Емануил – с нама Бог

[Guest]

Најава Христовог рођења у Старом Завету

Емануил – с нама Бог

Аутор: Јован Благојевић, Број 1051-1052, Рубрика Духовност Свето Писмо је збирка различитих списа насталих у различитим историјским, културним и друштвеним околностима. Писали су га људи различитих епоха, степена образовања, уметничког умећа и друштвеног положаја. Ипак, Писмо одише јединственошћу и кроз њега се протеже неколико идеја које се спајају у златну нит која га повезује.

Једна од тих идеја јесте и константно сведочанство о историји рода људског као о историји драме постојања.

Драма постојања посведочена нам је већ на првим страницама Светога Писма. Та драма је почела покушајем човека да из овог света истисне Бога, да Га удаљи и да преузме Његово место. Кроз историју човек као да је чинио све више и више напора у том правцу. Последице су биле разорне, на свим нивоима. Нарушивши заједницу са Богом, човек је нарушио заједницу са ближњима, као и са самим собом. Осудио је себе на спољашњу изолованост и унутрашњу расцепљеност.

Бог, други актер ове драме, није одустао од човека. На различите начине и много пута (Јевр. 1,1-2) показао је своју жељу да остане присутан у овом свету и у животу човека, који је све мање био драма, а све је више попримао форму трагедије. Стога, прво сведочанство о Богу као оном који тежи да остане присутан у свету, истовремено је и сведочанство о патњама које су са том тежњом повезане, сведочанство да ће Он стати на главу змији, али и да ће га она за пету уједати (Пост. 3,15). Истовремено, ово је прво место где се о божанском Спаситељу говори као о ономе који ће бити семе жене. Тиме се, на известан начин, најављује Његово девствено зачеће.

ОПРИСУТЊАВАЊА БОГА У СОПСТВЕНОМ ЖИВОТУ

Драмска напетост између Божје тежње да буде присутан у свету и човекове тежње да Бога истисне из света, током историје људског рода добијала је различите облике. Нарочито значајно место у њој су имали људи који су отварали своја срца и животе за Божје дејство и који су га на тај начин оприсутњавали у свету. Светли примери праотаца Еноса, Еноха, Ноја, Авраама, Исаака и Јакова... јесу примери подвига оприсутњавања Бога у сопственом животу, у животу заједнице, и коначно, читавог света.

Временом, захваљујући божанским откривењима, библијска историја је постала драма обећања о доласку Спаситеља, који ће учини Бога присутним, и драма ишчекивања испуњења тог обећања. Истовремено, то обећање је постајало све конкретније. Пророци Старог завета сведочили су о доласку тог тренутка, тренутка када ће Бог постати потпуно и неоспориво присутан у овом свету. Међу бројним месијанским пророчанствима, која су се испунила у животу и у личности Исуса Христа, истичу се она која су повезана са Његовим рођењем.

Од нарочитог значаја је једно од таквих пророчанстава, управо стога што о Месији, чије рођење најављује, говори као о Богу, и то Богу који је са нама, Богу који је присутан. Веома је значајно сагледати историјске околности у којима је ово пророштво изговорено. Ради се о Исаијином пророштву. Оно је изречено у тренутку снажне војно-политичке кризе и неизвесности, настале за време владавине цара Ахаза (732-715 год. пре Хр.). Ахаз је био лош и безбожан владар. Стога, савез који су против њега склопили дамашчански и израилски владари, као и њихова опсада Јерусалима, схватани су као божанска опомена цару Ахазу. Ипак, због својих савезних обећања, Бог није предао Јерусалим. Према пророчанству Исаијином, град је чудесно избављен. Неверном Ахазу пророк је упутио и речи о знамењу које треба да га увери у божанску заштиту: И ево, девојка ће затруднети и родиће сина; и наденуће му име Емануил – што значи са нама Бог (Ис. 7,14).

Ово пророчанство, у свом елементарном смислу, имало је за циљ да охрабри Ахаза и јудејски народ, да најави долазак новог владара који ће у историји оприсутнити Бога и који ће тиме уздићи снагу и славу Јерусалима и Јудеје. Оригинални јеврејски израз употребљен у Исаијином пророштву, а у српском тексту преведеном термином девојка, има значење млада жена. Стога, у примарном историјском контексту, ово је било пророчанство о рођењу Ахазовог сина који ће, за разлику од свог безбожног оца, ходити стопама цара Давида. То је био Језекија, један од најпозитивнијих владара Јудеје – обновитељ јерусалимског храма и култа (места и начина на који се оприсутњавао Бог у свом народу). Тако је цар Језекија – велики друштвени, политички и изнад свега верски реформатор, постао праслика будућег месијанског цара, спаситеља света.

Типолошко-месијански карактер Исаијиног пророчанства очигледно је био познат још јудејским богословима који су сачинили први превод Старог завета на грчки језик. Знаменита Септуагинта била је основни предложак Старог завета, употребљаван у апостолској Цркви. Њени преводиоци су поменути израз млада жена, превели речју девица. То је контекст у којем еванђелиста Матеј испуњење овог пророчанства повезује са девственим зачећем Господа Исуса Христа (Mт 1,23). Он наглашава и други део овог пророштва: доласком Месије у свет, Бог непосредно и неизоставно постаје оприсутњен, постаје са нама Бог.

ПОЧЕТАК НОВОГА ВЕКА

Ова оприсутњеност Божја је почетак новога века, новога доба. То је почетак века и доба Царства Небеског. Стога, друго месијанско пророчанство Исаије, које се доводи у везу са Христовим рођењем, о њему говори као о оцу будућег века (односно родозачетнику долазећег доба Царства). Ова месијанска титула је једна од четири које је изрекао пророк Исаија, претходно их најавивши значајним уводним речима: јер нам се роди дете, син нам се даде којему је власт на раменима. Име ће му бити... Бог силни, Саветник дивни, Кнез мира и Отац будућег века (Ис. 9,5-6).

Значајно је сагледати историјско-културолошки контекст овог пророштва. Древни Исток – пре свега Египат, величанствена и вековна империја која је оставила неизбрисив траг на историју и културу библијског Израила, неретко је цара доживљавала као самог Бога на земљи. Постојао је обичај да владар који ступа на престо добије четири ритуална имена. Она су сугерисала његове божанске карактеритике и власт. Истовремено, она су презентовала друштвено-политички и религијски програм његове владавине. Могуће је да је церемонија крунисања јерусалимских царева преузела и у себе интегрисала овај детаљ египатског дворског церемонијала. Ово пророштво је можда део богослужбеног обреда извршеног над неким од јудејских царева приликом његовог ступања на престо. Имена која су му том приликом дата показују величину очекивања његових поданика који су његово ступање на трон препознали као почетак новог доба у историји Јудеје, доба мира, стабилности, мудрости и надасве окретања Богу и његовом оприсутњавању у историји и свакодневици изабраног народа.

Ако су ове претпоставке тачне, могуће је да се ово пророчанство у примарном историјском контексту односило на цара Јосију, највећег и најплеменитијег владара Јерусалима од Давида до разорења града и пропасти Јудеје. Његову владавину су обележиле године економског просперитета, политичке стабилности, територијалног ширења и величанствене верске реформе. Стиче се утисак да су његови савременици у њему препознавали тип месијанског владара. Ипак, изненадна смрт је уништила велике наде које су се повезивале са Јосијом.

Године наглог државног слабљења и верске апостасије уследиле су током периода његових наследника. Коначно, Јерусалим и тамошњи храм су разорени. Пророци су то препознали као потврду да је Бог напустио свој земаљски стан, отеран гресима народа. Уследило је вишедеценијско вавилонско ропство, период који се показао као религијска катарза, очишћење од сталних идолатријских склоности јудејског народа. Пророци који су опомињали на опасност греха као средства истискивања Бога, најављивали су будући век, када ће Бог изнова и неповратно бити оприсутњен у свом народу. Ту оприсутњеност су препознавали у доласку детета, сина који као Бог силни има власт на рамену, а као Кнез мира уноси мир у односе Бога и човека, али и међу саме људе добре воље (Лк 2,13).

ПОЧЕЦИ ОД ИСКОНА

Постоји још једно, веома непосредно месијанско пророштво које је изрекао Михеј, савремник пророка Исаије: „И ти Витлејеме Ефарто, ако и јеси најмањи међу кнежевствима Јудеје, из тебе ће изаћи Онај који ће владати Израилом, његови су почеци од искона, од вечних времена“ (Мих. 5,1-2). Пророк говори о Месији који ће се родити у Витлејему јудејском, „изаћи” из места из кога је потицао цар Давид. Тог будућег владара Израила означава као прапостојећег, као оног чији су почеци од искона и од времена вечних. Тиме му пророк придаје божанске карактеристике.

Када су мудраци са Истока, вођени звездом, дошли до Јерусалима и на двору Ирода поставили питање о новорођеном цару, Ирод је од својих дворских саветника и познавалаца Писма тражио да му кажу где ће Месија бити рођен. Они су га упутили на Витлејем, позивајући се на ово пророчанство. То је несумњива потврда да су ове речи Старог завета, и од стране самих Јудеја, схватане као најава Месије (Мт 2,1-6).

Онај који се упознаје са овим (и не само овим) месијанским пророчанствима Старог завета, тешко се може отргнути утиску да су они својеврсна биографија, сцецифична тиме што је писана вековима унапред и то са невероватном прецизношћу. Човек који се сусреће са овим чињеницама постаје осведочен да имамо најпоузданију пророчку реч (2Пт 1,19а). Ипак, никада не смемо да заборавимо да улога пророчанстава, и то пре свега месијанских, никада није била у томе да фасцинирају. Ап. Петар, чије смо речи управо навели, указује на праву сврху поуздане пророчке речи, истичући да добро чинимо што пазимо на њу, док дан не осване и даница се не роди у срцима нашим (2Пт 1,19б).

Ове речи нам указују да је прави смисао поуздане пророчке речи стварање предуслова за свануће дана, новог и незалазног дана будућег века, дана Царства небеског, дана Божје присутности, дана када ће бити с нама Бог. Тај предуслов је да се даница која је сам Христос, као корен и род Давидов (Отк. 22,16) роди у срцима нашим. Предуслов да Бог буде са нама јесте да Бог буде у нама. Предстојећи Божићни празници су још једна добра прилика да се сетимо тога да је потребно да оприсутнимо Бога у себи, да га примимо у свим оним видовима у којима нам се у животу Цркве Он нуди, да бисмо Га потом оприсутнили у свом дому, на свом послу и у целокупном друштву, преображавајући их у Царство Небеско.

извор : Православље