О увођењу молитве Господње у Литургијске текстове

[Guest]

У римокатоличкој Цркви «Оче наш» произносе клирици који служе, а народ говори возглас «Јер је Твоје царство...». Да ли је овај поредак раније важио и за Православну Цркву или серади ο западној новотарији?

Молитва Господња првобитно није изговарана током Свете Литургије. Због тога је и не обухвата Литургија «Апостолских установа» која изражава литургијску праксу Антиохијске Цркве у Сирији с краја четвртог века. Међутим, још од Светог Кипријана Картагинског (+258) имамо прво, мада донекле нејасно, сведочанство које молитву Господњу повезује са Тајном Свете Евхаристије и Причешћа (О Молитви Господњој 2). Међутим, из Катихеза Светог Кирила Јерусалимског (+386) и Светог Амвросија Медиолинског (Миланског) (+397) сазнајемо да је Молитва Господња, бар у тим областима, већ била уведена у Свету Литургију. Нешто касније ово потврђује блажени Августин Ипонски (+430), који ову праксу сматра важећом «готово у целој Цркви» (Посланица 149). Разлози који су допринели увођењу «Оче наша» у Свету Литургију били су углавном мољење за ниспослање верницима насушног Хлеба, које се тумачило у евхаристијском смислу (постоји и писана верзија: «.. .Хлеб наш на- сушни, дај нам данас»),* као и узајамно опраштање и измирење, што су неопходне претпоставке за учешће у Светом Причешћу.

Познијем увођењу молитве Господње у литургијске текстове Литургија различитог порекла дугујемо иразличит начин њеног произношења од места до места, као и за одступања која примећујемо у погледу њеног места у поретку Свете Литургије. Ово друго је на карактеристичан начин приметније у вези са Символом вере, који је такође касније убачен у првобитни текст Литургија различитих места. Тако, док је на Истоку и у Милану читан пре молитве приношења, у Риму и Јерменији је читан након Јеванђеља, а у Шпанији пре Причешћа. Другим речима, ове разлике нису плод новотаријских тежњи или изналажења новина једне или друге Цркве, него се дугују познијем увођењу ових свештених текстова (у овом случају молитве Господње, као и свештеног Символа вере) у већ у основи устаљене типове Литургија. Свака Црква је радила по свом нахођењу или следила пример других Цркава, правећи, независно од њих, свој избор као што је свакако и имала право да уради. За оно време је увођење Молитве Господње или Символа вере у Свету Литургију било «новина». Кад се то једном заувек десило, место на које би се молитве убациле и начин њиховог произношења су били детаљи.

Сада посебно молитва «Оче наш...» је у Риму, Милану и Шпанији сматрана више завршетком канона (молитава приношења) Свете Литургије. Због тога и јесте више присаједињен њему, и то је очигледно разлог због кога је ову молитву, као и Анафору, изговарао само служашчи свештеник. И док је народ у Шпанији на сваку прозбу молитве Господње одговарао са «Амин», дотле је у Риму свештеник застајкивао изговарајући: «...не уведи нас у искушење», а народ завршавао речима: «...но избави нас од злога. Амин». Можда су то остаци старије праксе према којој је народ изговарао цео «Оче наш...», или утицаја Истока. Уосталом, на Истокује «Оче наш...» говорио народ, или пре клир и народ заједно, док је свештеник оглашавао славословни завршетак: «Јер је Твоје Царство...». Тако је молитва Господња више повезивана саСветим Причешћем, као молитва припреме за њега, него ли са молитвом Светог приношења. Штавише, из тог разлога је, у свим типовима Литургије, осим византијског, јерменског и марунитског, изговарање молитве Господње бивало након ломљења Светог Хлеба, пракса којој следују и у извесним областима Запада.

Други ватикански концил (1961-65) је, у свом покушају да реорганизује Свето богослужење наглашавајући учешће народа, које је било ослабљено, и очигледно подражавајући пракси Истока, увео или поново вратио заједничко, од стране клира и народа, изговарање «Оче наш»-а на Светој Литургији. «Јер је Твоје Царство...» се, опет, пева од стране свих, након завршетка молитве Господње. Рекли смо да је «Оче наш» на Истоку одувек изговаран од стране клира и народа заједно. Ово, теоретски, важи и данас. Кажемо: «теоретски», јер су у пракси преовладале друге тенденције. У манастирима и парохијама «Оче наш...», као што је познато, говори старешина или неко из хора, наравно у име народа. Повратак древној пракси, несумњиво исправнијој, је и код нас засигурно пожељнији. Сувишно је рећи да томе не доприноси оно што се, на жалост, при читању «Оче наш»-а дешава, значи читање молитве главопреклоњења од стране свештеника и заокупљеност ђакона укрштањем орара. Молитва Господња јесте и остаје жаришна тачка свештеносавршавања Свете Евхаристије и у њеном произношењу учествује цела Евхаристијска заједница, клир и народ заједно.

* Речи у заградама представљају ауторова појашњења.

Проф. Др Јован М. Фундулис