Зашто само молитва «Чуј, Господе Исусе Христе» нема возгласа?

[Guest]

Зашто, док све молитве имају своје возгласе, само молитва Свете Литургије: «Чуј, Господе Исусе Христе» нема возгласа?

Примедба да молитва «Чуј, Господе...» нема возгласа је без сумње тачна. Помало је тешко утврдити да ли је она пак, међу безбројним мноштвом молитава које су свремена на време написане, једина молитва која нема возгласа. У сваком случају, колико је у нашој моћи да знамо, ако она није једина молитва која нема возгласа, онда засигурно припада једном од ретких изузетака. Увек се молитве завршавају једним славословним завршетком у којем се наводи славословље Светој Тројици, «Оцу и Сину и Светоме Духу» или у нешто древнијем облику «Оцу кроз Сина у Светоме Духу», обично повезано са смислом молитве или независно од њега. Ти завршеци су се возглашавали или певали (отуда и појам «возглас»), као и до данас, било да је молитва читана «како би је народ чуо», било «тајно». Међутим, чак и молитве као што су молитве исповедања свештеника и призивања милости Божије због недостојности свештеника, као што је молитва Свете Литургије «Нико... није достојан...», мо- литва Светог Крштења «Многосажаљиви и милостиви Боже..», Богојављенског Водоосвећења «Господе Исусе Христе, јединородни Сине...» и др., молитве које су одувек изговаране «тајно» нису лишене славословног завршетка, дакле возгласа, који су у овим случајевима такође читани тајно, као што уосталом карактеристично бележи уредба типика ο молитви пре освећења воде Светог Крштења: «Треба знати да (свештеник) не возглашава, него у себи говори "Амин".» Друге молитве, за које је касније преовладало да се на одређеним деловима служби говоре тајно, задржале су и своје завршетке, као што су молитве светилна и јутрења, које се говоре прва за време предначинатељног псалма, друга за време шестопсалмија.

У каснијим временима у службама сусрећемо независне возгласе који су као јак литургијски елемент задржали своје почетно место у поретку службе, док су њихове молитве или премештене, као горе наведене вечерња молитва и молитва шестопсалмија, или су отпале од службе, као што је то код сугубе и прозбене јектеније вечерње и јутрења, или ни од почетка уопште нису постојале као што jе код Јектениje за цара пре шестопсалмиjа, након малих јектенија Веридбе и Венчања, Водоосвећења итд. Оно што је што се тиче молитве «Чуј, Господе...» вредно приметити јесте то што се, насупрот горе наведеном правилу, задржала молитва, а отпао возглас. То нас приморава да прихватимо или да та молитва од почетка није имала возглас, или да је њен возглас из неких разлога изостављен када је она узета са неког другог места и унета у овај део Свете Литургије.

Испитивање места ове молитве у Светој Литургији и проучавање њеног текста би нам помогло у нашем трагању. У данашњем облику византијских Литургија Василија Великог и Светог Златоуста, и по њиховом утицају и на Пређеосвећену Литургију, молитву «Чуј, Госпо- де...» налазимо између главопреклоне молитве и возгласа «Светиње светима». Њу и у јерменској Литургији, опет под утицајем византијске Литургије, сусрећемо без возгласа, али након «Светиње светима». У 336. Барбериновом кодексу, најстаријем византијском Молитвослову, је насловљена као «Молитва узношења Хлеба». По једном древном кодексу (Пиромалис из 10. века) се свети Хлеб узноси пре те молитве и држи у висини током целог њеног трајања, што је наговештено и у наслову те молитве у Барбериновом Молитвослову. То што ова молитва постоји у обе византијске Литургије значи или да је она у почетку припадала само једној од њих и да се њена употреба касније проширила и на другу Литургију, или да је она из неке друге Литургије касније унесена у обе византијске Литургије. Друго из следећих разлога изгледа вероватније:

Насупрот древним молитвама Литургија, које представљају њихово почетно језгро и све су упућене Богу Оцу, четири молитве су упућене Христу и те молитве су у обе Литургије исте: молитва 3. антифона: «Ти си нам даровао ове заједничке и сагласне молитве...», молитва пре Јеванђеља: «Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост...», молитва Херувимске песме: «Нико од везаних телесним похотама није достојан...» и молитва: «Чуј, Господе...» ο којој је реч. Оне су свакако касније уведене у Свете Литургије, пошто се три прве, штавише, у древним изворима ни не помињу нити их налазимо у прилично великом броју древних рукописа. Написане су након аријевих и духоборачких распри и уклапају се у покушаје Цркве да покаже правилно учење ο личности Господа Исуса Христа. Посебан случај представљају молитве «при употребљавању Светиња» или «Молитве у скевофилакиону» («Христе Боже наш, Ти сам јеси пуноћа...» и «Испуни се и изврши...»), које су такође упућене Христу.

Молитва «Чуј, Господе...» има много лексичких и појмовних сличности са молитвом «Нико од везаних телесним похотама није достојан...». Као што смо видели, упућена је Христу, наглашава посредовање свештеника, има поприлично јак, ритмичан израз, узвишено надахнуће, леп језик и много заједничких места: «чуј» - «погледај», «из светог обиталишта свог» - «у Светима почиваш», «са престола славе Царства свог» - «Царе славе... Владика свих... владаш... Ти си ношен на престолу Херувимском... Цар Израиља...», «да нас освешташ» - «једини си свет... који освећује и који се освећује», (други начин у возгласу), «Ти, који са Оцем седиш горе» - наговештено је у изразу «Ти си ношен на престолу Херувимском», «удостој» - «достојан... удостој», «својом моћномруком» -паралелно «обучен у благодат свештенства», «пречисто Тело своје и пречасну Крв» - «пречисто Тело твоје и пречасну крв».

Након ових сличности и паралелних израза - који би довољно поткрепљивали претпоставку да су обе молитве дело истог писца - и код молитве «Чуј, Господе...» би се могао очекивати возглас сличан завршетку молитве «Нико од везаних...», такође уско повезан са смислом молитве и са смелим и јаким супротностима као и у возгласу.молитве «Нико од везаних...», које су, као што је познато, у 12. веку изазвале погрешна тумачења и догматске распре. Њихов виновник и њихова жртва је био ђакон Велике Цариградске Цркве, Сотирихос Пандевгенос, који је био изгласан за патријарха Антиохијског и који је због тога изгубио патријаршијски трон. «Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје (други начин: који освећује и који се освећује), Христе Боже наш, и Теби славу узносимо...».

Молитву «Нико до везаних телесним похотама није достојан... », осим у византијским Литургијама, налазимо и у једној александријској Литургији, која је међутим малоазијског порекла и која се приписује Светом Григорију Богослову. Она се тамо налази у свом природном литургијском оквиру, јер је цела та Литургија, по јединственом изузетку, упућена Христу и уврштена у исти антиаријевски покушај који смо навише видели. У тој Литургији постоји и молитва «Чуј, Господе...» за коју из истих разлога можемо рећи да се налази у својој првобитној богословској атмосфери. У тој Литургији је ова наша молитва насловљена као што и јесте, «главопреклона молитва» пре Светог Причешћа. Тамо у њеном тексту постоји реченица: «И дођи да освешташ нас који смо Ти преклонили» која је такође паралелна са реченицом «преклонивши главу своју» молитве «Нико од везаних...». Овде такође налазимо и возглас молитве ο којем говоримо: «Јер си ти онај који ломи и који се ломи и неизломиви и Теби славу узносимо заједно са Оцем и Светим Духом, сада и увек...». Свакако да је он, као што смо и очекивали, уско повезан са текстом молитве и садржи јаке, смеле супротности, и у потпуности је паралелан са возгласом молитве «Нико од везаних...» (недостаје «Христе Боже наш» јер оно постоји у обраћању на почетку молитве). Сви подаци показују да је то било првобитно место молитве «Чуј, Господе...» и траженог возгласа. Византијске Литургије су ове две молитве очигледно преузеле из Литургије Светог Григорија, вероватно прво Литургија Василија Великог, те је стога молитва «Нико од везаних...» у Литургији Светог Јакова брата Господњег окарактерисана као «Молитва богоглагољивог Василија». Ове две Молитве су пак вероватно употребљене као молитве богопоштовања, како би удвостручиле и нагласиле: прва молитву Приношења («Господе Боже наш, Ти си саздао...» Литургије Светог Василија и «Господе Боже, Сведржитељу, једини Свети...» Литургије Светог Златоуста), а друга главопреклону молитву («Владико Господе, Оче милосрђа...» молитву Василија Великог и «Благодаримо Ти, невидљиви Царе...» Светог Златоуста). Можда и да би нас на погоднији начин уводила у древни возглас «Светиње светима», који је очигледно и изазвао изостављање њеног возгласа.

У сваком случају је возглас «Светиње светима», онакав каквог га сусрећемо у византијским Литургијама и древној Литургији «Апостолских установа», и након увођења молитве «Чуј, Господе» био и остао потпуно невезан и независан у односу на ту молитву и ни на који начин се не може окарактерисати као њен возглас. Међутим, он је допринео томе да првобитни возглас молитве «Чуј, Господе», који смо видели, буде изостављен, јер у време увођења молитве «Нико од везаних », као и у случају молитве ο којој говоримо, већ устаљени систем поретка Свете Литургије није дозволио и увођење нових живих елемената као што су то возгласи.

Проф. Др Јован М. Фундулис