Амвросијанске молитве

[angst]

ОТВОРИ СВОЈ ИЗВОР, ГОСПОДЕ ИСУСЕ

Надахнуће за ову молитву светитељ налази у Светом Писму: Куцајте и отвориће вам се; (Лк. 11,9).

Срце ми чисто саздај Боже и дух прав обнови у мени! (Пц. 50,12).

Чујмо кроз њу и жубор живе воде коју је Господ обећао Самарјанки.

О, када би се Христос смиловао

да ми Врата отвори

и открије ми тајну Речи!

Куцајмо:

увек спремно ишчекује

Онај који рече:

«Куцајте и отвориће вам се».

О, нека би ми Он сам отворио!

Христос је, уистину, Двер небесна;

Он обитава унутра,

али и изван борави;

Он је Пут ка животу

и Живот за којим чезнемо.

Дођи, Господе Исусе,

отвори нам свој извор,

да пијући од ове воде

довека не ожеднимо.

Подај и нама да пијемо

воду небеских тајни;

нек би нам било дато

да Твоме извору приступамо

и допуштено да сагледамо

бар слику небесне земље.

[angst]

ЛОГОС БОЖИЈИ

Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14,23).

Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ућићу к њему и вечераћу с њим, и он са мном (Отк. 3,20).

Ја спавам али срце моје бди. Одједном глас! Драги мој ми покуца (Пнп. 3 5,2).

Реч Божија прене немарног,

пробуди успаваног.

Долази и куца на врата,

увек жели да уђе:

од онога што је у срцу зависи

ако не уђе увек,

ако не остане увек.

Нека су отворена врата ономе који долази:

одшкрини своје двери,

раскрили дубину душе,

па ћеш спознати богатство смирења,

ризницу мира

и сладост благодати.

Распространи срце своје,

похитај у сретање сунцу вечнога сјаја

што сваког човека просвећује:

свима блиста ова светлост истинита.

Но, затвориш ли окна своја,

отећеш себи светлост незалазну.

Запечатиш ли двери душе,

тада ће Христос остати пред њима.

Он, што би ући имао власт,

уселити се неће незвано,

наметати се неће ономе

што се доласку његову не весели.

Рођен од Дјеве,

заблистао је из утробе њене

као светило све васељене

да просвети све:

примају га они који желе

славу њеног бескрајног сјаја,

који ниједна ноћ помрачити не може.

[angst]

ТИ САМ, ДОНЕО СИ МИ ЕВАНЂЕЉЕ

Од наредби твојих не одступам, јер си ме ти научио (Пс. 118,102).

Ти си ми доне закон:

не Мојсије нити пророци;

ти сам, о Господе Исусе,

подарио си ми закон, који је Еванђеље:

на путевима својим не застраних

јер сам те видео и упознао те;

следећи тебе и стазу твоју,

научио сам се путу праведном.

[angst]

НАУЧИ МЕ ЗАКОНИМА ПРАВДЕ ТВОЈЕ

Доброте твоје, Боже, пуна је земља; научи ме одредбама својим (Пц. 118,64).

«Научи ме законима правде твоје»,

јер си ти истинита правда.

Поучи ме речима препуним мудрости,

јер ти си Премудрост сама.

Отвори моје срце,

ти који си отпечатио књигу.

Откључај врата што воде к небу,

јер ти си Двер небесна.

Уђемо ли кроз тебе,

биће нам даровано Царство вечно.

Прођемо ли кроз тебе,

нећемо пасти у прелест.

Не може залутати

ко буде ушао у обиталиште истине.

[angst]

ОД СЕНИ ДО ЗБИЉЕ

Наш животни дах, Божији помазаник, паде у њихове јаме - он за кога говорисмо: У сени његовој живећемо међу народима (Плач. 4,20). У сену твојих крила заклањам се док погибао не мине (Пс. 56,2).

Познање Христа живот је вечни

дарован вернима тек као предукус:

лицем у лице срешће га у живљену будућем.

Христос је Господ дах животни

пред нашим лицем што стоји;

о њему је писано:

«У сени његовој живећемо».

Под сенком његових крила

почива уздање Давидово;

у сенци његовој чезне

да се настани Црква.

Ако нам је, Господе Исусе,

и твоја сен толико благотворна,

колико ли ће тек бити сама збиља?

Какво ли ће бити живљење наше

кад будемо наставили не у сени,

већ у ономе који је сам живот?

Сада је «живот наш

сакривен с Христом у Богу.

А кад се јави Христос,

Живот наш,

и ми ћемо се онда

јавити с њиме у слави».

Сладак је живот који не умире.

Одбацивши скорби света овога,

убрзајмо корак, браћо,

тежећи ка живљењу будућем.

[angst]

ПОДАЈ НАМ ХЛЕБ И ПРИМИ НАС У ПОСЛЕДЊЕМ ЧАСУ

Колико најамника у оца мојега умају хлеба и сувише! (Лк. 15,17).

Господе Исусе,

нека би ти уклонио жирове

и нахранио нас хлебом,

јер си ти управитељу у дому Очевом!

О, нека би и нас прихватио

благонаклоно,

као најамнике,

премда пристижемо каснећи!

Ти примаш на дело и у једанаестом часу,

и плаћаш свима, са благошћу,

једнаком платом.

[angst]

ДОЂИ, ГОСПОДЕ ИСУСЕ, КАО СУНЦЕ ПРАВДЕ

Свети Амвросије упоређује то што „Логос телом постаде“, постаде људска плот, са сенком којом је било прикривено неугасиво просијавање његовог божанства.

Дођи, Господе Исусе, но не у плоти смртној,

нас ради што је понесе,

јави се сада попут Сунца правде.

Ако нас природом човечанском

толико облагодати,

ако нас искупи мноштвом страдања својих,

ако нам смртно тело твоје спасење дарова,

колико ли ће нас пре озарити

пресветло блистање божанства твојега.

У обличју људскоме

ти губавима здравље поврати,

као човек исцели жену крвоточиву,

што се скута хаљине твоје дотаче.

Под велом плоти сагледавасмо те

када не имађаше величанства ни красоте.

Попут вела прикриваше те тело твоје

што жеђ наших жудњи напоји,

плам пристрашћа што умири,

обузда огањ нашег самољубља

и наших безбројних страсти.

[angst]

У ТВОЈУ САМ СЕ РЕЧ ПОУЗДАО

Ти си мој штит и мој заклон, у твоју се реч ја уздам (Пс. 118,114).

«У твоју сам се реч поуздао»,

не поуздах се у пророке,

нити у закон:

поуздах се у твоју реч,

поуздах се у тебе,

који си дошао

да грешнике примиш

и сагрешења отпустиш,

да понесеш као добри Пастир,

на раменима, на Крсту,

изнурену овцу.

[angst]

РЕЧ БОЖИЈА МЕ УТВРЂУЈЕ

Узе је за руку и зовну, говорећи: Девојко, устани! (Лк. 8,54).

Блажен је онај кога Премудрост

држи за руку:

нека би благоволело небо

да правда подржи и моја дела

и прихвати моју руку;

да Реч Божија и мене утврди

и привуче у своју близину,

одагна духа заблуде,

призове духа спасења

и заповеди да ми се да да једем!

Реч Божија је хлеб небесни.

[angst]

НЕ ОСТАВИ НАС ГЛАДНЕ

Нисам рад отпустити их гладне да не малаксају на путу (Мт. 15,32).

О, Господе Исусе,

не отпусти без хране оне што огладнеше,

но, раздељујући им јело, нахрани их са мном,

да, укрепљени хлебом који ти дарујеш,

не страхују

да ће изнемоћи од глади!

О, нека би и за нас ти рекао:

«Нисам их рад отпустити гладне»!

Оставиш ли кога гладног

ослабиће на путу,

у ходу овога живота,

пре но што стигне к Оцу

и спозна да Христос од Оца долази,

да он долази с небеса.

[angst]

ПРИЗОВИ НАС, ГОСПОДЕ ИСУСЕ

Песничко надахнуће ове песме је у стиховима:

Ја сам пут и истина и живот (Јн. 14,6).

Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја (Јн. 17,24).

Верујем да ћу уживати добра Божија у земљи живих (Пс. 26,13).

Следимо те, Господе Исусе,

но призови нас, да следећи те истрајемо.

Без тебе се нико уздићи не може.

Ти си пут, истина, живот,

ти си снага, уздање, награда.

Поведи твоје: ти си Пут.

Утврди их: ти си Истина.

Оживи их: ти си Живот.

Настани их у оним добрима

што жељаше да их гледа Давид

боравећи у дому Господњем,

када се питаше:

«Ко ће нам показати шта је добро?»

и говораше: «Верујем

да ћу видети доброту Господњу

на земљи живих»:

бескрајна добра обрешћемо

тамо где је живот вечни,

живот безгрешни.

Отвори нам срца

к ономе што је добро истинито,

твоје добро божествено,

«у којем живимо, мичемо се и јесмо».

Мичемо се једино држећи се пута,

постојимо, останемо ли у истини,

живимо, обитавамо ли у животу.

Покажи нам добра

неизменљива, јединствена, непролазна,

у којима можемо бивати вечни

сваког се блага наслађујући:

у овим добрима настава мир непомућени,

светлост бесмрћа,

милост непресушна,

света баштина душа,

спокој безметежни,

саздан за непропадљивост,

отет од смрти:

тамо, где нема суза

и где плач не обитава

- зар може плача бити где греха није? -

где су свети твоји ослобођени

од прелести и немира,

бојазни и стрепње,

од сваке пожуде и скверни

и сваког бремена телесног,

тамо где се распростире земља живих.

[angst]

СИРОМАШТВО ЈЕ ЊЕГОВО МОЈЕ БОГАТСТВО

Човек је спасен у смирености Богочовека. Богатство милосрђа Божијег је плод сиротовања Господњег.

Господ Исус би рођен као дете,

да би ти могао узрасти

у човека савршена;

би повијен у пелене,

да те разреши омче смртне.

Би положен у јасла,

да би те узнео пред олтаре;

живљаше ту на земљи,

да би ти досегнуо звезде.

Не нађе места у коначишту,

да би те настанио у обиталиштима небеским.

Писано је: «Богат будући,

вас ради осиромаши,

да се ви његовим

сиромаштвом обогатите»:

његово је сиротовање, дакле моје богатство;

слабост је Господња моја сила.

За себе он лишавања одабра,

да сваком пода свега у изобиљу.

Плач детињства његова

купјељ је за мене,

сузе ове опрале су грехе моје.

О, Господе Исусе,

већи сам дужник срадањима твојим,

претрпљеним ради мог спасења,

но сили твојој

којом сам створен.

Зар би нам вредело родити се,

да нам је ускраћена

милост да будемо спасени.

[angst]

ТИ СТРАДАШ, ГОСПОДЕ, ЗБОГ МОЈИХ РАНА

Супротно аријанцима који су у страдањима Господа нашега Исуса Христа видели разлог за оспоравање Господње божанске природе, свети Амвросије истиче веродостојност Спаситељевих страдања поднесених нас ради на Крсту.

Спаситељ се мене ради ожалости

и окуси бреме немоћи моје.

Он узе на себе горчину моју,

да би ме својом радошћу обдарио;

он сиђе до наших стаза,

до саме жалости смртне,

да нас поврати путу своме

који животу води.

Како би ти могли следовати, Господе Исусе,

да те не следисмо као човека,

да те не познасмо мртва,

да не гледасмо страдања твоја?

Он «болести наше носи

и немоћи наше узе на се»:

ти, дакле, Господе, патиш,

не својих ради,

но ради мојих рана,

не ради своје смрти,

већ ради слабости наше.

Ти пострада, не себе ради,

но ради мене:

да, спознао си слабост,

но, беше то због грехова наших.

[angst]

ТИ ПАТИШ, ГОСПОДЕ, МЕНЕ РАДИ

Страдања Господа нашега Исуса Христа нека нас не смућују! Логос је постао тело да нас спаси мирећи нас с Богом Оцем. Бог се јави у телу (1Тим. 3,16), као човек боловаше, као човек плакаше, као човек би распет.

Христос прими на се жалост моју:

није ме страх да говорим о жалости,

јер проповедам Крст.

Моја је жалост она што је он сам опроба:

ко би се радовао у предворју смрти?

Ради мене трпи,

ради мене тугује,

ради мене пати.

Ради мене и у мени страдао је

онај што сам не имаше зашто страдати.

Ти патиш, дакле, Господе Исусе,

не својих ради,

већ ради мојих рана;

не своје ради смрти,

већ наших ради немоћи,

по гласу пророка:

«Он немоћи наше узе на се.»

[angst]

РАСПРОСТРИ, ГОСПОДЕ, МИЛОСТ СВОЈУ

Закрили милошћу својом све који те познају, и праведношћу својом све који су чиста срца (Пс. 35,11).

Премда огњени вером,

слаби смо у делима нашим:

распростри, Господе,

милост своју на верне,

не би ли се дела њихова

достојним јавила вере исповедане,

и немоћ тела овога

не узмогла омести наум духа.

Учини да се и у падовима и кушањима својим

прослављати можемо,

као што се прослави апостол, говорећи:

«Најпре ћу се хвалити својим слабостима,

да се усели у мене

сила Христова».