Јован Корнаракис - поглед из пустиње

[Sasa Kolbas]

Технолошки напредак тако ропски и незаустављиво служи основној слабости људске личности, неконтролисаној склоности ка комфору, ка удобности.Чини се да се носталгија за рајем,коју истиче Берђајев,данас кондензује (у својој секуларној извитоперености) у извесну душевну склоност ка безбрижности ,отупелости,ка одмарању тела и ума.Наш технолошки век,обликујући наш живот,све више интензивира душевну жеђ за комфором ,за лагодношћу.Већ је овај век успео у томе да многе неопходне људске функције ограничи на прост притисак прекидача или електронског дугмета.Тако се савремени технолошки човек ослања ,у својим очекивањима и тајним стремљењима ка лагодности и комфору, на некакве чудотворне дугмиће.Он би само да мрдне прстом приликом сваког важног или мање важног посла...и ништа више.Телесни напор и мучење чини му се као несхватљива неправда природе, као увреда за његово „аристократско“ биће.Он би,колико се може,да ...седи. Да се одмара и да сабира само пријатна животна искуства.Технолошки развој њега је непоправљиво размазио.

Све опсесивније трагање савременог човека за комфором и удобностима прилично је узнемиравајуђи симптом.Оно указује на то да је тај човек уморан, веома дубоко уморан.

Тај замор може бити да у основи потиче од чињенице да се човек психолошки повукао из животне борбе. Или макар од чињенице да се он грчевито бори да се из те борбе повуче. Могуђност за благостање,у којем би могао да ужива или у којем уживају други,несвесно га подстиче на помамно тражење комфора и то комфора телесног.

Заиста,он се бори да се ... не бори!

[Sasa Kolbas]

Могуће је говорити о душевно растројеном хришћанину!

То је онај човек који са хипнотичким немаром и равнодушношћу одржава своје душевне ломове, док изгледа као хришћанин.Онај који не дира своје унутрашње противуречности, а истовремено сам у себи ужива због идеје о својој хришћанској особености...

Стварање маске, у сваком случају, произилази из потребе настале у људској психици да се реши некакав проблем увек конфликтне природе. Ако хришћански човек са једне стране има самосвест духовног човека, а са друге стране несвесно одржава и не дира своје сопство,пометено у сукобима и сломовима, тада је спољње прикривање његовог конфликтног деловања неизбежно. У том случају он осећа обавезу да потврђује свој хришћански идентитет понашајући се „духовно“, како би на првом месту подржао сопствену хришћанску самосвест. Али да би се тако понашао, он има само једну могућност: маску !

[Sasa Kolbas]

Проблем за хришћанског човека је то што пут ка Царству Божијем пролази кроз пустињу!У ропском и идолопоклоничком Египту он сања о рајском животу и жуди за обећаном земљом!

Али... Пустиња!

Док не стигнеш у Царство Божије,пустиња ти пружа само невоље и ствара ти можда непремостиве неприлике-жеђ,глад и самођу!

Две су могућности за хришћанског човека: или да се бори да пређе пустињу имајући за водича облак дању и ватрени стуб ноћу, или да начини компромис са пустињом!

У другом случају, компромис са пустињом значи компромис са илузијама и халуцинацијама које тај простор подразумева. Јер компромис са пустињом значи прилагођавање пустињи. Потчињавање условима живота пустиње. И чини се да је човеку лакше да се повинује него да се бори: да се подређује, уместо да се мења.

Тако, он више воли да мења истину да би му пустиња била угодна, уместо да се промени сам живећи доследно у истини.Решење те „промене“ или „постизања“ истине је блиско многима од нас хришћана. Корачајући кроз пустињу свакодневнице, ми верујемо, док нас очаравају самообмане и илузије пустиње, да нам преостаје само једно решење егзистенцијалног проблема: наш компромис са пустињом, уљуљкивање у самообмане пустиње, увек у тежњи за „истином“ !

Као заробљеници пустиње,међутим, ми брбљамо о Царству Божијем! Спријатељивши се са незнабожачким идолима, ми (умишљено) славимо спасоносни смисао монотеизма!

Наше унутрашње антиномије и противуречности, конфликтне тешкоће и уопште простор наших душевних расцепа, наводе нас и споља на дела која потрђују наш политеизам. Тако је наш пут коначно пут од политеизма ка политеизму!

[Sasa Kolbas]

Свети Јефрем нам даје један необичан, рекао би неко, портрет свескверног (антихриста)

Који ће доћи „да превари све“.Тај је портрет огледало у ком би многи од нас хришћана могли да препознају, без тешкоћа, основне карактеристике своје личности. Јер лик свескверног највећим делом је „хришћански“:

„свескверни ће доћи у таквом облику, као лопов, да превари све. Биће смирен, тих, мрзеће неправду, одвраћаће се од идола, волеће благочашће, биће блег, сиромахољубив, у највећој мери благообразан, стасит, ведар према свима, веома ће ценити род јудејски, јер они и очекују његов долазак. Уз све то, чиниће знакове и чуда и стршна знамења са великом влашћу, покушаће лукаво да се допадне свима, неће примати дарове, неће говорити гневно и чинити се натмурен, и свет ће варати под привидом добротворства, док се не зацари.“

У кризним периодима живота човечанства, кривотворина духовног живота поприма застрашујуће размере...

Портрет свескверног (антихриста) не може а да јасно не сугерише маску хришћана који су промашили своју улогу.

[Sasa Kolbas]

„Дух прожет апсурдом...допушта да за неки поступак могу да постоје одговорни али кривци никада.“ Зато апсурд „грижу савести сматра бескорисном“, примећује Ками.Одговорни за неки чин могу бити оптужени за недисциплину или немар, али никад за преступање заповести савести. На тај начин апсурд се ослобађа од окова „објективног“ , „професионалног„ морала и стиче наводну слободу доживљаја.Слободу која свакако сугерише његову заробљеност у ковитлацу недоследности и сукоба.Сваки елементарни ум има елементарно искуство у питањима моралног живота које га уверава да морално безакоње ствара пометњу у којој се личност смртно гуши. Преименовање њено у „слободу“ вештачки је бег од искуства гушења које она изазива.

[Sasa Kolbas]

„Неко може бити моралан из особењаштва“ , како подсећа Ками. У часу када би такав човек могао да се исцели од особењаштва , нестала би сигурно и врлина. Онај који негује врлину из особењаштва ствара лажне врлине. Сваки његов морални поступак представља се као „мртворођенче“.Он личи, дакле, на смокву богатих листова , али без плода. На дрво „проклето“ које плода неће донети довека.

[Sasa Kolbas]

Одиста,сваки човек,сви људи,тек на теразијама савести могу се објективно проценити.Савест је аутентични духовни израз целокупне личности човекове.Шта год човек био, он се открива у начину на који разговара са својом савешћу.Свакако је вечни проблем човеков несклад који постоји између практичног живота и заповести његове савести.

[Sasa Kolbas]

Проблем хришћанског човека није у првом реду „врлински живот“ , већ најпре доследно проживљавње у Исусу Христу истине.Јер шта год да хришћанин учини у име врлине, а без истине, јесте „чедо смрти“, плод његових унутрашњих противречности и сломова.Насупрот томе ,доследно и просто проживљавање истине рађа плодове вечног живота од људске душе сједињене са самом собом и Богом.Богом дане врлине,пород Светога Духа!

[Sasa Kolbas]

Да би желео да „спознаш“ свој вид,треба да будеш у стању да видиш свој мрак! Ако тај мрак видиш као светлост,тада се не бринеш већ се... одмараш! Не тражиш вид већ награду за просјачење коју ти омогућава твоја слепост! Јер, на страну, слепоћа носи неку успокојавајућу... сигурност! Много пута, наравно, те чини часним просјаком! У сваком случају просјаком! И за многе људе који су стекли обичај да зарађују новац од лагодне наднице, отварање очију би значило штету. Свакако би имало своју негативну страну јер би их нагонило да раде! Тако би им покварио мир просјачења.Из тог разлога постоје и слепи који не желе светлост.

Можда је размишљање ових слепих размишљање и многих нас хришћана који се одмарамо много лакше у „просјачењу“ спасења?

[marko_13]

Odlicno!

[w.a.mozart]

svetski... svaka čast-samo da se upišem

[Oglo]

aooo ne može čovjek od vas na miru ni pratiti temu

[Sasa Kolbas]

Kad sam poceo da citam ovu knjigu shvatio sam koliko ne shvatam o cemu Oci govore. Ovo bi valjalo da bude osnovna lektira svima, mozda u nesto uproscenom obliku.

[Sasa Kolbas]

Духовни успех представља често сумљиву победу, па и сигуран пораз.Изоштрено подвижничко око често иза неког поступка светости и врлине види са неизрецивом тугом духовни пораз.

[Sasa Kolbas]

…Али чак и у другим случајевима где људи не могу да себе не препознају као духовно свесне, видимо да самоспознаја не доноси плод. „Фарисеј“, на пример , јесте духовно „будан“ човек.Има моћ духовног гледања, и на неки начин посматра самог себе.Међутим, његова верска „статистика“ на крају показује да његова самоспознаја ропски служи његовој егоцентричној везаности.Уместо да му помогне да види своје стварно сопство, које је затрпано испод религиозних “украса“, утврђује га у уверењу да су ти исти (украси) он сам. Многи неверујући али и верници када доживе искуство самопознања, макар и у условима духовног живота, стичу утисак да су прилично упознали сами себе.

Верују да имају моћ да препознају ко су.Управо овде лежи суштина.

Јер,управо је то степеница фарисејског размишљања.Ако је неко згази и стане на њу, она ће постати темељ његове фарисејске духовности (верске и неверске) и тада, наравно, „јао нама фарисејима...!“. Ако пак смогне снаге да је прескочи, једним дубоким и оперативним резом у себи,тада ће да продужи у унутрашњост једног хаоса! Осећање хаоса ће бити први утисак његовог сопства! Али и повод да из своје утробе пусти најинстинскији вапај: „Боже мој, шта то држим у себи!“