Житија Светих

[Guest Оливера]

Живети и служити љубави – Свети праведни Алексеј Мечов

Баћушка отац Алексеј Мечов родио се у Москви 17. марта 1859. године, на

дан светог Алексија човека Божијег. Његов отац Алексеј Иванович био је диригент митрополитског Чудовског хора и уживао је посебну љубав и покровитељство митрополита московског Филарета.

Мали Љоња, како су у породици звали баћушку оца Алексеја, одликовао се тихим мирољубивим карактером, није волео никакве препирке и свађе. Сва деца су живела веома сложно. А он се посебно издвајао међу браћом и сестрама мекотом срца. Растао је као једноставан и отворен дечак; желео је да свима буде добро; све је умео да измири ако би дошло до размирица, волео је да развесели, утеши, нашали се, чак би и старије понекад умео да насмеје; али све је то код њега испадало некако благочастиво. До старости је сачувао простоту душе, јасан, светао поглед; просте душе су му увек биле посебно сродне. Претпоследње године свога живота у разговору о једној својој духовној кћери, баћушка је приметио: “Када сам био дечак, исти сам такав био – што на ум, то на друм.”

Након свршене богословије Алексеј Мечов је требало да начини избор између духовног звања и универзитета. До тада се код њега већ била формирала чврста намера да се посвети служењу људима. Са многим друговима из разреда смерао је да се упише на универзитет и постане лекар. Али његова мајка се одлучно успротивила тој синовљевој одлуци, желећи да у њему има свог молитвеника. “Ти си тако мали, откуд је за тебе да будеш доктор, боље буди свештеник”, изјавила је одлучно. Горко и тешко беше Алексеју да остави свој сан, посао лекара му се чинио најплодотворнијим у служењу људима. Јако се жалостио и због тога што је морао да се растаје од другова из разреда, чак је и плакао опраштајући се од њих, али да иде против речи мајке коју је толико поштовао и волео, није могао. Тек је касније схватио да је заиста његово истинско призвање било призвање свештеника, и тек тада је увидео прави значај мајчине жеље. “Дубоко сам јој захвалан што је тада остајала при својој речи.”

Око 1884. године Алексеј Мечов се оженио. Ану Петровну, његову будућу супругу, просили су многи, а она их је одбијала, али чим се упознала са Алексејем Мечовом, одмах је одлучно рекла мајци удовици: “Ево, за овог малог ћу поћи.”

Убрзо након женидбе Алексеј Мечов бива рукоположен за ђакона.

Око четири године Мечовљеви нису имали деце, да би се потом родиле старије кћерке Александра (1888) и Ана (1890). Трећи се родио син Алексеј, који је умро у раном детињству. Године 1892. родио се други син Сергеј

Године 1892. отац Алексеј постаје свештеник и бива одређен за старешину веоме мале парохије храма светог Николе у Кленицима. Добивши парохију у престоници, упркос својој жељи да иде у сеоску забит, отац Алексеј се потпуно предао вољи Божјој која дејствује у животним околностима, и чврсто је решио да стрпљиво иде ка своме циљу на оном месту које му је указао Промисао Божји.

Човека који би прилазио да се исповеди отац Алексеј је дочекивао дубоко усредсређеним, пажљивим погледом у коме се могла прочитати, с једне стране, озбиљност са којом је он прилазио Светој Тајни, са друге стране, жеља да схвати и помогне. Његова једноставност и очинска доброта откривали су му људска срца. Редак је онај ко, провевши неко време код њега, не би постајао његов духовни син. За такве он више није био отац Алексеј, већ Баћушка. Али Баћушка није тражио формално покајање, већ дубоко, искрено, смирено, покајање са сузама, способно да обнови човека: управо њему је желео да приведе и то је постизао не дугим објашњењима или светоотачким примерима, већ кратком, једноставном, али прецизном речју која је продирала у душу и терала човека да се прене и замисли.

Будући да је био непријатељ сваког насиља, он никог од своје духовне деце није присиљавао на било какве спољашње подвиге, није им налагао посебна молитвена правила или постове, чак је и учесталост посећивања храма његових парохијана ћутке и тактично остављао на располагање и према могућностима сваког, узимајући у обзир то да при општој распуштености и отуђености од Цркве други захтеви могу опет само да одгурну слабог и духовно неочврслог човека од онога ка чему је почео да иде. Био је убеђен да за онога у коме почне да ври у њега положен квасац покајне самосвести и душа се пробуди од духовног сна, да за таквог неће бити потребна никаква принуђивања и захтеви.

У то време у Баћушкином породичном животу десила се тешка несрећа. Дана 29. августа (по старом календару) 1902. године преминула је Ана Петровна. Ма како дуготрајна и безнадезна била њена болест која је припремала судбоносни расплет, њена смрт је потресла баћушку оца Алексеја. Горко је оплакивао свој растанак од ње. У прво време након њене сахране жалост баћушке оца Алексеја била је безизлазна. Једном је у разговору о значају туге испричао о себи: “Господ посећује наше срце тугама како би нам отворио срца других људи. Тако је било у мом животу. Десила ми се велика несрећа: остао сам без животног друга након многих срећних година заједничког зивота. Господ ју је узео и за мене је умро цео свет. Затворио сам се у своју собу, нисам хтео да излазим пред људе, изливао сам свој бол пред Господом.”

У то време једна породица која је припадала парохији цркве светог Николе-Кленици, позвала је код себе у стан оца Јована Кронштатског који беше стигао у Москву. Ту је дошло до сусрета баћушке оца Алексеја са оцем Јованом. “Дошли сте да поделите са мном моју жалост”, рекао је отац Алексеј када је ушао отац Јован. “Нисам дошао да поделим твоју жалост, већ радост”, одговори отац Јован, “тебе поћецује Господ; остави своју келију и изађи људима. Тек од сада ћеш почети да живиш. Жалиш се на свој бол и мислиш: нема на свету туге веће од твоје – толико ти је тешка. А ти буди с народом, осети туђи јад, узми га на себе и тада ћеш видети да је твоја несрећа мала, незнатна у поређењу са општом тугом, и биће ти лакше.” Одмах је отац Јован указао на молитву као на прво најмоћније средство у понуђеном подвигу.

Додир са личношћу Кронштатског пастира је препородио баћушку оца Алексеја. Благодат Божја која је обилно почивала на оцу Јовану на нов начин је обасјала читав животни пут оца Алескеја.

“Послушао сам речи Јованове – и људи око мене су постали другачији. Видео сам боли у срцима њиховим и похрлило је ка њима моје сопствено жалосно срце; у њиховој тузи потонула је моја лична туга. Поново сам пожелео да живим како би их утешио, грејао, волео. Од тог тренутка постао сам други човек: заиста сам оживео. На почетку сам мислио да чиним много тога и да сам то већ учцинио; али након што сам имао прилику да се видим са оцем Јованом Кронштатским, осетио сам да још ништа нисам урадио.”

Крајем 10-их – почетком 20-их година Баћушка је говорио да је настало време када сви пештерници и схимници треба да изађу из пештера и затвора и да иду у народ. Учио је да је за хришћанина неопходно да испуњава све заповести које је Црква дала. Али је сматрао да се ради љубави, која мноштво грехова савладава, нешто може и прекршити ако је штетно по душу. “То је тако тежак злочин”, говорио је, “када неко својим формалним односом другога саблазни или охлади нечији однос према Светој Цркви.”

Прекоревао је оне који нису посећивали цркву из разних свагдањих разлога, али је и кудио оне који ради храма запуштају кућу и, поготово, препуштају децу себи самима. Дешавало се да такве мајке чак и тера из цркве.

Баћушка није одобравао то што људи дају завете да ће пешице отићи у Кијев или какву другу обитељ, говорећи да се молити може и код куће и чак их није пуштао на пут, већ је ходочасништво замењивао кућним правилом и мисленим покајањем. По њему својственој необичној осетљивости и такту, Баћушка је својим изгледом показивао да не примећује сагрешења изузетно стидљивих људи. Никада их није корио, већ је као случајно заподевао причу о сличним поступцима и њиховим последицама, и трудио се да иха тако приведе покајању.

Када би од Баћушке тражили савет, одговарао је непосредно на питање. Али већином је причао случај из сопственог искуства који је одговарао на питање. Своју вољу није наметао чак ни својој духовној деци. А када би од њега тражили благослов за нешто, обично је говорио своје мишљење. И ако би тај остајао при своме, наводећи доказе који, наводно, оповргавају Баћушкин савет, он би се и сложио, и благословио, али своје мишљење које је увек било једино исправно, исказивао је само једном.

Отац Константин Ровински је причао како се Баћушка смирено уздржавао од откривања својих духовних достигнућа. Након рукополагања оца Константина за свештеника, Патријарх му је предлагао да иде у боље московске парохије. А он је решио да најпре пита Баћушку за благослов и када му се обратио, овај је директно рекао: “За тебе ми је речено: иди у Иверску заједницу.” Говорећи о томе, Баћушка ни сам није знао за постојање те заједнице.

Један човек, верујући, али, по Баћушкином изразу, интелектуално, није бранио својој жени да долази код њега и тражи утеху у својој великој мајчинској жалости – смрти детета. Али се чудио што она ипак иде код Баћушке. Једном је стајао са тим мислима у цркви, мотрећи како овај благосиља народ. Неочекивано за њега Баћушка се окренуо и благословио га са речима: “Само веруј, и спашћеш се!”

Кћер једне жене просила су два младића. Један је узимао жену код себе кући, други је хтео да уђе у њену кућу. Мајка, не знајући за шта да се одлучи, допутовала је код Баћушке по савет. Он јој је, пажљиво је саслушавши, мирно одговорио: “Свеједно је.” А жена, мислећи да Баћушка није схватио суштину ствари, поново му прича све по реду и опет чује кратак одговор: “Свеједно је.” Увређена, жалећи што су је људи преварили када су говорили о Баћушкиној прозорљивости, враћа се куцћи и даје кћи за једног од момака. Пролази месец дана и млада жена умире. И заиста беше свеједно за кога ће се удати.

Једна жена, звала се Вера, добије дозволу да се види са већ болесним Баћушком. Путем је све мислила: “Шта да радим, та на мојим плећима су две сестре неспособне за рад. Сада их ја издржавам, а шта ће с њима бити кад ја умрем?” Чим је прешла праг Баћушкиног собичка, још ни речц није стигла да изусти, кад ће јој он рећи: “Ах, ти Вера, а без вере! А још и мараму носиш, црквена си сестра. Зашто све на себе узимаш и не желишс да предаш Господу? Али ево шта ћеш, остави све те сумње код мене за прагом и веруј да ће Бог боље од тебе сачувати твоје сестре.”

Запањивао је његов дар суза. Када је на Литургији изговарао за већину уобичајене речи: “Ово је Тело Моје”, или “Ово је Крв Моја”, чуло се како плаче, а када је читао Велики канон Андреја Критског, изрицао је молитве грешника за помиловање не језиком, већ душом својом у име свих који стоје и моле се. Сузе су се осећале у гласу оца Алексеја и текле су низ његово лице. А колико пута се могло видети како плаче за време беседа и проповеди час тихо лијући сузе, час плачући, при чему би плач прелазио у суздржано ридање. Посебно је било дирљиво слушати га када је говорио о милосрђу Божјем, о љубави Оца Небеског према немоћном и кајућем се грешнику.

Ко је био иоле осетљивог срца, ко је тражио Бога и желео да у први план свога живота постави духовна интересовања, уз пажљиви утицај и вођење овог благодатног човека Божјег, духовно се препорађао и преображавао.

Колико благости, топлоте и чудесне радости и још празничног васкршњег расположења беше у оца Алексеја! Ниси могао гледати оца Алексеја а да ти се и самом душа не просветљује. Он је имао чудесан дар да сваком свом сабеседнику пренесе ону радост којом је и сам сијао и благоухао. Сваког ко би му се обратио дочекивао је са осмехом на лицу, са нежношћу у добрим проницљивим очима и обавезно је саговорнику говорио штогод весело, бодреће и грејуће за његову душу.

Баћушку је немогуће било замислити без људи, без гомиле која га је окруживала и брујала, а то су посебно била деца која су хрлила к њему и грлила га. При изласку из храма, када се његова рука умарала од благосиљања, морали су га пратити кроз гомилу да га народ не би заморио својим милоштама.

Био је старац и подвижник. Али многи нису видели ни његово старчество, ни подвижниство. Саблажњавали су се о њега: какав може бити подвижник у вечитој причи, вреви, буци? Какво може бити старчество у самом центру града уз брујање аутомобила, у условима породичног живота?

Подвижниство је удаљавање од света, живот у ненарушивој тишини, са дугим службама, непрекидном молитвом. Са тихим радостима безмолвија и послушања и непрестаним пребивањем са Богом.

Али отац Алексеј није имао манастирских зидина иза којих би могао да се сакрије од света. Спољашња страна његовог живота је била иста као и код свих нас. Чак никакву келију није имао, само малени собичак са електричном светиљком и безначајним стварчицама, са искривљеним неудобним столицицама и столом из другоразредне московске продавнице намеатаја. Није било ту чак ни стално упаљеног кандила која не само у келијама, већ и у обичним руским породицама увек горе. Код њега је оно понекад горело, а чешћце није горело.

Јео је отац Алексеј увек на брзину, уз телефонске позиве. А најчешће због мноштва народа који га је чекао он уопште и не би стизао да једе.

Из дана у дан – обична свакодневица са сузама и болима, смехом и дечјом грајом, нуждама и потребама породице, клира, парохијана и хиљада људи који су долазили код њега по савете и помоћ.

Значи ли све то да живот Баћушкин није подвиг, а да сам он није подвижник? Зар није лакше молити се и пазити на себе када је наоколо тихо, напољу шуме брезе, а у трпезарији се за време ручка читају житија светих и нико те не одвлачи од молитве? И поред свих животних неприлика које су притискале оца Алексеја, његов невидљиви духовни подвиг је текао непрестано, он је узносио молитву Богу. Љубав је продуховљавала сваки покрет његове душе и радост је сијала на његовом лицу.

Господ је свом смиреном и покорном слузи оцу Алексеју дао управо оно због чега света Црква блаженим назива Московског чудотворца блаженог Василија, Христа ради јуродивог: “У граду, као у пустињи си живео и ничим се ниси смућивао, него си венац примио ради трудова својих.” Али овај град није била православна Москва XVI века, вец огромни, многољудни, град XX века, пун немира.

Нису се узалуд Баћушкином подвигу пребивања „во градје, јако в пустињи“ одушевљавали прави житељи иночке пустиње, његови духовни пријатељи, приснопамјатни оптински старци Теодосије и Анатолије, који су поштовали смиреног Баћушку као правог старца. А старац отац Нектарије би прекорно говорио онима који су му долазили из престонице: “Зашто долазите код нас кад имате оца Алексеја?”

И Баћушкин однос према њима је био у истој мери љубаван и дирљив. Посебно је гајио страхопоштовање према старцу оцу Анатолију. Лице му је постајало некако светло, нежно би сијало када би он или други у његовом присуству помињали име тог подвижника. “Он и ја смо истог духа”, тако говораше Баћушка више пута. Заиста, они су били истог духа љубави добротне, свепраштајуће и свеисцељујуће. Веза баћушке оца Алексеја са тим старцем била је нераскидива, дубока, премда је код оца Анатолија био само једном, а отац Анатолије је, по сопственим речима, једном пролазио поред цркве Светог Николе, хтео да сврати, али га је народ чекао на другом месту – није могао. Међу њима се одржавало међусобно општење које су блиски у шали називали „бежичним телеграфом“, постојала је благодатна блискост, свето јединство старчествовања.

Пустињу је баћушка Алексеј пренео у Москву, сместио у своју многољубиву душу и многострадално срце. И дарежљиво је раздавао онима који су му долазили неоскудне миомирисне дарове пустиње: смирење, радост, милост утехе и дар над даровима – љубав.

Преминуо је отац Алексеј 9. јуна, по старом календару (22. по новом), 1923. године. Опело је служио настојатељ Даниловог манастира епископ Теодор уз саслуживање 30 свештеника и шест ђакона. Укупно је на опело изашло око 80 свештенослужитеља. Нешто пре тога ослобођен, на гробље је стигао Свјатјејши Патријарх Тихон и својом молитвом је пратио одлазак великог праведника у вечни покој.

Баћушка Алексеј је канонизован на Сабору Руске Православне Цркве одржаном 2000. године.

Са руског превела Снежана Јелесијевић

[1] Хор је свој назив добио по Чудовом манастиру, који се налазио у Кремљу, а био је подигнут у спомен исцељења од слепила Тајдуле, жене татарског кана, по молитви светог Алексија, митрополита руског. Храм је био освећен 1336. године у част чуда Архистратига Михаила у Хони (прим. прев.)

[2] Сергеј ће постати свештеник и пострадаће мученички у Совјетској Русији те се тако убројати међу бројне свештеномученике. Стрељан је 1941. године после четири месеца саслушања и мучења (прим.прев.)

[3] Црква је добила име по кленовима који су расли око ње (прим. прев.)

Извор: Радио Светигора

http://radiosvetigora.wordpress.com/

Святой Праведный Алексей Мечев. Закон Божий, ч. 41

[Guest Оливера]

Житије светог Јована Шангајског

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.

Још као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље.

Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром.

Михаило Максимович

У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета.

У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић.

Јеромонах Јован (Максимович)

Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Владика Јован, Шангај 1934.

Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао.

Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године.

Архиепископ Јован, Њу Јорк 1964.

Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет.

Нетљене мошти светитеља Јована

У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом

календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја“).Пред њом се и упокојио.

О себи је написао следеће:

„Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.“

За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија.

Извор: Радио Светигора

[Огњен]

[Gospodin Jakov]

Ne znam sme li se pisati i ostavljati komentari po ovim temama gde su žitija - ako je to slučaj obrisaću....

Meni su nekako najupečatljiviji ostali u sećanju čitajući žitije Sv. Jovana ovi momenti:

- Kada je radio kao ulični prodavac novina u Beogradu, usput studirajući Bogosloviju, da bi mogao da preživi i pomogne svojima...

- Kada je Sv. Nikolaj prepoznao u njemu svetitelja još u Bitolju ...

- I kada se u Šangaju, po onoj olujnoj i kišnoj noći, javio (došao do nje u bolnicu) bolesnici kojoj je trebala pomoć i koja ga je dozivala molitvama, a pri tom ga niko nije video da je došao, ni čuvari bolnice, ni ostali bolesnici, ni osoblje ....

Meni je Sv. Jovan Šangajski jedan od omiljenih svetitelja   .....

[мирођија]

   Дивна  тема о  дивном  оцу,руском  светитељу,који је на многе  оставио

   неизбрисив утисак.

   Хвала Оља!

[Danijela]

bas citam knjigu "Sv. Jovan Sangajski", izdanje "Obraz Svetacki"

[Огњен]

[sasluzitelj]

dugo sam se molio i zeleo da dobijem cesticu njegovih svetih mostiju i svetitel;j me je nedavno cuo i uslisio 0110_hahaha

[Guest Оливера]

Св. Јован Шангајски

"Зар не знаш да Црква данас има непријатеље који је прогоне споља и изнутра? Зар ниси научио да је у тегобним временима сваки хришћанин одговоран за пуноту Хришћанства? И да је СВАКИ члан Православне Цркве одговоран за ЦЕЛУ Цркву? У времену попут овог, од суштинске важности за очување Хришћанства јесте да су православни посленици у стању да делају за Христа не зависећи на сваком кораку од других. Похвално је када се баве стваралачким послом, не чекајући подробна упутства".  

"Причешћивање Светим Тајнама ће нас припремати за трпезу у вечном Царству Божијем".

"Ради тога нам је потребно свеноћно бдење, да бисмо се духовно зближили са празником и да би стварна посета Литургији за нас имала пуну вредност и била спасоносна".

"Видим све тешкоће, како садашње, тако и будуће. Што су оне веће, то је значајнији успех. А сваки почетак без тешкоћа је осуђен на пропаст".

"Пажљиво процењујте ваше унутрашње побуде, да ли су од Бога или од духа лажљивога".

"Уздам се у молитве и заштиту великог мноштва небеских заступника хришћана".

"Смиреност Христова отворила је небо".

"Немогуће је проповедати Јеванђеље, не показујући љубав кроз дела".

"Која се корист ближњем може учинити, него да га припремимо за живот вечни..."

"Што се више човек налази под деловањем благодати Причешћа и што је тешње сједињен са Христом, то ће више уживати у општењу са Христом и у Његовом будућем Царству".

"Може се молити и пред старом и пред савременом иконом. Важно је да се молимо, а не да се поносимо 'ваљаним иконама'..."

"С ким сте, децо, и кога желите да следите?"

"Одбацимо од себе све што нас одваја од Христа!"

http://www.saborna-crkva.com/i

[Guest Оливера]

Св. Јован Шангајски о Страшном Суду   

Беседа о Страшном Суду

Када ће доћи дан Страшног Суда зна само Бог Отац, али знаци приближавања његовог су дати и у Јеванђељу и у Откривењу Светог апостола Јована Богослова. Откривење говори о догађајима краја света и о Страшном Суду понајвише у сликама и тајанствено, али Свети Оци су га објашњавали и постоји право црквено предање које нам говори и о знацима приближавања краја света и о Страшном Суду.

Пре краја постојања Земље на њој ће настати пометња, ратови, сукоби, глад, земљотреси. Људи ће патити од страха, умираће од ишчекивања несрећа. Неће бити живота, ни радости животне, него болно стање отпадништва од живота. Наступиће отпадништво не само од живота, него и од вере, и Син Човечји када дође – хоће ли на Земљи веру пронаћи? Људи ће постати горди, незахвални, порицаће Закон Божански: истовремено са отпадништвом од живота наступиће и осиромашење моралног живота. Настаће слабљење добра и повећање зла. О томе времену и говори Свети апостол Јован Богослов у свом богонадахнутом делу, које се назива Откривење. Он сам казује да "бејаше у Духу, што значи да је Сам Дух Свети био у њему када су му се у различитим сликама показале судбине Цркве и света и зато то јесте Откривење Божије.

Судбину Цркве он приказује у лику жене која се у томе времену скрива у пустињи: она се не појављује у животу, као ни данас (беседа из 1960. год.) у Русији. У животу ће одлучујући значај имати оне снаге које припремају појаву антихриста. Антихрист ће бити човек, а не оваплоћени ђаво. "Анти" је реч која значи стари, или пак, она значи "уместо", али и "против". Тај човек жели да буде уместо Христа, да заузме Његово место и да има оно што би морао да има Христос. Он жели да има исту привлачност и власт над читавим светом. И добиће ту власт пре пропасти своје и пропасти читавог света. Имаће помоћника, Мага, који ће силом лажних чуда извршавати његову вољу и убијати оне што не признају антихристову власт. Пре пропасти антихристове појавиће се два праведника, који ће га разобличити. Маг ће их убити и три дана ће тела њихова бити несахрањена и ликоваће много антихрист и слуге његове, и одједном ће ти праведници васкрснути и читава војска антихристова ће бити збуњена, ужаснута, а сам антихрист ће изненада пасти мртав, убијен силом Духа.

Али, шта ми знамо о човеку-антихристу? Његово тачно порекло је непознато. Отац му је потпуно непознат, а мајка је нечиста лажна девица. Он ће бити Јеврејин од племена Дановог. На ово нас наводи то што је Јаков, умирући, рекао да је он (Дан), кроз своје потомство, "змија поред пута и гуја на стази, која уједа коња за кичицу, те пада коњаник наузнак". То је алегоријска назнака да ће он деловати лукавством и злом. Јован Богослов у Откривењу говорећи о спасењу синова Израиљевих каже да ће се пред крај света мноштво Јевреја обратити Христу, али у списку колена која ће се спасти нема Дановог колена. Антихрист ће бити врло паметан и обдарен вештином општења са људима. Он ће бити опчињаваујући и љубазан.

Филозоф Владимир Соловјев је много радио на томе да прикаже долазак и личност Антихриста. Он је брижљиво користио све материјале о овом питању, не само светоотачке, него и муслиманске, и створио је ову упечатљиву слику. Пре доласка антихриста у свету се већ припрема његово појављивање. "Тајна зла већ дејствује" и силе које припремају његово појављивање пре свега се боре против законите царске власти. Свети апостол Јован каже да се "не може појавити антихрист, све док не буде уклоњен Онај који га задржава". Свети Јован Златоусти објашњава да је "Онај који задржава" – законита побожна власт, таква власт која се бори против зла. "Тајна" која делује у свету не жели то, не жели борбу против зла силом власти; насупрот томе, она жели власт безакоња, и када то постигне, онда више ништа неће спречавати појаву антихриста. Он ће бити не само паметан и опчињаваујући: већ и наизглед сажаљив, чиниће добро и биће милосрдан ради јачања своје власти. И када је толико учврсти да га читав свет призна, тада ће показати своје право лице. За престоницу ће изабрати Јерусалим, зато што је баш овде Спаситељ открио своје Божанско учење и Своју Личност и ту позвао читав свет на блаженство добра и спасења. Али свет није прихватио Христа и распео Га је у Јерусалиму, а у доба антихриста Јерусалим ће постати престоница света, који је признао власт антихриста.

Постигавши највишу власт, антихрист захтева од људи признање да је остварио оно што ниједна земаљска власт нити било ко није могао да оствари и захтева клањање себи као највишем бићу, као богу.

Соловјев добро описује карактер његовог деловања као Врховног владара. Он ће свима чинити по вољи, уз услов прихватања његове Врховне власти. Он ће оставити могућност живота цркви, дозвољаваће јој богослужења, обећаваће изградњу дивних храмова уз услов признавања њега за "Врховно Биће" и поклоњења њему. Код њега ће постојати лична мржња према Христу. Он ће живети од те мржње и радоваће се отпадништву људи од Христа и Цркве. Настаће масовно отпадништво од вере, при чему ће веру изневерити многи епископи и као оправдање ће наводити изврстан положај цркве. Тражење компромиса ће бити карактеристично људско расположење. Искреност исповести ће нестати. Људи ће довитљиво оправдавати свој пад и лицемерно зло ће подржавати такво опште расоположење, и код људи ће постати обичај отпадништва од истине и сласт према компромису и греху. Антихрист ће све дозвољавати људима, чим му се "поклоне пошто су пали". То није нови однос према људима: римски императори су исто тако били спремни да дају слободу хришћанима, чим би они признали њихову божанственост и божанску врховну власт и мучили су хришћане само зато што су исповедали "Богу се Једином клањај и само њему служи". Антихристу ће се покорити читав свет и тек тада ће он показати лице своје мржње према Христу и хришћанству. Свети Јован Богослов каже да ће сви који му се поклоне имати знак на челу и на десници. Нејасно је да ли ће то заиста бити белег на телу или је то сликовит израз тога да ће људи и умом признавати нужност поклоњења антихристу и воља ће њихова у потпуности бити њему потчињена. У време те потпуне – вољом и свешћу – потчињености читавог света, појавиће се и поменута два праведника, неустрашиво ће проповедати веру и разобличити антихриста. Свето Писмо каже да ће се прије доласка Спаситеља појавити два "видела (светилника)", две "маслине пламене", "два праведника". Њих ће убити антихрист Маговим силама. Ко су ти праведници?

По црквеном предању, то су два праведника који нису искусила смрт: пророк Илија и пророк Енох. Постоји пророчанство да ће ти праведници који не искусише смрт да је искусе на три дана, а кроз три дана ће васкрснути. Њихова смрт ће бити радост велика за антихриста и слуге његове. Њихово оживљавање кроз три дана ће довести до неописивог ужаса, страха и пометње антихристове силе. Управо тада ће наступити крај света. Апостол Петар каже да је први свет био створен од воде и да га је вода уништила. "Од воде" је такође слика хаоса физичке масе, а пропао је од воде потопа. "А садашњи свет и небеса остављени су његовом Речи за огањ". "Земља и дела што су на њој изгореће". Сви елементи ће бити сажежени. Овај данашњи свет пропашће у једном трену. У трену ће се све променити. И појавиће се знамење Сина Божијег – то јест знамење Крста. Читав свет, који се својом вољом потчинио антихристу, "заплакаће". Све је завршено. Антихрист је убијен. Крај његовог царства, борбе против Христа. Крај и одговорност за читав живот, одговор Богу Истинитоме. Тада ће се из палестинских планина појавити Ковчег Завета – пророк Јеремија је сакрио Ковчег и Свети Огањ у дубоки бунар. Када су из тога бунара узели воде, она се запалила. Али сам Ковчег нису пронашли. Када сада погледамо живот, онда они који могу да виде – виде да се све што је предсказано о крају света извршава.

Па ко је тај човек-антихрист? Свети Јован Богослов алегоријски даје његово име 666, али сви покушаји да се разуме ово значење су били безуспешни. Ми сада већ имамо прилично јасну слику о могућности да читав свет изгори, када "сви елементи буду сажежени". Ту слику нам даје цепање атома (нуклеарна енергија). Крај света не означава његово уништење, већ промену. Све ће се променити, одједном, за трен ока. Мртви ће васкрснути у новим телима, својим, али обновљеним, као што је Спаситељ васкрсао у Своме Телу на коме су били трагови рана од ексера и копља, али је оно задобило нове особине и у том смислу је било ново тело. И појавиће се Господ у слави на облаку. Како ћемо видети? Духовним сагледавањем. И данас на самрти праведни људи виде оно што не виде остали људи око њих. Затрубиће трубе одлучно и снажно. Оне ће затрубити у душама и савести. Све ће постати јасно у људској савести.

Пророк Данило, говорећи о Страшном Суду, приповеда да је Старац судија на престолу, а пред њим је река огњена. Огањ – то је прочишћавајући елемент. Огањ спаљује грех, сажиже га и ако се, на несрећу, грех сјединио са самим човеком, огањ онда спаљује и самог човека. Овај огањ ће се распалити у самом човеку: видевши Крст, једни ће се порадовати, а други ће доспети у очајање, смутњу, ужас. Тако ће се људи одмах поделити; по Јеванђељском приповедању, једни ће се пред Судијом поставити десно, а други лево – поделила их је сопствена савест. Само душевно стање баца човека на ову или ону страну, удесно или улево. Што је свесније и упорније у животу своме човек тежио Богу, то ће већа бити његова радост када зачује речи "дођите к Мени, благословени", и насупрот томе, исте речи ће изазвати огањ патње и ужаса код оних који Га нису желели, који су Га избегавали или му се супротстављали и хулили на Њега за живота.

Страшни Суд не зна за сведоке или званични записник. Све је записано у душама људским. И ти записи, те "књиге" се показују. Све постаје очигледно свима и самом себи и стање људске душе свакога усмерава лево или десно. Једни иду у радост, а други у патњу. Када се "књиге" отворе, свима ће постати јасно да су корени свих порока у души људској. Ево пијаница, блудник – кад тело умре, неко ће помислити да је умро и грех. Не, у души је постојала склоност и грех је души био сладак. И ако се она због тог греха није покајала, ако га се није ослободила, она ће на Страшни Суд доћи са том истом жељом за слашћу греха и никада неће задовољити своју жељу. У њој ће настати патња због мржње и злобе. То је паклено стање. "Пакао огњени" – то је унутрашњи огањ, то је пламен порока, пламен слабости и злобе, и ту "ће бити плач и шкргут зуба" немоћног зла.

[Guest Оливера]

Света Русија    -  Свети Јован Шангајски

Русија ће се уздићи када подигне свој поглед и види да су сви светитељи што заблисташе у земљи руској живи у Царству Божијем, да је у њима дух живота вечног и да треба да будемо са њима, и да духовни додир са њима имамо, и у њиховом животу вечном удео. У томе је спас Русије и читавог света.

У Русији нема духа живота, нема животне радости. Ње се сви плаше, као што се плаше злодуха. Русија је (некад) исто тако уливала страх другим државама, али тиме што је привлачила себи народе.

Истинитост заповести "Иштите најприје Царство Божије и правду Његову" чинила је руску смерност, смиравала је и власт и у тренуцима највеће славе земаљске. Руска власт, кроз уста цара Александра Првог, исповедала је себе као власт хришћанску и на споменику своје славе је написала: "Не нама, не нама, него Имену Твоме" (подај славу - нап. прир.).

Руско небо, руски светитељи позивају нас да будемо са њима као што су они са нама. Позивају да учествујемо у духу живота вечног и за тим духом жуди читав свет.

Обновљена Русија је потребна читавом свету који је напустио дух живота и он се читав љуља у страху, као пред земљотрес.

Русија чека војску христољубиву. Цареве христољубиве и вође које ће повести руски народ, не ради славе земаљске, него ради верности Руском Путу Истине.

"Не нама, не нама, него Имену Твоме".

У покајању, у вери, у очишћењу нека се обнови земља руска и нека се уздигне света Русија.

[Guest Оливера]

Зашто се Христос молио у Гетсиманском врту - Св. Јован Шангајски 

Господ, обавивши са Својим Ученицима Тајну Вечеру и давши им Своје поуке, пошао с њима на Маслинову Гору (Мт 26,30, Мк 14, 26, Лк 22,39). Путем је Он наставио да казује Своје последње поуке, након којих Се обратио Небеском Оцу с молитвом за Своје ученике и за оне који поверују речи њиховој (Јн 17).

Прешавши Кедронски поток, Господ је са ученицима ушао у Гетсимански врт, где Се и пре с њима састајао (Мт 26, 36, Мк 14, 32, Јн 18,1-2). Овде је Он оставио Своје ученике, осим Петра, Јакова и Јована, рекавши им да седну, док Он оде да Се помоли. А Сам је са Петром, Јаковом и Јованом отишао мало даље. Хтео је да Се што више усами, знајући све што се мора збити, Он је почео да Се жалости, ужасава и тугује (Мт 26, 37, Мк 24, 27) и рекао је онима који су били с Њим: "Жалосна је душа Моја до смрти, останите овде и бдите са Мном". И отишавши мало даље, пао је лицем Својим на земљу и молио Се.

Двапут је Господ прекидао Своју молитву - долазио је Петру и синовима Заведејевим. Авај! Они су били ту, али нису бдили сан их је савладао. Залуд их Божанствени Учитељ убеђивао да бдију и моле се, да не падну у напаст. "Дух је срчан, али је тело слабо" (Мт 26,41; Мк 14,38). Ученици би опет заспaли, чим би Спаситељ одлазио од њих да би наставио Своју молитву, која се окончала тек онда кад се приближио час предавања Сина Човечијег у руке грешника. Молитвена напрегнутост Исусова достигла је највиши степен облио Га је крвави зној који је капао на земљу (Лк 22, 44).

За шта се тако пламено молио Исус? За шта је молио Оца, три пута падајући лицем Својим на земљу - "Ава Оче Мој, све је могуће Теби, пренеси чашу ову мимо Мене, али опет не како Ја хоћу него како Ти, не Моја воља да буде, него Твоја. - Оче Мој, а ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља Твоја".

Господ Исус Христос био је Богочовек. Божанска и људска природа, не сливши се и не изменивши се, "нераздељиво и неразлучно" (догмат Халкидонског сабора) сјединили су се у Њему у једној Личности. У складу с две природе, Господ је имао и две воље. Као Бог, Господ Исус Христос је био једносуштан Богу Оцу и имао је са Њим и са Светим Духом једну вољу. Али као савршени човек, који се састојао од душе и тела, Господ је имао и људска осећања и вољу. Људска воља Његова у потпуности се потчињавала Божанској. Господ је потчинио своју човечанску вољу Божанској - хтео је једино да испуни вољу свог Небеског Оца (Јн 5, 30), духовна Му је храна била - да твори вољу Онога који Га је послао и да изврши дело Његово (Јн 4, 34). А требало је обавити дело ни са чим неупоредиво, пред којим ће задрхтати чак и безосећајна, душе лишена, природа. Требало је човека искупити од греха и смрти, васпоставити јединство човека са Богом. Требало је да безгрешни Спаситељ узме сав људски грех, да би Он, не имајући личних грехова, осетио тежину греха целог човечанства и тако узјадиковао због њега како може само савршена светост, која јасно осећа чак и најмање одступање од заповести и воље Божије. Требало је да Онај, у Коме је ипостасно било сједињено Божанство и човечанство, Својим светим, безгрешним човечанством окуси сав ужас удаљавања човека од његовог Творца, раскида греховног рода људског са извором светости и светлости - Богом'. У том моменту морала се лично пројавити дубина пада човечанства, јер ће човек, који није хтео да се у рају покорава Богу и који је послушао онога који је Бога клеветао - ђавола, сада устати са Свога Божанственог Спаситеља, оклеветаће Га, и прогласивши Га недостојним да живи на земљи, обесиће Га огласивши Га недостојним да живи на земљи, обесиће Га на дрво између земље и неба, чиме ће Га подвести под проклетство. Богом дарованог закона (Зак пон 21,22-23). Требало је да безгрешни Праведник, одбачен од грешног света, за који је и од кога је страдао, опрости човечанству тај злочин и обрати се Небеском Оцу с молитвом да и божанствена Правда опрости човечанству које је заслепео ђаво то одбацивање сопственог Творца и Спаситеља. Таква света молитва није могла не бити услишена, таква сила љубави морала је сјединити извор љубави, Бога, с онима који макар сада осете ту љубав и, схвативши колико су се до сад људски путеви удаљили од путева Божијих, снажно и одлучно реше да се, кроз Спаситеља који је на Себе примио људску природу, врате Богу Оцу. 

И дошао је, ево, час, кад све то треба да се збуде. Кроз неколико сати на крст пропети Син Човечији све ће привући Себи својим самопожртвовањем. Под притиском Његове љубави неће моћи да одоле огреховљена срца људска. Љубав Богочовекова разбиће камен људских срдаца. Они ће осетити своју нечистоту и таму, своју ништавност, и само упорни богомрсци неће пожелети да се просветле светлошћу Божјег величанства и милосрђа. Сви пак који се не одврате од Оног који их призива, озарени светлошћу љубави Богочовекове, осетиће своју удаљеност од Творца који их воли и пожелеће да се сједине с Њим. И десиће се, невидиво, највећа тајна - човечанство ће се обратити свом Створитељу, а милосрдни Господ ће с радошћу примити оне који ће се од клеветника ђавола враћати свом Прволику. Разрушила се преграда непријатељства. "Милост и истина сретоше се, правда и мир целиваше се", - правда се јавила с небеса, јер је од земље на крсту заблистала ваплоћена Истина - Наступио је час кад је све то морало да се испуни.

Свет још није ни слутио величанственост наступајућег дана. Пред погледом Богочовековим откривено је било све што треба да се збуде. Он је Себе добровољно жртвовао ради спасења људског рода. И сада је дошао да се последњи пут у самоћи помоли Свом Небеском Оцу. Овде ће Он принети ту жртву, која ће спасити род људски, - добровољно ће дати Себе на страдања, предаће Себе под власт таме. 

Па ипак, та жртва неће бити спасоносна ако Он буде осећао само Своја лична страдања - Он мора бити рањен оним греховним ранама од којих страда човечанство. Сви греси, почев од Адамовог преступа до оних који ће се збивати онда кад загрми последња труба - сви велики и мали греси људски јавили су се пред његовим духовним погледом. Као Богу, Њему су они свагда били познати, - "све је пред њим откривено", - али сада сву тежину и мрскост њихову осећа и Његова људска природа. Он страда онако како сами грешници не страдају, пошто они својим огрубелим срцем ни не осећају колико грех погани човека и удаљава га од његовог Творца. Страдање Његово још је јаче с обзиром да Он види ту огрубелност и осуровелост срдаца, да су људи "ослепели срца своја, да не виде, и не желе да чују ушима својим и да се обрате, да би их Он исцелио". Он види да се сав свет одвраћа од Бога Који му је дошао у људском обличју. Иде час и већ је настао (Јн 16,31) када ће се разбежати чак и они који су Га до малопре уверавали у своју спремност да за Њега положе своје животе. Сам ће на крсту висити Богочовек, засут кишом поруга народа који ће доћи да гледа такав призор. Само неколико душа Му је остало верно, али и оне својом немом тугом и беспомоћношћу увећава]у страдања љубвеобилног срца Дјевиног Сина. Ниоткуда помоћи...

Истина, ни у тим тренуцима Он није сам, јер Отац је са Њим свагда (Јн 8,29,10,30). Али, да би осетио сву тежину последица греха, Син Божији ће добровољно допустити својој човечанској природи да осети и ужас раздвојености од Бога. Тај стравични трен биће неподносив за свето, безгрешно биће. Силни крик отеће се из уста Његових: "Боже Мој, Боже Мој, зашто Си ме оставио?" И предвиђајући тај трен света душа се пуни ужаснућем и узбуђеношћу. 

Још пре, кад су Исусу дошли Јелини да би Га видели, Он је Својој Човечанској природи допустио да осети приближавање тог страхотног часа. Кад су му дошле "овце из другог тора", Богочовек је видео да је већ близу час кад ће Му, на крст подгинутом, прићи. Задрхтала је човечанска природа, смутила се душа Његова. Али Исус је знао да је без страдања немогуће спасење људи, да ће без страдања Његова земаљска делатност оставити исто тако мало трага као и зрно које је дуго лежало на површини тла, све док га сунце није осушило. Зато се Он тада одмах обратио Оцу, да Отац не дозволи да људске слабости не овладају свим мислима и жељама Његове човечанске природе: "Сада је жалосна душа Моја, и шта да кажем: Оче, спаси Ме од часа овога. Али због овог часа сам и дошао". И, ободривши Се сећањем на то због чега је Он дошао на земљу, Христос Се моли да се испуни воља Божја - спасење људског рода: "Оче, прослави име Твоје" -прослави га на земљи, међу људима, покажи Себе не само као Творца, него и као Спаситеља (Св. Василије Велики, "Против Евномија", књ. 4). "И прославио сам, и опет ћу прославити" - чуо се глас с неба, јавивши да наступа време испуњења од века скривене Божје Тајне (Кол. 1 ,26; Еф. 1, 9; 3, 9).

И ево, сада, то је већ наступило. Ако је и пре дрхтала и узбуђивала се људска природа Христова при мисли о оном шта долази, шта она сад осећа, кад Се Он у очекивању Својих непријатеља и издајника последњи пут насамо моли Богу? Господ је знао да ће свака Његова молитва бити услишена (Јн. 11, 42), знао је да ће, ако замоли оца да Га избави од мучења и смрти - Он послати више од дванаест легиона ангела (Мт. 26,53), да Га одбране. Али, зар је Он за то дошао? Зар за то да би се у последњем часу одрекао од испуњења онога што је Сам Он предјавио у Светом Писму?

Па ипак, дух је бодар, али је тело слабо. Духом гори (Рм. 12,11) и сада Исус, желећи само једно - да испуни вољу Божју. Али по самој природи својој човечанско јестество се гнуша страдања и смрти ("Тачно изложење православне вере", књига III, главе 18,20,23,24; Блажени Теофилакт; Јованова "Лествица", Беседа шеста, "O памћењу смрти"). Добровољно је Син Божји примио ту немоћну природу. Он сам Себе предаје на смрт ради спасења света. И Он побеђује, мада осећа страх смртни како се приближава и гнушање према страдањима ("Лествица", тамо; Блажени Августин; "Тачно изложење православне вере", књига 3, 24). Сада ће та страдања бити нарочито ужасна, не толико сама по себи, колико због тога што је до дна потресена душа Богочовекова.

За Њега је неизрециво тешко да на Себе прими људски грех. Тај грех дави Исуса, чини престојећа страдања неподносивим. 

Христос зна да ће, кад страдања буду на врхунцу, Он бити сасвим сам. Не само да међу људима нико не може да их олакша "чеках неког да се сажали и не нађох га, и погледах и не би помоћника, и помислих - и нико ме не заступи" (Пс. 68,21; Ис. 63, 5) - него ће Му чак, да би потпуно осети тежину грехова, бити допуштено да осети и тежину раздвојености од Небеског Оца. И у том тренутку његова људска воља може да пожели да избегне страдања Да не буде! Нека се ниједног трена Његова људска воља не размимоиђе са Божанском. За то и моли Богочовек Свог Небеског Оца Ако је могуће да човечанство васпостави своје јединство са Богом без новог страхотног преступа против Сина Божјег (Св Василије Велики, "Против Евномија", књ. 4) боље би било да не буде тог часа. Али, ако само тако човечанство може бити поново привучено свом Творцу, нека се и у том случају испуни благовољеније воље Божје. Нека буде воља Његова, и нека човечанска природа Исусова чак и у најужаснијим тренуцима не пожели ништа, осим једног - испуњења воље Божје, савршавања Божјег домостројитељства. Управо о томе Се и молио Христос у Гетсиманском врту, "са силним вапајем и са сузама у дане тела Свога приносио молитве и мољења Ономе који Га може спасити од смрти", по речи Светог Павла.

Oн је принео молитве и мољења Ономе Који Га може спасити од смрти, али се није молио за избављење од смрти. Као да је овако говорио Господ Исус Христос Свом Божанственом Оцу: "Ава, Оче Мој, Оче Онога Кога Си послао да у једно сабере народ Израиљски и расејану децу Божију - народе незнабожачке, да би из двоје саздао једног новог човека, и посредством Крста их помирио са тобом. Све је могуће Теби, могуће је све што одговара Твојим безграничним савршенствима. Ти знаш да је људској природи својствено да се гнуша страдања, да човек хоће свагда да "види дане добре" Али онај који Тебе љуби свим срцем, свом душом својом и свим разумом својим, жели само оно што је угодно Твојој вољи, доброј и савршеној. Ја, Који сам на земљу дошао ради испуњења Твоје премудре воље и ради тога узео удео у телу и крви, примивши људску природу са свим њеним немоћима, осим греховних, такође бих желео да избегнем страдања, али само под једним условом - да то буде по Твојој светој вољи. Ако је могуће да дело домостроја буде обављено без новог страшног злочина од стране људи, ако је могуће да не осећам та душевна страдања којима ће се кроз неколико часова придружити ужасна страдања људског тела, ако је то могуће - избави Ме онда од испитања и искушења која су већ наступила и која тек предстоје. Избави Ме од неопходности да осетим последице Адамовог преступа. Али, ову молбу Ми намеће немоћ Моје људске природе, а нека буде тако како је угодно теби, нека се испуни воља не немоћне људске природе, него Наш заједнички, предвечни свет Оче Мој! Ако је по премудром домостроју нужно да Ја ту жртву принесем, Ја Се тога не одричем. Али молим само за једно: да буде воља Твоја. Да буде воља Твоја свагда и у свему. Како је на небу Моја, Твог Јединородног Сина, и Твоја воља - једно, нека Моја човечанска воља овде, на земљи, ни Једног трена не пожели нешто противно нашој заједничкој вољи. Нека се испуни оно што смо решили пре стварања света, нека се збуде спасење људскога рода. Нека се искупе од ђаволског ропства синови човечији, нека се искупе најскупљом ценом - страдањем и самопожртвовањем Богочовека. И нека сва тежина људских грехова, коју ја примам на Себе, ни са тим везане душевне и телесне муке не узмогну да поколебају моју људску вољу која жели то - да се испуни Твоја света воља. Да са радошћу испуним Твоју вољу, да буде воља твоја".

"О чаши добровољних спасоносних страдања Господ се помолио, као о недобровољној" (недељна служба 5 гласа, 8 песма канона), показавши тиме два хтења двају природа, и молећи Бога Оца да људска воља Његова не буде поколебана покоравајући се вољи Божијој ("Тачно изложење православне вере', књига 3, 24). С небеса Му се јавио ангео и крепио (Лк. 22,43). Његову људску природу, а савршитељ подвига, самопожртвовани Исус, молио Се још приљежније, обливајући Се крвавим знојем. И због Своје побожности, због Своје свагдање покорности вољи Очевој услишен је био Син Човечији.

Укрепљен и ободрен устао је Исус са молитве ('Тачно изложење православне вере", књига 3, 24). Он је знао да се Његова човечанска природа неће поколебати, да ће Се ускоро са Њега скинути бреме људских грехова, и да ће својим послушањем Богу Оцу Он Њему привести заблуделу природу људску. Он је дошао ученицима и рекао: "Још спавате и почивате. Ево се приближио час, и Син Човјечији предаје Се у руке грешника. Устаните, хајдемо! Ево се приближио издајник Мој. Молите се, да не паднете у искушење" 

Излазећи у сусрет онима који су Му дошли, Господ је Себе добровољно предао у руке њихове. А кад је Петар, желећи да заштити свог Учигеља, ударио ножем слугу првосвештеничког и одсекао му ухо, Господ је исцелио слугу, а Петра опоменуо да Он Самога Себе предаје: "Врати нож свој на мјесто његово, јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Или мислиш да не могу умолити Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона ангела? Како би се, дакле, испунила Писма да овако треба да буде?" И добровољно испивши до дна сву чашу душевних и телесних страдања, Христос је прославио Бога на земљи - испунио дело по величини не мање од стварања света. Он је васпоставио палу људску природу, примирио Божанство и човечанство, и учинио људе заједничарима Божанске природе (2 Петр 1,4). 

Учинивши дело "које Му је Отац дао да испуни', Христос Се и по човечанству Своме прославио оном славом коју је, као Бог, имао "пре постања света" (Јн 17, 5) и сео човечанством Својим с десне стране Бога оца, чекајући да непријатељи Његови буду положени под ноге Његове (Јевр 10,13). 

Поставши за све оне који су Му послушни Узрочник вечног спасења (Јевр. 5.9), Христос и по узласку на небеса пребива "у две природе несливено познаван" (Богородичин догм, шести глас), "две воље у двема природама имајући во вјеки" (Васкршњи канон, глас пет, тропар осме песме), но прослављено тело сад не може да страда и нема потребу ни у чему, а у складу с тим његова људска воља ни у чему се не може разилазити са божанском. С тим телом Христос ће доћи у последњи дан да "суди живима и мртвима", када ће као Цар, не само по Божанству, но и по човечанству Своме, са свим Својим вечним Царством покорити Богу Оцу, да "буде Бог све у свему" (1.Кор. 15,28).

[Guest Оливера]

  Поводом канонизације Св. Јована Крондштатског  -  Св. Јован Шангајски 

Нека се веселе небеса и радује земља!

Црква прославља новог угодника Божијег.

Нови молитвеник и заступник за људе грешне јасно се на Небу објави. Не постаде он светац од дана данашњег. Од дана пресељења у Царство Небеско задоби лик светитеља и са њима заступник је оних што му се за помоћ обраћају. Са светитељима слави Творца и наслађује се радошћу неизрецивом. Већ одавно, за живота, многи га поштоваху као угодника Божијег. Чуда која учини о томе сведоче. Али то је било само мишљење или осећање појединаца и за њега су служени помени, као за обичне људе. А сада Црква објављује: "Ваистину је он изабраник Божији. Ваистину је он праведник и заступник наш пред Богом". Слави Црква земаљска, а радости су пуни сви анђели свети и угодници Божији. Нема међу њима зависти и поделе. Када се један од њих прослави, сви се томе радују. А радују се не толико због почасти која му се одаје, колико томе што се кроз њега људи Богу обраћају. Радују се томе што људи од света грешнога окрећу поглед ума свога ка небу. Подићи ћемо духовне очи наше и угледаћемо Јована у слави Небеској.

Ко је он? Он је праведник велики. Читавог се живота трудио да поштује заповести Божије и да чини све као што је Бог заповедио. Он је Цркве духовник побожни. Али не по традицији, као старозаветни свештеници, него због искрене тежње да служи Богу постао је свештеник. Страсно је упућивао молитве Богу, брижљиво је поштовао устав црквени, ваистину беше узор и пример свим духовницима. Због тога Његова молитва и бејаше делатна. Он је био оваплоћење милосрђа, све је сажаљевао, свима је помагао. Не само да је одговарао на молбе за помоћ, него је сам проналазио оне којима је помоћ потребна. Спуштао се до свакога, трудио се да свима помогне, пружајући једнима милостињу материјалну, свакодневну, а друге избављајући од пада грешног и обогаћујући их даровима духовним. Он је био и немилосрдни разобличитељ грехова људских, попут пророка Илије и Јована Крститеља, који се није плашио да отворено у лице казује истину. Милостив према онима који се кају, ма колико велики били њихови греси, он није подносио тврдоглавост у греху.

Велики чудотворац, он је својим чудима испунио читав свет, попут св. Николе Чудотворца, а својим поукама упутио сваког ко је тражио пут Божији. Прозорљивац, који је видео оно што је у онима који му долазе, какав је њихов живот и који свакоме даде спасоносне савете, пред крај живота постаде већ пророк, који предвиђа несреће будуће, ако не дође до покајања и поправљања живота. Па, обратимо му се данас, када он пред свима на духовном небу заблиста: "Моли се за нас праведни оче Јоване, упути нас све на пут спасења, и Отаџбину твоју и нашу избави од несрећа што ће доћи, по твоме пророчанству, како бисмо радосно теби клицали: Радуј се, праведни оче Јоване, пречудесни чудотворче, који си наш молитељ пред Богом. Светитељу праведни оче Јоване, молитвама твојим спаси нас".

написао (1964. г.):

св. Јован (Шангајски)

[Guest Оливера]

Свети Николај Жички о Светом Јовану Шангајском

Св. Николај Жички и Св. Јован Шангајски

Продавац београдских новина кинески владика

У Китају сада се броји између 20 и 30 хиљада православних Кинеза. Кад би сви православни Кинези живели у једноме граду, тај град би био колико наш Прилеп. Руска мисија тамо има сада три епископа, и то: преосвећеног Виктора у Пекигу, Јувеналија у Тианцину и Јована у Шангају.

Садањи владика Шангајски, Јован, свршио је правне науке у Русији. У време безбожничке револуције он је са својим родитељима пребегао у Србију. Његов отац Борис, негда вођ дворјанства, остао је у Београду у први мах без средстава и занимања. Мајка о. Јована, Глафира Стефановић Севастијановић, порекла је српског, од Срба негда пресељених у Русију. Да би исхранио себе и своје родитеље Јован се примио за продавца београдских новина. И с тим занимањем свршио је богословски факултет у Београду 1925. год. Потом је постављен за наставника гимназије у Великој Кикинди. Затим се замонашио у манастиру Миљкову. Замонашен је од знаменитог духовника архимандрита Амвросија. Рукоположио га + архиепископ Чељабински Гаврил. За тим је дошао за наставника Богословије у Битољу 1927. год. Ту је служио до 1934. године, када је изабран за епископа Шангајског, и посвећен друге недеље по Духовима у руској цркви Свете Тројице у Београду. Спомен о оцу ЈОВАНУ остао је неизгладљив у срцима свих православних Битољчана а особито богослова. Док је био у Битољу, он је светлио као звезда својим примером. Чак ни толика удаљеност од Битоља није могла смањити сјај те звезде. У цркви Св. Благовештења где је о. Јован две године служио из дана у дан, име његово спомиње се на богослужењима као и у разговорима. Његове су молитве помагале, његова љубав очаравала, његов аскетизам изазивао дивљење.

Ето, таквога мужа изабрао је Господ и упутио у кинеско царство, да буде Његов јеванђелист и лученосац. Сви му желимо здравље и многолетство.

Мали мисионар, 1934.

radiosvetigora

[Guest Оливера]

У ШАНГАЈУ МОЛИТВЕНО ПОМЕНУЛИ СВЕТОГ ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ

Објављено од стране Светигора на 3. јул 2010.

ШАНГАЈ, 2. јула – Уочи празника посвећеног светитељу Јовану Шангајском, 1. јула настојатељ православне општине Шангаја, протојереј Алексеј Кисељевич служио је у Никољском храму молебан са акатистом том угоднику Божјем, саопштава Служба за комуникације Одјела спољних црквених веза Московске патријаршије.

На молитви су се сабрали представници православне општине Шангаја, гости Свјетске изложбе ЕКСПО-2010 из православних земаља, као и представници локалне самоуправе.

На богослужењу је појао хор традиционалне балканске музике из Србије „Балканополис“, који је након завршетка молебна одржао концерт духовне музике.

Градске власти су предале Никољски храм православној општини за обављање редовних богослужења у вријеме спровођења ЕКСПО-2010 1. маја ове године. У вези са тим на ЕКСПО је стигао у Шангај хор Балканополис.

Извор: ОСЦВ Московске Патријаршије