Познати уметници у анегдотама

[Guest Светлана]

ФРАНКОМ У ПРОЗОР 

Немачки композитор Кристоф Вилибалд Глук (1714–1787) пролазио је париском улицом и случајно разбио излог неке продавнице. Упитао је власника колико је дужан и овај му рече да стакло стаје један златни франак.

Глук извади два франка, а када власник продавнице стаде да пребројава кусур, прекину га речима:

– Немојте да губимо време! Најбоље је да вам разбијем и други излог.

http://www.politikin-zabavnik.co.yu/pz/index.php

ТОЧАК НА ЖИЦИ

Једне вечери генијални италијански виолиниста Николо Паганини (1782–1840) каснио је на свој концерт и био принуђен да заустави кочијаша кога није познавао.

– Колико ћеш узети да ме одвезеш до концертне дворане? – упита он.

Кочијаш препозна Паганинија и реши да му дебело наплати.

– Али то је чиста пљачка! – побуни се виолиниста. – Зашто толико много?

– Знам да свирате на једној жици и добијате велике паре – снађе се овај.

– Ако је то тако лако – одговори Паганини – онда ме вози на једном точку.  0110_hahaha

[Guest Светлана]

НОТЕ НАОПАЧКЕ

Једном приликом италијански композитор Ђоакино Росини (1792–1868) позва у госте пријатеље који су се такође бавили музиком. Разговарали су о музици, изводили своја нова дела, ковали планове за будућност.

Усред вечери Росини се сети да је недавно од веома младог композитора добио тек написану симфонију. Нађе је, седе за клавир и поче да свира.

Музика је била неподношљива, без икаквог реда и смисла.

Неко од пријатеља шапну Росинију да је окренуо ноте наопако, али овај мирно рече:

– Пробао сам да свирам и како је написано... звучало је још горе.

НОВО И ГЕНИЈАЛНО

Млади композитор замолио је Росинија да погледа и оцени његову нову оперу. Овај погледа ноте и рече:

– У вашој опери има много новог и генијалног, али невоља је што ново није генијално, а генијално није ново.

http://www.politikin-zabavnik.co.yu/pz/tekstovi/poznati-umetnici-u-anegdotama

[Guest Светлана]

ПАМЋЕЊЕ БЕЗ ГРЕШКЕ

Росинија позва у госте чувени париски покровитељ уметности. Међу званицама је био и један млади песник кога присутни замолише да говори поезију. Овај прочита своју најновију поему.

Росини приђе песнику и упита га ко је написао те редове.

– Ја – одговори младић.

– Опростите – поче Росини – али мислим да сам ту поему учио у школи. И данас је знам напамет...

Кад ју је велики композитор без иједне грешке одрецитовао, песник је занемео и поцрвенео као булка.

А Росини се грохотом насмеја, стисну руку младићу и рече:

– Смирите се, драги пријатељу, поема је ваша... А ја захваљујући добром памћењу могу да се шалим и на овај начин.

[Guest Светлана]

ДОМАЋИН ИДЕ КУЋИ

Руски композитор Александар Бородин (1833–1887) био је веома расејан.

Једном је позвао у госте пријатеље који су изводили његова дела. После вечере расположено друштво поче да прича и да се весели.

У неко доба Бородин скочи, обуче капут и стаде да се поздравља с присутнима.

– Куда ћете, домаћине? – запрепастише се гости.

– Жао ми је – промрмља Бородин – али морам кући. Сутра ме чека напоран дан.

НОГА ОД СПОМЕНИКА

Италијански композитор Ђакомо Пучини (1858–1924) сломио је ногу и доспео у болницу. Пријатељима који су дошли да га обиђу он показа ногу у гипсу и поносито рече:

– Видите, већ су почели да ми праве споменик.

[Guest Светлана]

НОЋНИ ЛОПОВЛУЦИ

Неки младић прича аустријском композитору Францу Лехару (1870–1948) како му за компоновање највише одговара ноћ.

– Не треба се томе чудити – осмехну се Лехар – сви лоповлуци догађају се углавном ноћу.

ПРЕЗИМЕНА

Једном у Њујорку велики руски композитор и диригент Игор Стравински (1882–1971) уђе у такси и угледа плочицу на којој је писало „Стравински”.

– Да нисте рођак оног познатог композитора? – упита он таксисту.

– Зар постоји такав композитор? – зачуди се овај. – Први пут чујем. Иначе, Стравински је презиме мог газде. А ја немам ништа заједничко с музиком. Презивам се Пучини.

ОПКЛАДА

– Мистер Шо – ослови млади књижевник славног енглеског писца Бернарда Шоа (1856–1950) – кладим се да ме се не сећате!

– Добили сте опкладу! – насмеја се Шо.

[Guest Светлана]

ЛЕПОТА ОПРАШТАЊА

Амерички писац Џек Лондон (1876–1916) пође кући од пријатеља и успут се рукова с веома уображеним племићем. Уображенко рече заједљиво:

– Постали сте заборавни, драги мој. Малопре смо се већ опростили...

– Знам, знам – настави у истом тону Лондон – али не можете ни да замислите како је лепо кад се човек опрашта од вас.

0104_cheesy

[Guest Светлана]

ПУДЛИЦА НА ФАРБАЊУ

Амерички сликар Џејмс Вистлер (1834–1903) имао је пудлицу коју је обожавао. Једном кад се она разболела, уметник позва најпознатијег у граду стручњака за ухо, грло и нос. Лекар је убрзо стигао и, пошто је видео кога треба да лечи, разбесни се, али ништа не рече већ прописа лекове и оде.

Сутрадан Вистлер доби од лекара поруку да што пре дође у његов кабинет. Сликар је помислио да се ради о пудлици па остави посао и похита тамо.

На прагу га дочека домаћин речима:

– Маестро, позвао сам вас да ми хитно офарбате врата.

ЛИЧИ НА СЕБЕ

Пабло Пикасо (1881–1973) волео је да се шали на свој рачун. Једном човеку, који му је стрпљиво позирао, рече:

– Ето, потрудићу се да што пре завршим ваш портрет, а онда ви треба да се потрудите да личите на њега.

[Guest Светлана]

ЦРТЕЖ, РЕЧ, ГЛАС

Новинар упита Волта Дизнија (1901–1966) да ли сам прави цртеже за своје цртане филмове.

– Не, то ради уметник – одговори Дизни.

– Пишете ли сценарија?

– Не, њих пише сценариста.

– Компонујете ли музику?

– Не радим ни то. Музику пише композитор. Сваки од поменутих послова ради други човек...

– Па шта онда радите Ви?

– Ја правим цртане филмове.

БОЉЕ ОБРНУТО

Француска позоришна глумица Сара Бернар (1844–1923) писала је богаташу Ротшилду и пожалила се како нема новца за живот. Ротшилд јој одговори китњастим писмом у коме је, између осталог, стајало: „Уз писмо Вам прилажем хиљаду франака и милион комплимената!”

Кад је прочитала писмо, Сара Бернар рече:

– Боље би било да је обрнуо.

[Guest Светлана]

ХЛАДНОЋА ЗА УДАЈУ

После снимања филма у Алпима француска филмска дива Симон Сињоре (1921–1985) изјавила је:

– Било је толико хладно да се умало нисам удала.

ИТАЛИЈАНИ НА РЕДУ

Америчка филмска глумица Џејн Фонда (1937) прича пријатељици коју није видела целог лета:

– Удала сам се за Италијана. Видећеш, то је диван човек. Од сада ћу се удавати само за Италијане.

[Guest Светлана]

ЧИК ПОГОДИ

Муж и жена, холивудске звезде навикнуте на разна изненађења, нађоше у свом поштанском сандучету две скупе улазнице за позоришну представу. Уз улазнице је било приложено писамце у коме је писало: „Погодите од кога је!”

Супружници су помислили да им је то послао неко од обожавалаца. Отишли су у позориште, а кад су се вратили, видели су да им је за то време проваљен стан. На клавиру је стајала цедуљица: „Сад знате од кога је”.

0110_hahaha.gif' class='bbc_emoticon' alt='dada' />

Аутор: Припремио Александар Шево

[Тавита]

DANTE ALIGIERI (1265-1321)

Priča se da je Dante imao nevjerovatno

dobro pamćenje.

Jednoga dana sreo je čovjeka koji ga upita:

- Koje je najbolje jelo?

- Jedno jaje - odgovori pjesnik.

Godinu dana kasnije isti prolaznik

srete Dantea i upita ga:

- Sa čime?

- Sa solju - spremno odgovori Dante.

[Тавита]

DŽOZEF ADISON (1672-1719)

Engleski pisac, političar i novinar svojevremeno je pozajmio svom prijatelju Templu Stanganu, veću sumu novca, a ovaj, pošto je novac primio počeo je da se, kao neki mlakonja, slaže sa svime što bi Adison rekao. Prestao je da se raspravlja sa njim kao što je to prije stalno radio. Taj odnos se, na Adisonovo veliko nezadovoljstvo ponavljao iz nedelje u nedelju, sve dok jednoga dana više nije mogao da izdrži, pa je prsnuo:

“Do vraga, čovječe, ili mi se suprotstavi ili mi vrati moje pare!”

[Тавита]

DVAJT AJZENHAUER

Američki državnik general Dvajt Ajzenhauer (1890-1969) jednom je prilikom u užem krugu svojih prijatelja ovako definisao rat:

- Rat je razdoblje u kojem se međusobno ubijaju ljudi koji se uopšte ne poznaju, i to po zapovijesti onih koji se međusobno veoma dobro poznaju, pa se ipak ne ubijaju.

[Тавита]

DANILO KIŠ

Parizu Danilo Kiš imao je svoj omiljeni bistro u kojem je radio konobar Japanac. Kiš je u trenucima dokolice Japanca učio naš jezik, ali s crnogorskim akcentom. Prijatelji bi dolazili u posjetu velikom piscu, pričalo bi se o svemu, najviše o Balkanu, a konobar, lik iz Kurosavinih filmova, uveseljavao bi ih pitanjima tipa: “A, što ćeš piti, avetinjo?”

[Иван ♪♫]

dobra tema

 

PODEREVSKI 
U društvu sa starim prijateljem poljski pijanist (i kasnije prvi predsjednik Republike) Poderevski evocirao je svoja sjećanja. U jednom trenu Poderevski je podrugljivo rekao:
- Petnaest godina mi je treblo da se uvjerim kako nemam dara za glazbu.
- A što si onda uradio?, pitao ga je znanac.
- Ništa. Bilo je već prekasno, u međuvremenu sam postao slavan. 

PUCCINI
Kada je kompozitor Puccini bio još mlad, on ondese milanskom izdavaču Riccardiju svoju najnoviju kompoziciju, moleći ga da je objavi. Riccardi uze rukopis, brzo ga pogleda i vrati: 
- Žao mi je, ali vašu kompoziciju, ne mogu objaviti, mada je dosta dobra. 
- Kako to? - žalosno upita autor. 
- Vidite, mladi prijatelju, vašu pjesmu neće pjevati nijedna žena jer počinje riječima: Kad bijah još mlada.