...

У лику Деве Марије проналазимо све оно чега готово да више и нема у нашем мушком, гордом и агресивном свету: страдање, сажаљење, бригу, поверење... И ми се у њеном присуству осећамо као да смо се после дугог, мучног и тегобног потуцања поново вратили у свој дом и да је све изнова постало јасно и препуно среће која се не може исказати никаквим речима. И осећамо да је то једина истинска срећа".

Библијска прича о жени не би била потпуна да није јеванђелске девојке Марије из Магдале. Њен светао лик открива све размере, дубине и величине женског срца испуњеног љубављу и захвалношћу према Богу. Иако писци Јеванђеља, као мушкарци Јевреји, игноришу потребу да детаљније представе ову жену, с обзиром на њен значај и улогу у Христовом животу и обратно, на основу и оних узгредних њених спомињања, може се склопити мозаик предивне и чудесне жене, која са Пресветом Богородицом прати свога Учитеља и исцелитеља у стопу.

Да ли је то она жена што је излила стакленицу скупоценог нардовог мирисног уља на главу свог Учитеља и тако га припремила за погреб, или је она грешница коју су фарисеји ухватили у прељуби и хтели да је каменују, или је, можда, она жена што је подигла глас из народа и узвикнула: "Благо утроби која те је носила и грудима које су те дојиле" (Лк. 11, 27) - скоро да није важно. Оно што је важно јесте њена појава у потресној драми страдања Господа Христа на Голготи и у освиту васкршњег јутра у Гетсиманском врту.

Ова жена је својом улогом у тим судбоносним догађајима спасила достојанство човека. У најтежим тренуцима Спаситељевог живота она га је пратила без узмака. Када су га се сви одрекли и издали, и када су се сви разбежали, Марија Магдалина, везана љубављу за Њега и Његову Мајку, са Њим и уз Њега, излажући се највећим опасностима, иде храбро голготским путем страдања и распећа.

За њен величанствени подвиг Господ је награђује и прво се њој јавља после свога славнога Васкрсења: "А Исус, васкрснувши рано у први дан недеље, јави се најпре Марији Магдалини, из које беше истерао седам злих духова. И она отиде те јави онима што су били с њим, који плакаху и ридаху. А они чувши да је жив и да га је она видела, не вероваше" (Мк. 16, 9-11).

Свуда стигла

И не само да се њој Господ првој јавио, него, по јеванђелском сведочанству светог апостола Јована, шаље је да апостолима објави вест о своме Васкрсењу и Вазнесењу на небо: "Рече јој Исус: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу своме; Него иди браћи мојој и кажи им: Узлазим Оцу моме и Оцу Вашем, и Богу моме и Богу вашем. А Марија Магдалина отиде и јави ученицима да је видела Господа и да јој ово рече" (Јн. 20, 17-18). Овим речима Господ узвисује Марију Магдалину - да буде апостолка апостола, први весник Васкрсења и Вазнесења.

Предање даље тврди да је ова храбра жена путовала у Рим да оптужи Понтија Пилата због неправедне осуде Христа на смрт. Изашла је пред цара Тиберија и поздравила га радосним поздравом Васкрсења и даривала га црвеним васкршњим јајетом, симболом празника. Црква је сврстава у равноапостолне мироносице, а у нашем народу је у великом поштовању дан њеног празновања, Блага Марија (4. августа). Лик ове жене служи за понос свим хришћанима: мушкарцима за смирени благородни стид а женама као охрабрење и подстрек.

У првим вековима хришћанства жене су биле снажан фактор у ширењу и сведочењу Јеванђеља и у апостолском мисионарском раду. Потискивањем жена из мисионарског подручја црквеног живота у потоњим вековима знатно је ослабило мисију Цркве Христове. Мушка брутална надмоћ и сујетна супериорност, лишени женске интуиције и сензибилитета за спиритуално и сакрално, прерасли су у неодговорну бахатост и изазвали бројне тензије и трвења, јереси и расколе, што је значајно деградирало улогу и значај Цркве и временом у свету стварали све већи антагонизам према хришћанству.

[marija]

Последња Божја карика  

РАЈСКА воћка у жениној руци представља почетак историје људскога рода у времену и простору земље. Привлачни плод дрвета „познања добра и зла“ (1. Мој. 2. 17.), постао је проклетство Евиних и Адамових потомака, и трајна дилема њиховога земаљскога живота. Књига над књигама Библија, или Свето писмо, јесте потресно сведочанство најпре „адаптирања“ човека на новонастале услове живота на земљи после изгнања из раја, а потом његовог рвања са Богом, природом и самим собом на „проклетој земљи“ (1. Мој. 3, 17), због греха и непослушности. Улога жене у древним библијским списима само је наизглед у другом плану, или импулс са стране. Жена као повод и узрок у свим кључним ситуацијама, у ствари, доминира библијском сценом.

Идиличну слику лепоте и савршенства Божје творевине, по библијском опису, нарушавала је тужна усамљеност првога човека Адама, јер се међу свим створењима не нађе „друг према њему“ (1. Мој. 2, 20). Његова усамљеничка туга ганула је и Створитеља: „И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам. Да му начиним друга према њему… И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је Адаму. Адам рече: Гле, ето кост од мојих кости, и тело од мога тела. Нека јој буде име Жена (Ева – човечица), јер је узета од човека. Зато ће оставити човек оца свога и матер своју, и припиће се уз жену своју, и биће двоје једно тело“ (1. Мој. 2, 18-24).

Тек овим „допунским стварањем“ забрујала је васељенска хармонија савршенства и целовитости. Жена је, дакле, створена као последња карика у Божанском стваралачком опусу, која је дала душу и смисао Адамовом свету и његовој духовној и физичкој егзистенцији. „И биће двоје једно тело!“ Човек је целовито и целосно биће само као пар – мушкарац и жена. Снага те везе изражена је потребом да мушкарац остави родитеље своје, оца и мајку, да се припије, прилепи и споји са женом и да са њом и кроз њу оствари своју целину и целовитост. Кост кости

СТИХИЈСКА снага привлачности и везаности полова, коју је Творац удахнуо у људску природу и биће човеково, мушкарца и жене, надвија се као коб над питањем и проблемом њихових родних односа: „Кост од моје кости и тело од мога тела“ ствара неутољиву потребу за потпуним присвајањем, припадањем и поновним спајањем. У односима мушкарца и жене увек постоји патолошка потреба за поседовањем. Кад би се дубље анализирала историја човековог трајања и његових безбројних и непрекидних борби, видело би се да је иза већине њих грчевита борба једног за друго, мушкарца за жену и жене за мушкарца.

У овом контексту могло би се поставити и питање: шта би било да Адам није прихватио Евин предлог и да није јео од забрањеног плода? Да ли би Ева сама била истерана из раја? И да ли би се Адаму, без његове Еве, рај поново претворио у пакао самоће и туге? Овако, Адам је згрешио кроз Еву и Ева кроз Адама, једно кроз друго, јер су једно, и као таквима Творац отвара наду да ће се и спасти и очистити првородног греха и проклетства, кроз Нову Еву – Пресвету Богородицу и Новог Адама – Господа Исуса Христа, Спаситеља и Искупитеља.

Први залогај забрањеног воћа са „дрвета познања добра и зла“ откључао је духовна и телесна чула Адама и Еве и рођена је прва емоција. Осетили су стид што су голи. То зацело није био стид изазван само голотињом тела, него онај дубљи људски стид голотиње као сиротињства и сиромаштва, посрамљености, понижености и страха због изневеравања свога Творца и кршења његове заповести. Поред стида, Адам и Ева су осетили снажну привлачност сопствених разлика у половима, па су неспретно покушавали да своју голотињу и срамоту, једно од другог, сакрију смоквиним лишћем.

Култ родитеља

ПО сведочењу Библије, наши прародитељи нису имали порода у рају. Тек као изгнаници из раја добијају децу, Каина и Авеља. Тако су под теретом Божје казне постали родитељи, Адам први отац и Ева прва мајка. Каин је био први човек на земљи, рођен природним путем, од мушкарца и жене. Његов млађи брат Авељ, иначе пастир, по сведочењу Библије, био је милији Богу, а можда и родитељима, нарочито мајци Еви. Јер је као млађи био љубимац родитеља. То је изазвало Каинов гнев и прво убиство у Библији. „Каин скочи на брата Авеља и уби га“ (1. Мој. 4, 8). Библија не помиње Адама и Еву у сукобу њихових синова, нити њихове емоције и реаговање поводом првог братоубиства. Тек кад је Ева родила трећег сина Сита, Библија апострофира Адамове речи: „Бог ми даде другога сина за Авеља, кога уби Каин“ (1. Мој. 4, 25). Ма колико ове речи звучале прозаично и, на први поглед, само информативно, оне су ипак пуне родитељске туге и среће. Туге за изгубљеним и среће за добијеним сином. Адамове речи су пуне достојанствене захвалности Богу, али су истовремено неми израз топлине и бола. Евино реаговање се не помиње, али се подразумева у Адамовим родитељским речима и осећањима.

Ева је родила трећега сина, Сита, и о њој у Библији више нема ни помена. Стиче се утисак да је библијски писац посебно био гневан на њу сматрајући је као главног кривца за истеривање из Раја. Што се Адама тиче, он је по Библији, „поживео 930 година, рађајући синове и кћери“ (1. Мој. 5, 4). Колико је Ева живела и да ли је Адам само са њом рађао синове и кћери, аутор библијских текстова то не саопштава.

Међу прописима и уредбама које је Господ преко Мојсија поставио између себе и јеврејског народа на Синају, многе су и оне које се односе на жене, на њихова права и обавезе. У светлу ових правила најбоље се сагледава слика живота и статуса старозаветних жена. Оно што је најтипичније у Мојсијевом законодавству, јесте светиња љубави према родитељима. После Господа, родитељи су највећа светиња и, што је нарочито важно, у прописима се не прави никаква разлика између оца и мајке: „Ко опсује оца свога или матер своју, да се погуби; опсовао је оца свога или матер своју, крв његова на њега“ (3. Мој. 20, 9).

Мајка је, дакле, уздизана до небеских висина и њена улога родитељке изузетно је поштована. Нарочито поштовање и заштиту имале су самохране мајке и удовице. Ономе ко њих увреди Мојсијев закон прети жестоким казнама. „Немојте цвелити удовице и сироте. Ако ли коју уцвелиш у чему год, и повиче мени, чућу вику њену, и запалиће се гнев мој, и побићу вас мачем, па ће ваше жене бити удовице и ваша деца сирота“ (2. Мој. 22, 22-24).

http://www.eparhija-sabacka.com/rs/glas.html

[marija]

Бољи део света

РАСПРАВЕ о телесној чистоти и нечистоти жена и мушкараца делују комично и бизарно. То су питања бонтона, која спадају у домен домаћег васпитања, уљудности и пристојности, понашања верника у храму, црквеном и јавном животу. Као таква не могу бити предмет канонских и литургичких прописа, забрана и санкција.

Особито ово питање изгледа бесмислено и апсурдно у данашње време, када је хигијенска заштита на највишем нивоу. Некада је, услед неадекватних хигијенских средстава, постојала могућност да менструална крв упрља храм, шири непријатан мирис, изазива нелагодност и гађење. Данас о томе не може бити говора. Што се тога тиче, већу непријатност ствара знојење код неуредних мушкараца и жена, и испарења неопране одеће, нарочито у летњим спарним данима у нашим храмовима. Па ипак, никоме разумном не пада на памет да због тога некоме ускрати причешће, или право на присуство у храму.

А шта тек рећи за оне јуродиве свете жене и мушкарце који су целога живота ишли неуредни и неопрани изазивајући саблазан и гађење? Имајући то у виду, а првенствено јеванђелско учење Господа Исуса Христа и Апостолских Установа, време је да се прекине са продужавањем штетних рецидива паганске прошлости, што представља, најблаже речено, увреду и ругање жени и мајци. Исак заостаје

ЈЕДНА древна максима античких мудраца гласи: „Говори само онда, ако имаш нешто боље од ћутања“. У којој мери је говор хришћанских проповедника, искључиво мушкараца, био бољи од ћутања, најбоље илуструје положај хришћанства и Цркве у савременом свету. Рашивено по догматским, канонским, обредним, географским, етничким и политичким шавовима; подељено на бројне цркве, аутокефалне и аутономне, васељенске и помесне, граничне и заграничне; расцепкано на стотине секти и конфесија мотивисаних личним профитерским интересима њихових оснивача, – хришћанство је престало да буде фактор који утиче на судбину света. Свет престиже хришћанство. Оно као Сизиф посустаје и грца под теретом пртљага одавно преживелих идеја и доктрина, спетљано само собом и ксенофобички затворено у свој аутистички круг. Оно је одавно престало ду буде сила која преображава свет.

Овде није реч о јеванђелском хришћанству које је Пут Истина и Живот, него се ради о историјском хришћанству које људи прилагођавају својој мери и адаптирају за своје дневне потребе. Или како је Берђајев лепо рекао, ради се о „савршенству хришћанства и несавршености хришћана“. Зато се свет данас према хришћанству понаша као према старој уваженој дами уседелици. При сусрету је учтиво поздравља благим наклоном, али журно пролази мимо ње да не слуша њена досадна и преживела наклапања. Витални и агилни ислам куца на врата великог хришћанског света на просторима Европе и Америке. Агарин првенац полако преузима првенаштво од свог збуњеног и сметеног брата Исака.

Поставља се питање, шта чинити? Нека хришћанству за пример послужи познати догађај са Павловог путовања у Рим, описан у 27. глави Дела Апостолских. Наиме, када лађа којом је Апостол путовао, би захваћена буром и силним ветром, и када је запретила опасност да потоне, морнари почеше избацивати товаре из ње. Избацише и лађарски алат, а на крају, пошто се, по савету Павловом, наситише јела, избацише и пшеницу у море како би олакшали лађу да не потоне. Тако се спасише и искрцаше живи и здрави на острво Малту.

Треба данас и са хришћанске лађе избацити много сувишног терета и баласта како би могла сигурно и успешно наставити путовање по немирној пучини модерног времена. Један од непотребних товара свакако је и ригидни и дискриминаторски однос према жени у хришћанској Цркви. Поводом саблазни и раздора у коринтској Цркви, поменути Апостол Павле пише Коринћанима: „Жене ваше у црквама да ћуте“ (1. Кор. 14, 34). Овај апостолов савет, који се искључиво односио на коринтске жене, које су биле познате по свом слободнијем понашању и језичавости, постао је прописом хришћанске Цркве кроз целу њену историју.

Да жена ћути био је обичај у свим религијама и културама старога света. Још је Аристотел говорио да је „ћутање слава жене“. Прагматични Апостол, притиснут конкретном потребом, послужио се већ устаљеном културолошком праксом свога времена. Његов савет је, дакле, социолошке и дисциплинске природе, а не теолошке и догматске. Међутим, жена је, у међувремену, проговорила на свим пољима људског живота и стваралаштва, у науци и култури, показала велике домете у свим гранама уметности и пројавила велике способности у друштвеном и политичком животу. Још само у хришћанству траје непријатни мук женског ћутања, дуг два миленијума.

Дух мајке

ШТА би данас поручио женама Свети Апостол Павле? Много тога, свакако. Али сигурно не да ћуте. Зар би овај највећи и најгенијалнији хришћански мислилац и мисионар, Платон хришћанства, ускратио право знаменитим женама кроз историју и великим женама нашега доба, да говоре о Христу у храмовима широм света. Зар би, рецимо, забранио нашој великој књижевници Исидори Секулић и највећој српској песникињи Десанки Максимовић да наглас говоре своје молитве и хришћанске песме са амвона наших цркава? Он, који у скромности себе назива „недоношчетом“ (1. Кор. 15, 8) и који се трудио да „свима буде све, да би кога придобио за Христа“ (1. Кор. 9, 22), призвао би данас и покренуо жене хришћанке, које су, зацело, бољи део Цркве, на подвиг велике духовне и моралне обнове света и човека.

Жене су, уосталом, биле велике помоћнице и верне пратиље Христове за време Његовог овоземаљског живота и прве веснице и проповеднице Васкрсења апостолима. За разлику од жена, мушкарци су, по речима Господа Христа на путу за Емаус: „спорога срца за веровање (Лк. 24, 25).

Јер, када жене мироносице, које су се једноставно и без сумње „сетиле речи Његових“ (Лк. 24, 8), јављају апостолима радосну вест о Васкрсењу, „овима се учинише њихове речи као бунцање, и не вероваше им“ (Лк. 24, 11). Због те богодане харизме бића жене, будући да је мушкарац као свештенослужитељ више присутан у богослужбеном и обредном животу Цркве, неопходно је њено веће присуство у мисионарском послу.

Хришћанске жене треба да се организују у велики женски мисионарски покрет који би функционисао модерним системом женске мреже и евангелизацијом обухватио најшире слојеве друштва. Само жена хришћанка може својим мајчинством и љубављу спасити човека данашњице, кога су створили логори, бомбардовања, тиранске револуције и патње. Добри дух мајке и жене кроз Цркву и са Црквом може постати значајан чинилац духовне и моралне обнове и интеграције човека и света.