Добар пример одговорне младости

[marija]

Добар пример одговорне младости

Сведоци смо многих поступака младалачке разузданости и неодговорности са трагичним последицама. Скоро да не прође ни један дан без неке лоше вести о некој несрећи у којој су млади људи главни актери. Све то покреће различита питања о могућим пропустима и превидима у њиховом образовању и васпитању, али није добро да одмах закључимо како је све готово. Не, није још увек, постоје добре могућности само их треба тражити у стварности одговорног оптимизма. Нажалост, понекад радије затварамо сами себи видике безнађем и брзоплетим закључивањем, што додатно оптерећује генерацијски неспоразум у овом бременитом времену нашег заједничког живљења. Све је сведено на оптужбе и тражење лоших примера којима једни друге оптужујемо, тако да и не желимо да видимо оно што је добро. Под тим и таквим притиском мало нас је уочило један гест младих људи, ученика Гимназије Светога Саве из Београда. Та вест од 23. марта 2009. године била је у сенци десетогодишњице НАТО агресије на нашу Отаџбину, тако да је многи нису ни чули у потпуности и до краја. Разумљиве су емоције у вези са трагедијом од које нас дели једна деценија, која је многима заувек отела добру животну динамику. Али, поступак београдских гимназијалаца враћа веру у боље сутра за све нас, убеђује нас да наша деца умеју и те како да промишљају живот и разумеју потребе другога.

Наиме, ученици су показали сву дубину човекољубља на најконкретнији начин. Две њихове другарице под теретом немаштине определиле су се да раде како би издржавале себе и своје самохране мајке. Величанствен гест одговорне младости, да раде и зараде, а не да ленствују и очајавају. Те девојчице су показале да разумеју живот као сталну борбу за боље, без стајања у месту и чекања да неко други учини нешто за њих, оне су учиниле све што су могле. Победиле су лажни стид од стања у које су дошле не својом кривицом. Нису тражиле кривца за то, него су желеле да нађу решење и опоределиле су се за трудољубиво истрајавање у добром делу, без обзира на оно што их је затекло. Издигле су се изнад ситуације, нису дозволиле да их нико и ништа понизи, уложиле су максимум себе и дале све од себе. То није могло проћи непримећено, вест се ширила тихим шапатом и дубоким саучествовањем вршњака. Побеђена је младалачка разузданост и неодговорност, искреност је тријумфовала и објединила учеснике у добродетељи. Препознали су многи то као велики испит зрелости и показали су се као зрели и спремни за живот.

Зрелост је очита и приметна у реакцији девојчица чије су мајке остале без посла, без двоумљења су изабрале рад и стваралаштво. То је покренуло њихове вршњаке да траже начин како да им помогну у разрешењу тешке материјалне ситуације. Овде је тријумфовала младалачка промишљена солидарност која је потиснула сваки вид неодговорне самодовољности која је честа и приметна у неким другим случајевима младалачке непромишљености. На делу је показана јеванђелска љубав према другоме у свој својој пуноћи. Из вести се не види да ли та деца уче веронауку и каква је улога вероучитеља у свему томе. Није то најважније у свему томе, битан је крајњи резултат, и то не изражен количином сакупљених средстава од хуманитарног концерта који су организовали у циљу помоћи својим другарицама. Поступак је важан, јер показује да још увек једни друге гледамо очима љубави. Посебно је то важно кад се зна да то чине ученици средњошколци и то нам даје за право да верујемо у стварни бољитак многих на овим нашим простирима пуним многих рана и сукоба. Деца нас уче да може и треба да буде све боље, само ми треба мало боље да видимо једни друге, да настојимо да једни другима помогнемо а не да једни друге понизимо. Да будемо јаки служењем бољитку другога а не насљием једних над другима.

[marija]

Из тог опаког сивила нас позивају ученици Гимназије Светога Саве, уче нас да је давање најбоље примање, да тиме што препознајемо потребу другога и имамо жељу да му помогнемо показујемо да умемо да живимо на прави начин. Они немају други начин да помогну, осим да покушају да покрену на солидарност организовањем једног лепог дружења уз музику. Браво децо, показујете нам да разумете живот као заједничење многих а не као пуку борбу за опстанак. Ово је за пет плус и више од тога, велика диплома и за ваше наставнике и родитеље и још већи подстицај на размишљање свима. Ово је позив да промислимо све будуће кораке једни према другима и једни са другима, да не чекамо да нам неко нешто учини него да све чинимо са жељом да помогнемо бољитку других. За сваку похвалу је и оно што су учиниле две девојчице у тешкој породичној ситуацији показујући узвишеност и достојанство и веру у себе. Нису пале у очајање, нити су чекале помоћ, својим чињењем су покренуле даљу добродетељ и све ово је њихова заједничка победа. Можда тога и нису свесни, јер нико од њих ништа није радио како би се истакао, све су чинили са једном једином жељом, да победе тешко стање и промене га на боље. Успели су у томе, само остаје питање за нас посматраче свега тога, кад ћемо им се прикључити? Не само у конкретном случају, него у многим сличним ситуацијама. Или ћемо само хвалити леп гест добре деце не уочавајући оно што се догађа око нас? Покушајмо да препознамо стање и потребе једни других, жарко желећи да помогнемо и олакшамо тешко стање другога. Не можемо организовати то на исти начин као деца са Врачара, али можемо наћи неки свој начин да учинимо оно што је добро, само треба да се потрудимо. Мало је, тако мало, потребно само треба желети помоћи другоме без уцене и потцењивања.

цео текст

http://www.spc.rs/sr/dobar_primer_odgovorne_mladosti